gubljenje vremena

[гост 36150]

ostvaren konkretan cilj daje coveku osecaj kompetencije, i ostvarenosti u zivotu. ali to je trenutni efekat, vec sledeceg trenutka zelis nesto drugo.
radost zivljenja nije u ciljevima..

ili to, ili da tata obezbijedi, to mi je nekako taaako slatko!

 

[ТТТТ]

Ja znam da je zivot mnogo tezak, i da su sve forumasice uvek zauzete, da imaju blsitave karijere, bogat socijalni zivot, sjajnog muza i predivnu decicu...i naravno tesko je zonglirati izmedju svih tih obaveza tako da retke slobodne trenutke posvecuju svom izgledu i usavrsavanju jezickih i profesionalnih vestina...ali ja ovako dokona..cesto pomislim na sve vreme koje sam izgubila...u tracevima, televiziji, besmislenim izlascima, razmislajnju, patnji...a da nisam...mozda bih naucila jos 2-3 jezika (sad znam samo 3) ili bih doktorirala ili bih postala extremno fizicki spremna ili bih naucila neku decu bez roditelja d citaju i pisu ...i onda mi je zao svog tog izgubljenog vremena, i razmisljam kako da prekinem sa tim..i da svaki trenutak posvetim nekoj svrsi...a kako vi to podnosite?

Свим форумашицама које су се препознале у овом текст, а нарочито у овом делу : "i onda mi je zao svog tog izgubljenog vremena, i razmisljam kako da prekinem sa tim..i da svaki

trenutak posvetim nekoj svrsi..." препоручио бих две ствари: оклагију и књигу.

Јер као што и саме знате, заиста је важно шта нам се дешава у животу, али је још важније како ми то што нам се догађа у животу проживљавамо, доживљавамо и прихватамо.

Сву ту нашу свакодневницу колико год се она нама чинила баналном, монотоном, испразном можемо подићи на један виши ниво на разне начине, а један од њих је свакако и уметност

па бих вам од свег срца препоручио Марсела Пруста и његово ремек дело "У потрази за изгубљеним временом". Лаганим ишчитавањем ових племенитих страница и саме ћете

своје навике, обичаје, рутине подићи на један виши, племенитији готово софистициран артистички ниво и ваша душа биће испуњена задовољством и унутрашњим миром.

Свакако да ово унутрашње стање блаженства не може бити потпуно и трајно док влада хаос у свету око вас.

Осим што смо дух и душа ми смо и тело, а тело захтева покрет, дејство, акцију. И ту на сцену ступа оклагија. Разваљајте коре за питу, направите је, испеците и док

је још топла позовите сву дечурлију из краја и погостите се и бићете сигурно срећне и задовољне, јер ће та срећа и задовољство прелазити са дечурлије на вас и постати

део вас. И у том катарзичном тренутку опште и личне среће и задовољства узимите поново оклагију у руке и њоме мало јаче помилујете по леђима вашег мушкарца који дангуби

у фотељи, кладионици, кафани ... Наравно не да би га повредиле већ да би му пренеле тај неопходни импулс енергије који би и њега тргнуо из тог ленствовања, апатије,

малодушности и покренуо на делотворну активност.

И то би било то, оклагија и књига да би ви биле ОК.

Оклагија и књига да би људи из вашег окружења били ОК.

Оклагија и књига да би свет био ОК.

Срећно!!!