Groblja

Gnev Božji:
Sta je smisao ove teme? Da se divimo grobljima?
Kliknite za proširenje...

"Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l' bejaste vi na groblju kada,
Aj' na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j' zemlja kom se hodi;
Groblje j' voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba."
......

***

"Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада."
.......
 
Natalija*:
"Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l' bejaste vi na groblju kada,
Aj' na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje j' zemlja kom se hodi;
Groblje j' voda kom se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba."
......

***

"Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада."
.......
Kliknite za proširenje...

I te pjesme su morbidne.
 
Kada je atinski filozof Sokrat 399. godine pne. osudjen na smrt zbog "bezbožništva" i "kvarenja omladine", pred sudijama je održavo svoju čuvenu besedu o smrti:

"Jer bojati se smrti, ljudi, nije drugo nego misliti da si mudar, a nisi. To znači misliti da znaš ono što ne znaš. Ta niko ne zna da li nije smrt upravo najveće od svih dobara za čoveka, a opet je se boje, kao da sigurno znaju da je najveće zlo. I zar to nije neznanje, i to ono najviše prekora vredno, kad neko misli da zna ono što ne zna? A ja, ljudi, baš se u tome i time razlikujem od većine ljudi, pa ako bih zaista rekao da sam u čemu mudriji nego drugi, rekao bih da sam u tome što, kako ne znam ništa o prilikama u Hadu, i ne mislim da šta znam ... Dakle, namesto onoga zla za koje znam da je zlo, nikad se neću bojati i kloniti onoga o čemu ne znam nije li baš dobro... Vreme je, sudije, da ja pođem u smrt, a vi u život. A ko od nas ide boljoj sudbini, to niko ne zna..."
 

Stop all the clocks, cut off the telephone,
Prevent the dog from barking with a juicy bone,
Silence the pianos and with muffled drum
Bring out the coffin, let the mourners come.

Let aeroplanes circle moaning overhead
Scribbling on the sky the message He is Dead.
Put crepe bows round the white necks of the public doves,
Let the traffic policemen wear black cotton gloves.

He was my North, my South, my East and West,
My working week and my Sunday rest,
My noon, my midnight, my talk, my song;
I thought that love would last forever: I was wrong.

The stars are not wanted now; put out every one,
Pack up the moon and dismantle the sun,
Pour away the ocean and sweep up the woods;
For nothing now can ever come to any good.
 
Groblje je jedno od najčešće eksploatisanih scenografija u horor-žanru filmske umetnosti. Na groblju se jezive stvari uglavnom dešavaju noću i to onda kada pljušti kiša, seva ili grmi. Njegova atmosfera je neprijateljska, odbojna, mračna i zastrašujuća. Groblje, neretko, skriva tajnu oko zamene identiteta, nečijeg porekla ili misterioznog nestanka neke osobe.
U horor filmu groblje je:
- hotel za vampire-beskućnike
- jezivo i nesigurno sklonište za progonjenu žrtvu koja tu, htela ne htela, zaluta bežeći od ubice
- sastajalište veštica
- morbidno mesto na kome naduvani ili pijani adolescenti vode ljubav pred neočekivani i kobni susret sa zombijima, vampirima ili serijskim ubicom
- sveta teritorija na kojoj je, mimo poštovanja tradicije, izgrađena nečija kuća (ili hotel, bolnica), te njeni stanari bivaju napadnuti od strane oživljenih i uvređenih mrtvaca ili pobesnelih duhova, pa se, u filmskoj umetnosti, motiv groblja može povezati sa motivom uklete kuće.


U literaturu je groblje ušlo na velika vrata zahvaljujući engleskim "grobljanskim pesnicima" - predromantičarima Greju, Parnelu i Bleru, zbog karakterističnih, melanholičnih stihova koji su se odnosili na smrt, umiranje, umetnost dobro sročenog epitafa:
Wild shrieks have issued from the hollow tombs;
Dead men have come again, and walked about;
And the great bell has tolled, unrung and untouched.
(The Grave, Bler)

"Poltergajst" a naročito stotine drugih horor filmova (ili komedije i drame sa elementima horora) s početka XX veka - primeri su koliko je groblje, zbog svoje jezovite, svečarske, tajnovite atmosfere, bilo inspirativno. Ali i kliše: groblje kao stecište mračnih sila koje, jednom probuđene, formiraju apokaliptičnu vojsku. Raspadnuta i crvljiva tela pokojnika bez duša kolektivno nasrću na nedužne (ili krivice nesvesne) smrtnike. Izlaze iz grobnih raka, bauljaju po zemlji a onda se, herkulovskom snagom, bacaju na ljude. Zato ove razjarene i uvređene mrtvace može smiriti samo ljudsko povlačenje sa njihove teritorije, tj groblja. Pošto je poruka prilično problematična (živi ljudi nemaju šta da traže na groblju?), ovaj obrazac ubrzo je zamenjen drugim: groblje ima magijska svojstva, pa se svaki taze mrtvac, ukoliko je sahranjen na, npr, indijanskom groblju, može oživeti, uz stopostotni rizik da će vaskrsnuti bez razuma, svesti i osećanja ("Groblje kućnih ljubimaca", S. King) .
Vremenom je, u književnosti i na filmu, groblje postajalo sve manje alegorično ili metaforično mesto, pogodno za introspekciju autorovog duševnog stanja, a sve više mijazma, odnosno ring u kome se održava finalna borba između sila Dobra i sila Mraka. U mnogim delima dolazi do rušenja tabua svetog konačišta i motiva "zlih mrtvaca", pa tako nailazimo i na bajkovite storije o simbiozi mrtvih i živih ("Knjiga o groblju", Nil Gejmen), začaurenom (grobljanskom) životu i ljubavi između naizgled živih i pokojnika (film "Delamorte Delamore" - o njemu više na http://forum.krstarica.com/showthread.php/385279-Analiza-filma?p=14992877&viewfull=1#post14992877), pa i smešno-tužne, vizionarske i simbolične priče o porodičnoj tradiciji grobarskog zanata ("Maratonci").

Za šok terapiju čitalaca priča o grobljima i životu na njemu zadužena je savremena spisateljica Popi Brajt, obožavateljka Lavkraftovog lika i dela. A malo konzervativnijim preporučujem izvrsnu Mopasanovu priču "Grobarka".
 
gradska_groblja_tabfull.jpg
 
LBarbara:
Kada je atinski filozof Sokrat 399. godine pne. osudjen na smrt zbog "bezbožništva" i "kvarenja omladine", pred sudijama je održavo svoju čuvenu besedu o smrti:

"Jer bojati se smrti, ljudi, nije drugo nego misliti da si mudar, a nisi. To znači misliti da znaš ono što ne znaš. Ta niko ne zna da li nije smrt upravo najveće od svih dobara za čoveka, a opet je se boje, kao da sigurno znaju da je najveće zlo. I zar to nije neznanje, i to ono najviše prekora vredno, kad neko misli da zna ono što ne zna? A ja, ljudi, baš se u tome i time razlikujem od većine ljudi, pa ako bih zaista rekao da sam u čemu mudriji nego drugi, rekao bih da sam u tome što, kako ne znam ništa o prilikama u Hadu, i ne mislim da šta znam ... Dakle, namesto onoga zla za koje znam da je zlo, nikad se neću bojati i kloniti onoga o čemu ne znam nije li baš dobro... Vreme je, sudije, da ja pođem u smrt, a vi u život. A ko od nas ide boljoj sudbini, to niko ne zna..."
Kliknite za proširenje...
ipak, mislim da se ljudi ne plase smrti, vec bola koji je neminovno prati..
 
zanimljiva su recima vlaska groblja, gde se zivi takmice sa inima da pokojniku dignu sto veci i kitnjastiji spomenik, to ide do groteske . . .
posebno u selima kraj negotina..
 
Pijaca koju obavezno treba posetiti je ona u Barseloni koja se nalazi odmah uz La Rambla ulicu. Kakav izbor voća i ribe... Fenomenalno...



Zanimljivo groblje je Dorotheenstädtisches Friedhof u Berlinu, nalazi se u bivšem Istočnom Berlinu, nedaleko od Alexander Platza. Nije veliko groblje, međutim na njemu su sahranjeni brojni znameniti ljudi, a za vreme DDR-a važilo je za prestižno groblje. Između ostalih na njemu su sahranjeni filozofi Hegel i Fichte, pa zatim Berthold Brecht i žena mu, glumica, Helene Weiger, kao i Paul Dessau, kompozitor songova u Brechtovim dramama, pa zatim niz režimskih umetnika iz perioda DDR-a i naravno, političari.

Groblje u rumunskom gradu Sigišoari, koji su osnovali saksonski rudari, svakako je vredno par sati šetnje. Puno anđela i natpisa ispisanih goticom.

Pijaca Dolac u Zagrebu, ambijent u centru grada 50-ak metara od Trga Bana Jelacica.Dosta sa zad, da ne budem previše morbidan...
 
Mračna istorija Grada svetlosti: Francusko Carstvo mrtvih

U podzemlju Pariza nalaze se katakombe i tuneli koji kriju mračne tajne istorije Grada svetlosti.

265011_skull-paris-afp1_f.jpg


Glavni grad Francuske ima 12 miliona stanovnika, a ispod njega se nalazi takozvano Francusko carstvo mrtvih gde počivaju naslagani ostaci šest miliona ljudi.

265016_skull-paris-afp6_f.jpg


Pariske katakombe su mreža tunela sa pećinama i nekadašnjim kamenolomima, a mnogi od njih su ispunjeni kostima i lobanjama.Tuneli, dugački oko 1,7 kilometara, smešteni su 20 metara ispod površine

265015_skull-paris-afp5_f.jpg


Nekima od njih ljudi mogu slobodno da se kreću, ali ako zađu u zabranjena područja mogu biti kažnjeni od strane policijskih patrola. Kazna iznosi 60 evra. Ulaz za posetioce u katakombe nalazi se na trgu Danfer Rošro.

265010_skull-paris-afp_f.jpg


Međutim, ima mnogo zaljubljenika u katakombe koji koriste i zabranjene prolaze, retke nezazidane ulaze sa površine kojima se krišom kreću, a sebe nazivaju katafilima. Carstvo mrtvih nastalo je u 18. veku, kada su gradske vlasti, zbog pretrpanih groblja, odlučile da prenesu ostatke iz grobova u podzemne kamenolome.

265014_skull-paris-afp4_f.jpg


Broj tela sahranjenih na pariskim grobljima i ispod crkava je bio toliko veliki da su ona počela da probijaju zidove podruma kuća i izazvala ozbiljne zdravstvene i higijenske probleme. Premeštanjem tela u kamenolome rešen je taj problem.

265012_skull-paris-afp2_f.jpg


Katakombe su i jedan od razloga zbog kojeg Pariz nema puno visokih zgrada, jer tuneli prolaze tačno ispod gradskih ulica, pa nije bilo moguće napraviti velike baze za građevine. Tunele su inače koristili i Nemci, koji su tu bili napravili bunker, i pripadnici francuskog Pokreta otpora u Drugom svetskom ratu.

265013_skull-paris-afp3_f.jpg


http://http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Putovanja/336747/Mracna-istorija-Grada-svetlosti-Francusko-Carstvo-mrtvih
 
bas si zapela za vlaska groblja :lol:

jesu njihovi obicaji misticni, ali ono sedenje celu noc tik do mrtvaca :cool: mislim na domace sahrane, za vlahe ne znam da li tako praktikuju...
 
licno ta praksa mi se ne svidja, dusa pokojnika treba u miru da se rastace, ovako se ometa frekvencijama ljudi i emocijama

ali ako tako praktikuju ja im se ne mesam
 
Strašno me nervira što se o našim grobljima ne vodi računa, pogotovo o onim zapostavljenim seoskim. Npr. dobar deo mog "porodičnog stabla" sa ćaletove strane je sahranjen na jenom malom groblju u selu, gde su svi grobovi načičkani jedan do drugog na jednom malom brdašcetu u sred šume. Na stranu što nema mesta za nove grobove, već je problem što kiša stalno spira slojeve zemljišta niz brdo pa je samo pitanje vremena kad će klizište sve to da odnese u šumu... a posle će namdjavo biti kriv..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top