Апсолутна глупост и неистина. Још ако је од "стручних" лица- до врага. Поремећај личности представља пормећене обрасце понашања које одскачу од неке нормалности. Нормалност је широк појам али узмимо грубо речено да је то општеприхваћен начин понашања који не угрожава ни особу лично ни људе њеном у посредном и непосредном окружењу. Свако је микрокосмос за себе. Најпростије речено, такве особе су погрешно "програмиране" или су себе погрешно програмирале у детињству и раној младости. Имају лоше механизме одбране, когнитивне дисторзије (има их око 10 а представљају погрешне начине размишљања који уводе у неурозу). Лечи се когнитивно-бихевијор терапијом тако што се исправљају погрешни механизми одбране, погрешни обрасци размишљања у животу јер мисли контролишу емоције. Код особа са уравнотеженом структуром личности когнитивно-бихевијор терапија делује брже јер су такве особе упале у неку врсту неурозе као реактивно стање због изложености краткотрајном али интензивном стресу или дуготрајном стресу. Поремећене структуре личности реагују лоше на мање стресне ситуације па некад чак и на ситнице које уравнотежену особу не би дотакле. Први корак ка излечењу БДП-а је дијагноза, затим да особа прихвати дијагнозу јер је таквим особама обично тешко да се сложе са дијагнозом. Зашто? Јер поремећени обрасци понашања и последице које изазивају нису у великом контрасту у односу на структуру личности. Такоће, развој БДП траје дуго и особа је попут полако скуване жабе. Док особе са нормалном структуром личности лакше сагледава да нешто није у реду. Затим, терапија иде својим током и полако се поправља фрагмент, по фрагмент личности. Временом научиш да се браниш и научиш да не упадаш у депресивне фазе, научиш да савладаш страх и што је најважније, прихватиш нове обрасце понашања. Лечење траје дуго али је поремећај потпуно излечив. А можете ли замислити како се осећа излечена особа? Када се мало врати у назад па се сети шта је све преживела да би коначно успела? Најтежа је борба против самог себе. По неким изворима, уз адекватну терапију, потпуни опоравак се постиже у 90 посто случајева за 3 до 9 година третмана. Неки стручњаци чак говоре да се личност сама по себи доведе у равнотежу до 35-40. године живота (ово друго ми није баш прихватљиво). Примењује се и фармакотерапија у виду психостабилизатора који превенирају упаде у депресивне епизоде и смањују импулсивност, антидепресиви који код ових особа нешто касније почињу да делују али су јако ефикасни и у неким случајевима антипсихотици када су присутне квазипсихотичне и психотичне епизоде или јак осећај беса. Код оваквих особа су гнев, импулсивност и агресија, осећај празнине (коју често пацијенти не умеју да дефинишу), депресија и у неким случајевима анксиозност најупечатљивији симптоми. То води у ризична понашања због импулсивности и да се пошто пото испуни празнина која их прожима. Честе су злоупотребе дроге, алкохола, ризична вожња, промискуитетни секс итд. Такође код ових особа је уобичајен црно-бели образац мишљења о другој особи. Имају велики страх од напуштања а у исто време и страх од везивања. Све ово не мора да буде присутно код оболеле особе. Код сваке се другачије БДП манифестује. И што је најважније, потпуно је излечив поремећај. Поздрав.
...navodno je bila psihicki bolesnik.I Agata Kristi je imala nesto slicno...mozda je zbog toga pisala tako dobre romane?
)
inace bi ja to bacila odavno 
) , ali sam rijesila neke druge zdravstvene probleme zbog kojih sam non stop visila kod ljekara, tako da i ako ih ne volim o njima mislim sve najljepse 
