gost 306236
Aktivan član
- Poruka
- 1.734
Gnostičke sinteze
Gnosticizam se pojavljuje prvi put u istoriji sa propašću carstva Aleksandra Velikog. Tada grčka filosofska misao pada u pesimistički period, koji se sa teogonskih i kosmogonskih razmišljanja, prebacuje na egzistencijalna. Ovaj gnosticizam nije bio direktno opasan po hrišćanstvo, ali se pod njegovim uticajem razvio tzv. hrišćanski gnosticizam koji je doveo do sukoba i otpadništva unutar Hrišćanstva. Apostol Pavle piše protiv gnostika u 2. Kor. 2, 8. Ono što nas interesuje jeste učenje hrišćanskog gnosticizma o Gospodu Isusu Hristu, koje smatra da je Gospod svojim učenicima preneo neko tajno znanje koje se dalje prenosi (gnostičkim oblikom inicijacije, posvećenja) samo unutar uskog kruga posvećenih. Za takav krug posvećenika su sebe smatrali i vitezovi templari (hramovnici), a kasnije i sva okultistička udruženja i organizacije, smatrajući se naslednicima Hristovih učenika, posvećenika u tajno znanje.
Različita su gnostička mišljenja o Gospodu, ali najvažnije za našu temu jeste ono koje kaže da Isus Hristos nije kao takav rođen. Po njima Isus postaje Hristos u određenom trenutku, u momentu krštenja. Isus je bio čovek u koga se uselilo duhovno biće - Hristos, prosvetlilo ga (iniciralo) i pretvorilo u Spasitelja. Po raspeću Isus je umro, a Hristos se vratio u svoje prethodno obitavalište. Ovim učenjem se osporava Ovaploćenje koje se svodi na inicijaciju, kao i božanstvo Gospoda Isusa Hrista.
Ovo učenje je značajno, zato što na suptilan način uobličeno, identično učenje nalazimo i kod Jehovinih svedoka. U knjizi "Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji", na str. 60, stoji: "Time što je Jehova izlio svoj duh na Isusa, pomazao ga je ili odredio za kralja budućeg kraljevstva, i tako je Isus postao "Mesija" ili "Hrist", jer obe ove reči iz hebrejskog i grčkog jezika znače "pomazanik". Postao je, dakle, stvarno Isus Hrist ili Isus, pomazanik." Pitanje u donjoj margini, čiji se odgovor nalazi u ovom pasusu, ovako je formulisan čime se jasno izražava gnostičko učenje, malo čas pomenuto: Kada je Isus zaista postao Hrist i zašto u to vreme?"
Dakle, po gnosticima i jehovistima, Isus nije rođen kao Spasitelj, već sintezom i svojevrsnom inicijacijom takvim postaje, što Ga ne čini ni po čemu drugačijim od ma koga ko bi isto to pokušao. Hristos zaposeda Isusa, bez dobrovoljnog pristanka, on je žrtva, prisiljen na žrtvoprinošenje od strane Hristosa. Isus je žrtva, ali to nije i Hristos, što je mogao biti bilo ko koga Bog izabere. Da bi dali biblijsku verodostojnost i ovom mišljenju, Jehovini svedoci u svom lakrdijaškom prevodu Novi Svet, provlače to na sledeći način: "Ovo je sin moj ljubljeni, koga sam priznao" (Mt. 3, 17). U svim ostalim poznatim prevodima ovaj stih glasi ovako: "Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji". Razlika je samo naizgled neznatna. Po "Novi Svet" prevodu, Bog je Isusa priznao kao Spasitelja, što znači da mu se ovaj kao takav ponudio, ili ga je sam Bog izabrao od množine drugih. Ovim se takođe, osporava božanstvo Isusa Hrista, a zatim i Njegovo rođenje kao Spasitelja. To objašnjava i citat iz Kule stražare, 15. jun 1998. g, na strani 25, a u podnaslovu "Mesija se pojavljuje": "Dok se Isus molio otvorila su se nebesa i sveti duh je sišao na njega. Zamisli poplavu uspomena koje su navirale dok se prisećao bezbrojnih milenijuma u kojima je služio uz svog Oca kao majstor, govornik, knez Božije vojske i kao arhanđeo Mihailo. Zatim je bio duboko uzbuđen kada je čuo Očev glas gde Jovanu Krstitelju kaže: Ovo je sin moj ljubljeni...". Prvo što možemo zapaziti jeste to da je Isus bio pod svojevrsnom amnezijom. On se svog pređašnjeg, anđeoskog života seća tek u momentu krštenja, a do tada kao da nije znao ko je. Njegovo sećanje pripada arhanđelu Mihailu, a ne Isusu koji zatim biva osuđen, pati i kao čovek strada. Njegovo telo je, po učenju jehovista, "otkupnina" i biva "dezintegrisano" po smrti. Hristos, koji je u stvari "duhovna osoba" kao takva i vaskrsava i vraća se u prvobitno stanište. Sav teret žrtve je podneo Isus, a ne Hristos i to je jeres GNOsticiša, nanovo oživela u učenju Jehovinih svedoka.
Drugo, što možemo zapaziti iz navedenog pasusa, jeste, da Jehovini svedoci bezobzirno gaze sopstvene stavove, jer će svaki član bez izuzetka braniti uverenje kako se oni strogo i isključivo pridržavaju Svetog Pisma, a u ovom pasusu traže od nas da zamišljamo šta je to Isus video i osećao prilikom krštenja, a o čemu u Svetom Pismu nema ni spomena. Već upravo to navođenje uvodi promenu u spasiteljsku misiju Gospoda Isusa Hrista.
Na početku podnaslova iz navedene Kule stražare stoji: "Sa samo 12 godina mladi Isus je počeo da shvata da mora biti zaposlen u obavljanju zadatka svog nebeskog oca". Isus sluti da se mora nešto dogoditi, ali ne zna šta. Tek po krštenju njemu biva jasno zašto je tu. Ali i ovome se protivi samo Sveto Pismo. U Mt. 3, 1417 nalazimo razgovor Jovana Krstitelja i Gospoda Isusa Hrista pred krštenje: "A Jovan mu branjaše govoreći: ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni? A Isus odgovori i reče: ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Ga ostavi". Iz navedenog vidimo da Jovan zna ko je Isus i pre krštenja, što bi saznao po krštenju da mu je bilo nepoznato. Dalje, u Isusovom odgovoru vidimo da je i on veoma dobro znao ko je, jer da nije ne bi znao ni šta to treba da ispuni, što bi saznao tek po krštenju, nakon "poplave uspomena", tj. inicijacije. Nema sumnje da čitavo Sveto Pismo govori o Isusu kao o Hristu bez obzira na period njegovog života. Da je Isus postao Hristos u određenom trenutku, tada bi to bila samo teofanija (bogojavljenje) Logosa i do tada Isus bi bio samo običan čovek. A to osporavaju sledeći događaji opisani u Bibliji: čudesno začeće, horovi anđela koji su objavili njegovo rođenje, čudesna zvezda, poklonjenje mudraca sa istoka, blagovesti (anđeo Gavrilo objavljuje rođenje), Jelisaveta, majka Jovana Krstitelja, koja kaže: "I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni?" (Lk. 1, 43). Jelisaveta Isusa Hrista kao nerođenog naziva Gospodom, dok bi po Jehovinim svedocima trebalo to učiniti tek po njegovom krštenju. Sve ovo svedoči da se Spasitelj rodio kao takav, a ne da je to postao.
S druge strane, ovaploćenje je kenoza, jer Sin rađanjem preuzima celokupnu ljudsku prirodu na Sebe, koju nosi i kojom strada. On se rodio kao Spasitelj baš zato da bi rođenjem poneo i spasao celokupnu ljudsku prirodu. Da je postao Spasitelj, ne bi se razlikovao od mnogih drugih "proroka" i "spasitelja" koji su prosvetljenjem to postali, poput Bude, Zaratustre, Muhameda i dr.
Ovaploćenje Gospoda je dobrovoljni čin ljubavi Sina Božijeg, a ne zaposedanje tela čoveka Isusa od strane Hrista, koji je po Jehovinim svedocima arhanđel Mihailo. U navedenom članku iz Kule stražare, takođe, stoji: "Jehova je preneo životnu snagu svog ljubljenog sina, s nebesa u Marijinu matericu". Ovde se ne objašnjava šta je to životna snaga. Ako se radi samo o životu, onda bi Sin Božiji (arhangel Mihail), kao ličnost, morao da umre ili utone u nesvesno, dok mu se ta snaga ne vrati (tj. dok ne izađe iz čoveka Isusa). Ali, ako pod životnom snagom, podrazumevaju celokupnu prirodu, onda se zaista radi o Ovaploćenju i rođenju Isusa kao Hrista, Spasitelja. Ovo drugo Jehovini svedoci osporavaju tvrdnjom da je Isus postao Hristos tek krštenjem. Zato vas pitam, ako je životna snaga, pretpostavimo, celokupna priroda (što uključuje i ličnost) zašto bi arhanđel Mihailo (koji je po vama Isus Hristos) imao amneziju od 30 godina, jer iz ovoga proizilazi da ličnost arhanđela Mihaila nije ni postojala 30 godina tj. od momenta kada je njegova "životna snaga preneta u Marijinu matericu" pa do momenta "poplave uspomena" kojima je Isus postao svestan da je arhangel Mihailo? I šta je sa događajem opisanim u Luki 2, 49, gde dvanaestogodišnji Isus odgovara zabrinutim roditeljima: "Zašto ste me tražili? Zar niste znali da meni treba biti u onome štoje oca mojega? (tj. u domu Oca mojega)". Da nije znao ko je, ne bi znao ni ko mu je Otac, već bi, verovatno pravednog Josifa smatrao svojim pravim ocem.
Tvrdeći čas jedno, a čas drugo, Jehovini svedoci pokazuju da im nisu jasne mnoge stvari, i ne samo da oni ne znaju ko je Isus Hristos, već tvrde da to ne zna ni On sam.
Pored jehovista i gnostika identično učenje nalazimo i u antroposofiji (okultistički pravac istočnjačke osnove, osnovan kada se Rudolf Štajner sa mnogim pristalicama odvojio od Jelene Blavacke i teosofije). Rodonačelnik antroposofije, Štajner, u svojim predavanjima često govori o Isusu Hristu kao o Isusu u koga je, inicijacijom ("poplavom sećanja" po svedocima), ušlo uzvišeno duhovno biće, Hristos. Po Isusovoj smrti, duša čitave planete zemlje je zablistala, jer ju je Hristos prosvetlio, a zatim se vratio u Sunce, čiji je on duhovni aspekt (po antroposofiji duše imaju sva bića, živa i neživa, ali su one na raznim duhovnim nivoima).
Kao što gnostici imaju sopstvenu verziju "jevanđelja", tako i Štajner, putujući "astralnim svetovima", odlazi u prošlost i lično prati Isusov život. Iz tog putovanja nastaje Štajnerovo "peto jevanđelje". Jehovini svedoci ne pišu posebno jevanđelje, ali daju svoj prevod celokupne Biblije.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Pisma/Lat_Pisma20.htm
Gnosticizam se pojavljuje prvi put u istoriji sa propašću carstva Aleksandra Velikog. Tada grčka filosofska misao pada u pesimistički period, koji se sa teogonskih i kosmogonskih razmišljanja, prebacuje na egzistencijalna. Ovaj gnosticizam nije bio direktno opasan po hrišćanstvo, ali se pod njegovim uticajem razvio tzv. hrišćanski gnosticizam koji je doveo do sukoba i otpadništva unutar Hrišćanstva. Apostol Pavle piše protiv gnostika u 2. Kor. 2, 8. Ono što nas interesuje jeste učenje hrišćanskog gnosticizma o Gospodu Isusu Hristu, koje smatra da je Gospod svojim učenicima preneo neko tajno znanje koje se dalje prenosi (gnostičkim oblikom inicijacije, posvećenja) samo unutar uskog kruga posvećenih. Za takav krug posvećenika su sebe smatrali i vitezovi templari (hramovnici), a kasnije i sva okultistička udruženja i organizacije, smatrajući se naslednicima Hristovih učenika, posvećenika u tajno znanje.
Različita su gnostička mišljenja o Gospodu, ali najvažnije za našu temu jeste ono koje kaže da Isus Hristos nije kao takav rođen. Po njima Isus postaje Hristos u određenom trenutku, u momentu krštenja. Isus je bio čovek u koga se uselilo duhovno biće - Hristos, prosvetlilo ga (iniciralo) i pretvorilo u Spasitelja. Po raspeću Isus je umro, a Hristos se vratio u svoje prethodno obitavalište. Ovim učenjem se osporava Ovaploćenje koje se svodi na inicijaciju, kao i božanstvo Gospoda Isusa Hrista.
Ovo učenje je značajno, zato što na suptilan način uobličeno, identično učenje nalazimo i kod Jehovinih svedoka. U knjizi "Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji", na str. 60, stoji: "Time što je Jehova izlio svoj duh na Isusa, pomazao ga je ili odredio za kralja budućeg kraljevstva, i tako je Isus postao "Mesija" ili "Hrist", jer obe ove reči iz hebrejskog i grčkog jezika znače "pomazanik". Postao je, dakle, stvarno Isus Hrist ili Isus, pomazanik." Pitanje u donjoj margini, čiji se odgovor nalazi u ovom pasusu, ovako je formulisan čime se jasno izražava gnostičko učenje, malo čas pomenuto: Kada je Isus zaista postao Hrist i zašto u to vreme?"
Dakle, po gnosticima i jehovistima, Isus nije rođen kao Spasitelj, već sintezom i svojevrsnom inicijacijom takvim postaje, što Ga ne čini ni po čemu drugačijim od ma koga ko bi isto to pokušao. Hristos zaposeda Isusa, bez dobrovoljnog pristanka, on je žrtva, prisiljen na žrtvoprinošenje od strane Hristosa. Isus je žrtva, ali to nije i Hristos, što je mogao biti bilo ko koga Bog izabere. Da bi dali biblijsku verodostojnost i ovom mišljenju, Jehovini svedoci u svom lakrdijaškom prevodu Novi Svet, provlače to na sledeći način: "Ovo je sin moj ljubljeni, koga sam priznao" (Mt. 3, 17). U svim ostalim poznatim prevodima ovaj stih glasi ovako: "Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji". Razlika je samo naizgled neznatna. Po "Novi Svet" prevodu, Bog je Isusa priznao kao Spasitelja, što znači da mu se ovaj kao takav ponudio, ili ga je sam Bog izabrao od množine drugih. Ovim se takođe, osporava božanstvo Isusa Hrista, a zatim i Njegovo rođenje kao Spasitelja. To objašnjava i citat iz Kule stražare, 15. jun 1998. g, na strani 25, a u podnaslovu "Mesija se pojavljuje": "Dok se Isus molio otvorila su se nebesa i sveti duh je sišao na njega. Zamisli poplavu uspomena koje su navirale dok se prisećao bezbrojnih milenijuma u kojima je služio uz svog Oca kao majstor, govornik, knez Božije vojske i kao arhanđeo Mihailo. Zatim je bio duboko uzbuđen kada je čuo Očev glas gde Jovanu Krstitelju kaže: Ovo je sin moj ljubljeni...". Prvo što možemo zapaziti jeste to da je Isus bio pod svojevrsnom amnezijom. On se svog pređašnjeg, anđeoskog života seća tek u momentu krštenja, a do tada kao da nije znao ko je. Njegovo sećanje pripada arhanđelu Mihailu, a ne Isusu koji zatim biva osuđen, pati i kao čovek strada. Njegovo telo je, po učenju jehovista, "otkupnina" i biva "dezintegrisano" po smrti. Hristos, koji je u stvari "duhovna osoba" kao takva i vaskrsava i vraća se u prvobitno stanište. Sav teret žrtve je podneo Isus, a ne Hristos i to je jeres GNOsticiša, nanovo oživela u učenju Jehovinih svedoka.
Drugo, što možemo zapaziti iz navedenog pasusa, jeste, da Jehovini svedoci bezobzirno gaze sopstvene stavove, jer će svaki član bez izuzetka braniti uverenje kako se oni strogo i isključivo pridržavaju Svetog Pisma, a u ovom pasusu traže od nas da zamišljamo šta je to Isus video i osećao prilikom krštenja, a o čemu u Svetom Pismu nema ni spomena. Već upravo to navođenje uvodi promenu u spasiteljsku misiju Gospoda Isusa Hrista.
Na početku podnaslova iz navedene Kule stražare stoji: "Sa samo 12 godina mladi Isus je počeo da shvata da mora biti zaposlen u obavljanju zadatka svog nebeskog oca". Isus sluti da se mora nešto dogoditi, ali ne zna šta. Tek po krštenju njemu biva jasno zašto je tu. Ali i ovome se protivi samo Sveto Pismo. U Mt. 3, 1417 nalazimo razgovor Jovana Krstitelja i Gospoda Isusa Hrista pred krštenje: "A Jovan mu branjaše govoreći: ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni? A Isus odgovori i reče: ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Ga ostavi". Iz navedenog vidimo da Jovan zna ko je Isus i pre krštenja, što bi saznao po krštenju da mu je bilo nepoznato. Dalje, u Isusovom odgovoru vidimo da je i on veoma dobro znao ko je, jer da nije ne bi znao ni šta to treba da ispuni, što bi saznao tek po krštenju, nakon "poplave uspomena", tj. inicijacije. Nema sumnje da čitavo Sveto Pismo govori o Isusu kao o Hristu bez obzira na period njegovog života. Da je Isus postao Hristos u određenom trenutku, tada bi to bila samo teofanija (bogojavljenje) Logosa i do tada Isus bi bio samo običan čovek. A to osporavaju sledeći događaji opisani u Bibliji: čudesno začeće, horovi anđela koji su objavili njegovo rođenje, čudesna zvezda, poklonjenje mudraca sa istoka, blagovesti (anđeo Gavrilo objavljuje rođenje), Jelisaveta, majka Jovana Krstitelja, koja kaže: "I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni?" (Lk. 1, 43). Jelisaveta Isusa Hrista kao nerođenog naziva Gospodom, dok bi po Jehovinim svedocima trebalo to učiniti tek po njegovom krštenju. Sve ovo svedoči da se Spasitelj rodio kao takav, a ne da je to postao.
S druge strane, ovaploćenje je kenoza, jer Sin rađanjem preuzima celokupnu ljudsku prirodu na Sebe, koju nosi i kojom strada. On se rodio kao Spasitelj baš zato da bi rođenjem poneo i spasao celokupnu ljudsku prirodu. Da je postao Spasitelj, ne bi se razlikovao od mnogih drugih "proroka" i "spasitelja" koji su prosvetljenjem to postali, poput Bude, Zaratustre, Muhameda i dr.
Ovaploćenje Gospoda je dobrovoljni čin ljubavi Sina Božijeg, a ne zaposedanje tela čoveka Isusa od strane Hrista, koji je po Jehovinim svedocima arhanđel Mihailo. U navedenom članku iz Kule stražare, takođe, stoji: "Jehova je preneo životnu snagu svog ljubljenog sina, s nebesa u Marijinu matericu". Ovde se ne objašnjava šta je to životna snaga. Ako se radi samo o životu, onda bi Sin Božiji (arhangel Mihail), kao ličnost, morao da umre ili utone u nesvesno, dok mu se ta snaga ne vrati (tj. dok ne izađe iz čoveka Isusa). Ali, ako pod životnom snagom, podrazumevaju celokupnu prirodu, onda se zaista radi o Ovaploćenju i rođenju Isusa kao Hrista, Spasitelja. Ovo drugo Jehovini svedoci osporavaju tvrdnjom da je Isus postao Hristos tek krštenjem. Zato vas pitam, ako je životna snaga, pretpostavimo, celokupna priroda (što uključuje i ličnost) zašto bi arhanđel Mihailo (koji je po vama Isus Hristos) imao amneziju od 30 godina, jer iz ovoga proizilazi da ličnost arhanđela Mihaila nije ni postojala 30 godina tj. od momenta kada je njegova "životna snaga preneta u Marijinu matericu" pa do momenta "poplave uspomena" kojima je Isus postao svestan da je arhangel Mihailo? I šta je sa događajem opisanim u Luki 2, 49, gde dvanaestogodišnji Isus odgovara zabrinutim roditeljima: "Zašto ste me tražili? Zar niste znali da meni treba biti u onome štoje oca mojega? (tj. u domu Oca mojega)". Da nije znao ko je, ne bi znao ni ko mu je Otac, već bi, verovatno pravednog Josifa smatrao svojim pravim ocem.
Tvrdeći čas jedno, a čas drugo, Jehovini svedoci pokazuju da im nisu jasne mnoge stvari, i ne samo da oni ne znaju ko je Isus Hristos, već tvrde da to ne zna ni On sam.
Pored jehovista i gnostika identično učenje nalazimo i u antroposofiji (okultistički pravac istočnjačke osnove, osnovan kada se Rudolf Štajner sa mnogim pristalicama odvojio od Jelene Blavacke i teosofije). Rodonačelnik antroposofije, Štajner, u svojim predavanjima često govori o Isusu Hristu kao o Isusu u koga je, inicijacijom ("poplavom sećanja" po svedocima), ušlo uzvišeno duhovno biće, Hristos. Po Isusovoj smrti, duša čitave planete zemlje je zablistala, jer ju je Hristos prosvetlio, a zatim se vratio u Sunce, čiji je on duhovni aspekt (po antroposofiji duše imaju sva bića, živa i neživa, ali su one na raznim duhovnim nivoima).
Kao što gnostici imaju sopstvenu verziju "jevanđelja", tako i Štajner, putujući "astralnim svetovima", odlazi u prošlost i lično prati Isusov život. Iz tog putovanja nastaje Štajnerovo "peto jevanđelje". Jehovini svedoci ne pišu posebno jevanđelje, ali daju svoj prevod celokupne Biblije.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Pisma/Lat_Pisma20.htm
*** mi zaostali pravoslavci vec 2000 godina zivimo u zabludi 
Pa koju ti Bibliju čitaš?
i predanje
