ПОДИЗАЊЕ МРТВИХ
Највише времена после удеса провела је у Русији. Земља сете, дубоке туге и умећа радовања малим, али правим вредностима, улила јој је нову снагу:
Живот, ипак, иде даље
– Открила сам дамаре руске крви у себи, и буквално, јер имам више руске крви него своје, добијене трансфузијом током операције. Од породице Смирнов 750 грама и осталих шест-седам литара протекло је мојим венама док сам лежала 11 сати на операционом столу. Верујем да је руска крв потекла мојим венама и кроз спознавање дивних људи, пријатеља које сам стекла током болничких путешествија. Тамо сам видела како су многи изгубили мужеве, жене, посао, скоро сопствени идентитет, јер више не могу да живе своју пређашњу улогу. Како сам почела да излазим из собе, разговарала сам с људима у колицима који су деловали као живи-умрли, пуни сете, горчине и често гнева. Радовало ме је када бих успела да им помогнем да виде себе онаквим какви стварно јесу, исти као пре, са само једном новом слабошћу: немоћни у ходању. Трагала сам за духовним и интелектуалним свитањем у тим својим палим спинаљницима, како Руси зову људе с повредом кичме. Видела сам неколико дивних спасених бракова, очева спремних да се с поносом врате свом очинству, жена оснажених да се врате својим породицама. Такве промене, као оживљавање живота, донеле су ми много радости и сигурно су подржале мој оптимизам и одлуку да крочим сваким кораком напред. Мој ход почео је да се враћа у Русији, напредовао је током боравка у бањи Селтерс и још више у Кини и код куће. То је дошло као резултат моје радозналости, упорности, боље рећи бандоглавости.
СПАСАВАЊЕ СИНА
Тајанствена Кина с нама недокучивим тајнама лечења, била је њено следеће одредиште, а постаће и место сусрета с будућим оцем њеног детета и место најсрећнијег тренутка у животу, рођења сина Миде:
Са Жарком Лаушевићем у представи „Стаклена менажерија”, неколико година пред одлазак на Нови Зеланд
– Кина је била најлепши део мога живота и остаће букет мојих најдражих сећања. Ништа се не може поредити с радошћу и дубоком лепотом материнства. Мој муж Владица и ја уживали смо сваки трен, свако магновење нашег живота у Кини, нарочито нашег родитељства. Наш син нам је од првог трена донео још већу љубав, радост и забаву! Не сећам се да је било икаквог напора или сложености у бављењу дететом. Мајка најмање може да припише своје материнство ногама или ходању, зар не? Само помислите колико загрљаја, осмеха, погледа, пољубаца, голицања носом, држања у рукама, колико нежности има у материнству! Једино што ја нисам могла да радим са својим сином јесте да трчим по песку. Е, то је Владица могао, трчао је са особитим задовољством. Владица је преминуо пре неколико година. Остала је велика празнина.
Повратак у Београд почетком деведесетих вратио ју је и на позоришну сцену у представи “Стаклена менажерија” заједно са Жарком Лаушевићем. Нажалост, бурне деведесете године одредиле су њену даљу судбину. Колико год да се борила против политике, причала, писала, учествовала у протестима, имала је осећај да ни сви душом мирољубиви људи нису у моћи да зауставе “оног ко душе и образа нема”. Излаз је видела у одласку одавде:
– Обично не бежим ни од чега и суочавам се с проблемом какав год да је. Ипак, одлазак на Нови Зеланд јесте био бежање, али само од једне опасности, да ће Милошевићева беда можда покупити мога сина на улици и одвести га у Босну да пуца на наш народ. Свој на свога. Не може то. Нисам могла то да дозволим, али нисам могла ни да спречим ако останем. Неопростиво. Никада нисам имала осећај да сам изгубила себе. Напротив, одлазак на Нови Зеланд био је мој тадашњи корак напред. Владица и ја били смо у кризи у то време, нажалост развели смо се пре самог одласка на Нови Зеланд. Ипак, заувек смо сачували поштовање и подржавали једно друго кад год је требало.
Студије психолошке антропологије на Филозофском факултету у Београду уписала је не мирећи се са ставом да је рехабилитација кичме немогућа, ни са речима које су јој упућене после повреде “да то прихвати тако и да ради нешто рукама”. По одласку на Нови Зеланд уписала је студије психологије:
– Мислим да је Алексеј Толстој рекао да је игнорантност највећа бољка човечанства која може да еродира и велике умове. Учила сам из све снаге, није ми било тешко. Одвезла бих сина у школу у осам ујутро, наставила до факултета, око 64 километра, поподне бих возила натраг по њега. Ишли смо кући, или негде на ручак, на игралиште или на спорт, и онда свако на своје домаће задатке. Вечеру смо обично правили заједно, а кад заспи, учила сам до ујутро. Већ после два-три сата спавања правила сам доручак и будила свог дечачића. Уживала сам у свему томе. Важно је да одаберете студије које волите и да се посветите детету са свом љубављу. Онда је све лако. Моја повреда кичме само је део мога искуства. Много сам о људима сазнала кроз детињство, младост, глуму, пријатељства, породицу, емиграцију. Искрено верујем у добро у људима. Сада се свим својим искуством, знањем и поверењем борим да моји клијенти поверују у себе и да тај неки тзв. хендикеп виде као специфичну тегобу која је само део њиховог искуства. Помажем им да схвате себе, као и пут који их је довео до њихове мукице. Понекад смо много богатији после пораза, прихватајући губитке или грешке, постајемо победници. Да ли сте чули да родитељи на рођендану детета причају о тешком порођају? Вероватно не, обично се сећамо несташлука и првих речи, погледа… Мој син је диван младић, изванредног образовања и прекрасне искрене личности. Поносна сам као мајка и таман да ништа у животу нисам постигла, као родитељ сам успела да одгојим младог човека на ког увек могу да будем поносна и који ће умети друге људе да учини срећним. Наша дела нас описују, а на другима је да те боје доживе и интерпретирају на себи посебан начин.
Са супругом Владицом, оцем њеног сина Миде
САМА СВОЈ ЕКСПЕРИМЕНТ
На Новом Зеланду остварила је емотивну везу која је пре четири године прерасла у брак. После прекрасних десет година дружења и заједничког живота десио се крах:
– Мој супруг Рис и ја званично смо се развели пре неколико дана, после скоро две године одвојеног живљења. Рис је диван, топао човек, али од када смо се венчали, инсистирао је да се прикључимо цркви коју је он волео. Нисам имала ништа против да идемо понекад тамо. Нажалост, моја љубав у живот не ограничава се на једну деноминацију и не могу пристати да “волим само оне који баш исто мисле као ја”. Током 18 месеци брака притисак пентакосталних принципа које је желео да унесе у нашу породицу постао је нешто што нисам могла да дозволим. Сачувао је поштовање и обожавање према мени, али почео је да се мења. Када неко обожава, то често укључује посесивну жељу да вас има, промени и уклопи у неке своје рамове. Ако вас неко воли, онда вас прихвата онаквима какви јесте и ужива у различитости. У то време морала сам да одем из Велингтона за Окленд да бих довршила клиничку специјализацију. Да бих сачувала поштовање према Рису и лепа сећања на наш заједнички живот, одлучила сам да останем у Окленду.
У новом окружењу и новом животу Мерима се посветила људима којима је потребна њена стручна помоћ. Показало се да им њена топла, људска реч, непресушна енергија и ентузијазам уливају нову снагу и животу дају нову димензију:
– Одабрала сам психологију као науку која је посвећена разумевању човека, с циљем да му помогем, научим га да боље разуме, поштује себе и друге, и да се не боји. Мој докторат посвећен је трагању за рехабилитационим методом који може да помогне опоравку људи с тешком повредом кичме. После свих ових година, ето, пресрећна сам што сам постала члан научноистраживачке екипе која ради на мултидисциплинарном пројекту регенерације нервних ћелија. Када се успостави примена мог рехабилитационог метода, на себи лично применићу метод с ћелијама коштане сржи. Надам се да ће нам тиме бити расветљене неке нове тајне и да ће нас то увести у нова истраживања и још успешнију рехабилитацију. Када ће се све то тачно догодити, још не знам. Трудићу се да пошаљем нове информације за наше Југословене из свих бивших република. Могу да живим у било ком делу света, али ћу увек остати Југословенка. Не занима ме да ли званично моја домовина, од Вардара па до Триглава, не носи то лепо име Јужних Словена. Ја га носим у себи и свим својим бићем страствено сам посвећена људима и идејама у које верујем. Смешите се? Ех, да, можда је ово одговор на ваше питање како бих описала себе.
!
