Povremeno mi se desava sledece: ostavim neku stvar radeci i razmisljajuci o necemu drugom pa je posle trazim, ili prosto samo trazim neku stvar. Gledam po stanu i ne vidim je dok je trazim. Posle nekog vremena ne razmisljajuci o tome sasvim slucajno naidjem na tu stvar i to bas gde sam je trazio. I kada sam je trazio nisam je video makar bilo tako ocigledno kao sto je recimo da se nalazi na mom stolu ( koji sam naravno pretrazio ). E sad, posto me ova moja osobina strasno iritira zanima me ima li slicnih slucajeva i zbog cega je to tako i kako se izboriti sa tim.
Ovo pitanje se odnosi i na zene i na muskarce, ali nisam znao gde da postavim temu posto trazim ozbiljan pristup ( nije za svastaru ) pa bi bilo pozeljno da oba pola komentarisu.
Дешава се. Нарочито у паници. Паника прави блокаду.

Ово је само благи поремећај опажања. Регистрације, како је ја зовем.
Видиш а не региструјеш.
Како се изборити... хм... стрпљењем...

Ја се још увек борим. Дешава се, али све ређе и ређе...
А може да постане и учестало. Само ако себе убедиш да је то твоја особина и да си једноставно такав. Самоме себи пољуљаш самопоуздање. Немој то да радиш.
Уместо тога, колико год да журиш, стани, смири се и тек онда крени да тражиш.
А дешава ми се супротно. Региструјем, а појма немам где сам то видела. Нисам сигурна да ћу то добро објаснити...
Само ми се у уврзма нека реч, реченица...

Када се окренем око себе и пажљиво погледам, обично је нађем на некој налепници, папиру који је одложен у близини а на који нисам
обраћала пажњу...
Хм... Треба вежбати пажњу.
Ово ме је подсетило на једну причу коју сам недавно чула.
Руси имају кућног духа кога зову Домчек. Тај кућни дух је добар, али мало несташан. Када им се ''загубе'' ствари по кући они верују да се то Домчек са њима игра. Онда застану и кажу ''Појиграј се, поиграј па врати'' и онда поново крену да траже и - нађу ''загубљени'' предмет.
