Нелюбовь aka Loveless (2017)
http://www.imdb.com/title/tt6304162/
Звјагинцев је тренутно најбољи светски режисер. Он је свестан свог режисерског умећа, али и једног великог, ванфилмског хендикепа. Тај хендикеп је његова руска националност. Како би превазишао тај недостатак и био прихваћен у европској филмској јавности, он Западу нуди оно што Запад жели да види, али трудећи се да та приземна, дневнополитичка нота, ипак не буде тако вулгарна, да би га у отаџбини означили као екстремног русофоба. Није он спреман да пљује по свом народу тако ниско и бескрупулозно као што то, за шаку долара, чине београдски синеасти југословенске провинијенције.
И у филму Нељубав, имамо неколико момената у коме Звјагинцев каже Западу:
Ево ме, узмите ме, примите ме у своје високо друштво, помилујте ме по мојој лепој главици.
Но, изоставићу те моменте, и рећи да је ово једна врхунска породична драма, која даје приказ модерног брака и сила које у њему делују. Те силе су деструктивне, декадентне и разарајуће, јер не постоји свест о жртви, љубави и идеалу заједнице. Модернистички брак је оружије за масовно уништење, чија примарна жртва су деца рођена у таквом браку. Тај брак је мртворођенче јер је од старта предвиђен за испуњење строго индивидуалних и себичних циљева. Чим се појединачни циљеви кроз брак остваре, модерни супружници гледају излазну варијанту, и онда долази до свих оних девијација и патологија једног медјуљудског односа. На површину испливава оно најгоре што се таложи у себичним, хедонистичким душама и брак полако почиње несносно заударати на мржњу, презир и оптужбе за руиниран живот.
Следећа жртва овако схваћеног брака су породица и друштво у целини, јер када је основна ћелија затрована, онда су затровани и сви облици изведени из те ћелије.
,,Пали смо. Пали смо онолико колико смо се удаљили од Христа.” -рекао би владика Николај, а ми, модерни људи, удаљили смо се много. Питање је да ли смо више и у стању да се вратимо на пут и да осетимо истинску љубав, љубав без рачуна и калкулације, љубав која у својој бити има жртву, одрицање, поштовање и разумевање.
Када дете остане без родитељске љубави, оно умире изнутра, тако да је физичка смрт од другоразредног значаја. Звјагинцев, застрашујућом снагом приказује очај усамљеног детета које је постало терет својим творцима. У сцени плача малог Аљоше, док се родитељи медјусобно вредјају, персонификован је пад овог света. У тој сцени Звјагинцев се приближава Достојевском и чувеној максими да ниједан идеал није вредан сузе детета.
Звјагинцев се посебно бави ликом посрнуле мајке. Жења је класични представник једне стерилне, младе, модерне жене која водјењем рачуна о физичком изгледу покушава да компензује апсолутну духовну празнину. Ту је и паметни телефон у који она непрестано гледа. Слика и прилиика савременог, модерног, напредног човека.
Такође, како се филм одмотава, видимо да је тај ланац нељубави наследан. Жењина мајка је једна исфрустрирана баба која за своју кћер има само бес и параноични презир. Дакле, није овај пад од јуче, поручује Звјагинцев. Пад је константа модерног друштва.
Но, и Пад има свој крај. А где се тај пад налази, то не знају ни много умнији људи од Звјагинцева.