En duva satt på en gren och funderade på tillvaron (2014)
http://www.imdb.com/title/tt1883180/?ref_=nm_flmg_dr_1
Шведски филм, маторог Андерсона, старе мустре. Не би да будем малициозан, али ово је лабудова песма, након лабудове песме...
Шта је ово? Ово је толико досадно, да сам се освртао око себе гледајући људе који се мешкоље, померају се, налактили се, само што не заспаше...а и једва сачеках крај. Напроно искуство. Да ли је проблем трајање? Није. Проблем је ритам. Камера која чучи. Стоји. Јеббо је ја, и режисера који је оволики љубитељ позоришта. Дваес сцена, дваес кадрова. Дакле толико споро. Дијалог на моменте духовит. И ова досадна бљезгања о обичним људима и њиховим тужним судбинама, пустим жељама и недосањаним сновима. Ху керс абаут ит? Ја сигурно не. Замислите да једете стиропор. Е тако.
Голуб стоји на грани и размишља о смрти.
Потпуно депресиван. Али еботе ја волим то. АЛи не 'вако досадно. Ајде да се филм свршава неким масовним самоубством, да се ја приупитам, задовољио бих се и са самоубиством оних клипана који би само да засмејавају људе. Што се нису обесили у оним бедним собичцима. То би био мерак, не овако. Трт, мрт, обрни, окрени - ништа.
Не знам. Није ме ни тако филм. Не можеш да му (се) замериш ништа фрагментално. Осим свега.
Ваљда је то постало модерно, ја не знам, као студентска сраања да гледам. Знате оно, лик узме камеру у руке, па као нешто глуми Тарковског, неке дубоке филозофије...
Дакле, осим пар смехотресних форица, ниш друго.
