- Poruka
- 6.538
Дом (2011)
http://www.imdb.com/title/tt2093100/
Како старим, осећам све израженију потребу да одем на неко изоловано место, неку степу, шуму, неко забачено сеоце, на извору неке речице, где би се са изабраницом свог срца, комадом земље и малим стадом, склонио од ове цивилизације, са којом се почињем размимоилазити у сваком погледу. Не презирем људе као појединце, али презирем масу, презирем бетон, презирем асфалт, презирем дим из ауспуха, презирем звук аутобуса, презирем оно у шта се претвара овај свет, са Кончитом Вурст, ММФ-ом и Светском банком као парадигмом кретања људске врсте. Можда моја жеља, у овом моменту, изгледа утопистички, нереаално и сањарски, али, ако ме здравље послужи, ја ћу је остварити пре или касније.
Да ли због ових мојих сањарија о изолованом месту или нечег другог, овај филм ми је баш легао. Добро, има ту и тога што је руски,
и што Сергеј Гармаш игра улогу живота, наравно, али филм, на неколико нивоа погађа суштину. Дакле, једна стара, патријархална словенска породица, живи на усамљеном имању у средишту ничега, у руској степи, у дивљини. Глава куће Гриша, гвозденом руком командује и држи све под контролом. Уз њега и његову супругу, ту су још 3 сина, незадовољна ћерка са мужем, иначе, расна Рускиња, која воли мало и са стране, а ту су још и снајке, деца и сад да не набрајам. Углавном, повратак неколико деценија уназад, када су фамилије живеле у заједници, што данас изгледа незамисливо, чак и мени, који сам поборник свих облика комуна и заједништва. Оно што ће пореметити, какав-такав склад и рутину у њиховим животима, јесте повратак најстаријег сина Виктора, који после 25 година долази кући, на прославу рођендана свога деде, који такође живи на имању, с тим што је у колицима, попут биљке, јер има година, отприлике, као Пантелија. Виктор је, зајебан тип, московски мафијаш, који је после неког обрачуна, одлучио да се привремено повуче у степу, а игра га један од мојих омиљених руских глумаца, Гармаш. Игра га на феноменалан и убедљив начин. У току филма, сазнаћемо и разлоге због којих је Виктор као младић, напустио степу и отишао у град. Велики квалитет филма је, то што портретисање ликова и ситуација није црно-бело. Сви имају неке олакшавајуће околности за лоше ствари које раде. Одлична је и студија породичних односа, и свако од нас ће се препознати у некој сцени., било као син, брат, отац...
Последња деоница филма, резервисана је за акцију, за обрачун који није сам себи сврха, већ има једну јасну и уверљиву симболику. Та симболика иде у правцу да се (руско) друштво до те мере искварило, да је смрт једина казна која има ефекта. И поред тога, ипак, постоји нада. Аутор је види у новим поколењима, у деци, у онима који тек требају да стасају. Та нада, ма колико се мени чинила, утопијска, ипак је нада, а сцена којом се шаље та порука је, заиста упечатљива.
И, тако, овај филм ми је вратио веру у нову руску кинематографију, јер сам је после неколико безличних наслова био изгубио.
http://www.imdb.com/title/tt2093100/
Како старим, осећам све израженију потребу да одем на неко изоловано место, неку степу, шуму, неко забачено сеоце, на извору неке речице, где би се са изабраницом свог срца, комадом земље и малим стадом, склонио од ове цивилизације, са којом се почињем размимоилазити у сваком погледу. Не презирем људе као појединце, али презирем масу, презирем бетон, презирем асфалт, презирем дим из ауспуха, презирем звук аутобуса, презирем оно у шта се претвара овај свет, са Кончитом Вурст, ММФ-ом и Светском банком као парадигмом кретања људске врсте. Можда моја жеља, у овом моменту, изгледа утопистички, нереаално и сањарски, али, ако ме здравље послужи, ја ћу је остварити пре или касније.
Да ли због ових мојих сањарија о изолованом месту или нечег другог, овај филм ми је баш легао. Добро, има ту и тога што је руски,
и што Сергеј Гармаш игра улогу живота, наравно, али филм, на неколико нивоа погађа суштину. Дакле, једна стара, патријархална словенска породица, живи на усамљеном имању у средишту ничега, у руској степи, у дивљини. Глава куће Гриша, гвозденом руком командује и држи све под контролом. Уз њега и његову супругу, ту су још 3 сина, незадовољна ћерка са мужем, иначе, расна Рускиња, која воли мало и са стране, а ту су још и снајке, деца и сад да не набрајам. Углавном, повратак неколико деценија уназад, када су фамилије живеле у заједници, што данас изгледа незамисливо, чак и мени, који сам поборник свих облика комуна и заједништва. Оно што ће пореметити, какав-такав склад и рутину у њиховим животима, јесте повратак најстаријег сина Виктора, који после 25 година долази кући, на прославу рођендана свога деде, који такође живи на имању, с тим што је у колицима, попут биљке, јер има година, отприлике, као Пантелија. Виктор је, зајебан тип, московски мафијаш, који је после неког обрачуна, одлучио да се привремено повуче у степу, а игра га један од мојих омиљених руских глумаца, Гармаш. Игра га на феноменалан и убедљив начин. У току филма, сазнаћемо и разлоге због којих је Виктор као младић, напустио степу и отишао у град. Велики квалитет филма је, то што портретисање ликова и ситуација није црно-бело. Сви имају неке олакшавајуће околности за лоше ствари које раде. Одлична је и студија породичних односа, и свако од нас ће се препознати у некој сцени., било као син, брат, отац...Последња деоница филма, резервисана је за акцију, за обрачун који није сам себи сврха, већ има једну јасну и уверљиву симболику. Та симболика иде у правцу да се (руско) друштво до те мере искварило, да је смрт једина казна која има ефекта. И поред тога, ипак, постоји нада. Аутор је види у новим поколењима, у деци, у онима који тек требају да стасају. Та нада, ма колико се мени чинила, утопијска, ипак је нада, а сцена којом се шаље та порука је, заиста упечатљива.
И, тако, овај филм ми је вратио веру у нову руску кинематографију, јер сам је после неколико безличних наслова био изгубио.
Poslednja izmena:
