Ako bismo pregledali video snimke predstava nastalih u našim renomiranim pozorištima u periodu
od pre par decenija, samo od sebe bi se nametnulo zapažanje da snimke možemo podeliti u dve
grupe: u prvoj bi bile predstave koje su postigle veliki uspeh i bile dobro poznate pozorišnoj javnosti,
a u drugoj one manje slavne sudbine, sa slabijim kritikama i u teatarskim krugovima ne visoko kotirane...
E, sad... nažalost, postalo je više nego jasno da bi gotovo sve predstave iz druge grupe, one zanatski
korektne koje igraju uglavnom osrednji glumci, a da su današnjeg datuma, pripale samom vrhu uspešne
sezone, a neke čak bile proglašene događajem godine!
Ne želim da lamentiram nad teško zaustavljivim procesom opadanja kriterijuma (koji je ionako samo
prirodna posledica opšte destrukcije društva), a još manje da nostalgično prizivam "stara dobra vremena"...
Pišem samo o refleksiji simulacije pozorišnog života u nas. Jer, kod nas se više ne dešavaju prave, dobre
pozorišne predstave, nego zanatski manje-više korektno urađeni projekti. Došli smo dotle da se uspešno
savladan zanat ne podrazumeva, već da postoji idealna lestvica čije prečke treba doseći. Jer, vidimo da
su se u pozorište uselile zanatski korektne predstave, a vredna ostvarenja koja nas se jedino tiču su
toliko malobrojna, da se može govoriti o incidentima na pozorišnoj sceni...
Zato, kad god uključimo televizor, ili čitamo novine, nailazimo na Potemkinova sela... pa se možemo osvedočiti
o "uzbudljivom i dinamičnom pozorišnom životu", o premijerama koje "počinju novim čitanjem", o savremenim
tekstovima koji su "veoma aktuelni", o klasici koja je "povratak večnim problemima", o reakciji publike koja je
"sjajna", o predstavama koje govore o "emocijama i pravim ljudskim vrednostima", o našim glumcima koji su,
to se već zna "najbolji na svetu, poznati, talentovani", na koje publici "otpada vilica"...
Sve bi to bilo lepo da ne postoji pomalo neprijatna okolnost, a to je da se "stanje zatečeno na terenu" ne
podudara sa slikom koje teatar samoreprodukuje u kontekstu javnosti... Svedoci smo da nikada jaz između
realne i veštački proizvedene slike ovdašnjih pozorišta nije bio toliko uočljiv... Svedoci smo da i ono malo
renomiranih pozorišnih kritičara sa dugogodišnjim stažom ne pišu tradicionalnu pozorišnu kritiku, sa
objašnjenjem da je produkcija toliko loša, da je bespredmetno i pisati kritiku...
Opet, potpuno razumem poznanicu koja kaže:
"Zahvalna sam pozorištu, ma kakvo da je, što poneke večeri uspem na dva sata da pobegnem iz sopstvenog
života i ovog ogavnog grada... Gledala bih predstave i da su gore od ovih..."
Zbog nje i njoj sličnih se sa toliko nežnosti i dirljivosti prilazi svakom pozorišnom činu: premijere se najavljuju
opširno, predstave se hvale na svakom koraku, pričaju se pogodnosti o odlasku u pozorište u besmislenim
emisijama, pozova se publika da vidi svoje omiljene "slavne glumce"...
Još izvesno vreme primoravaćemo stvarnost da se ponaša onako kakvom mi volimo da je zamišljamo...
Sve dok se jednog jutra ne probudimo...
od pre par decenija, samo od sebe bi se nametnulo zapažanje da snimke možemo podeliti u dve
grupe: u prvoj bi bile predstave koje su postigle veliki uspeh i bile dobro poznate pozorišnoj javnosti,
a u drugoj one manje slavne sudbine, sa slabijim kritikama i u teatarskim krugovima ne visoko kotirane...
E, sad... nažalost, postalo je više nego jasno da bi gotovo sve predstave iz druge grupe, one zanatski
korektne koje igraju uglavnom osrednji glumci, a da su današnjeg datuma, pripale samom vrhu uspešne
sezone, a neke čak bile proglašene događajem godine!
Ne želim da lamentiram nad teško zaustavljivim procesom opadanja kriterijuma (koji je ionako samo
prirodna posledica opšte destrukcije društva), a još manje da nostalgično prizivam "stara dobra vremena"...
Pišem samo o refleksiji simulacije pozorišnog života u nas. Jer, kod nas se više ne dešavaju prave, dobre
pozorišne predstave, nego zanatski manje-više korektno urađeni projekti. Došli smo dotle da se uspešno
savladan zanat ne podrazumeva, već da postoji idealna lestvica čije prečke treba doseći. Jer, vidimo da
su se u pozorište uselile zanatski korektne predstave, a vredna ostvarenja koja nas se jedino tiču su
toliko malobrojna, da se može govoriti o incidentima na pozorišnoj sceni...
Zato, kad god uključimo televizor, ili čitamo novine, nailazimo na Potemkinova sela... pa se možemo osvedočiti
o "uzbudljivom i dinamičnom pozorišnom životu", o premijerama koje "počinju novim čitanjem", o savremenim
tekstovima koji su "veoma aktuelni", o klasici koja je "povratak večnim problemima", o reakciji publike koja je
"sjajna", o predstavama koje govore o "emocijama i pravim ljudskim vrednostima", o našim glumcima koji su,
to se već zna "najbolji na svetu, poznati, talentovani", na koje publici "otpada vilica"...
Sve bi to bilo lepo da ne postoji pomalo neprijatna okolnost, a to je da se "stanje zatečeno na terenu" ne
podudara sa slikom koje teatar samoreprodukuje u kontekstu javnosti... Svedoci smo da nikada jaz između
realne i veštački proizvedene slike ovdašnjih pozorišta nije bio toliko uočljiv... Svedoci smo da i ono malo
renomiranih pozorišnih kritičara sa dugogodišnjim stažom ne pišu tradicionalnu pozorišnu kritiku, sa
objašnjenjem da je produkcija toliko loša, da je bespredmetno i pisati kritiku...
Opet, potpuno razumem poznanicu koja kaže:
"Zahvalna sam pozorištu, ma kakvo da je, što poneke večeri uspem na dva sata da pobegnem iz sopstvenog
života i ovog ogavnog grada... Gledala bih predstave i da su gore od ovih..."
Zbog nje i njoj sličnih se sa toliko nežnosti i dirljivosti prilazi svakom pozorišnom činu: premijere se najavljuju
opširno, predstave se hvale na svakom koraku, pričaju se pogodnosti o odlasku u pozorište u besmislenim
emisijama, pozova se publika da vidi svoje omiljene "slavne glumce"...
Još izvesno vreme primoravaćemo stvarnost da se ponaša onako kakvom mi volimo da je zamišljamo...
Sve dok se jednog jutra ne probudimo...
