Glasanje Glasanje na temu "U kap se spoje i čemer i med"

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
priča br.1

U nevolji - spas!

Košnica - med. Čovek ispod.
Bol je nepodnošljiva. Gotovo je zaboravio malopređašnji užitak u slatkom medu. Omamljenom od uboda dolaze mu novi rojevi.
Ovoga puta oni su opasniji...
To su reči, slike....opsedaju ga i gutaju.
Predaje se bez mogućnosti da se brani...oseća da tone...

Grli ga, ljubi...preplavlja ga novi osećaj - toplina.
Prebacuje svoju bujnu kosu preko njegovog ramena dok mu rukama steže i miluje grudi.
Opušten je... zadovoljan... vreme ne postoji - samo večnost!
Zatvara oči prepuštajući joj čitavog sebe i moli Boga da nikad ne nestane!
Ona, koja je već jednom otišla...zauvek...ponovo je tu!
Zadovoljstvo se meša sa nadolazećim bolom. Osećanja se mešaju, nove slike dolaze. Prepliću se sa već proživljenim, sprečavajući savršen trenutak da ostane živ.
- Umro sam, znam! ...a i da nisam, ipak sam umro onoga dana kada tebe više nije bilo....nastupila je noć. -
Kaput je hodao, senka ga je pratila.
Uspomena stvorenih sa njom, grčevito se držao.
Prestao je da spava, kao da ne sme da izgubi vreme. Trebalo je svega se setiti, svaki momenat oživeti. Trebalo je u mislima voleti...
- Jedino to mi je ostalo... - znalo je da mu se otme!
- Ustani! Okreni se ka meni - šapćući je zapovedila.
- Pogledaj me...vidiš li me? -
- Da, vidim te! Uvek sam te video! Do tančina...i sve to sam voleo. -
- Znam... Zato sam tu. Tvoja ljubav me je do tebe ponovo dovela. - šaputala je.
- Pogledaj me... - ponovo je rekla.
- Vidiš li sreću u mojim očima?
Osećaš li mir u mojoj duši?
Znaš li da i ja tebe volim? -
Uživajući u trenutku, zbunjeno je pokušavao da shvati šta mu to govori.
Nastavila je - Ljubav i bol koračaju zajedno, ali se ne spajaju.
Zaključano srce može da voli, ali samo površno.
Sećanja ostaju i kada nastavimo da živimo. -
- Ne boj se - dodala je nežno uz osmeh.

Sluti da se ponovo budi. Grčevito steže oči...
Ne uspeva!
Svestan je da je tren prošao.
Oseća samo fizičku bol. Njegovo meso ponovo ga je bolelo.
Na obraz mu pada kap meda.
Nasmejao se i prošaputao - Hvala ti, Mila. -
 
priča br.2

U kap se spoje cemer i med

Strah.Svaka ozbiljna prica izaziva verbalni napad.Svaljivanje krivice.Koja ne postoji zapravo.Izazivanje osecaja krivice.Koji ne postoji zapravo.Napad recima koji sece vazduh iz pluca.Strah kao esencija zivota.Tremori.Zabrane izmedju redova da se radi bilo sta.Od pranja do susenja.Agresija.Nasilje.Citiranje licnosti koja ga je mrzela.Iz dna duse.
Iritiranje bliznjih da se dobije besna reakcija.Potom cinicno "sta se ti uzbudjujes idem da jedem".Smireno "vidi vidi sta se deres ti na mene".Apsolutna nezainteresovanost za podrsku.Razumevanje.Prihvatanje.
Cist cemer za bliznje.
Prema okolini koja nije bliska?Med.Divne reci.Pristojno ophodjenje.Finoca.Ugladjenost.
Okolina zavidi.Ljubomorna je otvoreno.Zeli takvu vrstu komunikacije za sebe."Porodica"."Uspeh sto je ima".
Apsolutno odbija da prihvati realnost.
Kakav je prema bliskima.U cetiri zida.U cetiri oka.
Svaki dan tako.Sto razvije nedostatak samopouzdanja.Socijalnu anksioznist.
Odbojnost prema ideji porodice.Dece.
Braka.Razorenu psihu.
Ceo zivot laz.Privatno agonija neprestanog kosmara.Cemer.Za okruzenje slika kako je dobro.Med.
U kap se spajaju i cemer i med.Dozivotno.
 
priča br.3

Nisam rođena kao klovn. Odrasla sam u njemu. Moji roditelji nisu mnogo ponosni. Klovn, u njihovoj porodici....i nije nešto čime mogu da se hvale svojim prijateljima, al kako sam morala uvek da se borim za njihovu pažnju, morala sam od nečeg da krenem.

U početku ni sama nisam bila sasvim zadovoljna, al kako je život prolazio, a ja pohađala njegovu školu, postala sam svesna da je smeh blagoslov u ovom svetu.
Škola je bila zabavna, iako ne uvek laka. Akcenat je bio na improvizacionoj komediji, sa pantomimom i akrobacije očima (u tome sam bila najbolja). Diplomirala sam sa pohvalom. Lično, naš duhovni roditelj, Veliki šaljivdžija na nebu, poručio mi je „Idi i ostavi svoj trag kao komični idiot“.

Nosila sam viseće naušnice sa sitnim zvončićima, crveni pečat na nosu, osmeh nacrtan od uha do uha, i dve suze ispod levog oka, jedna od smeha, jedna za tugu. Donosila sam smeh u patnju i pomogla ljudima da prebrode njihove gubitke. Moj rad je imao smisla. A onda sam upoznala Vuka.

Ušao je u moj život kao vihor, te blistave oči i usne koje nisu mogle da ćute.
Jednog sunčanog dana, sedela sam na klupi uz obalu, kada sam ga primetila kako zabavlja svoje društvo na jednom stolu u ćošku obližnjem kafiću. Sav je bio unesen u priču, svi su se smijali, a on govorio neprestano, praveći grimase, dok su mu oči ostajale ozbilje i daleke. Nekome drugom bi to promaklo, ne i meni. Ja sam to živela.
Kad se društvo razišlo, došao je do ograde i zagledao se u vodu sa dalekim izrazom lica.
Prepoznam potrebu kada je vidim, i stavim naušnice i pečat na nos.

Ponekad nisu potrebne reči. Ovo je bio takav trenutak. Zamahnula sam glavom da oglasim zvona, a on me je pogledao preko ramena, prvo radoznalo, a onda mu je blagi osmeh razvedrio lice. Namestila moje najgluplje klovnovsko lice, a onda sam sumnjičavo pogledala desno-levo, praćeno brzim sleganjem ramenima. Ustala sam, otišla do njega, i kao predala mu svoje srce.
"Za mene?" pitao je. Oduševljeno sam klimnula glavom. On je to prihvatio.
Nasmejao se. To je bio trenutak kada sam se zaljubila u njega. Smejao se celim telom.

Vuk. Postali smo nerazdvojni. Smejao se mojim igrama reči. Uvek je bio naoružan smehom. Zajedno smo se uselili. Pravila sam smajliće medom na njegovim palačinkama...
Ponekad smo se svađali, samo kako bi se posle mirili satima.
Bila sam njegova, a on bio samo moj.

Onda je počeo da se povlači... Menjao se, postao hladan i dalek, uvek je bio nešto zauzet, uvek je bio potreban nekome, nikad nije bio istinski tu, i kad bi bio tu.
Jedne noći, za večeru, ja sam govorila i govorila, izvodila sve trikove kako bih mu privukla pažnju, a tišina koja me pratila, promrzla me do kostiju.
Konačno je progovorio: „Da li je u ljudskoj prirodi da uvek traži više?“

Udaljivali smo se. Moj najveći strah je bio da ću ga izgubiti. Željna da zadržim vezu, mislila sam da ću uspeti, samo da ostanem blizu njega. Moram ući u njegov svet ako on napušta moj.
Odlučila sam da počnem od knjiga. Zastala ispred njegove police... Izabrala sam "Istorija zapadne filozofije" Bertranda Rasela, i utonula u knjigu. Mislila sam da uvek imam na oku ono što je važno, ali sada uopšte nisam bila sigurna. Ko bi rekao da postojanje može biti tako komplikovano?
Pitanja su počela da me muče. Sumnja je rasla. Navukla sam se. Pitanja bez odgovora hvatala su moj preopterećeni mozak. Neutaživa potreba za spoznajom nepoznatog prolazila je kroz moje vene. Izgubila sam na težini, samo sam čitala i spavala, trazila razlog postojanja.
I izgubila sam Vuka u tom procesu, iselio se. „Smeh je umro“, rekao mi je.

Morala sam da odem tamo gde sam bila bezimena, lutala sam niz tihe ulice, ni duše na vidiku, sve do pristaništa. Talasi su nežno zapljuskivali obalu, zapalila sam cigaretu i razmišljala o smislu života, ne mogavši da si pomognem. Obrisala sam jednu od one dve suze, jedna će biti sasvim dovoljna i za sreću za tugu, pomislila sam.
Moji prsti su drhtali preko telefona. Ostavi ga na miru, samo ga ostavi, rekla sam sebi.
Zatvorila sam oči i poželela da mogu da nestanem, da nestane sva bol. Da je postojao Veliki šaljivdžija, ovo bi bilo vreme da se pokaže. Ali nikakav znak mi nije došao, i odšetala sam kući...

I bile su tu.... čekale su me... Marija, Maja, Iva, Ema....sve su bile tu.
„Neko je napustio zemlju smeha“, rekla je Ema.
"A mi smo ovde da ga vratimo." , viknula je Iva mašući rukama.
Nisam mogla da zaustavim suze.
Marija i Maja me zagrliše istovremeno
"Nadamo se da su ovo radosnice što nas vidiš... Smeh je jedini lek za ovozemaljsko postojanje."
 
Poslednja izmena:
priča br.4

Vreme je da zadihano proleće otvori usnulu jesen . Preskačemo leto, jer znamo i ti i ja da ga nismo zaslužili. Polupane duše i hiljade rasutih komadića leži u blatu po kome plešemo poslednji put.
Gaziš me , gazim te, nespretno se guramo sve dok nam isprepletani prsti ne postanu dovoljno teški , a škripa usnule ljuljaške u daljini nepodnošljiva.
Nije moje lice više tvoje platno po kome slikaš.

Dužan si mi tačno onoliko osmeha koliko ja tebi poljubaca. Prihvataš li račun ? - upitam te polušapatom.
-"Ne prihvatam! " , odgovaraš besno . Ponavljaš to uporno , sve glasnije . Lepet krila , pisak voza, miris dima kovitlaju mrakom tražeći izlaz.Tražim ga i ja.
- Ja sam mali zarez, mali..malecni..ovoliki ! Nepretno sklapam ruke ka sebi ,mučim se da u dahu izgovorim smisao bez smisla.
Hvataš me grubo za ramena , a ja očajnički tražim prozor pogledom.

" Ne budali se! Ti si moja.
Budi se! Zakasnićeš na posao ."
 
priča br.5

Korak mi je spor i težak, namerno ne pratim stazu, već gazim po gomilama žutog opalog lišća koje šušti pod mojim nogama. Njegovo šuštanje liči na tvoj šapat, vetar mi lagano na lice nabaci jedan pramen, blago kao što to čini tvoj dah kad mi se sasvim blizu približiš.
Ne dodirneš me, a svuda te osećam.
Zaigrao se život, pa je mene doveo tamo gde si ti, da saznam za tebe da postojiš!
Postojiš, baš onakav kakvog sam oduvek želela da sretnem, upoznam i zavolim, jednog takvog savršenog u svojoj nesavršenosti. Osetio si i ti mene, tako smo brzo postali jedno biće, zajedno se smejali, razumeli bez mnogo reči, koračali istim korakom, voleli se na isti način.
Uz tebe sam zavolela sebe, baš ovakvu kakva jesam, svoje mane jer su tebi drage, svoje vrline jer si na njih ponosan više nego ja. Postali smo sve jedno drugom...sve i ništa
Sećam se...
Kad si mi prvi put prišao previše blizu u petama su pocela da se stvaraju dva kovitlaca, vrtela su se sve brze i brze, putujuci na gore golicala mi telo iznutra, spojila se u stomaku probudila hiljadu leptira a oni su svojim krilima popalili senzore milion starih prasnjavih lampica koje nisu zasvetlele jako dugo...
Zaustavila sam dah, nisam mogla da govorim, gledala sam tvoje usne kako se pomeraju, čula tvoj glas ali reci nisam mogla da razaznam..
Sve i da sam cula pitanje, odgovor ne bih znala...
pruzila sam ruku, vrhom prsta pomazila tvoj obraz, prešla ti preko brade i zaustavila ga na tvojim usnama...pssst...nema potrebe za recima... sve znam!
Usne su mi bile tako blizu tvojima, uz uzdah, pustila sam samo leptire sto iz mene izlecu da ih ovlas krilima dodirnu...
Njihova su krila sekla kao da su oštri žileti...
Znali smo tada koliko prijamo jedno drugom, da su nam dodiri pitki, da možemo do zore o svemu pričati, da možemo lepo i ćutati, znali da ti trebaš meni, da ja trebam tebi...
Znali i da bi mogli jedno drugom biti želja, radost, podrška, sigurnost...i ljubav, da... i ljubav, sigurna sam u to...
Ali smo isto tada znali da je život pogrešno promešao karte, da je spojio nespojivo, da smo nešto neostvarivo, da postoji ono što je i od ljubavi jače...pa čak i naše..potpuno nemoćni a život se smeje,
zna da će nas naša ljubav razdvojiti.
Zato smo oboje ućutali poneli svako svoj bol u sebi da je sakrijemo da ne zaboli onog drugog...i pravili se da ne znamo ništa.
Sad izmedju dva ćutanja, izgovorenih milion besmislenih reči, ostane mnogo toga nedorečenog, neizgovorenog, da guši, ruši, kida i boli ..
Iz misli me trgnu oštar zvuk zgaženog lista tvojim brzim korakom, žuriš ka meni, nasmejan.
Gledam te i znam da će ti osmeh sa lica ubrzo nestati i boli me u grudima, steglo me grlo, bojim se da neću glasa imati, da neću uspeti suze da sprečim, da neću imati dovoljno snage...
U trenutku ove gorčine, očajna krivim sebe, jer nisam trebala da te toliko pustim blizu, više me boli tvoja bol nego moja, nisam smela da te zavolim, svoju želju prokleto nazovem slabost, svoju ljubav nazovem glupa ludost,
a tebe...
tebe nazovem svojom greškom!
ali nisi, ti to nisi...
Grliš me jako i još uvek zadihan postavljaš beskonačno mnogo pitanja u jednom dahu.
Želiš da znaš šta je to tako bitno što želim da ti kažem...
i govorim ti...slušaj me
Nismo krivi ni ti ni ja, imali smo volju, imali smo želju, imali smo osećanja, ljubav i smeh, samo nismo imali ono najbitnije, nismo imali šansu...
Ja moram da idem, nećemo se sretati više, moram da pokušam da sačuvam uspomenu na nas da nas život ne pretvori u nešto loše, nešto što ja ne želim a ni tebi dobro ne može doneti...
Kad god pomislim na tebe, zamisliću te srećnog i pustiću jednu suzu..samo jednu jedinu.
I u tu jednu kap spojiću i sreću i tugu...
Biće to u isto vreme, suza radosti, jer ću se radovati tvojoj sreći,
I suza tuge jer ne mogu da je podelim sa tobom.
Neću ti reći Zbogom, reći ću ti Hvala
neću te nazvati tugom
bićeš zauvek ljubav mog života...
Eto.. ja sam rekla i smatraj da sam otišla.
Spuštaš se na klupu, lice si zagnjurio u svoje dlanove, ni reč nećeš reći jer pravih nema, ne gledaš me, nećeš se osmehnuti...
a ja se nijednom neću okrenuti.
Koračam lako, pratim stazu, zamišljam da ti je laknulo, da si dobro i niz obraz puštam jednu suzu sreće i tuge, puštam da u tu kap se spoje i čemer i med...
 
priča br.6

KAP VODE I KAP MEDA

Kap vode.
Kap meda.
Iste na prvi pogleda, a tako razlicite.
Cesma u dvoristu moje dushe nekad je kapala, a bilo je i dana sa poplavom...
Suze radosnice nisam razlikovao od onih zbog raznezenosti, a najmanje one zbog bolnih sinusa i glave.
Previse dugao sam plivao uzvodno i umarao se bez potrebe.
A cemer i jad skriveni u srcu cekali su da zagorcaju vodu.
Svakog dana, po malo - taman da pomislim da ne mogu dalje. A onda...kao blesak munje, sve se promeni.
Mala pcela sleti mi na dlan i ostavi mrvicu meda,
I tako svakog dana, sve dok se ne nakupi za jenu kap, a treba dugo, bas dugo.
Na godinu dana cemera dodju tri dana kad imam po kap meda.
Nije vazno, ja sam sretan i zadovoljan.
Bar znam sta je med.
I da covek ne mora uvek da pliva, vec moze i da pluta, ponekad i da zaroni u reku.
Vazno je samo ponovo izaci na povrsinu.
Jer, na izvoru je voda cista, kao ii na uscu...a ovo izmedju je samo putovanje.
 
pristiglo je

1,2,3,4,5......................6

Šest piva
Pardon, šest priča!
joseph fiennes writing GIF


1. Pravo glasa imaju svi učesnici foruma, uključujući i autore koji ne smeju glasati za svoj rad,
2. Glasanje autora nije obavezno ali je poželjno,
3. Moderator koji organizuje konkurs nema pravo glasa,
4. Glasanje je javno,
5. Svako ima na raspolaganju 5 poena, koje možete podeliti ili dati jednom radu,
6. Komentarisanje radova je poželjno (autori žele, pa ispoštujmo),
7. Po isteku roka određenog za glasanje moderator proglašava rezultate i pobednika,
7. Nepravilno, neozbiljno glasanje neće se računati
8. Simbolična nagrada za pobednika konkursa je zadavanje teme za naredno takmičenje

Glasanje traje do 15.10. Do 21h uveče ;)

Glasanje

SAD!
 
Poslednja izmena:
1_3 poena
3_1 poen
6_1 poen
sve su priče wow , bravo za tvorce ovih divnih radova i reči
ali još jedno bravo za člana koji je napisao delo br. 6 , pogodio je pravu meru količine teksta, može da se pročita i razume u jednom dahu i ceo tekst od početka do kraja je ispred očiju
još jednom bravo za sve
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

vlada131
  • Zatvorena
Glasanje Glasanje za prozni konkurs na temu "Poslednje sutra"
2
Odgovora
25
Pregleda
621
lahor
L
vlada131
  • Zatvorena
Rezultati Rezultati glasanja za konkurs na temu "Poslednje sutra"
Odgovora
10
Pregleda
464
Sonatica72
Sonatica72

Back
Top