Гидеон Рахман: Сенка 1914. се надвија над Пацификом

[Lord Tywin]

http://www.nspm.rs/hronika/gideon-rahman-senka-1914-se-nadvija-nad-pacifikom.html
Кина, као и Немачка пре 100 година, страхује да старе силе настоје да блокирају њен успон, пише Гидеон Рахман за “The Financial Times”.

Црно бели филмови, са титрајућом сликом људи чија прегнућа превазилазе уобичајене границе у Првом светском рату, изгледају као да припадају далекој прошлости. Ипак, идеја да данашње велике силе више никада не могу да зарате, као што су то учиниле 1914, израз је превеликог уљуљкивања.

Растуће тензије између Кине, Јапана и САД подсећају на турбулентно време у коме је избио страшни сукоб скоро пре једног века.

Најочигледнија потенцијална искра је нерешени територијални спор између Кине и Јапана око острва које Пекинг назива Диаоју, а Токио Сенкаку. Последњих месеца, авијација и бродови обе земље маневришу у близини острва. Узнемирене због оваквог развоја догађаја, САД су послале мисију високог ранга у Пекинг и Токио крајем октобра у којој су биле четири важне фигуре из америчког спољнополитичког естаблишмента, укључујући Стивена Хедлија, који је водио Савет за националну безбедност за време Џорџа В. Буша и Џејмса Стајнберга, који је био заменик државне секретарке Хилари Клинтон.

Ова америчка делегација, у којој су били представници обе партије, јасно је предочила да би кинески напад на поменута острва покренуо механизам безбедносних гаранција које је Вашингтон дао Јапану. Очигледна је опасност да, као и 1914, мали инцидент, који би укључио преузимање обавеза о савезништу, води ка ширем рату.

Америчка делегација је била веома свесна тог ризика. Као што је истакао Џозеф Нај (Joseph Nye), професор Универзитета Харвард и један од чланова ове мисије.

„Ми смо разговарали унутар делегације о аналогији 1914. године. Не мислим да иједна страна жели рат, али смо и једне и друге упозорили на лошу комуникацију и инциденте. Механизам одвраћања обично функционише међу рационалним актерима, али кључни играчи 1914. су такође били рационални”, казао је Нај.

Грејем Алисон, Најов колега са Харварда који је написао одличну студију о ракетној кризи на Куби, такође сматра да постоји опасност од рата због погрешне процене. Он указује: „Механизам из 1914. је поучан. Ко је могао да замисли да српски терориста може да убије надвојводу за кога нико није чуо, и да то изазове светски рат на чијем крају су сви учесници били девастирани? Сматрам да кинеско руководство још не намерава да војнички изазове САД. Али шта са усијаним националистичким главама у Кини или Јапану?”

Те усијане главе могу бити нискорангиране у командном ланцу. У септембру 2010. избила је криза око острва када су јапански патролни бродови ухапсили кинеског капетана путничког брода који се сударио с бродом јапанске Обалске страже. Касније се испоставило да је капетан био пијан. Јапан је тада заузео прилично помирљиву позицију.

Опасна двосмисленост

Међутим, САД брину због тога што је нова јапанска влада пуна тврдокорних националиста, који су склонији сукобљавању са Кином. Шинзо Абе, нови јапански премијер, је унук министра из ратних времена и одбацује „дипломатију извињавања“, којом Токио настоји да се искупи за своју улогу у Другом светском рату.

Безбедносне гаранције Вашингтона би требало да поново увере Јапан у његово савезништво, али постоји и опасност да то може довести у искушење јапанске политичаре да се упусте у непотребне ризике. Поједини историчари сматрају да су немачке власти закључиле 1914. године да треба да започну рат што хитније – пре него што их заскоче, односно окруже моћнији непријатељи. Слично томе, поједини посматрачи јапанских прилика брину да националисти у влади могу пасти у искушење да се сада сукобе са Кином – пре него што јаз у моћи између ове две државе не постане превелики и док су САД доминантна војна сила у Пацифику.

Забринутост у САД због националистичког заокрета у јапанској политици расте јер виде исти тренд и у Пекингу. Кина сада, као и Немачка пре сто година, јесте сила у успону која страхује да старе велике силе настоје да блокирају њен раст. Денг Сјаопинг, отац модерне Кине, следио је спољну политику која се базирала на пословици: „Сакриј своју снагу, чекај своје време“. Међутим његову генерацију је заменило ново руководство, које има веће самопоуздање и агресивније је. Кинеска армија је, такође, све утицајнија у креирању спољне политике.

Аналогија са Немачком уочи Првог светског рата је упечатљива с обзиром да је искусно и вешто Бизмарково вођство (кога је нови немачки цар Вилхем Други приморао да поднесе оставку 1890.) замењено неспособнијим политичким и војним руководством.

Немачка владајућа елита је осећала сличну претњу од демократског притиска из базе – подстичући национализам као алтернативу за давање одушка расположењу народа.

Кинески лидери такође користе национализам да подупру легитимитет Комунистичке партије. У најмању руку је охрабрујуће да кинеско руководство интензивно анализира успон великих сила кроз историју – и одлучно је да избегне грешке и Немачке и Јапана. Чињеница да живимо у нуклеарној ери такође умањује могућност понављања кризе из 1914. године.

Уколико ситуација заиста постане опасна, постоји такође известан маневарски простор у америчко-јапанском уговору о безбедности. Распрострањено је мишљење да члан 5. овог споразума предвиђа обавезу САД да брани свог савезника војним средствима. Међутим, у поменутој одреби обе страни се једноставно обавезују да „делују како би се суочили са заједничком опасношћу” у случају напада на Јапан.

Ова двосмисленост може бити опасна уколико то доведе Кину у искушење да изазове САД. Но поменута одредба може бити корисна у време криза. У јулу 1914. лидери свих инволвираних земаља су се осећали беспомоћно с обзиром да су муњевито клизили у рат који већина њих није желела. Анализа тог историјског доба може да помогне Кинезима, Американцима и Јапанцима да избегну сличну судбину 2014. године.

The Financial Times

Приредио Драган Штављанин

(РСЕ)

 

[bakonja]

"Zbignjev Brežinski - Velika šahovska ploča

Pre dve decenije, u svom magnum opusu Velika šahovska tabla, Zbignjev Bžežinski, propovednik politike američke dominacije svetom i autor sintagme o Američkom stoleću, detaljno je fiksirao imperative američke globalne nadmoći, sa Evro - Azijom kao geopolitičkom, a energijom Centralne Azije kao krvotokom perpetuiranja američkog vladanja svetom u 21. veku. Suština projekta je da Amerika mora da osigura strateški srodne partnere, na vitalnom prostoru od Baltika do Kaspijskog mora. Doktor Zbig sugerisao je tada da se projekat Velike šahovske ploče mora izvesti uspostavljanjem kooperativnog trans-azijskog bezbednosnog sistema.

Zbignjev Bžežinski, čije ideje još samo javno i deklarativno nije prihvatio Obama, morao bi da konstatuje kako je njegov transazijski voz skliznuo pomalo sa šina. Azijski deo Evroazije ima sada neke druge ideje (Eskobar: Obama pravi Globalistan)..."

sa:
http://elbookers.blogspot.com/2011/12/zbigniew-brzezinski-velika-sahovska.html

http://fpn.unibl.org/index.php?option=com_attachments&task=download&id=79

" ...Збигњев Бжежински, кључни амерички геостратег и један од “владара из сенке”, наставља своје завођење Евроазије
Пазити да се варвари не удруже
• Сива еминенција америчке геостратегије систематски настоји да Русију прикаже као безначајан фактор, да потцени важност њених ресурса и могућности њеног усправљања • Страх од евроазијског савеза Русије, Кине, Ирана и Индије, којем се све више приближава цео тихоокеански басен


Пише: Брана Димитијевић

У низу иступа протеклих месеци, од летошњег интервјуа словеначком “Делу” до новијих текстова доступних на интернету, Збигњев Бжежински делује прецизно по америчкој стратегији глобалног господарства коју је у великој мери сам и дефинисао. Акценти су на неколико препознатљивих крупних тачака. Наглашавање “безначајности Русије”, њених ресурса и могућности опоравка. Обесхрабривање савезништва Русије, Кине, Ирана и Индије, при чему се служи чак и доста провидним застрашивањем Русије Кином или Ираном. Застрашивање света “глобалним Балканом”, као зоном фаталне нестабилности која може бити исконтролисана само ако САД остану светски хегемон.

Тактичко потцењивање Русије
“Русија се, због изузетно тешке унутрашње кризе, не може више такмичити са Западом за глобални или регионални утицај, а ни у одбрамбеном смислу. Данашња Русија немоћна је да овлада чак и малом Чеченијом. Како би онда контролисали, на пример, Иран, Ирак, Средњу Азију, Азербејxан или Грузију? Времена када је непосредно суседство спадало у совјетску интересну сферу заувек су прошлост”, каже Бжежински и пренаглашено, готово нервозно, одбацио уверење о енергетској моћи Русије, односно сибирског и каспијског басена.
“За САД и остали свет Русија никада не може постати замена за Блиски Исток. Упркос несумњиво великим енергетским потенцијалима, могућности Русије су ограничене. Она сада црпи максимум нафте, али је проблем њена огромна домаћа потрошња.”
Врло свесно прећуткујући да је у низу драматичних ситуација на западним нафтним тржиштима током протеклих неколико година управо Русија, дижући извозне квоте и обарајући цену, спашавала САД и Западну Европу од великих потреса, Бжежински не трепнувши износи очигледно фалш процене руских и блискоисточних резерви енергоресурса. Затим, с лакоћом коју доноси искуство и позиција моћи, прелази на другу и вероватно најважнију тачку америчке стратегије у Евроазији: стално обесхрабривање евроазијског савеза.
“Наговештаји могућег савеза Русије и Кине унапред су осуђени на неуспех. Да ли би иједан мудар политичар у економским и социјалним приликама какве су у Русији, уважавајући многоструку територијалну и демографску предност Кине, заиста прихватио савезништво? Шта мислите: ко би био први, а ко други у том пакту? Руси би се једноставно изгубили међу Кинезима. То би за Москву било право политичко самоубиство!” тобоже упозорава Бжежински.







Трећа тачка је стално понављање тезе о “глобалном Балкану”. “То је изузетно велика и данас најопаснија зона. Почиње на Балканском полуострву. Преко Кавказа, шири се све до Xињианга у Кини, и од руских јужних граница до Индијског океана. Ово подручје немирно је попут Балкана, а због своје унутрашње нестабилности непрекидно привлачи пажњу великих сила изазивајући конфликте међу њима. То посебно важи за Средњу Азију, Авганистан, Иран и Пакистан.”

Велика рањивост “империје”
Бжежински је, додуше, пропустио да истакне један детаљ: то је зона у којој се налази преко 50 одсто познатих светских резерви енергоресурса, и управо је то разлог заинтересованости великих сила, а не ендемска нестабилност подручја. Бжежински, међутим, није пропустио да Русију оптужи за појаву агента ЦИА-е Бин Ладена и мреже Ал-Каида: “Својим окупационим тежњама бивша руска совјетска власт проузроковала је исламски екстремизам. Бин је продукт совјетске интервенције, а не америчке помоћи борцима против кремаљских чета.”
Има аналитичара који су оволику антипатију Бжежинског према Русији и Русима тумачили, старомодно, његовим пољским и католичким пореклом, односно старим историјским набојима на тој релацији. Објашњење можда није неосновано, али је свакако недовољно. Бжежински сигурно није нарочито сентименталан нити човек који би себи дозволио да подлегне сопственој пропаганди. Овде је реч о много егзактнијим стварима. За њихово осветљавање неупоредиво најбоље је користити објашњења која су, у маниру отворености и наступима искрености, дали сами Американци, укључујући и Бжежинског. Један од твораца глобалистичке доктрине САД, “с превагом уверења да цео евроазијски континент служи као истинска основа за светски примат”, јесте управо Бжежински, сива еминенција америчке спољне политике. Све те доктринарне принципе изложио је зачуђујуће директно у својој студији Велика шаховска табла из 1997, посвећујући је својим студентима на универзитету “Xон Хопкинс” у Вашингтону, “будућим управљачима света”.
Оно што је у тој књизи Бжежински изрекао о Евроазији и Русији најбоље осветљава стварни смисао његових последњих иступа, које смо цитирали:

Пресудна моћ Евроазије
“Евроазија је главна арена на глобусу. Отуда, оно што се дешава на плану расподеле моћи на евроазијском континенту биће од одлучујућег значаја за амерички глобални примат и за америчко историјско наслеђе... За Америку, дакле, главна геополитичка награда је Евроазија. Последњих пола миленијума светским пословима доминирају евроазијске силе и народи... Сада једна неевроазијска сила доминира Евроазијом, и амерички глобални примат непосредно зависи од тога колико дуго и колико ефи-касно ће се њена доминација на евроазијском континенту одржати... Око 75 одсто светског становништва живи у Евроазији и већи део светског физичког богатства се ту налази, како у њиховим предузећима, тако и испод површине земље (три четвртине познатих светских извора енергије). Евроазија је и простор где се налази већина политички продорних и динамичких држава у свету. После САД, следећих шест највећих светских економија и следећих шест највећих потрошача војне опреме налази се у Евроазији... Сви потенцијални политички и/или економски такмаци који би могли да доведу у питање амерички примат су из Евроазије. Кумулативно, евроазијска моћ увелико превазилази америчку. Срећом по Америку, Евроазија је превише велика да би била политички јединствена... Укратко, евроазијска геостратегија, за САД, претпоставља сврховито ангажовање око геостратешки динамичких држава и брижљиво поступање са геополитички каталитичким државама, како би се сачувао амерички интерес... Основна три императива империјалне геостратегије су спречавати завере и сачувати безбедносну зависност међу вазалима, одржавати зависне територије покорним и заштићеним и, нарочито, пазити да се варвари не удруже.” •