Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991

[Koča]

Oštri apeli Vatikanu

Proces prevođenja pravoslavaca u katoličku veru i stav Vatikana naišli su na oštru osudu u redovima savezničkih sila. Vlada Jugoslavije uputila je Vatikanu oštar protest, zahtevajući od pape da energično istupi i javno osudi pokrštavanje

U leto 1941. otpočelo je pokrštavanje u masama. Ovu akciju najbolje osvetljava dopis đakovačkog biskupa dr Akšamovića, upućen vukovarskom biskupu, u kome, pored ostalog, stoji: „Skupni prijelazi vrše se na temelju odluke nadležne kotarske oblasti, koja običaje prikupiti od područnih općinskih uprava velik broj prijelaznika, više puta cijelo selo, pak sve te osobe popiše u jednom iskazu i za sve izdaje jednu odluku kojom se daje dozvola prijelaza i svjedodžba čestitosti.“ Skupne prelaze obezbeđivale su naoružane ustaške straže. To je bio metod jedinstven za celu NDH. Poslanik u NDH u Rimu dr Perić izvestio je papskog nuncija 17. septembra 1941. da je prevedeno 350.000 pravoslavaca u katoličanstvo. Na sumnjičavo pitanje i primedbu nuncija da je za prelaz potrebno „osjećanje“, Perić je odgovorio: „Osjećanja će doći naknadno.“

Prelaznici su bili podvrgnuti duhovnoj torturi i strogoj kontroli. Mesni sveštenici izdavali su im svake nedelje pismene potvrde sa datumom „da su obavili vjerske dužnosti“.

Postavka Vatikana o prevođenju katolika u pravoslavlje, za vreme turske dominacije, lišena je istorijskog osnova, ali je to pretvoreno u veštu propagandu kojom se pravdala duhovna tortura nad totalno obespravljenim srpskim narodom. Nekoliko hiljada Srba iz Slavonije izrazilo je želju da pređe u protestantsku veru. Svi su, po tom istom spisku, odvedeni u koncentracioni logor Jasenovac i tu pogubljeni. Jedan mali broj Srba u Bosni prešao je u islam, što je NDH tolerisala, istina nevoljno. Prelaz u protestantizam bio je apsolutno isključen.

Proces prevođenja pravoslavaca u katoličku veru i stav Vatikana naišli su na oštru osudu u redovima savezničkih sila. Vlada Jugoslavije uputila je Vatikanu oštar protest, zahtevajući od pape da energično istupi protiv zaključaka Biskupske konferencije, i da javno osudi pokrštavanje. Ako Sv. stolica, glasi nota, „ne zabrani, ili bar ne osudi javno ovakav rad predstavnika katoličke crkve u Hrvatskoj, teško će biti docnije otkloniti posledice koje mogu biti neprijatne po državu, koja se uvek stara da obezbedi verski mir. U svom odgovoru Sv. stolica nije osporila činjenice, nego okolnosti koje su pratile te činjenice, stavljajući u prvi plan principe katoličke doktrine na osnovu kojih je prelaz „rezultat, ne spoljnjeg pritiska, nego pridruženje duše istinitom učenju katoličke crkve“, a zatim dodaje da se radi samo o „vraćanju disidenata matici crkvi i to u punoj slobodi“.

Protest je uložio i Sveti arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve nemačkim okupacionim snagama u Srbiji, a zatim 15. januara 1942. nemačkom generalu fon Šrederu, ukazujući da se „terorom prevode u katolicizam“ mnogobrojni Srbi. Katolički sveštenici „dolaze sa naoružanim ustašama, zatvaraju pravoslavne crkve i oduzimaju crkvene matice, pošto prethodno opljačkaju sve crkvene dragocenosti.“

Nadbiskup beogradski dr Ujčić uputio je pismo papi Piju DžII 24. jula 1941. postavljajući pitanje: „Pojedini pravoslavci, da bi izbegli neprijatnosti, prelaze u katoličanstvo... Ali čemu to služi, kada nedostaje religiozno ubeđenje.“ Odgovorio mu je kardinal Maljone 1. maja 1942. na uobičajeno jezuitski način: „U pitanju su disidenti koji se vraćaju katoličkoj crkvi u Hrvatskoj... To je plod intimnog uverenja, a ne prinude bilo sa koje strane.“

Protestovali su i slovenački katolički sveštenici, koji su proterani iz Slovenije i našli utočište u okupiranoj Srbiji. Predali su 1. marta 1942. promemoriju nadbiskupu beogradskom dr Ujčiću, s molbom da je dostavi papi. Tu se, pored ostalog, konstatuje: „Vašoj preuzvišenosti je dobro poznato da pravoslavni u Hrvatskoj prelaze danas u masama u katoličku crkvu. Na prvi pogled izgleda, da je to po prirodi čisto vjersko i crkveno pitanje, ali tko poznaje stvarne prilike u Hrvatskoj, morao se baš o protivnom uvjeriti: taj zna da današnje preobraćanje pravoslavnih u katoličku vjeru u NDH u svojoj suštini nema nikakve veze sa vjerom“. Kakve planove ima Zagreb sa ovim preobraćanjem pravoslavnih kazao je upravo sa savršenom iskrenošću jedan od najuticajnijih ljudi u Hrvatskoj, ministar mr Mile Budak. On je u Gospiću službeno izjavio: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.“

Nastaviće se

 

[Koča]

Genocidna politika na Kosovu i Metohiji

Albanska kvislinška vlada u Tirani nije proklamovala genocidno zakonodavstvo, ali je sprovodila genocidnu politiku prema Srbima i Crnogorcima, motivisana svojim ekspanzionističkim ciljevima. Primenjivane su tri osnovne metode: individualna ubistva, masovna ubijanja stanovništva i organizovana politika iseljavanja

Teror na Kosovu i Metohiji, slično kao i u ND Hrvatskoj, otpočeo je još u toku kratkotrajnog aprilskog rata. Iz zasede su ubijani vojnici, napadane regularne jedinice Jugoslovenske vojske, kao što je, na primer, bio napad na 51. pešadijski puk u Prištini od strane naoružanih šiptarskih grupa. Vršeni su istovremeno i napadi na srpska sela. Teror je beležio uzlaznu liniju, iako su neprijateljstva formalno obustavljena kapitulacijom jugoslovenske vojne sile.

Iz skupine zločina koji su počinjeni na ovoj teritoriji u toku rata, genocid je bio najsnažnije izražen. Za razliku od genocida u Nemačkoj ili ND Hrvatskoj, koji je imao svoj „zakonski“ osnov, mehanizam genocida na Kosovu i Metohiji bio je kompleksan i imao je difuzne korene. Italija nije zavela na okupiranim područjima rasističke zakone, niti joj se može staviti na dušu genocidna politika. Artiljerijskim jedinicama koje su nastupale iz Albanije prema Kosovu izdato je naređenje da se „sačuvaju životi i imovina civilnog stanovništva“. Proklamovan je, doduše, Zakon o kolektivnom kažnjavanju, što je u suprotnosti sa članom 50 Haškog pravilnika, ali njegova je pozadina bila vojno-strategijska, a ne genocidna i odnosio se podjednako na sve „pobunjeničke“ strukture. Međutim, i pored svega stoji činjenica da je rat omogućio sprovođenje genocidne politike.

U prvim danima rata, 11. aprila 1941, Ministarstvo inostranih poslova Italije zauzelo je stav da brz razvoj događaja „zahteva zaštitu interesa političkih, strateških, etnografskih i ekonomskih, italijanskih i albanskih“, u regionu Jadranskog mora, Crne Gore i jugoslovenskih teritorija. „To treba osigurati“, po proceni Ministarstva, „okupacijom cele Dalmacije i ostrva, Crne Gore, Kosova i jedne zone do Vardara“. Komanda italijanskih jedinica koje su prve ušle na teritoriju Kosova i Metohije izvestila je o „oduševljenju“ albanskih masa i o njihovoj želji da sarađuju sa okupacionim snagama, kako bi se onemogućilo da u toj zoni ponovo zavlada slovenski element.

Ni albanska kvislinška vlada u Tirani nije proklamovala genocidno zakonodavstvo, ali je sprovodila genocidnu politiku prema Srbima i Crnogorcima, motivisana svojim ekspanzionističkim ciljevima. Primenjivane su tri osnovne metode: 1) individualna ubistva, u cilju zastrašivanja i napuštanja domova; 2) masovna ubijanja stanovništva, i 3) organizovana politika iseljavanja, koja će biti nastavljena i u posleratnim uslovima. Genocid nije sprovođen na verskoj liniji, nego nacionalnoj. Islam je bio privilegovana religija u Albaniji, ali veliki deo šiptarskog stanovništva pripadao je hrišćanstvu.

Komandant artiljerije koja je nastupala iz Albanije prema Kosovu, u svom izveštaju javlja o stravičnim scenama na koje su nailazile njegove jedinice: „Tridesetak i više masakriranih leševa Jugoslovena (Srba), još nepokopanih“. Slike se ponavljaju od sela do sela gde su živeli Srbi. Ukazano je i na opasnost od širenja epidemije, uz zahtev da se preduzmu „hitne mere“.

SINHRONIZOVANE AKCIJE

Zločine su otpočeli kačački odredi ubačeni iz Albanije, ali su im se pridružili i pripadnici šiptarske manjine. Sudeći po italijanskim izveštajima, sve to ličilo je u prvom momentu mnogo više na razbojničku pljačku nego na osmišljenu politiku. U srpske kuće odmah su se useljavali susedi Šiptari, ili oni koji su nadolazili iz Albanije sa italijanskim jedinicama. Na udaru su se našli pravoslavno sveštenstvo, manastirska dobra i kulturna baština Srba. Već u prvim danima aprilskog rata ubijeno je 14 sveštenika i jedna monahinja, oskrnavljene su mnoge crkve i postepeno uzurpirana manastirska imanja. Kroz sinhronizovane akcije, već prvih meseci okupacije, uz podršku koju su tim akcijama pružile kvislinške vlasti na Kosovu, mogle su se sagledati konture genocidne politike.


Nastaviće se

 

[Koča]

Šiptarski zločini pod okupacijom

U Topličanima kod Suve Reke, Arsenija Ilića masakrirali, odsekli mu glavu, nabili je na kolac i nosili kroz selo radi zastrašivanja i vršenja pritiska na Srbe da se isele. Braću Đajić iz sela Grbole noževima žive isekli u prisustvu porodice

U proglasu Komunističke partije za Kosmet od 1. oktobra 1941. opisani su „najcrnji teror, pljačka, hapšenja i ubijanja“ srpskog življa i paljenje čitavih sela. Masovni teror zahvatio je najpre đakovički srez gde je, tokom aprila i maja 1941. ubijeno više od 200 Srba i Crnogoraca. Oni koji su uspeli da pobegnu iz Đakovice krenuli su u pravcu Crne Gore. Prolazeći kroz albansko selo Crnobreg doživeli su tragičnu sudbinu - na žene i decu Šiptari iz ovog sela otvorili su vatru. Selo Bardonići, nedaleko od Dečana, nastanjeno Srbima, spalili su Šiptari iz susednog sela. Istu sudbinu prvih dana okupacije doživela su sela u Metohiji: Dubrava, Suvi Lukavac, Belica, Osojane, Verić, Dobruša i niz drugih.

U mesecu junu masakri poprimaju organizovaniji karakter, zahvaljujući naoružavanju i formiranju šiptarskih dobrovoljačkih četa (tzv. vulnetari). Četa na čelu sa Ram Alijom, kao i ona pod Coljom Bajraktarom počinile su masovna zverstva tokom septembra i oktobra 1941, ostavljajući iza sebe gomile leševa i spaljene domove. Jedna od često primenjivanih metoda bila je individualno ubistvo domaćina na njivi, dok je ovaj obavljao poljoprivredne radove, a zatim pljačka imovine, progon porodice i useljavanje u kuću. Tako su okončali život Vladimir Velinčić i njegov sin, pod nožem Bajrama Redžep-Gašija iz sela Prigode. Ubistva su često praćena sadističkim iživljavanjem: silovanjima maloletnih devojčica u prisustvu majki ili masakriranjem leševa.

U selu Topličani kod Suve Reke, nesrećnog Arsenija Ilića masakrirali su, odsekli mu glavu, nabili je na kolac i nosili kroz selo u cilju zastrašivanja i vršenja pritiska na Srbe da se isele. Braću Đajić iz sela Grbole „vulnetari“ su najpre noževima žive isekli u prisustvu porodice, a Jagoša Milića iz istog sela sasekli su sekirama. Italijanski diplomata Karlo Umilta (Carlo Umilta) koji je u svojstvu civilnog komesara bio dodeljen generalu Biroliju (Pilzio Biroli), komandantu svih okupacionih snaga Albanije, kao i divizija u Prizrenu i Debru, boravio je tih dana na Kosovu.

U svojim memoarima opisao je stradanje srpskog naroda, naročito po „selima gde kontrola italijanskih snaga nije još uvek bila moguća“. Bio je šokiran mržnjom koja vlada u tom području. „Albanci žele da istrebe Slovene“, piše on i dodaje: „Na ulicama narod čeka da prođu kamioni i vozila naše vojske, moleći da ih povezu prema Staroj Srbiji i Crnoj Gori, gde su očekivali spasenje“. Posle Prištine Umilta je posetio Đakovicu i Peć, nailazeći na strahote. Prolazeći kroz sela zapazio je da „ni jedna jedina kuća nije imala krova, sve je spaljeno... ljudi i žene ležali su na ledini bez glava“, a živi su tražili sklonište.

Šiptarski teror zahvatio je delove Kosova i pod nemačkom okupacijom. „U naseljima Starog Kolašina kod Kosovske Mitrovice od 51 srpskog sela spaljeno je 31. Od 10.000 Srba u tom kraju ubijeno je ili rasterano pet hiljada“. U izveštajima Komande okupacionog područja opisani su „užasni zločini“ šiptarskih dobrovoljaca koji su izazvali poremećaje u redovnoj proizvodnji u okolnim rudnicima, tako da su čak i Nemci preduzeli mere u pravcu „smirivanja“ situacije. Šiptarski dobrovoljci i policijske snage prodirali su povremeno i u Srbiju počinivši i tu brojne zločine. Kosovska žandarmerija, na čijem je čelu bio Bajazit Boljetini, učestvovala je povremeno u kaznenim ekspedicijama u Srbiji. Postupak prema srpskoj i crnogorskoj nacionalnoj manjini u Albaniji nije bio na nivou obaveza koje je Albanija preuzela stupajući u članstvo Društva naroda. Bio je, doduše, daleko blaži i za vreme rata nego prema Srbima i Crnogorcima na Kosovu. Dok se u Albaniji sprovodila tiha asimilacija, centar terorističkog mehanizma protiv Srba bio je u Prištini.


ITALIJANSKI IZVEŠTAJ

Na sam Bajram 1941, u poslednjem času, onemogućen je opšti pokolj u Prištini i okolini zahvaljujući energičnoj intervenciji italijanskog pukovnika Marika (Marico). Metod genocida u tom gradu sastojao se pretežno od upada u srpske kuće, odvođenja muškaraca i potajnog ubijanja. „Vlasti ne vrše u takvim slučajevima istragu i odbijaju da pruže zaštitu“, navodi se u italijanskom izveštaju.

 

[Мишкони]

Svaka ti čast. Samo kosa na glavi da ti se digne dok čitaš ovaj tvoj feljton.Pratio sam i sam dosta o zlaočinima koji su vršeni nad ovim napaćenim narodom. I to kroz celu istoriju. Nije moglo da prođe neko ratovanje da nas ne prepolove. Dokaz je da nas je pre Prvog svetskog rata bilo isto koliko Engleza, a gde su oni sada a gde mi. Samo još strašnije je što ta zverstva koja ti spominješ su nastavila da se vrše i u ovim ratovima kao da nije bilo uopšte prekida, nego gde su dede i očevi stali sada nastaviše mlade junoše. Samo je Srbin morao da bude vaspitavan za bratstvo-jedinstvo, a ostli su i dalje na prvo mesto stavljali svoju naciju a o Jugi ko je je...! Zato možemo i da kažemo da su ostali imali sposobnije i nacionalno opredeljenije političare koji vode računa o svome narodu (šiptari nisu narod, nego manjina) a ovi naši su bili potkupljivi i slepo verovali Joži. To su pokazala i ona dva nesretnika Krcun- Ranković, kojih je vrhovni i omiljeni sin naroda, posle obavljenog posla sklonio (jedan sumljivo poginuo a drugi u izolaciji umro). Malo nas je izginulo u ratu, već je brže bolje smišljen i naš konc.logor (GOLI OTOK ), gde su glavni zatvorenici bili njegovi saborci i to uglavnom ,gle čuda opet Srbi, a čuvari većinom Hrvati,koji su zamenili samo uniforme i oznake. Pa opet Prinudan otkup po Vojvodini. a ko se suprostavi u logore po Srbiji (bilo dva -tri). Mada su znali i da ubjaju i na licu mesta. Moglo im se, malo je mladih izginulo na Šidskom frontu koji su držali pored Nemaca i veliki broj ustaša. I opet da ti postavim jedno pitanje. Zašto Joža kada je probijen Šidski front nije pustio Ruse da se sjure do Zagreba, nego ih je uputio preko Mađaske!? Očigledno su nešto ustaše zabrljale kod Staljingrada! A gde je i ono njegovo naručeno bombardovanje od strane saveznika. kada je opet vršeno i za pravoslavni Božić i kada je nastradalo više cvivila nego vojnika. A najmanje gađani strateški važni ciljevi. Naručilac bili Tito-Pijade-Kardelj! Sve sama slučajnost! Bože sačuvaj me od prijatelja a od neprijatelja ću se i sam odbraniti!

 

[Koča]

Slazemo se u potpunosti...tj. to su sve cinjenice koje neko moze samo da zanemaruje...O saveznickom bombardovanju smo pisali na jednoj temi, ja bih izdvojio ovaj moj post

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=11913208&postcount=20

Evo i da privedem kraju feljton...Feljton u Glasu javnosti, posle ovog, tice se zlocina albanskih terorista na Kosmetu, 1995-1998. kao logican nastavak svega iznetog do sad...Postavicu link ka njemu....

I OVDE JE NARAVNO KLJUCNO PITANJE KO JE POSLE II SV.RATA ZABRANIO POVRATAK SRBA U SVOJE KUCE KOJE SU MORALI DA NAPUSTE BEZECI OD ALBANSKOG TERORA?....STO SI TI VEC SPOMENUO...


Logori - dopunski metod genocida

Masovne zločine u Obiliću, Gračanici, Novom Selu, Bresnici, Lipljanu i Batusu počinili su, prema italijanskim izvorima, prve komšije i Šiptari iz susednih sela. Nasred ulice u Prištini ispaljeni su hici na dr Nikolu Radojevića, hirurga, a u bolnici u koju je preneto, njegovo telo zverski je iskasapljeno

Za razliku od Nemačke, gde je genocid sprovođen u koncentracionim logorima koji su bili mesta izvršenja zločina, koncentracioni logori koje su formirale albanske vlasti bili su samo dopunski metodi. Na teritoriji Albanije postojali su logori u Klosu, u blizini Kavaje i Fiori. Uslovi su posvuda bili izuzetno loši, tako da su glad i nehigijenski uslovi svakodnevno odnosili na desetine ljudskih života. Treba ukazati i na neke osobenosti koje su, verovatno, proizlazile iz kulturnog nivoa lokalnih vlasti. Dok je, na primer, u logoru Burel bio zaveden krajnje surov režim, logor u Fiori imao je snošljive uslove. Vredno je, takođe, zabeležiti da su ustanici u južnoj Albaniji organizovali napad na logor Burel, oslobodili deo logoraša i poveli ih u šumu, što nije zabeleženo u ustaničkim analima u Jugoslaviji. Albanska birokratija nije vodila preciznu evidenciju o logorima, kao što je to bio slučaj u Nemačkoj. Za vreme vladavine Envera Hodže, slično kao i u Jugoslaviji za vreme života Josipa Broza, to je bila tabu tema, tako da su sistematska istraživanja o albanskim logorima otpočela tek nedavno.

Bespomoćno srpsko i crnogorsko stanovništvo pružalo je povremeno otpor i organizovalo vrstu samopomoći. Pljačka i ubistva Srba i Crnogoraca vršeni su noću, pa su pojedina sela pretvarana u prave frontove, ponekad u žive buktinje. Umilta u svojim memoarima navodi: „U Peći sam prisustvovao jednoj takvoj gadnoj sceni“. U noći između 8. i 9. juna dogodio se sukob u koji su se umešale i oružane italijanske jedinice da bi sprečile dalje krvoproliće. Sukob je bio tako snažan, kaže ovaj italijanski diplomata, da se na kraju nije znalo „ko napada, možda Sloveni ili Albanci“.

Glas protesta nije se čuo

Italijanska policija pohapsila je jedan broj Šiptara. I u noći na sam Božić 1942, takođe u Prištini, Šiptari su, navodi Umilta, ubili „na desetine i desetine Slovena, mnoštvo ih je ranjeno, i samo brzom intervencijom naših karabinjera i naših trupa u Peći sprečeno je dalje nasiljeÖ Ali, mira nije bilo“. Četnički odredi iz zone Berana i Sjenice, koji su do tada mirovali, upali su u ovu zonu; „zapalili na desetine (šiptarskih) kuća i poubijali oko hiljadu ljudi, žena i dece (Šiptara) sa te teritorije“.

U jugoslovenskoj memoarskoj literaturi događaji u Peći tumače se kao provokacija Italijana, a dolazak i akcije četnika iz Crne Gore u celosti se negiraju. Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju uputio je proglas Albancima u kome, pored ostalog, stoji: „Dan obračuna porobljenih naroda sa njihovim zakletim neprijateljem približava se. Dolazi trenutak kada će krvavi fašistički okupatori i njihovi pomoćnici platiti za sva nedela i krvoprolića, za sve patnje porobljenih naroda, za svaku kap krvi nevinog naroda, osveta nad fašističkim lopovima i njihovim slugama biće najsvirepija, pošto su i njihova dela bila nemilosrdna“. U proglasu od septembra iste godine pozvani su opet Šiptari sa Kosova i Metohije da stupe u partizanske redove i operu ljagu koju su na njih bacile njihove izdajice! „Ti (svaki Šiptar ponaosob) treba i moraš da odeš u borbu za svoju sloboduÖ Digni odlučno glas protiv zločina koji se čine u tvoje ime“. Međutim, glas protesta nije se čuo, a masovna ubistva su nastavljena. Selo Pomazetin blizu Prištine spaljeno je 1942, a njegovi stanovnici Srbi delom poubijani, a delom prognani.

Masovni zločini počinjeni su u Obiliću, Gračanici, Novom Selu, Bresnici, Lipljanu i Batusu. Zločine su, prema italijanskim izvorima, počinili prve komšije i Šiptari iz susednih sela. Nasred ulice u Prištini ispaljeni su hici na dr Nikolu Radojevića, hirurga, a u bolnici u koju je preneto, njegovo telo zverski je iskasapljeno. Šiptarske vlasti iz Prištine saopštile su da je to delo „srpskih komunista“.


KULMINACIJA TERORA

Teror nad srpskim i crnogorskim stanovništvom dostigao je kulminaciju 1943, posle kapitulacije Italije. Peć je ponovo bila na meti; od sredine septembra tu je otpočelo sistematsko istrebljenje Srba i Crnogoraca. Pre no što su u ovaj grad ušli Nemci, na ulicama su ležali izmrcvareni leševi. Navešćemo jedan primer: svog unakaženog sina Vukadina Mikelića majka je prepoznala po cipelama. U izveštaju Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, od 3. septembra 1943, navodi se: „Okupatorske snage sistematski nastavljaju nad srpskim življem teror, pljačku, interniranje i ubijanje, uz pomoć šiptarske vojske, vulnetara i milicije“.


Nastaviće se

 

[Koča]

Glavni ciljevi Lige

Nakon ulaska nemačkih trupa na Kosovo i Metohiju, pod njihovim patronatom osnovana je u Prizrenu od 16. do 19. septembra 1943, Druga prizrenska liga, na čijem je čelu stajao Centralni komitet. Druga prizrenska liga postavila je za svoj osnovni cilj odbranu „svih teritorija na kojima žive Šiptari“

Teror nad srpskim i crnogorskim stanovništvom dostigao je kulminaciju 1943, posle kapitulacije Italije. Peć je ponovo bila na meti; od sredine septembra tu je otpočelo sistematsko istrebljenje Srba i Crnogoraca. Pre no što su u ovaj grad ušli Nemci, na ulicama su ležali izmrcvareni leševi. Navešćemo jedan primer: svog unakaženog sina Vukadina Mikelića majka je prepoznala po cipelama. U izveštaju Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, od 3. septembra 1943, navodi se: „Okupatorske snage sistematski nastavljaju nad srpskim življem teror, pljačku, interniranje i ubijanje, uz pomoć šiptarske vojske, vulnetara i milicije.“ A u pismu sekretara Okružnog komiteta KPJ za Metohiju od 15. oktobra 1943. stoji: „U Peći seÖ pogoršava situacija.“ Zbog nestanka jednog Nemca i 14 Rusa „streljan je 51 Srbin od strane Nemaca. Pre četiri dana, u selu Brestoviku, streljano je noću 25 ljudi; 19 ih je ubijeno i 6 ranjeno od strane Šiptara (petokolonaša). U gradu se skoro svake noći dešavaju ubistva i pljačke nad Srbima.“

Bogata dokumentacija o genocidu na Kosovu, sa spiskovima imena ubijenih, popaljenih crkava i opljačkane manastirske imovine pohranjena je u arhivi Sv. sinoda Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U kraćim izvodima objavljena je u knjizi episkopa g. Atanasija Jevtića: Od Kosova do Jadovna.

Kao i u ND Hrvatskoj, i ovde su svi Srbi proglašeni najpre četnicima, a potom komunistima, što je šiptarskoj vlasti poslužilo kao pokriće, a omogućilo je i angažovanje okupacionih snaga u sprovođenju genocidne politike. Nema nikakve sumnje da su okupacione vlasti i ovde preduzimale kaznene pohode i kolektivni teror. No, budući da je ustanički pokret bio slab, što je zajednička ocena Italijana i Nemaca, a što potvrđuju i izveštaji KPJ, povodi za takve akcije bili su retki. NJih je zahtevala lokalna vlast na Kosovu, kako bi olakšala ostvarenje svoga cilja - totalno istrebljenje slovenskog življa na tom području.

U izveštaju Pokrajinskog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju od 12. januara 1944. o situaciji u ovoj oblasti, upućenom Centralnom komitetu, istaknuto je da bi ovde najvažniji zadatak bio „stvaranje solidnih vojnih jedinica Kosmeta... ali situacija, koja je kod nas iz dana u dan sve gora, to nam ne omogućava. Nemamo nijedne baze.“ A u izveštaju od 31. januara 1944, takođe upućenom Centralnom komitetu, stoji: „Šiptarske mase fašističke okupatore, a naročito Nemce, smatraju oslobodiocima i najvećim prijateljima, jer su im dali: pravo škola na maternjem jeziku i administraciju, vratili im oduzetu zemlju, dali im zastavu i pravo nošenja oružja, pljačku, iseljavanje i ubijanje svih onih koji nisu Šiptari.

Danas šiptarske mase uviđaju, ali i žale što će Nemačka izgubiti rat. NJih hvata veliki strah od osvete za nedjela razbojničkih bandi, a ponekad i čitavog naroda pojedinih krajeva. Gestapo, uviđajući takvo raspoloženje šiptarskih masa, iznalazi razne načine da ih zavara i na taj način koristi... Za Šiptare na ovom dijelu Kosmeta glavni je i jedini neprijatelj Srbin.“

Nakon ulaska nemačkih trupa na Kosovo i Metohiju, pod njihovim patronatom osnovana je u Prizrenu od 16. do 19. septembra 1943, Druga prizrenska liga, na čijem je čelu stajao Centralni komitet. Nije na odmet podsetiti da je Prva prizrenska liga, formirana 1878, bila pod patronatom Austrougarske, kako bi se otpor Albanije okrenuo protiv Srbije i Crne Gore. Druga prizrenska liga postavila je za svoj osnovni cilj odbranu „svih teritorija na kojima žive Šiptari“, a u tu svrhu bila je predviđena vojna obaveza svih Šiptara do 60 godina starosti. Liga je u stvari predstavljala koaliciju svih nacionalističkih organizacija, a njihova delatnost podudarala se sa planovima Nemačke.

HITLEROV TELEGRAM

Hitler je 5. marta 1944. uputio telegram Specijalnoj misiji za Jugoistok u Tirani, i u Beogradu, sa nalogom da se na Kosovu, pored već formiranog žandarmerijskog puka, formira „dobrovoljačka SS divizija“. Albanska vlada će, dodaje se u telegramu, „kroz ovu mogućnost moći da ostvari svoje već poznate političke ciljeve“. Šiptari su i do tada bili uključeni u oružane SS formacije, sačinjavali su deo 13 SS divizije koja je počinila neopisive zločine nad Srbima u Bosni i Hercegovini. Nemačka misija u Tirani izvestila je Berlin 3. aprila 1944, da je Liga na čelu sa Džaferom Devom i potpredsednikom Musom Šehuom „spremna da uloži sve snage i sredstva u borbi protiv Srbije i Crne Gore, pri čemu je bezuslovno potrebna nemačka pomoć.“


Nastaviće se

 

[Koča]

Živim ljudima kopali su oči

Sinan Hasani navodi da su, pored SS divizije „Skenderbeg“, u čijim je redovima bilo 11 hiljada Šiptara, teror nad Srbima sprovodili i balisti, njih oko pet hiljada

Po utvrđenom planu usledile su akcije. SS divizija „Skenderbeg“ je formirana i svoj prvi „uspeh“ zabeležila je u hapšenju i lovu na Jevreje, koji su pod italijanskom okupacijom ipak mogli nekako da prežive. A zatim je usledila hajka na Srbe u Prištini i okolini, Peći kao i drugim mestima. 28. avgusta 1944. divizija je poklala 428 srpske dece i staraca koji su se zadesili po kućama u selu Velika, nedaleko od Čakora. I dok su se Nemci povlačili, šiptarske jedinice sprovodile su sve veći teror uz nezamisliv sadizam; kopali su oči živim ljudima, odsecali delove tela i slično.

Spontano se nameće pitanje šta je nagnalo šiptarske mase da, u trenucima očite propasti sistema na koji su se oslanjali, ogreznu tako duboko u zločinima. Sekretar Sreskog komiteta za Gnjilane naveo je u svom izveštaju Oblasnom komitetu za Kosovo, 31. marta 1944, jedan interesantan podatak u izveštaju: „Čujem da je u Gnjilanu održano savetovanje viđenih Šiptara gde se govorilo o položaju Srba u gradu i srezu. Izgleda da postoje dve struje: jedni kažu da su preterali sa terorom nad Srbima, kao i da se kaju; drugi pak kažu: istina je da smo terorisali Srbe i to toliko da nemamo gde i da se ne možemo više da opravdamo, zato moramo do kraja, pa šta mu drago.“

Mnogi psihoanalitičari, koji su proučavali mentalno stanje kriminalnih tipova, dolazili su do saznanja da ponovljeni zločini proizlaze iz nemoći razrešavanja sopstvenih unutrašnjih sukoba; samo, u ovom slučaju ne radi se o pojedincima nego o masama. Sinan Hasani navodi da su pored SS divizije „Skenderbeg“ koja je brojala 11 hiljada Šiptara, teror nad Srbima sprovodili i balisti, njih oko pet hiljada. Sa gotovo istom merom sadizma odnosili su se i prema onim malobrojnim Šiptarima koji su se priključili partizanskom ili četničkom pokretu (bilo je i takvih), ili onima koji su u svojim kućama pružili utočište nekom preostalom Srbinu. U nekim srezovima, kao na primer nerodimskom u kome je živelo mešovito stanovništvo, bio je zabranjen kontakt između Šiptara i Srba.

Dva partizana Šiptara Ćamil Brovina-Bujku i M. Tahiri uputili su 7. aprila 1944. pismo Oblasnom komitetu KP za Metohiju u kojem stoji: „Iako je narod tu i tamo počeo da shvata poraz Nemačke, još uvek nije sklon da shvati našu stvar: prvo, iz straha od Slovena i drugo, iz straha od terora. Ovaj zaostali narod postaje poslušan svakoj sili čije mašine prolaze drumovima. Štaviše, ovde strepe jedan od drugoga. Nema dvojice komšija koji dobro govore i misle jedan o drugome.“

Navodeći dalje da ih nisu primili u kuću ni najbliži prijatelji, i da im nije moguće bilo šta učiniti, zaključuju: „prema tome, ne ostaje nam ništa drugo do da se krijemoÖ Nas čudi sadržaj vaših pisama. Kao da ne poznajete uopšte zaostalost ovog naroda. Vi pišete kao da se mi nalazimo među seljacima Toskanije, ili onih krajeva Jugoslavije gde je pokret prihvaćen od strane naroda. I sada kada shvata poraz fašizma, narod izmišlja legende oko Turske, koja će se zainteresovati za nas.“

Strah je zahvatio šiptarske mase. O tome Ismet Šaćiri-Stopi izveštava Pokrajinski komitet za Kosmet: „Naše mase... čekaju kao zbunjene da se nešto dogodi, neke sa strepnjom od osvete Srba i Crnogoraca, jer znaju šta su počinili nad njima... Mi smo mnogo puta diskutovali o našem narodu i došli do zaključka da on neće priče, već dela, da se pokorava isključivo sili.“ I sekretar Sreskog komiteta KPJ za Uroševac, Tankosava Simić, došla je do sličnog zaključka pa, u svom izveštaju od 28. septembra 1944. Oblasnom komitetu za Kosmet, navodi: „Neopisiv je strah šiptarskih masa od sutrašnjice. Dok se onaj deo šiptarskih krvnika sada kaje što ranije nisu završili sa pokoljem svih Srba, da sada ne bi imali glavobolje, dotle se dosta veliki deo onih pasivnih Šiptara kaje zašto je dopustio da ti „izrodi“ učine takve zločine, da se odgovornost sa njih proširuje na sve Šiptare... No mali deo veruje da će ih iz čitavog ovog haosa spasiti Turska svojim posredovanjem kod saveznika.“


SPASAVALI SU IH SRBI

Neki su se nadali da će ih spasiti Engleska jer „ona je velika država, te nam neće učiniti zla“. Međutim, nikakva spoljna intervencija nije bila potrebna za spasavanje Šiptara; spasao ih je ostatak naroda nad kojim su izvršili genocid, onaj isti narod protiv koga su otvorili novi krug genocida, srpski narod.


Nastaviće se

 

[Koča]

Masovno bežanje u Srbiju

Komesarijat za izbeglice u Beogradu registrovao je do aprila 1942. nešto više od 70.000 izbeglica sa Kosova i Metohije. Taj broj je, međutim, daleko veći. Komesarijat je registrovao nezbrinute izbeglice, a ne i one koji su se sami snašli kod rođaka

Drugi metod sprovođenja genocidne politike bilo je prinudno iseljavanje srpskog i crnogorskog življa. Iseljavanje je imalo dvostruku pozadinu. S jedne strane bilo je posledica kolonizacije Albanije od strane Italije, a sa druge politika kvislinške vlade da se obezbedi „etnički čisto Kosovo“.

Musolinijev plan ekonomske reforme Albanije otpočeo je 1940, kolonizacijom priobalnog pojasa Albanije i potiskivanjem domorodačkog stanovništva ka severu. Na desetine hiljada italijanskih tehničara, farmera, učitelja itd. preseljeno je sa porodicama u Albaniju. O tome postoje precizni podaci. Iza italijanskih trupa, koje su izvršile invaziju Kosova i Metohije, krenula je bez plana i evidencije reka albanske sirotinje, ali i pripadnika srednjih slojeva.

Krajem 1941. otpočela je organizovana kolonizacija Kosova i Metohije i Makedonije. Nakon pada Musolinija Italijani su vraćeni u Italiju, ali su građani Albanije ostali na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji. Tačan broj kolonista do danas nije utvrđen, budući da na Kosovu i Metohiji nije vođena uredna evidencija, a osim toga legalne arhive su namerno spaljene, kako se ne bi mogao utvrditi identitet došljaka. Sudeći po italijanskim dokumentima, u kojima se to pitanje samo uzgred pominje, pouzdano se može tvrditi da se taj broj kreće između 150 i 200 hiljada u prve dve godine rata.

Pravi termin za iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova je proterivanje, a ono je otpočelo aprila 1941. Na udaru su se našli najpre oni koji su stekli domicil na Kosovu posle 1918. godine. U našoj literaturi uvrežena je pojmovna i terminološka konfuzija u pogledu reči „došljak“. U jednoj ustavnoj, parlamentarnoj zemlji, u kojoj je bila zagarantovana sloboda kretanja, ne može se govoriti o „došljacima“ ma gde se oni našli, osim ako su u pitanju stranci. Ovo naročito važi za Kosovo, odakle su Srbi progonjeni unazad tri veka. Oni se mogu tretirati samo kao povratnici, a ne kao došljaci.

Komesarijat za izbeglice u Beogradu registrovao je do aprila 1942. nešto više od 70 hiljada izbeglica sa Kosova i Metohije. Taj broj je, međutim, daleko veći. Komesarijat je registrovao nezbrinute izbeglice, a ne i one koji su se sami snašli preko rođaka i prijatelja. Osim toga, na hiljade proteranih Srba i Crnogoraca krenulo je ka Crnoj Gori.

Italijanske vlasti pokušale su da spreče iseljavanje, strahujući od otpora stanovništva, ali i zbog ekonomskih razloga, kako bi se omogućila normalna proizvodnja agrarnih proizvoda. Međutim, u tome su samo delimično uspevali. Nakon kapitulacije Italije, pred novim naletom terora, Srbi i Crnogorci pokušali su da bekstvom u Srbiju spasu živote. Poslednji organizovani transport krenuo je iz Uroševca 5. i 6. avgusta 1944, sa oko 75 porodica iz tog grada i okoline.

Postojala je neskrivena namera da se istrebi srpski narod. Sait Bakali-Jakupi to je izvanredno opisao. Šiptari, kaže on, „neće nikakvu saradnju sa Slovenima, niti hoće da ih vide ovde. Kada čuju da se njima dogodi neko zlo - bili oni četnici ili partizani - mnogo se raduju. NJihov je cilj da se Vlah oštećuje, a da Turčin ostane slobodan na ovoj zemlji. Koliko imaju duše i samilosti, oni bi istrebili sve Slovene koji se nalaze na Kosovu i Dukađinu, ne ostavljajući ni jednog jedinog za zakletvu... Iz razgovora koje sam imao sada ili ranije, shvatio sam da ovako misle skoro svi.“

_______________________________________________

Od sutra novi feljton: Zločini albanskih terorista 1995 -1998 godina

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-07-04-2008/rat-je-poceo-pre-rata

 

[foliranat1]

bez komentara....bez komentara....bez komentara....bez komentara....bez komentara....

 

[Mrkalj]

bez komentara....bez komentara....bez komentara....bez komentara....bez komentara....

Pozitivnog ili negativnog?

 

[Дундурије]

 

[rv12aval]

Meša Selimović u auotobiografskoj knjizi "Sjećanja":

"Užasan genocid koji su ustaše počele da sprovode protiv Srba u Bosni i Hercegovini, nečuveni zločini na koje se uho teško moglo naviknuti jer takvo masovno varvarstvo nije bilo poznato u istoriji, stradanje čitavih srpskih krajeva, zatiranje svega živog, sve je to natjerivalo čovjeka da se odredi, ili da se suprostavi ili da se demorališe. Za mene je to bilo pitanje humaniteta: da nisam prišao revoluciji, da se nisam suprostavio zločinima, nikad više ne bih mogao sebe da poštujem. A živjeti bez samopoštovanja nije lako."

 

[Дундурије]

Дипломата Јовица Продановић о српско-хрватском наслеђу Другог светског рата. Видевши шта се догађа са Србима, на устанак се дигли и Чеси и Мађари


ЈАСЕНОВАЧКИ логор није био јединствен само по томе што је био једина фабрика смрти у Другом светском рату која није била под управом немачког Рајха, и у којој су хрватске усташе практично голим рукама побиле стотине хиљада људи. То је било људско губилиште чија је појава 1941. учинила да се на устанак против НДХ дигну и локални Немци, Мађари и Чеси. Немци су у Западној Славонији 1941. формирали одред Телман, и то је једини случај током Другог светског рата да етнички Немци ратују против Хитлерове осовине.




У партизане их је отерала усташка бестијаност! Године 1942. Хитлер је у Западну Славонију послао немачку дивизију “да угуши бруку”. Нису успели – овако, за “Новости”, говори Јовица Продановић, бивши дипломата и “дете” Западне Славоније, коме су 1942. усташе убиле оца у Јасеновцу а 1944. мајку у Воћину, а он сам је 20 година провео по домовима за децу без родитеља, да би после завршеног факултета добио посао у дипломатији.


Продановић додаје и да су Чеси и Мађари, који у матичним земљама нису дизали устанке против “кукастог крста”, у Западној Славонији имали одбрамбене батаљоне “Јан Жишка” односно “Јан Петефи”. Само седење на кућном прагу пред усташама био је огроман ризик за све који нису Хрвати.


ПОНОВО БРКИЋ

ЗА Душана Бркића се међу западним Славонцима све до 1991. сматрало да је умро. Тог лета он се појавио на првом састанку првих протераних Срба из овог региона са лидерима Завичајног удружења. – Западна Славонија дала је око 50 генерала из састава бораца током Другог светског рата – говори Продановић. – Велики број њих је био те 1991. на београдском састанку. Међутим, када су Славоници видели да је Бркић међу живима, одмах су му понудили да поведе устанак и 1991. године. Душана Бркића тада је примио и Слободан Милошевић. Испоставило се да није уважио његове сугестије. Овај човек је умро 2000.



Коментаре уочи посете Александра Вучића Хрватској, да је српски председник добродошао “ако се извини”, каријерни дипломата “оћуткује” тужним осмехом. Износи сећања на дане Другог светског рата и дане из деведестих кад се усташтво повампирило.


– Без разлога и упозорења, у пролеће 1941. у Славонији усташе су затрле сва српска села кроз која су прошли. У Кукуњевцу у цркви и око ње убијено је 820 Срба. У Кусоњама у спаљеној цркви 320, у селу Дереза око 450 становника је поклано и бачено у бунаре, у Воћину 320, у Слобоштини крај Славонске Пожеге 1.368 је усмрћено и бачено у пет бунара. Жене и деца са Козаре. Због тога је у пролеће 1941. подигнут устанак, који у почетку није био партизански – наставља Продановић.



Открива да је Псуњ, Папук, Билогору (на десетак километара од Јасеновца) бранило шест самоорганизованих српских чета које су водили сеоски прваци Гидеон Богдановић, Јово Косановић, Пајо Орозовић, Дарко Пувач и Никола Карановић. Легендарни партизански командант Душко Бркић из Београда је послат негде у јулу. Према причи из народа, када је Бркић пред стројем од 800 пушака у новембру читао Титово писмо из Ужица “да се народ диже на устанак под вођством КПЈ”, прекинули су га уз молбу да раздели хартију писма за увијање дувана, а да устаницима прича о Косову и Лазару…
– Егзодус Срба у Хрватској почео је практично 1950. године – каже Продановић. – Тада Голог отока допадају најугледнији представници борбе српског народа у Хрватској – Душко Бркић, Радивоје Жигић и Станко Опачић Ћаница (министри у Влади Хрватске). Осуђени су за подупирање СССР. Жигића су убили у логору на Голом отоку, Бркић је прво робијао десет, а онда и два пута по две године. Ћаница је донекле “ревидирао” став. Четврти угледни Србин из устанка, Душан Егић, који је био министар пољопривреде, убијен је у Загребу јер није хтео да потпише отпужницу против ове тројице!



Владимир Бакарић, Јаков Блажевић и Стево Крајачић од 1945. су испод ока гледали “српске колеге из рата”. Продановић говори да је тадашњи министар правосуђа Хрватске Душан Бркић организовао свесрпски сабор на Загребачком сајмишту коме је присустовало 30.000 српских посланика из свих крајева Хрватске. Посредно, тај сабор је изборио конститутивност српског народа у Уставу из 1947. Одмах после рата Бркић се “замерио” Назору и Бакарићу приликом цртања унутрашњих граница државе агрументујући да социјалистичкој Хрватској никако не може да припадне Срем све до Земуна. Бркић, Жигић и Ћаница су “превршили сваку меру” јер нису престајали да на Влади и пред Титом упозоравају како се српска села у Хрватској не обнављају већ, напротив, новац иде, а путеви се граде у хрватским срединама које у рату нису разорене.



– Хапшење српске “тројке” 1950. био је увод у крај српског постојања у Хрватској – сматра Продановић.

“ПРОРОК” НЕМАЦ ШТОРХ



ПРОДАНОВИЋ прича и како је у Египту 1967. службовао са Рудолфом Шторхом, Немцем који се борио у одреду Телман. Тада Титов војни изасланик Шторх, Продановићу је испричао детаље немачке офанзиве на Западну Славонију (због сународника који су се борили против Хитлера).


Петар Драпшин (командант који се убио под мистериозним околностима 1945) и Душан Бркић су према тој причи хтели да сачувају одред даруварских Немаца тако што ће их склонити из епицентра борби. Немци се нису сложили да буду “чувани” већ су заједно и уз велике жртве пробили тај обруч.


– Са Шторхом сам последњи пут причао 1991. када су прве избеглице из Западне Славоније дошле у Србију – сећа се Продановић. – Немац ми је тада пророчански рекао да му се чини “да ће српски народ Западне Славоније бити одуван за два дана”. То се и догодило 1. маја 1995.

Драган Вујичић
https://vidovdan.org/info/zbog-ustasa-nemci-bezali-u-partizane-2/

 

[Дундурије]

 

[Лекизан]

2. фебруар 1943. – Припадници ЈВуО у Миоковцима су убили два бугарска војника. За одмазду Бугари су убили 26 грађана и запалили и опљачкали око 160 кућа.
Goran Davidovic

 

[Mrkalj]