Cini mi se da ce problem desnice u Srbiji na neki nacin biti tezi i problematiciji u demokratiji nego u komunizmu.
Desnica u komunizmu nije mogla ni da se oglasi. Čak su i oni koji su tada bili na centru u ideološkom smislu u očima komunističke vlasti bili reakcija i desnica.
Uopšte, komunizam i jeste stvorio to nebulozno jednačenje između desnice i pre svega nacizma koji je još maligniji oblik fašizma. Fašizam je ideologija dok je nacizam praksa.
Čarsl Bukovski je negde napisao da svako ko razmišlja dovodi sebe u opasnost da pre ili kasnije bude proglašen za fašistu što mu je donelo etiketu
nacističkog simpaziera. Moje je mišljenje da je on pak provocirao sistem koji je reagovao krajnje predvidljivo: zauzeo je stav i potego argument podopštine kao faktor diskvalifikacije ideološkog oponenta što je dokaz totalitarizma na koji je Bukovski u svom opusu stalno insinuirao.
Slično je i danas u Srbiji. Ukoliko niste na postkomunjarsko-kvaziliberalno-demokratsko-kleptokratskoj liniji onda ste fašista. Vlast obilato zloupotrebljava ispade tih desničarskih neartikulisanih grupa kako bi čitavu jednu ideološku platformu satanizovao i diskvalifikovao u očima programiranog pučanstva.
Ta prokuzenost i histerija koja se javlja na sam pomen desnice kao opcije, omalovazavnje svakog intelektualca koji se ususdio da se svrsta na tu stranu, ponistavanje celokupnog njegovog rada, podsmeh i prezir , javno zigosanje do precutne zabrane javnog rada i sl.
O tome je već bilo reči.
Kapor, Kalajić, Kosta Čavoški i slični osetili su oštricu neselektivnog progona lansiranog iz spletkaroške kuhinje čaršijskih evrohisterika i histeruša. Na njihovu argumentaciju se doslovno odgovaralo podmuklom torturom i marginalizacijom kroz niz etiketa, kvalifikacija, konstruisanih optužnica, ataka na građansku čast i slično.
Njihov progon bila je paradigmatična
poruka svima koji su mislili drugačije šta ih čeka stanu li javno iza svojih uverenja. Svakako sramna epizoda srpske dirigovane demokratije.
Ono sto je nama potrebno je jedan siri pokret koji bi obuhvatio i ujedinio desnicu oko nekoliko sustinskih pitanja. Ta pitanja nisu jednostavna zato nam je potreban i jak tim intelektualaca koji bi to jasno sazeli u neki srpski nacionalni plan , nesto sto bi bilo prihvatljivo za vecinu.
Taj tim bi nekako i uspeo da se sastavi nominalno ali je pravo pitanje ko je zaista spreman da izdrži baražnu vatru režima koja bi bila koncentrisano usmerena upravo na te ljude. Sa druge strane vlasnici stranaka zaziru od tog
ideološko-intelektualnog krila jer ga je jako složeno kontrolisati. Zato i imamo krizu identiteta u desnici jer političari koji veruju da su sami sposobni da iznesu i političko populističku sa jedne i ideološku borbu sa druge strane što pak čini da deluju arhaično, nedovršeno, puštaju da im razne neformalne grupacije nanose ogromnu štetu jer im se čini da je isplativije priklanjati se poludivljem populizmu nego temeljitim pokušajima izmene sistema. Ideološko-moralni kriterijumi koje bi definisali upravo politički saveti desničarskih partija i jesu sud časti u senci a niti jedan od ovdašnjih kako levičarsko-centralnih tako i desničarskih kabadahija ne želi tako nešto na grbači. To bi dovelo do imperativa prihvatanja pravila igre a oni se jednostavno ne snalaze u uređenim sistemima.
Pa pogledajte samo politički savet DSa. Deda Mićun kao nešto palamudi o ideologiji, filozofiji politike, moralu i časti a u slobodno vreme terevenči o svojim jubilejima i rođendanima po dedinjskim vilama uz 300 zvanica. To je parodija a ne primer ozbiljnog lidera političkog saveta jedne od vodećih srpskih stranaka a u državi koja je u najdubljem čabru.
Nije ništa bolje ni sa tzv. desnicom. Mnogi ih čak i nemaju a DSS je u svom jezgru jedan veoma neefikasan politički savet nesposoban za kadrovanje jer im se ne jednom
potkrao neki ozbiljan lopov koga su upravo oni instalirali.
Desnica gresi sto je uvek u defanzivnom polozaju, stalno imaju potrebu da se pravdaju zbog svojih stavova o ovome ili onome. Ne sme se tako. Kad si napadnut, najvaznije je ne reagovati na provokaciju na nacin kako to protivnik ocekuje. Ja bih npr. sa svim tim predstavnicima NVO koji vrte pricu oko ljudskih prava i tolerancije isla potpuno drugom logikom. Na provokacije odgovarati vickasto, povrsno...nesto sto ce ih dovesti do ludila, izbaciti iz takta i potpuno obesmisliti njihovu pricu. A ne da se uvek upecaju na istu udicu o potencijalnom fasizmu..odmah sebe postave u down poziciju i iz te pozicije nezrelog deteta se samo brane , nemocni i smesni.
Baš tako.
Ako je nečija dužnost da građanima Srbije potanko objasni šta je to EU onda je to zadatak desnice ali ne sa ideoloških pozicija već upravo kroz stalne prezentacije činjeničnog stanja.
Evropa jesu i pretpristupni fondovi kojima se neopisivo raduju razni privilegovani partijski aparačci ali hajde da vidimo kakve je realne efekte imalo posezanje u tu kasu na najobičnijeg građana? Apsolutno nikakve i još ima opravdan utisak da mu je pored potrošenog vremena provedenog u krajnjoj bedi natovaren još i neki dug a da ga niko nije ni pitao hoće li da se zaduži. Nepovratna sredstva su ga takođe zaobišla u najširem luku. Dobio je malo drva i preskupu PVC stolariju po školama i opštinskim zdanjima.
Sa druge strane pučanstvu niko ne kaže da je
Evropa i potpaljivanje socijalnih zgrada punih afričkih emnigranata u Francuskoj kad nastradaju deca i starci a vlast onda cinično zaključi,
stara zgrada, loš projekat.
A sve se svodi na jednu vrlo jednostavnu jednačinu: u političkoj borbi pobeđuje onaj koji veštije manipuliše većim strahom građana.
Tu se postavlja pitanje kvazidesničarskog huliganstva i kome ono stvarno odgovara.
Mediji su stvorili ili bolje rečeno zabetonirali sliku kod šire populacije da su huligani militantno krilo klerofašističke desnice u Srbiji.
Ali šta se dešava u praksi?
Moj je utisak da anarhično delovanje tih neformalnih organizacija koje olako posežu za nasiljem nanosi najveću štetu upravo desnici.
Prvo oni tokom ekscesa koje izazivaju često bez ikave potrebe ili ozbiljnog cilja samo stvaraju odličan povod
spin doktorima da njima plaše građane.
Sa druge strane u celoj priči sebe pozicioniraju kao jedine koji mogu da se suprotstave toj pošasti i spasu građane od terora.
U tom smislu konsolidacija desnice je neophodna da bi se napravila jasna distinkcija šta je ideologija a šta njena primenjena zloupotreba na čemu najviše prositira upravo režim.
A režim je upravo uspeo da sebe predstavi kao pobednika u borbi protiv nekontrolisanog uličnog nasilja tokom
Gej parade koje proizvode ekstremni desničari i PROVINCIJALCI.
Dakle artikulacija i definisanje metodologije odnosno šta jeste a šta nije prihvatljivo za desnicu je danas od suštinskog značaja.
Da zaključim, Srbi navučeni na адвертајзинг ne biraju svoje političke predstavnike kroz proces promišljenog sagledavanja šireg konteksta već ko što biraju partnere za snošaj. To što je neko
naočit ne znači automastski da je pozitivac i da će njih i njihovu decu
lebom da narani.
Bira se odokativno-emotivnom metodom dakle.
Tako je i Boris Tadić dospeo na čelo Srbije, dakle po odokativnim kriterijumima s tim što se od njegove vladavine narod nije najeo leba a izostao je i kvalitetan snošaj.
Pa vi sad vidite.
