Повод за избијање Првог светског рата десио се на православни празник Видовдан, 28. јуна 1914. године, у Сарајеву (главном граду Босне и Херцеговине), када је Гаврило Принцип, припадник тајне терористичке организације Млада Босна, убио престолонаследника Аустро-Угарске Монархије надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Мада званична Србија није имала ништа са организовањем атентата, јер због велике исцрпљености у балканским ратовима, није била спремна за рат, бечки двор је оптужио српску Владу за организовање атентата и убиство Франца Фердинанда.
Ни у Бечу ни у Берлину смрт аустроугарског престолонаследника није изазвала искрено жаљење, али је одмах била схваћена као добар повод за почетак већ дуго намераваног рата. Ко је стварно организовао атентат и да ли је за њега била одговорна српска Влада , није превише занимало оне који су желели обрачун са Србијом. Атентат је одлично послужио за покретање јавног мњења. Иако су чињенице говориле о недужности српске Владе, јер би се све супротно водило као самоубилачки велеиздајнички чин против свог народа и државе, овај повод за рат централне силе морале су да искористе. До данашњег дана је остала мистерија ко је стварни организатор Сарајевског атентата.
Одлука о рату била је коначна и обликована је у две царске престонице већ почетком јула. Са објавом рата сачекало се још три седмице како би Централне силе створиле што боље услове за отпочињање непријатељстава, тј. да максимално прикупе снаге, обману противника да се ништа крупно не спрема и да утичу на повољан развој међународне ситуације. Тако је 23. јула Србији упућен ултиматум са понижавајућим условима у вези са истрагом и утврђивањем кривице за убиство надвојводе Фердинанда. Захтевано је да српска Влада угуши сваку публикацију "која дражи на мржњу и презрење Аустро-Угарске Монархије", да растури друштво "Народна одбрана" и друга удружења која се баве пропагандом против "великог суседа", да уклони из војске и државне службе све официре и чиновнике који су криви за ову пропаганду и да сместа ухапси мајора Воју Танкосића. Истрагу је требало да воде органи Владе у Бечу, што је и правно и морално вређало независност Краљевине Србије.
Српска Влада састала се исте вечери када јој је уручен ултиматум и могла је само да закључи да "не остаје ништа друго него да се гине". Показало се и да силе Антанте желе да избегну рат, па су "саветовале" Србији да попусти у највећој мери. Српски одговор био је коначно готов 25. јула, када је истицао рок ултиматума. Одговор Владе у Београду био је достојанствен и крајње попустљив. Прихваћени су сви захтеви, осим оног који се односио на директно мешање бечких органа. Нуђена је и арбитража Хашког суда или великих сила. Ипак, аустроугарска Влада је одмах по добијању српског писма прекинула дипломатске односе, а посланство се из Београда пребацило у Земун, на аустријску територију. Влада у Београду је одмах по прекиду дипломатских односа, 25. јула увече, пренела своје седиште у сигурнији Ниш, наредила евакуацију престонице и објавила проглас о општој мобилизацији.