Бој на Трноцести
Замиљела пољем зеленијем
У колони ланистрићка војскаВраћају се с' Високих вртова,
Са имања куће Тајрелића.
Тајрелићи бјеху богаташи,
Ал' богатство њима не поможе
Против војске Ланистрић Џемала,
И одреда Тарлића Радана,
Њиховога бившега вазала,
Који прода своје господаре,
Не би л' пост'о намјесником Југа.
Тарлић Радан и Ланистрић Џемо
Тајрелићку прегазише војску
Тајрелића име затријеше,
Освојише Високе Вртове
Освојише те их похараше,
И богатог накупише пл'јена,
Из амбара 'шенице бјелице,
Из магаза црвенога вина,
Из ризнице небројена блага.
Па све вуку у Краљеву луку,
Да с' опреме свијем залихама,
Јера бјеху усљед тешке војне,
А и зима на праг се надвила.
Кад дођоше до неког језера,
Стаде с' војском Ланистрић Џемале,
Стаде Џемал да одмори војску,
А Радан му приђе на коњицу,
Па овако прозбори Џемалу:
„Господаре, Ланистрић Џемале,
Прије часак мени дојавише,
Да су кола с Тајрелића златом,
Већ пристигла у Краљеву луку.
Но нам опет пожурити ваља,
Црнор'јеку прећи прије мрака,
Ако глава падне у засједу,
Нећ'мо лако репа ишчупати,
Па те оћу питат' за дозволу,
Да наредим бичеват' коларе,
Не би л' мало брже се мрднули“.
А Џемал му 'вако одговара:
„Господаре Тарлићу Радане,
Ти су људи храбро се борили,
Кад узесмо Високе Вртове,
Није правда да их бичујемо,
Кад су за нас крвцу прољевали,
Већ похитај господар-Радане,
Те поштено људе упозори“.
Климну главом Тарлићу Радане,
Па ободе својега коњица,
И отиде ка колској колони,
А Џемал га полако пратише,
И с' Џемалом храбри витез Бране,
Што Краљеву спасио је Луку,
У крвавом Црнор'јечком боју,
Од напада Братинић Станоја.
Кад већ Радан бјеше одмакао,
Једно момче ка њима се крену,
Млади синак Тарлића Радана.
А Џемал се лако насмијеши,
Па овако њему говораше:
„Помоз' Бог ти, млађани Тарлићу,
Помоз' бог ти, млађани Стевице,
Ил' ти име бијаше Јовица?“.
Раданов се синак уставио,
Уставио, па се поклонио:
„Господаре, Ланистрић Џемале,
Нит' Стевица, нити је Јовица,
Мене зову Ђокицом Тарлићем“.
А Бране се лако насмијао,
Но га Џемал попр'јеко погледа,
И Тарлићу 'вако проговори: „Чујем да си храбро се борио,
Кад узесмо Високе Вртове,
Па те, ево, хтједох упитати,
Да л' то теби прва битка бјеше?“
Климну главом Ђокица Тарлићу,
А Џемале продужи зборити:
„Хајд' ми реци, Тарлићу Ђокице,
Како ти се битка учинила?“
Ђокица му 'вако одговори:
„Господаре, Ланистрић Џемале,
Прва битка бијаше ми славна“.
Па хоћаше даље да говори,
Ал га Бране брзо пресијече: „Не будали, млађани Ђокице,Твој је бабо некуд одјездио,
Виш' га нема да је поред тебе,
Не мораш се прибојават' баба,
Већ слободно реци шта те мучи,
И шта имаш на уму својему“?
Лагано се Ђокица прибрао
И овако Брану говорио:
„Ц'јели живот, откад знадем за се,
Бјесмо вјерни кући Тајрелића,
Ја сам знао многе Тајрелиће,
С многима сам пио рујног вина,
С многима сам иш'о ловит' лова,
А сад њину прољев'о сам крвцу,
Ја не знадох да ће тако бити,
Тако бити кад људи умиру“.
Јопет Бране смијати се поче,
Па Ђокици 'вако одговори: „Јошт' си зелен, млађани момчићу,
Јошт' си зелен, Ђокице Тарлићу,
Пред смрћу се људи унереде,
Кад ли краја својега спознају,
Зар те нико томе не научи?“
Јошт' му Бране бесједити шћаше,
Ал наједном, сав се укочио,
К'о кад лија ослушкује пл'јена,
Некакву је начуо тутњаву,
К'о да коњи тутње копитима,
Па им викну да опрезни буду.
А тутњава све се појачава,
Док најпосл'је не зачу се вриска,
И на обзор' појави коњица,
То бијаше дотрачка ордија,
Таргерићка посла их Даринка,
Да освете пропаст Тајрелића,
И Дорњана, својих савезника.
Обрецну се Џемал као муња,
Па на своју подвикнуо војску:
„Брже дајте копља и штитове,
Постројте се у редове бојне“.
Па Џемале ободе коњица,
И кроз своју јурнуо је војску,
Са њим јашу и Радан и Бране,
И соколе ланистрићку војску,
За крвавог спремају је боја,
Надају се одбити Дотраке,
Ал' Дотрака к'о у пољу траве,
К'о да ничу из земљице црне,
Нико њима броја не изброја.
Бијаше се Бране препаднуо,
Препаднуо за судбину њину,
Па повикну Бране на Џемала:
„Бјежи лудо у Краљеву луку,
Залуду ћеш изгубити главу,
Згазиће нас дотрачка коњица,
К'о скакавац кад поље опусти,
Ти нијеси обичним пјешаком,
Но си глава војске Ланистрића!“
Грдно Бране разљути Џемала,
Па му Џемал 'вако говораше:
„Јел' то мене сматраш кукавицом?
Не бих своје напустио војске,
Да ми дадну седам краљевстава,
Да ми дадну ц'јела Вестероса,
Не мрдам се никуд са бојишта,
Одбићемо дотрачку коњицу,
Зар лав силни да се коња боји?“.
Не успједе р'јечи да изусти,
Кад га силна загушила рика,
То је рика Даринкиног змаја,
То је рика Драгана црнога,
Даринка је њега узјахала,
Да освети своје савезнике,
И срамоту што јој нанијеше.
Позна Џемал да ће пропаднути,
Позна Џемал, али не устукну,
Веће чврсто стоји на бојишту,
На змајску се ватру не обзире,
Што је с' неба црни Драган сипа,
И спаљује кола и волове,
И спаљује људе као лиле.
Ако неко побјећ' му успједне,
Дотрачка га дочекује сабља.
Виђе Џемал црну погибију,
Но с' ни мрве поколеб'о није,
Већ стр'јелцима Џемал командује,
Да стр'јелама Драгана обаспу,
Ал' су њине преслабе стријеле,
Змајску крљушт не могу пробити.
Тад се Џемал бјеше присјетио,
Големога лука шкорпиона,
Што на неким колима бијаше,
Те овако Брану проговори:
„Дедер, Бране, хитај шкорпиону,
И са њиме устријели змаја,
Ја не могу њиме руковати,
Јера имам само једну руку“.
Јурну Бране хитно као муња,
А Џемале оста на бојишту,
Moguce je da su pojeli nekog od svojih, a mozda su gavrani bili turbo a Deneris ima na svakom zmaju gps sa navodjenjem 
(
E moje muke... Da dodam da sam odmah počela da preturam SAV moguć materijal na internetu koji sam mogla da je vezan za GoT. 
I to Viseriona koji se i prvi rodio. 
