*u «Narodnim novinama», br. 221., objavljane je ključni Starčevićev tekst. Donosimo ga u cijelosti.
Dr A(nte) Starčević
ODGOVOR SRBSKOME DNEVNIKU I BEOGRADSKIM NOVINAM. Infandum, amice, jubes revelare pudorem!
Članak: ,,g. Ljudevit Gaj i Srbi" — izišavši u 92. broju ovogod. „Srbskih novinah" na toliko ima znamenitost, na koliko pokazuje značaj i stanje izobraženja pisacah od one strane naroda našega, koju oni za tako zvane Srbe derže. Onome, ko je proštio rečeni članak, ne-treba dokazivati istinitost ovih rečih. S toga nisam hteo ni jednu reč o njegovu sastavku progovoriti, nego sam čekao na „Srbski Dnevnik."
Ovaj list zbilja očituje svoje mnenje, i, kako i „Srbske novine, napada na g. Ljudevita Gaja. Dakle za obranu nedužnosti u ovoj prepirki očitujem: da sam ja, kao tadašnji namestnik moga priatelja I. V., sudelovatelja kod „Narodnih Novinah," onaj članak napisao, i bez znanja g. Gaja dao tiskati, t. j. onaj članak od 18. kolovoza o. g., koi se piscu Srbskih novinah" nedopada, — i da je g. Gaj, saznavši za onaj moj članak već tiskan, nad njime svoje nezadovoljstvo očitovao; — izjavljujem takodjer, da sam dao i ovaj sastavak tiskati ne samo bez njegova znanja, nego tako, da on o njemu ništa i nebi mogao znati, jer se ni sada nenalazi u Zagrebu. Obćinstvo će dakle ovu prepirku samo meni podpisanom uračunati, a gg. pisci „srbskih" časopisah imati će odsele ne na g. Gaja, ali na koga drugoga, nego upravo na me svoje članke upravljati, kad ih nisu do sad upravljali na „Narodne Novine;"
—jer još nisu tako daleko u publicistiki došli, da bi znali, da uredji-vatelji novinah nepišu sve ono, što u novinah stoji. Čini mi se, da dobro poznam gg. protivnike, ali ću im imena iz ljubavi prama siromašnima u duhu zamučati, te ću samo nešto odgovoriti na samu stvar, i to samo iz dogodjajnice. Uvrede ali svadju neka niko meni nepripisuje, to bo je ono, što ja nada sve merzim. Kako se dakle govori iz ljubavi i priateljstva, onako neka se uzme. Ovo je književna polemika, a ne narodni boj.
Gg. pisci pozivlju se na Šafarika, koi u 14. §. „narodopisa slovanskoga" veli, da je ono srpski jezik, koi se govori po južnome delu negdašnje (!) Magjarske, po Slavonii, po delu Hervatske, Kranjske i Istrie, po Primorju negda magjarskom, po vojničkoj krajini, Dalmacii, kneževini Srbii, Bosni, Hercegovini, po staroj Srbii i po Cernojgori." Ali g. Šafarik ni najmanje nedokažuje ono, što veli, premda je deržanstvo svakoga pisca svoje reči dokazati; ja barem do golih rečih toliko deržim, koliko da ih i nije. Da bi ko o nami Hervatih tako beztemeljno pisao, mi bi ga najprie prosili, neka muči, ako li nebi hteo, mi bi njegovo delo preporučili za zamatanje papra, duhana, sira i sličnih stvarih.
„Srbski Dnevnik" pristaje uz „Srbske novine," i veli, da ga tako dogodjajnica uči. Da vidimo dogodjajnicu ovih narodah samo u današnjoj njihovoj domovini.
Konstantin VII. (umrao 959.) u knjigi ,,o upravljanju carstva" na glavi 30. veli, da pet bratah Hervatah sa dvemi sestrami dojdoše u Dalmaciu, ali da u njoj najdoše Avare. S njima dakle vojevaše nekoliko godinah, dok ih Hervati nadvladaju, i što poubijaju, što sebi podlože; da je jedna strana Hervatah iz Dalmacie izišla, i da je zauzela te takodjer i naselila Iliriu i Panoniu; on veli, da su Hervati dalmatinski proti Frankom sedam godinah vojevali, i da su ih nadjačali; on zapadnu stranu primorske Hervatske proteže od Cetine do Labina istrianskoga, a u širinu, veli, da se više Istrie pruža; on k onoj strani Hervatske broji 11 županiah, izvan toga Liku, Kerbavu i Gacku, dakle barem do Kapele daje širinu. O Hervatih u Bosni, u Slavonii i u Kupo-Dravju ništa nepiše. Gl. 31. veli, da Hervati terguju po svemu moru jadranskome tia do Mletakah, da imaju jako veliku moć na kopnu i na moru, da moraju tu vojsku deržati zbogu čestoga naserćanja Frankah, Turakah (t. j. Magjarah) i Pacinecitah.
Što veli o „Srbih?"
Glav. 32. — „Jedan brat uze polovicu puka i zaprosi cara He-raklia, da bi mu dao pristanište; car ga primi i dade mu mesto kod Tesalonike, koje se od onda prozva Serbliom. A Serbli se rimskim jezikom zovu Servi (= sužnji, sluge) odtuda Serbula = sužanjska obuća; i Serbuljane zovemo one, koji su priprosto obuveni. Serbli se s toga tako zovu. što su rimskim carem služili. — Za nekoliko vremena svidi se Servom, da se povrate u staru svoju zemlju, i zbilja car ih odpusti. Ali kad preidoše preko Dunaja, pokajaše se, te kroz pretora bel-gradskoga prosiše cara, da bi im drugu zemlju za stan dao. I zbilja car im dade zemlju, koja se danas (949) zove Serblia, Pagania, zemlja Zahumacah, Terbunia i Kanalis. — Dalje piše Konstantin, da je Šimun Bogar sve Serve „od maloga do velikoga" odveo u Bugarsku, izvan onih nekoliko, koji su u Hervatsku utekli, te tako da im je ostala zemlja pusta. A kad Bugari s vojskom udariše u Hervatsku, sve su ih Hervati poubijali. — Nakon sedam godinah vrati se Sebeslav u Serviu, te najde u njoj 50 mužkaracah bez ženah i dece, koji živihu o lovu, itd., on veli, da su „Servi" vazda bili podložni caru rimskome, t. j. u novie vreme bizantinskome. — Dalje mi netreba iz Konstantina vaditi.
Prispodobite, gospodo, i s g. Šafafikom, Hervate i Serble, ili Serve. Hervati bojnim mačem u junačkoj ruci vojuju proti strašnim Avarom, ukrote ih i načine si novu domovinu; a Servi prose Bizantinca za komad zemlje. Neusudjuju se bez dopusćenja ni koraciti iz opredeljenog im mesta, prose i dobivaju po drugi put stan od Bizantinca. To je jedini puk srednjega veka, koi je bez kervi dobio komad zemlje.
Hervati imaju deržavu uredjenu, imaju svoje županie, koje su i Magjari od njih uzeli, imaju vosku na kopnu i moru, imaju tergovce, rečju Hervati su narod u deržavi; a kod Servah o tome ni glasa nj traga, samo je kad kad čuti ime ž u p a n i a, koje su od Hervatah primili, i poglavar s posve zameršenim zlamenovanjem. — Hervati nakon sedam godinah nadvladaše carstvo, koje Karlo veliki složi skoro iz celoga zapada; a šaka Bugarah na sedam godinah zasužnji puk servianski onako, kakono Babilonci sa židovskim učiniše. — Papa rimski ište od Hervatah prisegu, da neće na nikoga s vojskom udarati, van da će se samo braniti.
Gospodo, nekome je moglo tesno biti, kad se je ova zakletva od samih Hervatah iskala. Hervati su se, gospodo, hervali, a nisu robovali, nisu prosili dronjke od Bizantinacah. Narod je hervatski, gospodo, staru Iliriu od Avarah oslobodiu, pa je uzeo u njoj mesto, koje je sam hteo, a ne koje su mu Bizantinci odredili; narodu hervatskome, gospodo, plaćala je mletačka republika mornarinu (Dandulo kod Lucia knj 2. gl. 1.), narod hervatski upleten je jačje u dogodjajnicu Rima, Mletakah, Magjarah, Frankah, Bizantinacah —
nego li Servianci u dogodjajnicu Servie. —
Ali gdje je stanovao taj narod hervatski? Da vidimo. Konstantin VII., kako vidismo, veli, da se je jedna strana njegova naselila u Iliriu 1 u Panoniu, ali do kuda, kako daleko, to on nekaže.
Pogledajte, gospodo, darovnicu Terpimira, vojvode hervatsko-ga, od g. 838. (Lučio knj. 2. gl. 2.), pa ćete naći, da se nadbiskupstvo Solinsko proteže do obale Dunaja, ,,i skoro preko svega kraljevstva hervatskoga." Što je to? Upitajte g. Šafarika, neka vam kaže. Ja znam, da cerkva nije bila vazda razdieljena polag političkoga uredjenja deržavah, ali je cerkva hervatska služila se od početka i služi se i danas svojim hervatskim jezikom. Meni je za sada dosta, da je od mora jadranskoga do Dunaja bio narod, koi se je služio u cerkvi jezikom hervatskim.
Pogledajte, gospodo, u „Arkiv za jugoslavensku poviestnicu" knj. 2. razdel 1. str. 4., ali još ćete pametnie učiniti, ako pogledate u „Carrara, Archivo capitolare di Spalato" str. 67. — pa ćete naći, da je kod Hervatah bio običaj, da sedam banah narodu hervatskome kralja izabire. Gospodo, i ovu su deržavnu ustanovu Magjari od Hervatah prigerlili i dugo vremena deržali, a na skoro su ju i Nemci primiti do-stojali. Koji su to bani bili? Ban hervatski, bosanski, slavonski (Kupo-Dravski), požežki (iz današnje Slavonie), p odr a niski (iz Bosne oko reke Drine), arbanaski i ramski (iz iztočno--južne Bosne). Odovuda učite se i s g. Šafarikom, kako treba razumiti reči Konstantinove, koi hoće — želeć prava Bizantinacah na Hervate protegnuti — da su Zahumci i ostali puci od Cetine prama Dubrovniku servianskoga kolena, a ona strana Dalmacie poznana je, gospodo, pod imenom Cerljene Hervatske. To vam s g. Šafarikom budi za sada dosta.
I zbilja, kako vi s g. Šafarikom tumačite Konstantina, kad veli na jednome mestu, a na drugom o pitanju ništa nezna — da je car bizantinski dopustio Hervatom Avare proterati. To ćete mi drugi put kazati. Kako razumite Konst. kad veli, da su se Servi naselili u cerljenu Hervatsku, t. j. od Cetine niz berdo, — u zemlju, koju su Hervati oteli i zauzeli? I to ćete drugi put kazati. — Razgledajte se sada po onome prostoru, u koi ste bili s g. Šafarikom nekakov Srbež razkopitili. —
