Quantcast

Gaj, ilirski jezik, Srbi, srbski jezik

Poruka
8.248
Budući da se Gajeva izjava povlačila dulje vrjemena kao neki dokaz o njegovom navodnom "priznanju" da on- eto- uvodi srbski jezik među Hrvate, dat ću kronologiju i sve to preko C/P. Koga zanima može vidjeti, koga ne... nek' ne čita.

Budući da je to često navođena izjava, dat ćemo u cijelosti i Gajev iskaz, i Starčevićev tekst na koji je reagirao, te reći koju o kontekstu i rezultatu. Izvor je sljedeći: «Viek narodnosti», edicija «Polemike u hrvatskoj književnosti», 1982., Mladost, Zagreb (urednik Ivan Krtalić), svezak 2. Tekstovi su u prvome dijelu naslovljenom «Književni dogovor», a ovi koji se tiču Gajeve izjave su od str. 158- 171. Tu su pretisnuti i drugi relevantni članci (Vuk Karadžić:»Srbi svi i svuda» (131-147), Mirko Bogović:»Njekoliko iskrenih rječih (177-181), Jovan Subotić: «Odgovor» (181-210), Bogoslav Šulek: «Srbi i Hrvati» (211-235), Đuro Daničić: «Razlike između srbskoga i hrvatskog (235-275), Josip Miškatović:»Glas iz Slavonije i «Srbski dnevnik» (404-407), Anon. «Hrvati i Srblji», (423-436). Ta je polemika prijegledno prikazana u knjizi Nataše Bašić: «V.S.Karadžić između politike i jezikoslovlja», Školske novine, Zagreb, 1991.

Mi ćemo dati glavne tekstove i ukazati na surječje. Ne ćemo postaviti sve, jer nemamo volje, a ni mogućnosti- jedna od zaprjeka je što nemamo čitač za ćirilicu na skeneru.
 
Poruka
8.248
Kronologija je sljedeća:

* u broju 12., 1852., «Srbski dnevnik» iz Novoga Sada (ćirilica, stariji slovopis i pravopis) objavljen je članak «Banovina» o nakani Matice ilirske da se prevede «Das Buch der Natur», stanovitoga Schedlera. Izražava se žaljenje što je prijevod povjeren zadarskomu piscu i jezičaru Anti Kuzmaniću. Taj je dio teksta ovaj: «Na žalost' svakoga onoga, koi mysli da Hervati srbskim' 'ezykom pišu i pisati žele, svakoga, koi želi razvitak' našeg' ezyka, pozvan' e g. Ante Kuzmanić da delo prevede. Taj će prevod' samo naši Hervati iz' provinciala moći čitati, er' će im' se činiti, da tu ima nešto dubrovačkog'. Graničari, makar i katolici byli, za zaista za njega mariti neće. Srbi uobšte čudiće se da Hervati naši iošt' nemogu naći ezik', koim' im' pisati valja....»


* u Narodnim novinama, br. 189., Zagreb 1852. pojavljuje se reakcija anonima (Anon.). Tada je urednik novina Ljudevit Gaj bio na putu, pa je uređivanje obnašao Ante Starčević. Tekst je Starčevićev. Neki su dijelovi izravan odgovor na članak iz Novog Sada: «.Mi žalibože znamo, da se neznanstvo više manje derži sve diece Adamove, ali nismo ni sanjali, da ima tako pametnih glavah, koje bi mislile, da Hervati pišu ali da namieravaju pisati kojime drugim je zikom, izvan svoga materinskoga hervatskoga jezika.

Mi jezik zovemo po narodu, a ne po zemljopisu. S toga kao što ne-znamo n. p. za narod sardinski, mletački, dalmatinski, bohemski, halički, slavonski, hercegovački itd., isto tako neznamo ni za jezike, koji bi od ovih pukovah imena nosili. — I zbilja, koje li je taj jezik srbski? Je li možda onaj, koi se nalazi u nekoliko stara kirilska rukopisa? Neka bude. čiji mu drago, hervatski nije. Je li onaj, kojime je tiskana — ako se nevaramo — perva kirilska necerkvena knjiga oko polovice prošloga 18. vieka, — t. j. kojime je pisan prevod stematografie ilirske od na šega Vitezovića? — I onaj od naše hervatske strane neka nosi s božjim blagoslovom kogod hoće. Je li to onaj jezik, kojime je pisao n. p. Raić i još nekoliko kirilovca; kojime je u kirilici izišao naš Gundulić? Mi ni taj jezik nepriznajemo za jezik hervatski, neka si ga posvoji, kome se hoće.

Kakav je to serbski jezik? Možda bi se najbolje uvidilo iz jezika Serbah Lužičkih! —

Narod hervatski ima starie spomenike u svome jeziku nego li ijedan njegov slavjanski brat; hervatski jezik proslaviše stotine pisacah u ono, doba, kad zapadni narodi, danas najizobraženii, jedva da su znali otče, naš u svome jeziku izbrojiti; narod hervatski ima u svome jeziku klasič nost od onog vremena, kad su drugdie izlazili n. p. ,,triumbfwagen-i des Antimonii,« i slične stvari; klasičnost, koja se s talianskom svoga vre mena natieče, a za druge takmace u Europi nezna; klasičnost, koja je, trajala do padnutja republike dubrovničke i mletačke. U najnovie vrieme prestade nam klasičnost, ali tako je i po svoj Europi. Mi vierujemo uzkersnutje mertvih.
Ne dakle da bi Hervati pisali kojim drugim jezikom, nego treba da i oni pisci, koji se za Serbe, ali za što drugo derže, nastoje pisati izobraženim čistim jezikom hervatskim, kao što nekoji zbilja rade, a budi im prosto jezik svoj nazivati makar koptičkim. — Došlo je vrieme za mnoge, a doći će i za ostale, da uzmognu vidieti, što je čije.

Neka se neboji pisac članka u „srbskome dnevniku," da Hervati traže jezik, u kome bi pisali; oni su ga već davno našli u stotinam knjigah i u milionim dušah. Hervati imaju tri nariečja: štokavsko, kajkavsko i čakavsko, i svako je izobraženie nego li ono, koga neki „serbskim" zovu. Hervatu, koi se je tudjinstvom pokvario, treba se naučiti svoj jezik, a ima odkuda.

*u br. 91 «Beogradskih novina», Beograd 1852., pojavljuje se članak «Pregled' južnoslavenski žurnala». U njem je citiran Starčevićev tekst u dijelovima o jeziku, uz napomenu da će se na to kasnije osvrnuti.

*u br. 92 «Beogradskih novina» objavljen je članak »G. Ljudevit Gaj i Srbi», u kojem se raspravlja o Starčevićevu članku. Naime, autori su predpostavili da je Gaj autor teksta. Nažalost, ne mogu prenijeti taj kraći članak jer je na ćirilici. Argumentacija članka je sljedeća: na retoričko pitanje «koi e taj ezik' srbskij ?», odgovara se referenciranjem na Šafaržikov «Slowansky Narodopis», i § 14. pod nadpisom «nareči srbske». Tekstopisac preporučava Gaju da ode na putovanje po raznim krajevima (Topola, Almaša, Pečuh, ...Ivanić, Kutina, Petrinja,.. Istriju,..Skadar..Prizren...Negotin..). Napominje se da se srpski jezik govori u Madžarskoj, Slavoniji, dijelu Hrvatske, vojničkoj krajini i Dalmaciji, kneževini Srbiji, Bosni i Hercegovini, staroj Srbiji (Kosovo ?) i Crnoj Gori. Dalje slijedi..»Znamo dalje, da su srbski kraljevi i carevi pisali dubrovačkoj republici i ona njima da e pisala, i ovaki pisama i od' edne i od' druge strane imamo i danas' izobila. Sva ova pisma- i ona koja su pisali srbski kraljevi i carevi i ona koja e pisala dubrovačka republika-sva su, velimo, ova pisma pisana ednim' ezikom'.[] I za ovakij narod' veli g. Ljudevit Gaj da ga nigda nie bylo. Ali on' priznae dubrovačku republiku, samo veli da e ona byla hrvatska, da e književnost dubrovačke republike «klasičnost hrvatskog' naroda»- Ali, gospodine Gaju ! ne samo Dubrovnik leži u onoj prostorii, oko koe byste obišli kad' byste pošli kako smo vam' naznačili, i za koju edan' od prvy Slavena veli da e «polje» srbskoga ezika, nego e –kao što rekosmo- «općina dubrovačka» pisal onim' ezikom', koim' su pisala srbska kraljevstva i carstva. Ili e valjda i srbski kraljeva i careva ezik' byo hrvatskij, valjada su i srbski kraljevi i carevi byli Hrvati ? I to e ono što g. Ljudevit Gaj hoće....». Dalje se navodi primjer madžarskoga političara Lajosa Kossutha koji je nijekao Srbe, no nakon poraza promijenio je mišljenje. Ne navode de nikavi citati ni argumenti.
 
Poruka
8.248
*u «Narodnim novinama», br. 221., objavljane je ključni Starčevićev tekst. Donosimo ga u cijelosti.

Dr A(nte) Starčević
ODGOVOR SRBSKOME DNEVNIKU I BEOGRADSKIM NOVINAM. Infandum, amice, jubes revelare pudorem!

Članak: ,,g. Ljudevit Gaj i Srbi" — izišavši u 92. broju ovogod. „Srbskih novinah" na toliko ima znamenitost, na koliko pokazuje značaj i stanje izobraženja pisacah od one strane naroda našega, koju oni za tako zvane Srbe derže. Onome, ko je proštio rečeni članak, ne-treba dokazivati istinitost ovih rečih. S toga nisam hteo ni jednu reč o njegovu sastavku progovoriti, nego sam čekao na „Srbski Dnevnik."

Ovaj list zbilja očituje svoje mnenje, i, kako i „Srbske novine, napada na g. Ljudevita Gaja. Dakle za obranu nedužnosti u ovoj prepirki očitujem: da sam ja, kao tadašnji namestnik moga priatelja I. V., sudelovatelja kod „Narodnih Novinah," onaj članak napisao, i bez znanja g. Gaja dao tiskati, t. j. onaj članak od 18. kolovoza o. g., koi se piscu Srbskih novinah" nedopada, — i da je g. Gaj, saznavši za onaj moj članak već tiskan, nad njime svoje nezadovoljstvo očitovao; — izjavljujem takodjer, da sam dao i ovaj sastavak tiskati ne samo bez njegova znanja, nego tako, da on o njemu ništa i nebi mogao znati, jer se ni sada nenalazi u Zagrebu. Obćinstvo će dakle ovu prepirku samo meni podpisanom uračunati, a gg. pisci „srbskih" časopisah imati će odsele ne na g. Gaja, ali na koga drugoga, nego upravo na me svoje članke upravljati, kad ih nisu do sad upravljali na „Narodne Novine;"
—jer još nisu tako daleko u publicistiki došli, da bi znali, da uredji-vatelji novinah nepišu sve ono, što u novinah stoji. Čini mi se, da dobro poznam gg. protivnike, ali ću im imena iz ljubavi prama siromašnima u duhu zamučati, te ću samo nešto odgovoriti na samu stvar, i to samo iz dogodjajnice. Uvrede ali svadju neka niko meni nepripisuje, to bo je ono, što ja nada sve merzim. Kako se dakle govori iz ljubavi i priateljstva, onako neka se uzme. Ovo je književna polemika, a ne narodni boj.

Gg. pisci pozivlju se na Šafarika, koi u 14. §. „narodopisa slovanskoga" veli, da je ono srpski jezik, koi se govori po južnome delu negdašnje (!) Magjarske, po Slavonii, po delu Hervatske, Kranjske i Istrie, po Primorju negda magjarskom, po vojničkoj krajini, Dalmacii, kneževini Srbii, Bosni, Hercegovini, po staroj Srbii i po Cernojgori." Ali g. Šafarik ni najmanje nedokažuje ono, što veli, premda je deržanstvo svakoga pisca svoje reči dokazati; ja barem do golih rečih toliko deržim, koliko da ih i nije. Da bi ko o nami Hervatih tako beztemeljno pisao, mi bi ga najprie prosili, neka muči, ako li nebi hteo, mi bi njegovo delo preporučili za zamatanje papra, duhana, sira i sličnih stvarih.

„Srbski Dnevnik" pristaje uz „Srbske novine," i veli, da ga tako dogodjajnica uči. Da vidimo dogodjajnicu ovih narodah samo u današnjoj njihovoj domovini.

Konstantin VII. (umrao 959.) u knjigi ,,o upravljanju carstva" na glavi 30. veli, da pet bratah Hervatah sa dvemi sestrami dojdoše u Dalmaciu, ali da u njoj najdoše Avare. S njima dakle vojevaše nekoliko godinah, dok ih Hervati nadvladaju, i što poubijaju, što sebi podlože; da je jedna strana Hervatah iz Dalmacie izišla, i da je zauzela te takodjer i naselila Iliriu i Panoniu; on veli, da su Hervati dalmatinski proti Frankom sedam godinah vojevali, i da su ih nadjačali; on zapadnu stranu primorske Hervatske proteže od Cetine do Labina istrianskoga, a u širinu, veli, da se više Istrie pruža; on k onoj strani Hervatske broji 11 županiah, izvan toga Liku, Kerbavu i Gacku, dakle barem do Kapele daje širinu. O Hervatih u Bosni, u Slavonii i u Kupo-Dravju ništa nepiše. Gl. 31. veli, da Hervati terguju po svemu moru jadranskome tia do Mletakah, da imaju jako veliku moć na kopnu i na moru, da moraju tu vojsku deržati zbogu čestoga naserćanja Frankah, Turakah (t. j. Magjarah) i Pacinecitah.

Što veli o „Srbih?"

Glav. 32. — „Jedan brat uze polovicu puka i zaprosi cara He-raklia, da bi mu dao pristanište; car ga primi i dade mu mesto kod Tesalonike, koje se od onda prozva Serbliom. A Serbli se rimskim jezikom zovu Servi (= sužnji, sluge) odtuda Serbula = sužanjska obuća; i Serbuljane zovemo one, koji su priprosto obuveni. Serbli se s toga tako zovu. što su rimskim carem služili. — Za nekoliko vremena svidi se Servom, da se povrate u staru svoju zemlju, i zbilja car ih odpusti. Ali kad preidoše preko Dunaja, pokajaše se, te kroz pretora bel-gradskoga prosiše cara, da bi im drugu zemlju za stan dao. I zbilja car im dade zemlju, koja se danas (949) zove Serblia, Pagania, zemlja Zahumacah, Terbunia i Kanalis. — Dalje piše Konstantin, da je Šimun Bogar sve Serve „od maloga do velikoga" odveo u Bugarsku, izvan onih nekoliko, koji su u Hervatsku utekli, te tako da im je ostala zemlja pusta. A kad Bugari s vojskom udariše u Hervatsku, sve su ih Hervati poubijali. — Nakon sedam godinah vrati se Sebeslav u Serviu, te najde u njoj 50 mužkaracah bez ženah i dece, koji živihu o lovu, itd., on veli, da su „Servi" vazda bili podložni caru rimskome, t. j. u novie vreme bizantinskome. — Dalje mi netreba iz Konstantina vaditi.

Prispodobite, gospodo, i s g. Šafafikom, Hervate i Serble, ili Serve. Hervati bojnim mačem u junačkoj ruci vojuju proti strašnim Avarom, ukrote ih i načine si novu domovinu; a Servi prose Bizantinca za komad zemlje. Neusudjuju se bez dopusćenja ni koraciti iz opredeljenog im mesta, prose i dobivaju po drugi put stan od Bizantinca. To je jedini puk srednjega veka, koi je bez kervi dobio komad zemlje.
Hervati imaju deržavu uredjenu, imaju svoje županie, koje su i Magjari od njih uzeli, imaju vosku na kopnu i moru, imaju tergovce, rečju Hervati su narod u deržavi; a kod Servah o tome ni glasa nj traga, samo je kad kad čuti ime ž u p a n i a, koje su od Hervatah primili, i poglavar s posve zameršenim zlamenovanjem. — Hervati nakon sedam godinah nadvladaše carstvo, koje Karlo veliki složi skoro iz celoga zapada; a šaka Bugarah na sedam godinah zasužnji puk servianski onako, kakono Babilonci sa židovskim učiniše. — Papa rimski ište od Hervatah prisegu, da neće na nikoga s vojskom udarati, van da će se samo braniti.

Gospodo, nekome je moglo tesno biti, kad se je ova zakletva od samih Hervatah iskala. Hervati su se, gospodo, hervali, a nisu robovali, nisu prosili dronjke od Bizantinacah. Narod je hervatski, gospodo, staru Iliriu od Avarah oslobodiu, pa je uzeo u njoj mesto, koje je sam hteo, a ne koje su mu Bizantinci odredili; narodu hervatskome, gospodo, plaćala je mletačka republika mornarinu (Dandulo kod Lucia knj 2. gl. 1.), narod hervatski upleten je jačje u dogodjajnicu Rima, Mletakah, Magjarah, Frankah, Bizantinacah —
nego li Servianci u dogodjajnicu Servie. —

Ali gdje je stanovao taj narod hervatski? Da vidimo. Konstantin VII., kako vidismo, veli, da se je jedna strana njegova naselila u Iliriu 1 u Panoniu, ali do kuda, kako daleko, to on nekaže.

Pogledajte, gospodo, darovnicu Terpimira, vojvode hervatsko-ga, od g. 838. (Lučio knj. 2. gl. 2.), pa ćete naći, da se nadbiskupstvo Solinsko proteže do obale Dunaja, ,,i skoro preko svega kraljevstva hervatskoga." Što je to? Upitajte g. Šafarika, neka vam kaže. Ja znam, da cerkva nije bila vazda razdieljena polag političkoga uredjenja deržavah, ali je cerkva hervatska služila se od početka i služi se i danas svojim hervatskim jezikom. Meni je za sada dosta, da je od mora jadranskoga do Dunaja bio narod, koi se je služio u cerkvi jezikom hervatskim.

Pogledajte, gospodo, u „Arkiv za jugoslavensku poviestnicu" knj. 2. razdel 1. str. 4., ali još ćete pametnie učiniti, ako pogledate u „Carrara, Archivo capitolare di Spalato" str. 67. — pa ćete naći, da je kod Hervatah bio običaj, da sedam banah narodu hervatskome kralja izabire. Gospodo, i ovu su deržavnu ustanovu Magjari od Hervatah prigerlili i dugo vremena deržali, a na skoro su ju i Nemci primiti do-stojali. Koji su to bani bili? Ban hervatski, bosanski, slavonski (Kupo-Dravski), požežki (iz današnje Slavonie), p odr a niski (iz Bosne oko reke Drine), arbanaski i ramski (iz iztočno--južne Bosne). Odovuda učite se i s g. Šafarikom, kako treba razumiti reči Konstantinove, koi hoće — želeć prava Bizantinacah na Hervate protegnuti — da su Zahumci i ostali puci od Cetine prama Dubrovniku servianskoga kolena, a ona strana Dalmacie poznana je, gospodo, pod imenom Cerljene Hervatske. To vam s g. Šafarikom budi za sada dosta.

I zbilja, kako vi s g. Šafarikom tumačite Konstantina, kad veli na jednome mestu, a na drugom o pitanju ništa nezna — da je car bizantinski dopustio Hervatom Avare proterati. To ćete mi drugi put kazati. Kako razumite Konst. kad veli, da su se Servi naselili u cerljenu Hervatsku, t. j. od Cetine niz berdo, — u zemlju, koju su Hervati oteli i zauzeli? I to ćete drugi put kazati. — Razgledajte se sada po onome prostoru, u koi ste bili s g. Šafarikom nekakov Srbež razkopitili. —
 
Poruka
8.248
Još mi ostaju dva extrema, t. j. Istria i Dubrovnik. Vi velite, da su Istrianci nekakvi Srbi; ali gospodo pogledajte u „istrianske razvode" od god. 1325. (Arkiv za jug pov. knji. 2. razdel 2. str. 232—268.) pa ćete videti gde Istrianac veli da piše jezikom hervatskim. Upitajte g. Šafarika što je to. — Vi velite, da je knjižtvo Dubrovačko serbsko knjižtvo, t. j. da su Dubrovčani plemena servianskoga, ali gospodo, Zlatarić veli, da Sofokleovu Elektru i Ljubomira Tasova prevodi na hervatski jezik. O poganac ga neprekinuo što to kaže! Čavčić Vetranić kaže da Hekubu prevodi na hervatski jezik. O gutunar ga neudavio što to veli! Pa kako pišu ti ljudi? Onako, kako i Lučić, i Ranjina. i Mažibradić, i Lukarević i Hektorević i mnogi drugi hervatski pisci iz Dalmacie. U ostalom ja deržim Dubrovčane za pohervatjene Latince. Kažite sve ovo i g. Šafariku, pa ga upitajte za ovako staro domaće pismo o Rusih, Poljacih ali Česih, kao što je Terpimirova darovnica — Tako je kod Hervatah.

Kako stoje tako zvani „Srbi?" Gospodo to je jedini puk, koi nezna ni sam samcat kako mu je ime. Upitajte g. Šafarika, nebi li znao za još koi takov puk. Kažite mi, gospodo i s g. Šafafikom, ima li se govoriti: Srb, ali Srbin, ali Srbljin, ali Srbalj, ali Srbianac, ali Srbljanin itd. Ovako se danas taj puk sam zove, a to valjda znate i vi i g. Šafarik, da je ta zemlja, stara Mysia, i Dacia od sredine VII veka — do najnoviih vremenah poznana kod svih europejskih narodah pod imenom „Servie." — Ime Servus (sužanj, sluga), koje su oholi tudjinci davali jednoj strani naroda našega, nije nikada bilo ime narodno, nego ime tugje, kome su se svi pametni nanašinci vazda uklanjali, i uklanjaju mu se i danas. Slušajte dobro: neima ni pedeset godinah, što je taj preterani srbež nekoje ljude snašao. Otci i dedi onih, koji se danas za srbstvo nadimlju, nadimaše se za Ilirstvo.

Pogledajte gospodo kirilsko knjižtvo. Da vam samo nešto o srbstvu napomenem. Vaš „lietopis" od g. 1827. del II. str. 172. veli da ste se vi sami prozvali Srbi i Srbi i. — — Što ćete s onima pismi, iz kojih ste ne preda mnom samim — „narod ilirski" prepisali „narod srbski" — pa ste to tako i naštampali. U vaše „sedmice" broju 7. piše beogradski mitropolit god. 1735. da je on „iliriko-rascianskago (a ne srbskoga) naroda strojasčijasja itd. protektor."

Gde su pisci, gde su pisma toga naroda srbskoga? Gde je taj jezik? Pravo rekuč pisalo se s malom iznimkom — u kirilici do jučer jezikom cerkvenim, a gospodo Hervat je prie imao i svoju cerkvu i u njoj svoj jezik, nego li se za Srbe znalo. Sva pisma kraljah hervatskih pisana su, gospodo, jezikom hervatskim. Pod Krešimirom velikim pokazala je bila Latinština roge, te se i u njoj pisalo, ali je vazda ono isto bilo i hervatski pisano.
Pogledajte u diplomu Krešimira velikoga, od god. 1067. (Lučio knj. 2. gl. 8) pa ćete videti, da je vladika Zadarski ono pismo morao napisati i „lingva rustica" — t. j. pučkim jezikom.


Gde je, gospodo, taj srbski jezik? Pogodite se o njemu barem vi sami, a nepišite kako sada. — Jer „Dnevnik" veli, da naša zmija iz Kotara ravna — Ante Kuzmanić nepiše srbski, a on piše onako, kako su pisala oba Kačića, oba Relkovića, Katančić, Došen, Margitić, i mnogi drugi hervatski pisci; — „novine" i ovaj jezik derže za srbski, a „srbin katolik iz Savonie" kaže, da je čakavština jezik hervatski. Načinite se gospodo medju se!

Pogledajte, gospodo, u hervatsku kroniku iz 12. ali najdalje iz 13. veka (Arkiv za jug. pov. knjiga 1. str. 4—37) pa vidite skupa s g. Šafarikom kako onaj kronista piše, i — čudite se, — veli, da piše jezikom hervatskim. — Hervati, gospodo, imaju i slova svoja, koja nije Graeculus iznašao, nego narod hervatski. Za ova slova upitajte i veliku Rusiu i izobraženu Česku, pa će vam znat kazati. —

Što još da vam kažem o jeziku? znate li, da su kroz belgradskoga praetora prosili Servi novi stan? Dakle je Belgrad stao, dok su se Servi u Tesalii gnjezdili, stao je i narod, koi ga je tako zvao. Jest gospodo, stanovao je tu puno prie narod panonski, narod slavjanski, pa su se Servi s onim narodom pomešali, kako i Hervati jedni s Avari, a drugi isto tako s Panonci. Servi Konstantinovi, to je temelj vaš. Možda ćete se vi i g. Šafafik nada time čuditi, ali se nečude istinu ljubeći ljudi. — Odkuda ima naš narod oko Beograda i po Sremu e u rečih n. p. dete, lepo, mleko itd. Gospodo, kažite g. Šafafiku i g. Miklošiću da je to glas kajkavacah, kažite im, da je tamošnji jezik još i danas pun kajkavštine. Ja sam vidio, da nekoi Sremac piše otcu: „dragi otac!" To je gospodo, kajkavski vokativ. Vi i danas govorite n. p. „pomoz, ne-daj, oslobodi bog." To je, gospodo, čisti kajkavski modus optativus. Vidite li, kako vas kajkavci još i danas za uši derže? Ikavština (dite, lipo, itd.) je, kako svak izvan vas i g. Šafafika zna, čista čakavština, o kojoj na tisuća starih pisamah govori, a čakavci su koreniti Hervati, t. j. oni, koji su se najpervi, kao gospodujući narod za Hervate izdali. Blekavština (diete, liepo itd.) to je, što opet izvan vas i g. Šafafika svak zna, sintetizam ili sdruženje ikavštine i ekavštine, a taj se smes najprie u cerkvi hervatskoj zametnuo. Kažite g. Šafafiku i g. Miklošiću, da se ovaj sintetizam i kod mnogih kajkavacah nalazi, kažite im, da nekoji slovenci našim blekavcem protivno sdružuju i i e, t. j. oni nevele n. p. piesma, nego peisma, ne viera, nego veira, itd.

Gde je taj srbski jezik? Ja vas opet pitam! Kajkavština nije, čakavština nije, nebi li bila možda štokavština? Ali je to, kako vam rokh, čedo kajkavacah i čakavacah. Pokažite jedan glas, jednu formu štokavacah, koju nebi čakavci ali kajkavci imali. I ja sam štokavac. Ko je taj štokavski jezik skovao? Hervatski narod gospodo, i stotine hervatskih pisacah, Kako Dalmacia malo po malo prima štokavštinu, može se videti iz njezinih spisateljah, ali se i svoje čakavštine derži na toliko, da n. p. Gundulić, Gjorgjić, Palmotić i ost. sasvim u čakavštini plivaju. — Ovo stoji ne samo o Dalmatincih nego i Ličanih, n. p. o Došenu i Kermpotiću, o Slavoncih, n. p. Relkovićih i Katančiću, o Bošnjacih, n. p. Margetiću i Divkoviću. Ovaj poslednji piše blekavski, pa veli, da piše srbski, t. j. Divković veli: ako ja pomešam Petrov pir s Pavlovom zobju — ono je onda moj karišik. Ja nisam tako parnetan, da bi mogao tu premudrost dokučiti. Koje li je taj srbski jezik?

Je li onaj, kojime se hervatski pisci — na koliko znamo — od šeststo godinah služe — onaj kojime narod hervatski govori? Tako je, gospodo,
vi tako hoćete, tako vi i iztočnu veru zovete srbskom verom, tako hervatsko-gerčko-latinska slova zovete srbskima, tako gerčku kapu srbskim fesom, orientalske dimlie srbskim dimliam, hervatski ćurak ili šubac srbskom haljinom, pesme naroda hervatskoga srbskim pjesmam, itd. itd. Vi medju se, ako hoćete, i s g. Šafarikom radite i odsele tako, ali znajte, da drugi ljudi znadu da te stvari drugačie stoje, nego li vi mislite. —


U novia vremena sjediniše Hervati u književnome razumku sve desnodunajske Slavjane pod imenom ilirskim kakono i stara Helas učini, ostavljajuć svakome puku svoju dogodjajnicu i ost. Da su Hervati ono u Ilirii, što biahu Atenjani u Helasu, to niti je učinio g. Gaj, ni ja, ni iko drugi, nego stari Hervati, otci naši, a to je primila dogodjajnica, koju, gospodo, niti ćete srušiti vi, ni g. Šafarik, ni ja ako se k vami pridružim. Pod imenom ilirskim radili su Hervati kako i vazda, više za druge nego li za se, zamučali su mnogo, što zamučati nebi bili imali. To su Hervati radili u ime ljubavi i sloge bratinske; a kad je na to došlo, da svak za svojom žlicom gleda, budite uvereni, da se ni Hervati s nikim neće kladati. — Gospodo, ne samo ja, i vi, ako hoćete, nego i drugi narodi znadu, što su Hervati radili i uradili. — Ali zato nemislite da se Hervati kaju u toj stvari za pervašnje čine: to ne, oni su toj harnosti privikli, i dočim bi drugi na našemu mestu bili već davno zavapili: „ecce homo!" mi Hervati nalazimo utehu u: „o passi graviora." —

Gospodo, vi se možete pozvati za starost imena servianskoga na Ptolomea i Plinia, pa na vremena Dušanova, itd. Nepropustite to učiniti, a ja ću vam, kako se pristoji, odgovoriti, što mi sada prostor nedopusća. Kad ste vodu zamutili, nastojtc da se čim prie izbistri, ali, prosim vas, prie razmotrite dobro ovaj članak, jer ako se već nebudete hteli oglasiti, ali ako mi što u njemu neoprovergnete, to ću ja za priznanu i od vaše strane istinu uzeti.

U Zagrebu 21. rujna 1852.
NARODNE NOVINE, br. 221, Zagreb, 1852.
 
Poruka
8.248
* u "Narodnim novinama", (nema oznake broja), Ljudevit Gaj objavljuje tekst o Starčevićevu članku. Donosimo ga u cijelosti.

Ljudevit Gaj

IZJAVLJENJE
Radi Starčevićevih članakah o Serbima i serbskom jeziku

Vrativši se s putovanja moga opazio sam s najvećim ogorčenjem, da je moj list u nenazočnosti mojoj postao guvnom, na kojem su nekoji samozvanci počeli mlatiti kukolj ciepovima nepraktične učenosti. I premda je gosp. dr. Starčević u jednom članku naročito izjavio, da su njegove historičke razprave (ili bolje rekuć razpre) u mojem od sustvu, dakle bez moga upliva, u mojim „Narod. Novinama" štampane, ipak pregoriti nemogu, da i ja sam ovdje svetčano neizjavim, da su se spomenuti zlokobni članci samo u mojoj nenazočnosti u onaj list uvući mogli, koi je od svog pervog početka neprekidnim tečajem od 16 godinah kao što ljubav slavjansku u obšte, tako osobito bratsku slogu medju Serbima i Hervatima pobudjivao, podticao i gojio; i tko bi mogao bez najvećeg derznovenja samo pomisliti, da s mojim znanjem i voljom tkogod i jednu samo rieč protiv bratske sloge prosboriti smije u onom listu, koi nikada i nije imao drugi zadatak, nego spajati raz dvojene sile bratske, i na sve načine odstranjivati prepone i zapreke užjega sjedinjenja, i na posliedku utamaniti zmiju zlobe, koja nas je igda na nebratstvo podticala. Kao što ja, tako i veća čast rodoljubivih Hervatah, koji bratju Serblje i Serbstvo kao najglavnii temelj jugoslavenske, ili kako ju mi polag stare dogodovštine nazvasmo, ilirske na rodnosti smatraju; koji slavna diela prošastnosti, uzorno junačtvo i bezprimierno požertvovanje ovo- i onostranih Serbaljah s ljubavi punim udivljenjem i oduševljenjem, kao što zaslužuju, do zviezdah dižu, pače za zviezde nadežnice smatraju, s najvećom meržnjom osudjujemo i "kao ljagu od nas odbacujemo sve one, makar kako učeno izhitrene nadri-theorie, kojima se na posliedku ništa drugo nedokazuje, već da se s opakim upotrebljenjem cerpljenih datah iz inostranih spisateljah iz najdavnie prošastnosti još i sad na novo posijati može ono sieme razdora medju rodjenom bratjom, koje su već u stara vremena inostranci pripravili. Kad bi g. Starčević samo u jedno dielo svoga naj bližjeg zemljaka, koi se je takodjer na tverdim obalama mora jadarskoga rodio, Pavla naime Vitezovića, Senjanina, pod naslovom: „Serbia illustrata" bio uvirio, bio bi se uvierio, da je onaj naš veliki muž polag sve svoje hervatomanie u 8 knjigah, u kojima je spisao historiu Serbah, priznao veličanstvo i pervenstvo naroda serbskoga, tako glede njegove narodne važnosti kao što i jezika; kamo sreće, da je on, koi se je u svoje doba za narodni jezik borio, namiesto što je hervatski provincializam sa serbizmom miešao i tako nepraktično na neoborive zaprieke nagazivao, — kamo sreće da je on onda, kao što mi sada u novia vremena, najglavnie grane jezik, koi se je u izobilju izrazah i u svojoj čistoći najbolje sačuvao, u svojoj cielosti prigerlio i u hervatsku književnost uveo, mi bi se zaisto sasvime na drugom stepenu narodnjeg napredka danas nalazili. Ovo niekoliko iskrenih riečih neka bude kazano za sada; a naskoro izjasniti će se u ovom listu one mračne vijuge, kojih povodom bi koi nestašni putnik s puta bratske sloge u djavolske zavoje nebratstva zalutati mogao.

U Mirogoju dne 3. studenoga 1852.

Dr. Ljudevit Gaj, NARODNE NOVINE, Zagreb, 1852
 
Poruka
8.248
Što se vidi iz ovoga primjera ?


Raspra je počela tekstom u "Srpskom dnevniku" o tom kako Hrvati pišu (ili počinju pisati) srpskim jezikom, na što je uslijedila Starčevićeva reakcija. Nakon privrjemene zbrke oko identiteta pisca, slijedi glavni Starčevićev polemički tekst u toj godini- zapravo, to je prvi jasni početak hrvatsko-srpske polemike oko jezika i nacionalne pripadnosti. Iako je prije bilo njekih tekstova, uglavnom anonima, oni se ni po dosegu, ni žestini, ni argumantaciji ne mogu usporediti s ovim Starčevića. I, na kraju je Gajevo "izjavljenje", puno egzaltiranih izjava o Srbima i srpskom jeziku. Usput- "demokrat" Gaj nije dopustio Starčeviću da odgovori na njegovo "izjavljenje".

Koji je kontekst te polemike ?

Nakon Karadžićeva teksta "Srbi svi i svuda" iz 1849. dolazi do zakuhavanja napetosti između ozlojeđenih Iliraca i Srba (i Karadžićevih pristaša, i protivnika-svejedno). Njeko je vrijeme vrilo, ali bez erupcije. Eksploziju je izazvalo pisanje "Srbskih novina" iz Novoga Sada, u kojem se izrijekom tvrdi da Hrvati pišu (ili uče pisati i govoriti) "srbskim ezikom" i podcjenjuje prevoditeljska i jezična kompetencija Ante Kuzmanića-inače Gajevog protivnika, pristaše ikavice i starijega slovopisa. Incipit Starčević. Žestina, radikalizam i izrugivački ton njegova pristupa najavljuju Starčevićevo političko spisateljstvo (nije čudo da je Krleža Starčevića držao za najboljega hrvatskoga polemičara). I, konačno Gajeva pokajnička izjava, pravo čelobitije.

Tada, 1852., Starčevićeva je karijera tek počinjala, dok je Gaj bio na zalasku. Uskoro su mu se novine ugasile, a poslije nije imao nikakve značajnije uloge u političkom i kulturnom životu Hrvatske. Njegovo "izjavljenje" jedan je od posljednjih pokušaja da se održi u javnome životu, makar i po cijenu nacionalnih ustupaka. Ukratko-Gaja je vrijeme pregazilo. Nakon te njegove izjave iz 1852., polemika se nastavila-tekstopisci bijahu Vuk Karadžić, Bogoslav Šulek, Ivan Mažuranić (kao anonim), Đuro Daničić,..- i traje, zapravo, do danas. Pročitaju li se ti tekstovi, vidi se da srpska strana apodiktički iskazuje svoje nacionalne pretenzije, bez podkrjepe u bilo čemu- jedino se pozivaju na radove Pavela Šafaržika (koji je, uostalom, mijenjao stavove tijekom karijere, pa je i odbacio svoje prvotne ideje o srpskoj naravi štokavštine). Nema u srpskim člancima nikakvih drugih argumenata- povijesnih, jezičnih, književnih,...Ton je superiorno smiren, bar u većem dijelu- u temelju agresivne i pretenciozne tvrdnje iznose se kao općeprihvaćena, svakomu poznata stvar. Starčevićevi su tekstovi pak bujica teza i ilustracija, citata i sarkazama, napadaja i ironiziranja. Njegovi su članci književni, i pripadaju u pravu književnost, dok su tekstovi srpskih polemičara i Gajeva izjava više deklarativni iskaz nego literarna djela.

Što na kraju reći ?

Gajevo se "izjavljenje" u srpskoj jezikoslovnoj polemici često navodi kao primjer priznanja glavnoga pokretača Ilirskoga pokreta da je cijeli pokret bio "zapravo" imitacija i import srpske nacionalne i jezične baštine. Ta je interpretacija potpuno neistinita. Gajevo je "izjavljenje" došlo kao jedan od posljednjih javnih nastupa "ilirskoga" političara i jezičara na kraju karijere, koji nije preživio ilirsku fazu i propao je u novim okolnostima. Ostali "ilirci" (Mažuranići, Demetar, Kukuljević, Šulek,..) baš su u tom razdoblju odbacili ilirsko ime i vratili hrvatsko, jer je postalo jasno da nema ništa od ilirskih panslavenskih i južnoslavenskih fantazija, te da je srpska ideologija previše agresivna da bi se njeno očitovanje moglo držati za prolazni hir. Nakon te se dogodovštine došlo do nestanka Gaja s društvene scene, revitalizacije Mažuranića i Kukuljevića u preobraženom hrvatskom društvu i pod hrvatskim imenom, ali i dalje spremne na suradnju sa srpskim jezičarima-no, pod uvjetom ravnopravnosti; te, do afirmacije Starčevića kao političara i do nastanka najznačajnije hrvatske političke stranke do Radićeva HSS-a.

Iz konteksta izvučeno Gajevo "izjavljenje" prikazuje se kao mudračko i iskreno priznanje glavnoga reformatora hrvatskoga slovopisa, tj. kao iskaz istine o naravi Ilirskoga pokreta i njegova odnosa prema jeziku. U stvarnosti, to je bio nemoćni krik slomljenoga političara na kraju karijere.
 

gost 246399

Aktivan član
Poruka
1.554
Оваква и сличне теме, койим йезиком говоре Хрвати (србским или хрватским) или Срби (првим или другим), и ко коме даде йезик и слично, ме подсѣћайу на замишљену расправу два брата близанца где би сваки тврдио да йе мати његова и порицао другоме исто право.
Паметни људи ваљада знайу да йе наш йезик НАШ и ЗАЙЕДНИЧКИ (свиђало се то нам или не), и да су овакве расправе безсмислене.

Људи, причаймо о озбиљних и битних стварих, какав нам йе йезик, хоћемо ли га имати за десет-двадесет година, хоће ли не уопште бити, хоће ли ни дѣца само енглески говорити, а не о глупостих, говоре ли Хрвати србским или хрватским йезиком и обратно.
 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
24.374
Molim da pročitaju Nevski i Katerpilar, i dok čitaju neka razmišljaju o onom što su danas rekli (i da se suzdrže od njima svojstvenog repliciranja na izvatke iz konteksta):

ODGOVOR G. DRU STARČEVIĆU NA NJEGOV ČLANAK U ZAGREBAČKIM NARODNIM NOVINAMA OD 27. SEPTEMBRA 1852. OD DRA JOVANA SUBOTIĆA:

http://kovceg.tripod.com/subotic_starcevicu.htm


Inače, Joca Subotić imao je u Zagrebu nameštenje i ulogu sličnu onoj Đorđa Popovića - bio je predsednik odbora zagrebačkog pozorišta (danas HNK) - pa kaže da ni glumci ni publika nisu znali "narodni" jezik koji ilirci uvađahu:

Četvrta knjiga Subotićeve Autobiografije može biti značajna i po tome što donosi autentično svedočanstvo o stanju "zajedničkog jezika" Hrvata i Srba u glavnom hrvatskom gradu, Zagrebu. Subotić je jedno vreme bio predsednik kazališnog odbora Hrvatskog narodnog kazališta (1863-1867). S toga mesta on se morao boriti i za upotrebu književnog jezika u hrvatskoj kulturnoj sredini. Veli Subotić:

U početku je bilo najteže sa govorom u kazalištu. Špecijalno hrvatski članovi kazališta nisu bili vešti književnom jeziku hrvatske literature; oni su prostim kajkavačkim jezikom govorili. U Zagrebu je skoro isključivo po višim krugovima nemački jezik vladao. Publika dakle nije za predstave na narodnom jeziku bila pripravljena, a predstavljači nisu bili vešti jeziku književnom. Da se ovom nedostatku pomogne, zaključi kazališni odbor, da se neki od predstavljača srpskih pozorišta u Novom Sadu i Beogradu za narodno zagrebačko kazalište nabave. Ovo su bili neposredni učitelji hrvatskih članova kazališta na pozornici. (Četvrta knjiga, 1910:60-61).​


 

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
24.374
S koliko merituma jedan etnički Srbin može da srpski jezik krsti hrvatskim? Pitanje je, ali je činjenica da to čini sa velikom strašću, budući vaspitan od jezuita. Ante Starčević, Bunjevac po ocu (starinom pravoslavni Starčevići), a po majci Milici Bogdan, pravoslavni Srbin:

"Srbe o vrbe",

"izmet Hrvatske",

"Za Srbe sekiru",

"pasmina slaveno-serpska",

"narod hervatski neće terpiti, da ta sužanjska pasmina oskvernjuje svetu zemlju Hervatah"

Patološka mržnja bolesnog uma i pozivanje na istrebljenje Srba. Srbin poreklom, Starčević je metamorfozu u srboždera doživeo nakon što je u Beogradu njegov ego doživeo šamar, budući da je odbijen na konkursu kada se bio prijavio za gimnazijskog profesora.
 

gost 246399

Aktivan član
Poruka
1.554
Мркаљу, морам признати да код тебе има помака у правом смѣру: ево данас примѣтих два имперфекта у твойих писанийих:
koji ilirci uvađahu

koji već imađaše jedan publikovani pokušaj
иако у првом направи ситну грѣшку: трѣбаше увођаху. али, важно йе трудити се! :ok:

Йош само да те научим користити и преостале, нетршићке падеже па да у потпуности и свакодневно владаш свима глаголскима врѣменима и свима падежима нашега йезика.
 
Poslednja izmena:

Mrkalj

Elita
Moderator
Poruka
24.374
Мркаљу, морам признати да код тебе има помака у правом смѣру: ево данас примѣтих два имперфекта у твойих писанийих:

иако у првом направи ситну грѣшку: трѣбаше увођаху. али, важно йе трудити се! :ok:

Йош само да те научим користити и преостале, нетршићке падеже па да у потпуности и свакодневно владаш свима глаголскима врѣменима и свима падежима нашега йезика.
E, moj Lesandre Nevljanine. Uči, dok si mlađahan. ;)

Glagol uvesti ima i arhaični nesvršeni vid - uvađati od kojeg imperfekat može jedino biti onako kako napisah. Upotrebljen je arhaizam da dočara duh onoga vremena. Glagol imati ima dve infinitivne osnove u jeziku srpskom. Jedna je arhaična i glasi imad- i to je ona od koje prezent glasi imadem, a 3. lice imperfekta imađaše.

Slobodno pitaj i drugoji put. ;)
 

gost 246399

Aktivan član
Poruka
1.554
E, moj Lesandre Nevljanine. Uči, dok si mlađahan. ;)

Glagol uvesti ima i arhaični nesvršeni vid - uvađati od kojeg imperfekat može jedino biti onako kako napisah. Upotrěbljen je arhaizam da dočara duh onoga vrěmena. Glagol imati ima dvě infinitivne osnove u jeziku srpskom. Jedna je arhaična i glasi imad- i to je ona od koje prezent glasi imadem, a 3. lice imperfekta imađaše.

Slobodno pitaj i drugoji put. ;)
У мойем завичайу се користи само "увођаху", не знах за други облик. А за "имати" знам да има две основе, зато за њега ништа и не написах. Код нас се користе само краћи облици, имах, имаше, имаху. Други облик виђах у списах Войвођана.
 

VoSlavu

Ističe se
Poruka
2.785

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.