- Poruka
- 21.084
Otac psihoanalize, Sigmund Frojd, ostavio je velikog traga u psihijatriji kao medicinskoj disciplini.
Iza njega, ostale su brojne mudre rečenice, koje ljudi danas upotrebljavaju, prepoznajući različite
mane ljudskog roda oko sebe.
Jedna od Frojdovih mudrosti odnosila se i na glupe ljude. Sigmund Frojd je jednom rekao:
"Prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsustvo stida."
Odsustvo stida danas živimo kao još jednu vrednost koju smo izgubili.
Živimo poslovicu "Čega se pametan stidi, time se budala ponosi", a fraza "Sram te bilo" izaziva
podsmeh umesto oborenog pogleda.
Obraz je nekad bio najvažnija "imovina" čoveka, a sad ne može ni da se zacrveni.
Naš sociolog i kulturolog, Ratko Božović, je rekao:
"Doživeli smo moralno samoubistvo. Postali smo bestidnici. Nema empatije, drugima činimo ono što
ne bismo voleli da nama rade. Ne umemo više da se zacrvenimo, izgubili smo pristojnost, prisnost i
dostojanstvo."
Božović nastavlja ozbiljno:
"Otkad je moral pao na najniži nivo, mnogi ljudi ne znaju da se stide. Ne prođe dan da se to ne primeti.
Dovoljno je da uključite televizor, pogledate skupštinu i sve će vam biti jasno. Niko ne ume da se izvini,
da prizna da je pogrešio."
Nije utešna činjenica da se to ne događa samo nama...
Intelektualci širom sveta upozoravaju na preokrenut sistem vrednosti, da je sve manje ljudi čiji se obrazi
crvene kad urade nešto loše, nešto nedostojno čoveka.
Da niko nije opasniji od čoveka bez stida, verovao je francuski književnik Markiz de Sad. Dostojevski
je smatrao da će lepota spasiti svet, ali njegov sunarodnik, reditelj Andrej Tarkovski tu ulogu dodelio
je stidu. Naš Ivo Andrić je mislio da čovek u prvoj polovini života radi ono čega se u drugoj polovini
stidi i odriče, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što
se radilo u prvoj. Na kraju, govorio je Andrić, ostaju samo kajanje i stid. Jovan Dučić je primetio da ima
naroda koji sve smeju, ali ne zato što se ničeg ne boje, već zato što se ničeg ne stide.
U uređenim zemljama, gde postoji čovek, sistem vrednosti, ne čini se sagrešenje. A greške su povezane
sa grehovima. Čim se izgubi mera, nastaje problem, kriminalce nazivamo gospodom, a oni hoće da nam
budu primer za ugled. U društvu u kom nema stida strada stil življenja. Strada čovek u nama. Postajemo
iskvarene životinje. I takav svet ostavljamo svojoj deci...
Nema mesta za optimizam.
Pojedinac može samo da ne pristane na takav sistem vrednosti.
I da sagne glavu od stida...
Od svih ljudi oko nas treba da očekujemo da se ponašaju časno.
Svi smo uradili nešto čega se stidimo i opet ćemo pogrešiti.
Ljudi smo.
Ali dobro je biti postiđen, priznati grešku i učiti.
Bez stida, izgubljeni smo...
Iza njega, ostale su brojne mudre rečenice, koje ljudi danas upotrebljavaju, prepoznajući različite
mane ljudskog roda oko sebe.
Jedna od Frojdovih mudrosti odnosila se i na glupe ljude. Sigmund Frojd je jednom rekao:
"Prvi znak ljudske gluposti je potpuno odsustvo stida."
Odsustvo stida danas živimo kao još jednu vrednost koju smo izgubili.
Živimo poslovicu "Čega se pametan stidi, time se budala ponosi", a fraza "Sram te bilo" izaziva
podsmeh umesto oborenog pogleda.
Obraz je nekad bio najvažnija "imovina" čoveka, a sad ne može ni da se zacrveni.
Naš sociolog i kulturolog, Ratko Božović, je rekao:
"Doživeli smo moralno samoubistvo. Postali smo bestidnici. Nema empatije, drugima činimo ono što
ne bismo voleli da nama rade. Ne umemo više da se zacrvenimo, izgubili smo pristojnost, prisnost i
dostojanstvo."
Božović nastavlja ozbiljno:
"Otkad je moral pao na najniži nivo, mnogi ljudi ne znaju da se stide. Ne prođe dan da se to ne primeti.
Dovoljno je da uključite televizor, pogledate skupštinu i sve će vam biti jasno. Niko ne ume da se izvini,
da prizna da je pogrešio."
Nije utešna činjenica da se to ne događa samo nama...
Intelektualci širom sveta upozoravaju na preokrenut sistem vrednosti, da je sve manje ljudi čiji se obrazi
crvene kad urade nešto loše, nešto nedostojno čoveka.
Da niko nije opasniji od čoveka bez stida, verovao je francuski književnik Markiz de Sad. Dostojevski
je smatrao da će lepota spasiti svet, ali njegov sunarodnik, reditelj Andrej Tarkovski tu ulogu dodelio
je stidu. Naš Ivo Andrić je mislio da čovek u prvoj polovini života radi ono čega se u drugoj polovini
stidi i odriče, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što
se radilo u prvoj. Na kraju, govorio je Andrić, ostaju samo kajanje i stid. Jovan Dučić je primetio da ima
naroda koji sve smeju, ali ne zato što se ničeg ne boje, već zato što se ničeg ne stide.
U uređenim zemljama, gde postoji čovek, sistem vrednosti, ne čini se sagrešenje. A greške su povezane
sa grehovima. Čim se izgubi mera, nastaje problem, kriminalce nazivamo gospodom, a oni hoće da nam
budu primer za ugled. U društvu u kom nema stida strada stil življenja. Strada čovek u nama. Postajemo
iskvarene životinje. I takav svet ostavljamo svojoj deci...
Nema mesta za optimizam.
Pojedinac može samo da ne pristane na takav sistem vrednosti.
I da sagne glavu od stida...
Od svih ljudi oko nas treba da očekujemo da se ponašaju časno.
Svi smo uradili nešto čega se stidimo i opet ćemo pogrešiti.
Ljudi smo.
Ali dobro je biti postiđen, priznati grešku i učiti.
Bez stida, izgubljeni smo...
