Fridrih Niče

Nina

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
334.520
Nietzsche187a.jpg


Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista, filozof, pesnik i kompozitor. Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit. Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.

Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu.

Bog je mrtav

Rečenica "Bog je mrtav" često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: "Bog po sebi je mrtav"

"Gde je Bog?", uzviknuo je. "Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav!"
 
Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu.

„Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: “Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još nešto oduzeo!” I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: ” Zar je to uopsšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav.”
 
Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata.
 
Niče je po svemu sudeći bio malo lud. Za razliku od Šopenhauera koji je bio samo ekscentrik. Čudna su bića ti filozofi...Sokrat nije bio prekretnica a trebao je da bude. Kao i Isus. Da u prvi plan izbiju načela mudrosti i ljubavi a ne "volje za moć"...
nego mnogo pričam o stvarima u koje se ne razumem...ništa nisam čitao od Ničea...
 
Moje mišljenje je da je bio talentovan za poeziju, ali da mu je filozofija promašena. Njegova kritika vernika je, u stvari, kritika fanatika, a to nije isto. Zbog svog jakog bunta i poetskog dara može biti privlačan mlađim ljudima, npr. negde u dvadesetim. Meni više nije preterano zanimljiv.
 
Cvetoje:
Moje mišljenje je da je bio talentovan za poeziju, ali da mu je filozofija promašena. Njegova kritika vernika je, u stvari, kritika fanatika, a to nije isto. Zbog svog jakog bunta i poetskog dara može biti privlačan mlađim ljudima, npr. negde u dvadesetim. Meni više nije preterano zanimljiv.
Kliknite za proširenje...
Mozda je u njegovo vreme bilo mnogo vise onih koje bi danas smatrali fanaticima pa zato...
 
Ma, kakvi... Dopalo mi se mnogo toga što je napisao, praktično sve.
Vreme nas uveliko deli, pa tako se njemu možda ne bi dopalo to što se meni dopada-da ima moć da oživi i ceni me kao svog pratioca-Možda bi me prosto istukao-za to su žene, manje-više, služile tad. Prokreacija i nasilje?
Ok... sve ima svoje kako i zašto.
Bilo je dobro i lepo imati jednog Niče-a. Ne bih mu oduzela na važnosti danas-šta više, imam sluha za njega u ovom nekom, savremenom dobu kad mu svako bilo kakve inteligencije skače po grobu i omalovažava ga.
 
hm337:
Niče je po svemu sudeći bio malo lud. Za razliku od Šopenhauera koji je bio samo ekscentrik. Čudna su bića ti filozofi...Sokrat nije bio prekretnica a trebao je da bude. Kao i Isus. Da u prvi plan izbiju načela mudrosti i ljubavi a ne "volje za moć"...
nego mnogo pričam o stvarima u koje se ne razumem...ništa nisam čitao od Ničea...
Kliknite za proširenje...
I bolje.
 
Fridrih Niče: Usamljen

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana.
Skoro će sneg – o, blago tom
ko sad još ima zavičaj i dom.

Sad stojiš ukočen i klet
i osvrćeš se – već koliko dugo!
Ah, zašto, ludo,
od zime pobeže u svet?

Svet – kapija što vodi
u pustinje, u nem i leden kraj!
Ko izgubi što si ti, taj hodi
i hodi, nigde ne staje taj.

Proklet da zimskim svetom
lutaš, sada si bled,
nalik na dim, što vazda letom
stremi u hladnijeg neba led.

Leti, o ptico, grakći, sa starim
pustinjskim napevom pesmu slij!
Ludo, srce što ti krvari
pod ledom i pod porugom skrij!

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana:
- skoro će sneg, i teško tom
ko nema zavičaj svoj ni dom
 
Samsonight:
Ma, kakvi... Dopalo mi se mnogo toga što je napisao, praktično sve.
Vreme nas uveliko deli, pa tako se njemu možda ne bi dopalo to što se meni dopada-da ima moć da oživi i ceni me kao svog pratioca-Možda bi me prosto istukao-za to su žene, manje-više, služile tad. Prokreacija i nasilje?
Ok... sve ima svoje kako i zašto.
Bilo je dobro i lepo imati jednog Niče-a. Ne bih mu oduzela na važnosti danas-šta više, imam sluha za njega u ovom nekom, savremenom dobu kad mu svako bilo kakve inteligencije skače po grobu i omalovažava ga.
Kliknite za proširenje...
Nesto ljepse odavno nisam procitao - dok god imamo osobe koje ovako razmisljaju, ima nade za covjecanstvo...
 
kentaur Nesh:
Nesto ljepse odavno nisam procitao - dok god imamo osobe koje ovako razmisljaju, ima nade za covjecanstvo...
Kliknite za proširenje...
Ne, ne, ne... svi komplimenti neka idu na temu velikog mislioca. Da nije bilo njega, ja bih i dan-danas bila ortodoksna glupača. Ima tih stvari... ali i žene treba da čitaju Niče-a, pod obaveznu literaturu, posebno "Thus spoke Zarathustra".
 
Samsonight:
Ne, ne, ne... svi komplimenti neka idu na temu velikog mislioca. Da nije bilo njega, ja bih i dan-danas bila ortodoksna glupača. Ima tih stvari... ali i žene treba da čitaju Niče-a, pod obaveznu literaturu, posebno "Thus spoke Zarathustra".
Kliknite za proširenje...
Ne, ne bi bila glupaca, jer odlika glupih je da nemaju potrebu za spoznajom...jer, kako rece jedan drugi mislilac, parafraziram - stoput je gori onaj koji misli da sve zna, od onog koji ne zna nista...
 
Upoznao sam tokom života mnoge poštovaoce i sledbenike Ničeove filozofije... i sam sam kao mladić bio u iskušenju da se posvetim toj njegovoj filozofiji jer sam je aktivno proučavao. Koliko sam je shvatao drugo je pitanje, mislim da jesam u osnovi, ali on je čak i fanatičnim sledbenicima objektivno vrlo nejasan i svako ima neko svoje vidjenje njegovih teza. Sećam se samo da sam (valjda u skladu sa mladošću) imao neke nalete adrenalina kad osetim nešto što se poklapa sa mojim interesovanjima ili predjašnjim uverenjima dok ga čitam. Pa istripujem neku nadmoć, a onda to propadne kroz tok života i opet sam onaj stari.

Ono što sam primetio sa te psihološke strane jeste da su ti ljudi koje sam poznavao, a koji su poštovali Ničea, uglavnom bili žešće narcisoidni (nekad prirodno, a češće zbog nekih kompleksa) pa im je ta njegova filozofija davala krila da se osete nadmoćno, sebično, egoistično na pravi način. Ovo je možda moje površno zapažanje ali je stvarno tako. I uglavnom kad čujem od nekog - ja sam sledbenik Ničea, pitam se - šta ovaj kompenzuje? Koji strah ili kompleks ima, pa ga nadoknadjuje? Budimo realni ima ljudi koji ništa ne kompenzuju, ali to je moj prvi utisak, prvo pitanje.

Sa druge strane voleo bih da upoznam više onih koji nemaju problem sa životom, koji nisu autsajderi, koji ne kompenzuju ništa nego stvarno imaju neke crte ličnosti koje se poklapaju sa odredjenim Ničeovim tezama, ili se bar trude da žive po tome. Ali i tu opet dolazimo do onog problema - a šta je Niče zapravo mislio? Meni je skoro poznanik rekao da misli da je Andrew Tate na toj liniji, medjutim ja sam malo pogledao tog Tate-a i on mi se više čini kao ogoljeni socijal-darvinista, hijena kapitalizma, beskrupulozni čovek koji u ovom vremenu gazi preko svih da uspe. Ne znam šta da mislim, našao sam takva vidjenja i na netu. Pre bih Tate-a svrstao medju etičke egoiste Ayn Rand nego medju ničeance.

Evo zanimljivog kratkog klipa o kritici Tate-a sa aspekta Ničea. Dobro je primećen miks ideja kojih se Tate primio, npr. jedan aspekt stoicizma bez drugih aspekata. Tako je i sa selektivnom primenom Ničeove filozofije sa njegove strane:

 
Richard III:
Upoznao sam tokom života mnoge poštovaoce i sledbenike Ničeove filozofije... i sam sam kao mladić bio u iskušenju da se posvetim toj njegovoj filozofiji jer sam je aktivno proučavao. Koliko sam je shvatao drugo je pitanje, mislim da jesam u osnovi, ali on je čak i fanatičnim sledbenicima objektivno vrlo nejasan i svako ima neko svoje vidjenje njegovih teza. Sećam se samo da sam (valjda u skladu sa mladošću) imao neke nalete adrenalina kad osetim nešto što se poklapa sa mojim interesovanjima ili predjašnjim uverenjima dok ga čitam. Pa istripujem neku nadmoć, a onda to propadne kroz tok života i opet sam onaj stari.

Ono što sam primetio sa te psihološke strane jeste da su ti ljudi koje sam poznavao, a koji su poštovali Ničea, uglavnom bili žešće narcisoidni (nekad prirodno, a češće zbog nekih kompleksa) pa im je ta njegova filozofija davala krila da se osete nadmoćno, sebično, egoistično na pravi način. Ovo je možda moje površno zapažanje ali je stvarno tako. I uglavnom kad čujem od nekog - ja sam sledbenik Ničea, pitam se - šta ovaj kompenzuje? Koji strah ili kompleks ima, pa ga nadoknadjuje? Budimo realni ima ljudi koji ništa ne kompenzuju, ali to je moj prvi utisak, prvo pitanje.

Sa druge strane voleo bih da upoznam više onih koji nemaju problem sa životom, koji nisu autsajderi, koji ne kompenzuju ništa nego stvarno imaju neke crte ličnosti koje se poklapaju sa odredjenim Ničeovim tezama, ili se bar trude da žive po tome. Ali i tu opet dolazimo do onog problema - a šta je Niče zapravo mislio? Meni je skoro poznanik rekao da misli da je Andrew Tate na toj liniji, medjutim ja sam malo pogledao tog Tate-a i on mi se više čini kao ogoljeni socijal-darvinista, hijena kapitalizma, beskrupulozni čovek koji u ovom vremenu gazi preko svih da uspe. Ne znam šta da mislim, našao sam takva vidjenja i na netu. Pre bih Tate-a svrstao medju etičke egoiste Ayn Rand nego medju ničeance.

Evo zanimljivog kratkog klipa o kritici Tate-a sa aspekta Ničea. Dobro je primećen miks ideja kojih se Tate primio, npr. jedan aspekt stoicizma bez drugih aspekata. Tako je i sa selektivnom primenom Ničeove filozofije sa njegove strane:

Kliknite za proširenje...
da, jedan drug je citao Nicea i svasta nesto i mislio da je najpametniji, ali nije to ni krio...
A ljudi koji nista ne kompenzuju, njima ne treba da citaju Nicea, oni su ono sto je Nice hteo da bude, ali nije mogao...tako se rodis!
 
Cvetoje:
Moje mišljenje je da je bio talentovan za poeziju, ali da mu je filozofija promašena. Njegova kritika vernika je, u stvari, kritika fanatika, a to nije isto. Zbog svog jakog bunta i poetskog dara može biti privlačan mlađim ljudima, npr. negde u dvadesetim. Meni više nije preterano zanimljiv.
Kliknite za proširenje...
svi znaju za Ničea, neko ga je čitao i slaže se ili ne sa njegovom filozofijom, ali baš biti sledbenik, to mi je malo preterano..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top