Realnost vidim, ali to što vidim kakva je ne znači da je ona ispravna. Sutra kada se uvede neka nova normalnost, kako projektanti ovog dekadentnog sistema vole reći, jedno od rešenja je izgradnja paralelnog sistema u okviru kojeg će se primenjivati aristokratska realnost. Ili u šume.
Opet se vraćamo na suštinski problem – ti bi da negiraš realnost kakva jeste, jer po tebi ona „nije ispravna“. Medjutim ti vidiš samo plodove i rezultate te realnosti – razvrat, dekadenciju, lakomislenost medju ruljom (iako ovo nije uvek pravilo), ali ne vidiš dinamiku u osnovi te realnosti koja je uvek ista, otkad je sveta i veka, bez obzira na poredak i ponašanje podredjenih pa i nadredjenih, i koja će ponovo postojati, samo u drugoj formi, i ako se primeni ono što ti nazivaš „aristokratskom realnošću“ (bekstvom od loših plodova sadašnje realnosti u rigidniji moralistički sistem). Zanimljivo je da si kao drugu opciju naveo povlačenje u šume, kao da u eri dronova koji uništavaju na hiljade vojnika u minuti kao u Nagorno-Karabahu to nešto znači. A ne znači ništa.
Poenta je da podredjeni uvek fluktuiraju i podnose na sebi snagu zakona kakav god da je – strogo moralni, demokratski, komunistički, teokratski... u osnovi je opet borba za moć koja jednog čoveka ili grupu ljudi pozicionira na čelo zajednice, dok oni ispod (rulja) trpe zakon koji je osmišljen. Tvoja teza je moralistička – ako se sprovede moralni aristokratski zakon to će biti bolji i mudriji ljudi nego ovi sad. To je medjutim nebitno, jer će oni svejedno biti podredjeni nekome, biće donji u novoj raspodeli moći i snaga, i neće imati ništa od svoje poslušnosti. I u Spartanskim i Samurajskim konceptima življenja bitni su kraljevi, vojskovodje i elita, a ne vojnici pešaci i običan narod. Prodaje im se priča da su i oni nešto bitni i da su junaci ali to je kao i uvek manipulacija onih gore koji sprovode zakon i odvode decu od kuća u agoge ili samurajske škole na trening. Gospodar je važniji od svog samuraja, samuraj kao aristokratska kasta važniji od običnog gradjanina. Dakle – lanac ishrane. Opravdanja i filozofski koncepti koji stoje iza toga su kao i uvek vešta manipulacija tradicije i elita da bi neko vladao, a neko drugi služio i bio topovsko meso. Otud potiče i uzdizanje junaštva običnog čoveka, dakle kad se kamikaza zakuca avionom u američki vojni brod on ima nešto od toga jer je dao svoj život za Emperora. Ne, Emperor ima nešto od toga jer je zahvaljujući nasledju tradicije dospeo na vrh lanca ishrane kao i admirali, vojskovodje, ministri, premijeri, industrijalisti koji su se tog vrha domogli. Kamikaza je samo topovsko meso koje služi tudjem interesu i tudjem opstanku na vrhu. On je samo brojka u rukama predatora, a Bušido, Hagakure, rigidno nasledje služe da bi bio izmanipulisan, odnosno da bi njegovo žrtvovanje delovalo kao nešto vredno i smisleno. Predatoru na vrhu je smisao života moć, ali on lukavo kroji moralistički koncept i koncept zakona koji za podredjenog postaje smisao života, da bi ovaj ispod lakše poslužio i održao ga na vrhu. Možda i Emperor veruje u isto, ali mu nije ista pozicija na lancu ishrane, i kad bi bio donji, tj. prisiljen da postane običan pešak a da neko drugi bude elita on to ne bi podneo.
S tim što ima ljudi koji iz odredjenih razloga u ovom vremenu priželjkuju povratak tih vremena, ali je u osnovi njihove želje težnja da se tamo dokažu jer se u ovom životu možda nisu snašli dovoljno. Druga opcija je da su postali izmanipulisani moralističkim pričama o samurajima i aristokratama jer ne mogu da podnesu prirodu današnje (i večne) borbe za moć medju ljudima i nacijama, pa misle da će im život u tom drugom sistemu dati smisao i utehu. Kao u filmu sa Tomom Kruzom Poslednji samuraj. Nezadovoljan stanjem u Americi nakon Američkog gradjanskog rata on se priklanja samurajima i kao fanatik juriša na topove i mitraljeze sa katanom jer su oni „moralniji“. U osnovi ove želje i odluke je slabost i sklonost čistoći, dakle nije predator spreman na sve nego osetljiv tip željan čistih pravila igre. Isto je i sa džihadistima koji su po Siriji ginuli za Alaha i Al-Bagdadija. Kad im se pogledaju biografije to su većinom usamljeni i osetljivi mladi ljudi nesposobni da izdrže život kakav jeste i da se bore, pa traže čistotu i smisao. Kome smisao nije u borbi za moć on je traži u moralističkim alternativama gde se opet javlja borba za moć izmedju moćnih i žrtvovanje topovskog mesa. Al-Bagdadi i Omar Al-Šišani su na vrhu, kao i Zarqawi. Ovi drugi su topovsko meso.
Rat nije osnova prirode, već jedan od nuspojava poluuspavanog društva. Ali realnost rata niko ne poriče, nisu je poricali ni pravoslavni sveci poput Nektarija Eginskog, koji ima hvalu na račun muževnih ratnika, ni katolički mistici koji kažu Viva est militia super terram, ne poriče Stari Zavet u kojem Jahve govori za sebe da je gospodar nad vojskama i bog rata i ratnik, ne poriče Bhagavad Gita- sveti spis hinduizma, ne poriče čak ni budizam jer je jedan ogranaka istog, a to je zen, inspirisao samuraje i bio zvanično uvažen kao religija ratnika.
A po tradicionalističkoj filozofiji rat je osnova u smislu svoje podele na veliki i mali sveti rat. Veliki rat je čovekova borba sa neprijateljima u sebi, tj borba višeg principa protiv svega što je u njemu samo ljudsko, niža priroda i nagon. I u tom ratu pobedjuju samo heroji, dok oni koji su po tvojoj objektivističkoj filozofiji nadljudi su tu samo propalice. Dok je spoljni ili mali sveti rat samo sredstvo i put za ostvarenje velikog rata.
Rat jeste osnov prirode i uvek će biti, s tim što on nema uvek iste oblike. Kad kažem ’rat’, mislim na borbu za moć, resurse i vrh društva u svim oblicima. Spisi koje si naveo i služe da bi osmislili društveni sistem po kom će neko biti gore, a neko dole, i ništa više od toga. Kada je Islam formiran kao religijski koncept drugi su se žrtvovali da bi Muhamed i ekipa zavladali i širili svoju moć. Sve te hvale i uzdizanje ratnika od raznih mistika i proroka su ulivanje fanatizma u ljude i naraštaje, jer se za nešto ili nekog treba žrtvovati. Uvek je to osnova u srži tih poziva i motivacija. I kad naše pozivaju u boj priča se o Kosovu i Lazaru. Veličanje junaštva u tim kontekstima je opet manipulacija koja se svesno ili nesvesno sprovodi da bi neko jurišao za tudj interes. Koliko je naših ljudi izginulo za Kralja Aleksandra i ekipu da bi on onda stvarao Jugoslaviju sa Hrvatima i Slovencima i ratni invalidi prosili po ulici. Kad krstaši idu na muslimane da osvoje Jerusalim oni ustvari ginu za Papske interese i interese i uvećanje slave velikaša. To što neki baja u oklopu veruje da će ako ga proburaze mačem u pustari da se vaznese na nebo i da je najveći junak je plod ispiranja mozga kroz katehizme i rigidne moralističke sisteme. Papa ima moć, vojskovodje poput Ričarda Lavljeg Srca dobijaju moć i slavu, Jovan Bez Zemlje ima moć i učestvuje u borbi za nju. Običan pešak kom otkinu glavu ili neki bezimeni gradjanin koji to slavi je izmanipulisan u rigidnom sistemu. I dalje će da obradjuje svoju njivu i veruje u sanjarije dok drugi vladaju na njegovoj naivnosti. Svedenost priče upućuje na to – a moralni sistemi, koncepti, proročke knjige se osmišljavaju da bi neko bio povučen za nos i da bi se stvorio novi sistem gde će neko drugi vladati.
To je i osnov delovanja Miroljuba Petrovića. Ako se pogleda njegova ličnost, vidi se da je ona željna vladanja nad drugima, egoistična, predatorska, kao i kod svih proroka i osnivača religija i kultova. On veruje u to što priča ali takodje želi moć za sebe, da drugima bude učitelj i vodja i da u paralelnom sistemu on vlada, a drugi mu služe. I ima mnogih koji su se upecali i Miroljub im je učitelj.
Budi precizniji. Jer rat u starom svetu nema smisao kao u modernom svetu gde se ratuje za naftu npr.
Rat uvek ima isti smisao samo što ti to odbijaš da vidiš jer si zaslepljen i jer ti se mnogo šta smučilo. Uvek se ratovalo za resurse samo oni imaju različita imena. Moć, bogatstvo, žene, zlato, autoritet nad drugima, uvećanje teritorije, štagod. Religije i ideali, spisi i zaveti su samo naličja. Kao što sam gore već napisao, uostalom. Ne ratuju svi za sve resurse, ali uvek postoji neka moć i autoritet iza toga koja ih juri u ratovima.
I to se ne odnosi samo na Papu i vojskovodje ili današnje industrijaliste, nego i na obične ljude u svakom vremenu. Već rekoh da je volja za moć i opseg iste kod svih drugačija iako je nemaju svi (oni najslabiji i najpovodljivji je nemaju). Ali i borba za naklonost žene je takodje borba za resurs, kao i socijalna nadmetanja u srednjim školama na primer. Lepi, socijalno aktivni i dominantni, bogati, obdareni, kako god – dobijaju veće parče, veći socijalni ugled u školi i najbolje devojke, oni slabiji, ružniji, nemoćniji kompenzuju ili trpe nasilje. To je i osnov izvršenih školskih masakara poput Kolumbajna ili Virdžinija Tech. U pitanju je preraspodela moći, oni na dnu socijalne skale se svete onima gore i celoj školi koja ih je dovela u tu poziciju, pa i društvu, tako što postaju moćni uzevši oružje u ruke. Zato Elliot Rodger kaže „Uvek ste me tretirali kao miša, ali sada ću biti Bog za vas“.
Postoje i drugi oblici kompenzacije moći, putem učenja i sticanja statusa kasnije u životu od strane odbačenih učenika.
Odakle ti to da je zen negacija i uteha? Jel si čitao nešto na tu temu? On je baš naprotiv, za afirmaciju života i za koncentraciju na ovde i sada. Nema diskusija o reinkarnaciji, životu nakon smrti i sličnom. To nije šopenhauerska verzija budizma. U pitanju je izrazito aristokratska doktrina, ali naravno ne znači da je savršena, već prosto da ti primedba ne stoji. Uputi se na Evolinu knjigu "Doktrina buđenja" najpre, a onda i na dela Suzukija i Kaitena Nukarije - Zen budizam, religija samuraja.
Ratnici koji su uviđali suštinu života i napuštali stari život nisu išli u negaciju već su im se oči otvorile. Npr. najistaknutiji krstaši iz reda Vitezova sv.Jovana postajali su kaluđeri jer su naučili tokom iskustva da prezru taštine života i povlačili se u te redove kao neki koji su sve videli i probali, tako da su iskustveno osetili da suština nije u tome već su duh upravljali ka nečemu vipem.
Čitao sam ja dosta o zen budizmu kao i o stoizicmu. On može da bude koristan ukoliko se koristi kao sredstvo za uvećanje moći u svakodnevnoj borbi, za uvećanje volje i koncentracije, dakle isključivo kao sredstvo neki njegovi elementi dobro služe, ali je loš kada postaje svrha sam po sebi i kada se postavlja na pijedestal i u njega se veruje kao u religiju. Drugim rečima dobro je kad neko vežba npr. zen ili jogu da ojača sebe, ali je loše kad se povuče na planinu da po ceo dan meditira jer misli da će time naći prosvetljenje ili se povuče iz sveta vodjen nekim konceptom („svet je zao i loš, ja sam našao svrhu i i smisao u samoći i meditaciji“), a da razlog pritom nije osnivanje drugog sistema gde bi bio na vrhu. Ako to nije slučaj onda je slab i izmanipulisan. Prvo je dobro, ali drugo je slabost i negacija slabosti. Uteha za nesnadjenost u borbi za resurse i svakodnevno nadmetanje.
Kad čovek posmatra ljude koji odlaze u manastire ili džihad npr., uvek vidi isti patern – osetljivi mladići i devojke kojima treba nešto više jer ne mogu da podnesu život kakav jeste. Ne mogu da afirmišu život i stalnu prljavu borbu svih protiv svih. To važi i za druge sisteme tipa Jehovini svedoci ili Sajentologija, sve mu se smučilo ili je slab i osetljiv pa se traži u kultovima i uzvišenim pozivima. Ovo se naravno odnosi samo na te povodljive i slabe, ima i drugih koji tako tragaju za dominacijom nad drugima, ali to je druga tema. Medjutim ono što oni ne znaju jeste da i kad odu na ta mesta gde je navodno smisao, opet postoji hijerarhija i borba za moć i prevlast i činove. Pa se onda povlače u pustinju ili na planinu. To važi i za ove kaludjere koje si pomenuo. Jer šta su ’taštine života’ ako ne borba i plodovi te borbe. Čiji duh nije osnažen ili je slomljen pred tim izazovima, biva izmešten od vlasnika ka drugim sferama, tj. kompenzuje ili beži.
Opet sve tumačiš jednostrano. I ne uzimaš celu sliku u obzir. Oni svakako jesu bili socijal darvinisti. I upravo se na njihovim primerima vide plodovi tog nakaradnog i izopačenog principa. Ne čini čoveka pripadnikom elite to što je predator. Kakav je to nonsens? Ima ljudi koji su prirodno dominantni, ljudi od autoriteta, bez krvničkih i predatorskih želja ... i oni su elita. Onaj ko ima želju za dominacijom, znači da dominantan nije, i njega osećaj inferiornosti i kompleks pokreće na predatorski instinkt. Da li se slabošću može doći do snage je kompleksno i više psihološko pitanje nego filozofsko. A takvih imaš i danas na pretek. Kao što Prele reče svojevremeno da danas vode državu i na rukovodećim su mestima oni koji su kada bi u školskim danima učiteljica pitala ko nije na času odgovarali odmah ili ko će da briše tablu vikali ja ja, i da su ih tukli malo, trebali su više. Možda se i prevario, možda ih uopšte nisu ni trebali tući, jer upravo ih je to nagnalo da traže tu kvazi moć i da se podsvesno svete onima koji su ih verovatno opravdano maltretirali.
Nisu samo oni bili socijal-darvinisti, nego svaki čovek koji nije nasledjivanjem ili nekim drugim, posebnim slučajem dospeo do bogatstva ili uticaja, nego se tamo svesno uspinje. Ne znam šta je izopačeno i nakaradno u Staljinu, čovek je bio gospodar polovine čovečanstva nakon pobede. A i Hitler je težio tome, ali se izgubio zbog prevelikog misticizma i koji je nadglasao pragmatizam „rat na dva fronta, ubedjenost u svoju nepogrešivost, neslušanje generala, vera u pitanja rase i puštanje britanske armije kod Dankerka da se zato povuče iako je mogao lako da ih uništi jer su po njemu srodna rasa sa Nemcima, pomaganje Musoliniju dok je bio pred rušenjem Rusije i Staljina čime je izgubio dve krucijalne nedelje dok je tlo bilo pogodno za Blickrig pa je zima usporila armije i dala Rusima šansu da se pregrupišu i napadnu itd.“
Ne čini nekog članom elite to što je predator automatski, ali mora da ima nešto predatorsko u sebi da bi svesno i uspešno tome težio. Njegova ličnost može da bude i višestruka, ali taj predatorski instinkt mora da postoji. Ne znam šta su za tebe ’krvničke i predatorske želje’. Postoje razni nivoi moći i uticaja, predator je širok pojam i nije svaki predator krvnik pa da ubija ljude i osvaja teritorije. Postoje razni resursi koji pružaju moć. Npr. ako ti težiš da budeš najbolji i najuticajniji u nekom važnom poslu naići ćeš sigurno na takmace i suparnike koji to isto žele. Onda uvek sledi borba za moć. Suroviji, lukaviji i spremniji na sve obično nadjača. To važi i u navodno mirnim i uglednim svetovima poput glumačkog gde se isto formiraju klanovi uticaja i raspodeljuju se moć i uloge.
Kompleks koji neko ima je nebitan u tim pričama, kao i zen budizam. On može da bude dobro sredstvo ako ne oslabi čoveka, nego ga ojača. Medjutim ako neko iz kompleksa mentalno oboli pa završi u ludnici ili se ubije to je onda druga priča.
Što se tiče Preleta on je rodjen u velegradu kao i ja i kao dečak i mladić je bio velika faca i ugledan u tim primitivnijim raspodelama moći (ugled u društvu, devojke, slava, socijalna dominacija nad štreberima i luzerima). Medjutim to ga je raslabilo i potonuo je, a oni kod kojih je budio kompleks su se uzdigli i osvojili moć. To je kod njega, pak, u starijim danima stvorilo kompleks jer je preraspodela moći obrnula krug, pa je zato razbijao ljudima lica po kafanama čim čuje da nisu iz Beograda. Ja iako sam iz istog grada znam dosta takvih ljudi, nažalost i sam sam prilično slab i nisam na visokoj skali lanca ishrane, delimično i zbog toga, ali objektivno posmatram realnost i znam šta je u osnovi onih koji ovde jure moć i uticaj. Dakle prihvatam život i afirmišem ga, ne bežim u iluzije i izgovore kao Prele i zen budisti po planinama.
Koje slabosti konkretno? I zašto bi hteo tu moć kraja, ne razumem? Očigledno nije bio psihopata i inferioran. Neko bi rekao da bi bila slabost to što bi je želeo do kraja. I kako bi to izgledalo da želi moć do kraja, ne razumem zaista.
Slabosti ličnosti, bio je melanholičan i osetljiv. A zašto ne bi hteo moć do kraja? I šta je to tako loše u amoralnom korištenju potpune moći?
Šta bi neko rekao ili ne bi je nebitno. Realnost je nešto drugo. A predatori nisu uvek inferiorni, pa da teže superiornosti. To je takodje generalizacija i zabluda. Nisu uvek ni psihopate iako imaju odredjene psihopatske crte.
Kako bi izgledalo? Prirodno za jednog cezara. Kad vuk vodi čopor i ubija zečeve po jarugama to je isto prirodno. Ako je star ili bolešljiv onda se povlači. Medjutim ljudi nisu jednostrani kao vukovi pa je on kroz ozbljnost života poprimio neke odlike vladara. Ali iz njegovih spisa provejava slabost, melanholija, namučenost, rezignacija. Stoicizam ga je snažio kao sredstvo da sve to bolje podnese jer nije bio prirodno takav.
Potpuni predator može biti samo psihopata i masovni ubica, čovek u kome je ugušeno svako osećanje. Hvala Bogu da su takvi manjina ipak, jer bi svet bio još nepodnošljivije mesto za život. Ipak je čovek nešto malo više od puke želje za nadvladavanjem i osvajanjem resursa. I ipak u retkim momentima oseti da u ovom kratkom životu može uživati i u malim zadovoljstvima a ne da se neurotično napreže za dokazivanjem svoje superiornosti.
Ne nužno, predatora ima u raznim formama.
Ovom rečenicom „jer bi svet bio još nepodnošljivije mesto za život“ si inače otkrio mnogo toga o sebi.
Varaš se da je čovek više od toga. I kad se udvaraš devojci ti si konkurencija drugima koji to žele. Dakle i tako banalna stvar je borba za resurse. I obrnuto, kad se devojka nabacuje mladiću konkurencija je drugim devojkama koje to žele. S tim što je to banalno, postoje daleko kompleksnije borbe.
Mala zadovoljstva su okej ako nisu sama sebi svrha i opravdanje. Lepo je kad čovek dobro jede, ali ako mu je jelo uteha i cilj života onda je to bekstvo. Isto je i sa drugim malim zadovoljstvima (vreme sa porodicom, seks, pecanje, putovanja itd).
Koja aristokratija danas, gde je ti vidiš? Aristokrata pravi nema šta da traži u sistemu koji vode plebejci. Upravo tu dolaze do izražaja reči Zaratustre: "Plebejci na visokim mestima, plebejci na niskim mestima! Šta danas uopšte znači biti bogat ili siromašan. Ne umem više da ih razlikujem." I na šta se Evola nadovezao: "Jedine realne hijerarhije su one tehničke, specijaliste koji služe materijalnom utilitarizmu, potrebama uglavnom neprirodnim i distrakcijama ljudske životinje, hijerarhije u kojima nema ni smisla ni mesta za ono što ima veze sa rangom i duhovnom superiornošću. Stanje modernih masa je takvo da čak i ako bi se pojavile figure istinskih vođa, njih bi poslednje pratili."
Aristokratija (realna) danas i uvek su oni koji su na vrhu lanca ishrane, u kom god obliku. Bogati i uticajni, moćni i oni koji su od ugleda. Sve drugo je kompenzacija i zavaravanje sebe. U tom smislu ja prvi nisam aristokratija i to priznajem.
To što sve današnje ljude nazivaš plebejcima je rezignacija, kao prave aristokrate nemaju šta u današnjem društvu da traže ali zato ajde da stvorimo neki drugi sistem gde bi ti bio pravi aristokrata. Kao kad su odredjeni informbirovci krenuli protiv Tita da bi Tito pao i došao Staljin, pa da oni zavladaju.
Ti pričaš o nadmenosti, a sam ne vidiš koliko je ova tvoja izjava od svim današnjim ljudima i vladarima nadmena. Deluješ rezignirano i ogorečno, bez uvrede.
Niče je osoba koja je za života težila moći i ugledu ali nije uspela pa je želje pretočila u knjige za buduće generacije kojima bi on bio prorok. Kompleksna je to priča.
Evola je medjutim metafizička i budistička sprdnja isto kao Kalajić, iako ima i nekih dobrih stvari kod njega. Pa Evola se hvalio Kalajiću kako je, nakon što je postao invalid, primao u svoj stan i imao tantrički seks sa maloletnicama koje su napustile dom, lutaju i džepare. Šta bi na to rekao?
Pozvao sam se uzgred, prvi mi je pao na um, u smislu da ne možeš ti da određuješ šta je nečiji kriterijum za specijalno u životu, a dotični se i žestoko protivio takvim socijalnim darvinistima u svojim beleškama.
Ne odredjujem ja, nego zakoni prirode koji su isti otkad je nastao homosapiens.
Dotični se i kockao i bio bludnik. Geniji često nisu idealni čak ni po tvojim kriterijumima.
Mešaš babe i žabe. Mešaš instinkt za preživljavanje sa smislom. Ima ljudi koji imaju sve moguće resurse ali nemaju smisao života, nemaju uzvišenu opravdanost života. Ja ne govorim o preživljavanju već o smislu. Naravno da bi preživeo i da bi omogućio sebi i porodici što bolji život moraš imati jaku volju, energiju, hrabrost, dominantnu prirodu, moraš da kidaš , da se boriš, da stremiš vodećim mestima (ali ni to ne može svako već samo onaj u čijoj se prirodi to nalazi i ko je rodjeni lider). Konkretno, malo sam stariji od tebe, vlasnik sam jedne firme, i suvlasnik druge, dobro zarađujem, imam porodicu, dobar autobomil, živim kako treba materijalno, prošao sam skoro sva moguća uživanja (i spoznao da smisao nije u njima), ali sam osetio i siromaštvo dok se nisam pokrenuo, poznajem, komuniciram i čitam na 4 svetska jezika, proučavam filosofiju, teologiju, umetnost, profesionalno sam se bavio borilačkim veštinama, sad treniram powerlifting, slušam klasiku i drugu dobru muziku, čitam praktičnu literaturu, idem u streljanu, planinarim. Dakle jednom rečju radim i na duhovnom i na umnom i na telesnom i na materijalnom planu. Jer smatram da se tako postaje istinski plemić i muškarac. A ne kroz jednostrane priče o materijalnom i dominaciji, jer to ne pruža smisao životu ličnom. I sad ja treba da smatram da sam npr. jedno veliko ništa spram nekog tamo administratora predatora samo zato što po tvom kriterijumu ništa specijalno nisam postigao. I sad ja kao treba da sam ful nezadovoljan jer eto nisam u vrhu lanca ishrane. Ne razumem. Pa tom logikom ću doći do nivoa onih za koje se kaže da su počeli da rade i da se bore da bi živeli, a sad žive da bi radili. Ja gledam da izađem iz te trke pacova, i da živim u svom sistemu sa sebi sličnima, pa nek budem i zadnji u tom tvom jebenom lancu ishrane. Meni će biti lepo. Ko si ti da mi kažeš da sam ja u tom slučaju inferioran. Ne shvataš da se radost nalazi i u srednjem putu. Nešto kao što je Buda, onaj izvorni, arijevac i plemić, osetio da smisao nije u životu na dvoru, gde je mogao imati sve što poželi, ali da nije ni u fanatičnom asketizmu i mučenju tela, te je zato izabrao srednji put. Ali ni o tome znaš ništa.
Ne postoji ’uzvišena opravdanost života’, to su moralističke i kompenzacione zablude i isprazne fraze onih koji su preslabi da bi podneli život kakav jeste. Pisao sam ti gore opširno o tome.
Ovo o tome da ’to ne može svako nego samo prirodni lideri’ ja upravo i pričam. Samo što je liderstvo širok pojam i u sebe uključuje mnogo aspekata, a ne samo proročke ili harizmatske. Takodje pokriva mnogo polja i različito se ispoljava.
Po onome što si napisao o sebi rekao bih da si dostigao neku relativnu sredinu lanca ishrane, zadovoljan si time, pa si raslabljen i tražiš utehu i odmor u nekim sporednim, duhovnim i metafizičkim stvarima. Planinarenje, klasika, bla bla. Inače si na lancu ishrane daleko iznad mene jer ja nemam nikakve firme i automobile, medjutim objektivno si u domenu nekog proseka. Ono što bih ja uradio da imam takvu osnovu jeste da bih se svim silama borio da se popnem na sam vrh i steknem što više bogatstva.
Medjutim ti si rezigniran i slab, pa tražiš bekstvo i neke paralelne sisteme gde ćeš živeti i meditirati jer ti se sve smučilo. Moja preporuka ti je da ne bežiš sa dvora kao Buda, nego da se vratiš u tu ’trku pacova’i osnažiš sebe ako ikako možeš. Znam sve o srednjem putu ali to je bekstvo i prosek.
O tome pisah gore citirajući Evolu. Danas elita skoro da ne postoji. Autoriteti i hijerarhija su takođe gore opisani. To govorim kao neko ko sa simpatijama gleda na drevni kastinski sistem, gde su se na dnu nalazili sluge, radnici i trgovci, a na vrhu filozofi i predstavnici duhovnih vlasti- bramani. Od takve istinske hijerarhije, danas nema ni slova H. Imamo negativnu selekciju samo i negativnu hijerarhiju.
Postoji itekako elita, probaj da se nadješ nepozvan na privatnoj večeri najuglednijih biznismena, advokata, pisaca, političara pa ćeš jasno videti.
Drevni kastinski sistem je isto sistem borbe za vrh lanca ishrane i nasledjivanje stečene moći, samo ulepšan metafizičkim i duhovnim formulama. Medjutim ako si dovoljno realan i nisi sasvim poludeo videćeš da se on neće vratiti niti biti u današnjici stvoren. Tako da ti izgleda preostaje samo šuma i meditacija.
Ne postoji negativna ili pozitivna selekcija, nego samo selekcija. Jaki i slabi, moćni i nemoćni, u kojem god sistemu. Ko nije moćan kao ti i ja može da se teši i traži spas i olakšanje u iluzijama.
