Nema potrebe da se nerviraš. Ne pada mi na pamet da bilo kome određujem bilo šta, pa ni to da li će kupiti aparat i fotografisati šta hoće i koliko hoće. A veliki problem koji imaš sa svojim egom takođe mi ne pada na pamet da rešavam. Nema nikakvog razloga da kritike doživljavaš kao vađenje duše na pamuk, smejanje i ruganje.Već sam ti rekao da, ako ne želiš svoje fotografije da izlažeš "smejanju i ruganju", okači ih na Flickr i onemogući komentare ili napravi svoj sajt pa kači koliko hoćeš.
Oprostićeš, ali kao što su i drugi ljudi primetili, na tvojim fotografijama zaista nemam u čemu da uživam, niti se vidi da ideš u sitna crevca podešavajući aparat. Ovo ćeš, naravno, shvatiti kao opsesivno grčevito ruganje i smejanje i vađenje duše na pamuk, ali ja tu zaista ne mogu ništa da učinim. I ja sam pre desetak godina slično doživljavao kritike, no sam shvatio da bez uvažavanja kritika, što oštrijih i iskrenijih to boljih, nema nikakvog napretka.
Све што си написао твоја је сопствена пројекција, и ти си тај који се се нервира што свет није такав какав би ти желео да буде.
Ех, да... Што би диван био тај свет, у коме не би тек тако било ко смео да се дрзне да купи фотоапарат. Какав ли је само то безобразлук, да га свако може имати.
Каква дрскост, што људи фотографишу мимо правила (не фото-естетике, већ уопште поседовања апарата), које сте поставили ти, и неки "други људи".
Ма то је недопустиво, треба заређати по кућама, и запленити фотоапарате свима који нису по вољи постмодернистима, поклоницима
естетике Дишановог писоара...
У својој неизмерној надмености, наравно да ни не примећујеш колико ти је тон заправо осоран и увредљив.
Не само према мени, ја сам ту најмање битна, већ уопште.
Толико отрова и пакости просуто на ону фотографију с Canonovog конкурса. Она уистину није ништа нарочито. Али, да је и 10 пута гора, који је смисао у сипању толико тешких речи?
Повређена сујета егоцентрика који умишљају да је битно само имати скупу опрему и што оштрију фотографију, оштру да се посечеш.
Што се мојих фотографија тиче, и уопште односа према фотографији и фотографисању и о томе сам одавно већ све рекла, онај ко је желео да чује и схвати, схватио је, тако да ја немам шта теби да се правдам.
Можда нешто о њима говоре - чињенице?
Да је једна од њих изабрана на конкурсу међу 10 најбољих од 3750. Да је друга на конкурсу почетком године ушла у ужи избор за штампање на календару. Да су се веома свиделе, на пример, Вељи Павловићу, па их је пуштао током мог гостовања у "Нивоу 23". (А Веља је, иначе и одличан фотограф и љубитељ фотографије). Да су у току припреме за снимање мојих прилога на тему старог и данашњег Београда у оквиру једне емисије на РТС, где ће бити и мојих фотографија. Што за њих овде добијам на десетине репутација, скоро за сваку. Што на неким другим форумима оне добијају похвале - у оној мери и на начин баш како ја замишљам да је битно њима приказати Београд. Људи ме тамо бодре и подстичу да их стављам једнако нове.
Упркос томе, ја сам, наравно, врло свесна, да још много треба да учим, јер се о фотографији стално учи, да оне нису савршене (уосталом, шта то значи "савршене"), и да сам стално отворена и за критику, да има много фотографа бољих него ја, сјајних, чијим се фотографијама дивим, да неке од њих ни ја, ни многи од нас никад нећемо достићи.
Уосталом, ја ни немам никакве грчевите и болесне амбиције (као неки), да моје фотографије буду "најбоље од најбољих", нити да побеђују на конкурсима, премда свакако тежим усавршавању.
Уосталом опет, коначно, али не и најмање важно, долазимо на ону стару истину: свету се не може угодити. Ни не треба.
Но, у доброј вољи увек ћу, као и до сад, уосталом, настојати остати, чак и спрам оних који то баш и нису нарочито заслужили.
Стога и ти, настави својим путем, нек ти је прост сав твој гнев и горчина.
А праштајте и ви, остали, добри људи.
Овим завршавам, и враћам се основној теми, фотографијама самим.