Оно синоћ смо апсолутно заслужили. Извршили смо фудбалско самоубиство и она два гола која смо примили су заиста уметност. Али то је и знак да је Лига Европе наша мера и ништа више. Имаш противника после два гола, има само пар минута до полувремена да у други део игре уђеш хладне главе и са два гола предности. И онда она серијска свињарија, од пенала Срнића, преко оног сулудог губитка лопте после одбрањеног пенала, када је овај са 30 метара спаковао Борјану гол. После тога је изгледа било питање тренутка када ћемо примити други, јер видиш да смо се у тим последњим тренуцима првог полувремена распали. Аутогол Павкова је само био печат на онај хорор крај првог полувремена и то је све.
Али да будемо реални, боље од оног синоћ нисмо заслужили. То што на махове одиграмо врхунски није довољно. И оно није најтрагичнији пораз. Ко се сећа Стразбура и Бордоа зна добро. То нам се после вратило кроз Салцбург када и даље не знам како смо победили, али и кроз неке друге утакмице. Некада иду ствари на твоју воденицу, некада не. Нама као утеха остаје Лига Европе, као реално такмичење где ћемо бити конкурентни.
Остаје нам да част српског фудбала сачувају галактикоси из Хумске. Синоћ су већ славили, можда ће и вечерас да направе фешту ако победе оне конобаре са Малте за пласман у Куп Бранке Соврлић. А после, нека дрхти Европа пред њиховим копачкама.