i meni nije jasno kako moze neko za patlidzan da navija,evo zasto!
45 godina u Prvoj ligi, 45 za redom, nikada ispao, tri titule za redom (1961-63), 3 puta za redom medju prva dva (2 puta 1961-63, 1986-88), 6 puta za redom medju prva 3 (58-63, 83-88), 8 puta za redom medju prvih 4 (56-63), bez titule najduze 11 sezona (1949-60)
“Nacionalno nadahnuce” (1945.-1949.)
FK Partizan (na pocetku FD Partizan), deo JSD Partizan je drugi najpopularniji i treci najuspesniji klub u Jugoslaviji. Od samog osnivanja, 1945. godine, Partizan je postao jedan od najjacih klubova Jugoslavije, a za to vreme i Evrope. Ratom razrusenom Beogradu bio je potreban veliki, dominantni klub, pa je okupatorska JNA osnovala Partizan i u njega dovela igrace iz cele zemlje. Narocito je u to vreme bilo politicki ispravno da se stvara bratstvo i jedinstvo, pa su igraci iz raznih delova zemlje “pohrlili”, manje ili vise svojom voljom, u klub (tada) crveno-plavih obelezja. Generali i komunisti su dekretom doveli igrace iz Zagreba, kako bi se oslabio “gubitnik” u Drugom svetskom ratu, novoosnovani Dinamo, posto su predratni (i ratni) klubovi, pre svih HASK, Gradjanski i Concordia rasformirani. Partizan je omogucavao dvojnu karijeru – fudbalsku i oficirsku, a bolji igraci su pod okriljem igranja u Partizanu mogli i da izbegnu vojnu obavezu, odnosno da je obave u privilegovanim uslovima. Tako je 1947. godine Partizan osvojio titulu prvaka Jugoslavije, u prakticno prvom prvenstvu, posto je ono iz 1946. bilo zapravo turnir republika i pokrajina. Medju tada ponajbolje srpske igrace (Atanackovic, Jovanovic, Petrovic, Mihajlovic), dovedeni su Slovenac Valok, Makedonac Simonovski, Crnogorac Pajevic, te Hrvati Sostaric, Brozovic, Zlatko Cajkovski, Firm, Jakovetic, Bobek, Rupnik i Sencar. Mnogi od njih igrali su za reprezentaciju nacisticke Hrvatske (Sostaric, Brozovic, Cajkovski, Snecar, Firm…), a svoju ustasku proslost su morali da skrivaju Zagrepcanin Franjo Sostaric, Mostarac Miroslav Brozovic, te bivsi kljucar u zagrebackom logoru Stjepan Bobek. Partizan je brzo privlacio sebi novonastalu “elitu”, koja je iz opanaka uskakala u vojsku, policiju, privredu… Oni koji bi zaorali beogradske ulice kako bi se osecali “kod kuce” i bili spremni da uniste sve progresivno (upliv zapadne kulture, inteligenciju…) skupljali su se na stadionu JNA tih godina. Tada nije bilo evropskih kupova, a da ih je bilo, ne bi bilo veliko iznenadjenje da su “plavo-crveni” i uzeli neku evropsku kantu, jer tada su igracki imali tim bolji nego ikad. Svega dve titule (1947. i 1949.) – premalo za igracki kadar koji su tada imali.
Veliki pad (1950.-1959.)
Tokom pedesetih godina, iz neobjasnivih razloga nastupila je velika takmicarska kriza u Partizanu. Trend dovodjenja igraca u Beograd se nastavio (Zebec, Belin, Herceg, Hocevar…), cak je za predsenika kluba postavljen general Tudjman, buduci disident i vodja nove hrvatske drzave devedesetih godina. U to doba su, po Tudjmanovoj uredbi, promenjene boje u crno-bele, kako se crveno-plava kombinacija ne bi slucajno poistovetila sa bilo cim srpskim. Jer, Partizan je, jugoslovenski klub, ne? Uz izuzetak nekih uspeha u KJ, 12 susnih godina odigrali su igraci pedigrea Bobek, Zebec, Milutinovic, Jovanovic, Cajkovski… Iako nije bio prvak Jugoslavije, Partizan je u evropskim krugovima bio uvazavan, pa je pozvan za prvi KES, 1955. godine. Pozvan od strane UEFA ili poslat od strane politickog establismenta u FSJ? I odigrali su crno-beli prvu utakmicu u istoriji najeminentnijeg evropskog takmicenja, i izbacili su portugalski Sporting, i “Plava Cigra”, Milos Milutinovic je postigao prvi gol u istoriji KES-a i kasnije postao najboljim strelcem prvog cikllusa KES-a, ali su crno-beli eliminasni od buduceg petostrukog pobednika, madridskog Reala. 1958. osvojili su cetvrti KJ i time okoncali nisku uspeha u tom takmicenju, procice jos dugo godina dok se “najdrazi” trofej ne nadje u tribinama vlastima “najdrazem” timu.
Zlatne godine (1960.-1966.)
“Soskic, Sombolac, Jusufi, Miladinovic, Rasovic, Vasovic, Kovacevic, Mihajlovic, Hasanagic, Galic, Zvezdan Cebinac”, rezultatski najuspesnija generacija Partizana. Ako zaskripi na nekom mestu, tu su bili golman Curkovic, pa zatim Becejac, Pirmajer, Srdjan Cebinac, Kaloperovic… Partizan je postao prvi klub koji je osvojio tri titule prvaka Jugoslavije za redom, od 1961. do 1963. godine. 1962. i 1963. sa uverljivih 5 bodova prednosti. Malo posrtanje 1964, pa jos jedna ubedljiva (8 bodova) titula 1965. Iako su tih godina relativno rano ispadali iz KES-a (pobedjivali kiparske i lucembrurske prvake), uspeh na evropskoj sceni se ocekivao, te je konacno stigao i 1966. godine. Redom su padali Nantes, Werder, praska Sparta i Manchester United. U Bruxellesu, Partizan je krenuo na cuveni Real. Dugo je drzao rezultat 0:0, da bi cak poveo pogotkom Velibora Vasovica. Crno-beli su krenuli da sruse Real, ali su izgoreli u toj zelji. Iz kontra-napada Real je preokrenuo rezultat. Jedna velika greska odbrane i majstorija Amancia odnele su sesti evropski trofej na Bernabeu.
Sunovrat (1967.-1975.)
Partizan je na sledecu titulu cekao 11 godina, gotovo potukavsi svoju prethodnu susu koja je trajala 12 godina (1949.-1961.) U vreme “demokratskih” promena, UDBA i OZNA su presle u privredu, a njihov uticaj na sport je dosta oslabio. Mozda to strateski nije bilo ni potrebno, jer su tokom 20 godina crno-beli uspeli da privuku veliki broj pristalica, cak i medju onima koji nisu morali da navijaju za vojni tim. Jednostavno, nije bilo dovoljno kvalitetnih igraca, a uplivom privrede u sport ojacali su pre svih Crvena zvezda i Hajduk, pa i Dinamo, Zeljeznicar, Sarajevo, Vojvodina, Velez… 11-3-2-3-2-5-5-4-4-6, to su mesta koje je Partizan osvajao tokom tih godina. Cak se i broj reprezentativaca tih godina smanjio. Jedina prava zvezda bio je Momcilo Vukotic, rodjen 1950. godine. Ostali, Bjekovic, Antic, Damjanovic, Paunovic… bili su dobri igraci, ali jednostavno nisu bili na nivou prethodnih generacija. Desilo se da je na SP 1974. godine reprezentacija otisla bez ijednog jedinog igraca Partizana. A Galicev pogodak u ½ finalu SP u Cileu 1962. ostao je zapisan kao poslednji pogodak jednog igraca Partizana na zavrsnom takmicenju SP. (PS – Mijatovic je “postigao” gol protiv Nemacke 1998. kao igrac Reala, no neverovatnim bezobrazlukom FIFA je gol pripisala Mijatovicu, iako su nakon njegovog ubacivanja loptu dotakli Stankovic, Köpke i Jeremies).
Vreme oscilacija (1976.-1985.)
Izgledalo je da ce se Partizanov sunovrat nastaviti, ali je maja 1976. to, na kratko, zaustavljeno. Hajduk je slavio svoju titulu, trecu za redom, na Karaburmi, racunajuci da je Partizan remizirao sa Olimpijom u Ljubljani. Sudija Maksimovic je produzio utakmicu i u 93. minutu Nenad Bjekovic je prekinuo 11-godisnji post Partizana. Titula je vracena na stadion zlocinacke JNA. Te sezone “grobari” su sebe proglasili najvernijim navijacima na svetu. Naime, Hajduk je unistio Partizan u Beogradu, brzo poveo 2:0 i na kraju ga izblamirao sa 6:1. No, “jug” je pevao i bodrio crno-bele celu utakmicu, bez prestanka, bez zvizduka, i kad je bilo 6:0. Svoju vernost i sportsko dostojanstvo grobari su (mozda jos malo pod uticajem svojih oceva, koji su ih naucili bratstvu i jedinstvu) pokazali kad su Hajduk ispratili salvama aplauza, a igraci Partizana pozdravili svoju publiku kao da su osvojili nesto veliko. A titula je, zapravo, tim porazom bila izgubljena, vratili su je Maksimovic i Bjekovic u poslednjem kolu. Dve godine kasnije, briljantna i superiorna crno-bela masinerija gazila je sve pred sobom. Svega dva poraza, dve velike pobede nad vecitim rivalom, Vukotic na vrhuncu svoje moci, potpomognut Santracem, celicnom odbranom Stojkovic-Hatunic, neumornim Trifunovicem, Klincarskim, Pavkovicem… A na golu nepredvidivi Borota. Cim su crno-beli pomislili da se vracaju u vrh jugoslovenskog fudbala, ponovo ih je zadesila kriza. Otisao je Moca Vukotic i u naredne dve sezone (1979. i 1980.) parni valjak se zaglavio u gusto i duboko blato. Spasavao se od ispadanja u poslednjem kolu, te zavrsio na rekordno niskom 15. i 13. mestu. Sve do 1983. Partizan nije uspeo ni za Evropu da se izbori. Titulu je vratio 1983. godine, u vreme kada je jugoslovenski fudbal bio mozda na svojim najnizim granama u istoriji. Uz Vukotica, glavni igraci bili su narodni heroj Radanovic, koji je pogotkom protiv Bugarske odveo reprezentaciju na EP 1984. (bolje da nije, prim. aut.), golman Stojic, te povremeni reprezentativci Radovic, Zivkovic, Djelmas… Da, i nezaboravni Dragan Mance, koji je postigao mnogo znacajnih golova, pre no sto je poginuo u saobracajnoj nesreci 1985. godine. I naredne dve godine Partizan je bio u vrhu, ali nije uspeo da ponovi uspeh iz 1983. KJ kao da je izbrisan iz takmicarskog kalendara kluba iz Humske. 1979. stigli su do finala, nakon 21 godine, ali najdrazeg trofeja, njihovog Marsala, nije bilo. U Evropi takodje uzasno lose. U tri KES-a, porazi od tri Dynama – dresdenskog, kyivskog i berlinskog. Pamti se i veliki povratak protiv engleskog QPR-a, nakon 2:6 na Loftus Roadu, Partizan je ostvario cudo pobedivsi 4:0 u revansu. No, gorke pilule popijene su od Videotona i Nantesa, te su mali partizanovci tih godina ucili da broje ovako: “1, 2, 3, Nantes, Videoton, QPR, 7, 8, 9…” Mala je uteha bio Srednjeevropski kup 1978., u konkurenciji prvaka italijanske, austrijske i madjarske druge lige, Perugie i kompanije…
Bombastičan naslov za skok tiraža novina.
Dobro je da još ima normalnih. Hvala na čestitkama. 
Usput da ti kažem, dobili smo i rat samo ti još nisu javili. 
Evo Jeko, ja sam trenutno pristojan i fin!!!
Nema te ko Plesa!
