Procitajte ovo . . .
Вино пије Топлица Милане
Вино пије Косанчић Земане
У улици Богдана Љутице
А у крчми Страхињића Бана.
Проговара Косанчић Земане
Брате драги Топлица Милане
"Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе од образа?"
Кад се Милан напојио вина
Онда поче пијан бесједити:
"Е мој брате, Косанчић Земане
Како нећу сузе прољевати,
Када нама долазе Кипрани?
А Кипрани љути витезови,
Сваком ватра из деснице сијева.“
Ево скоро дваес годиница
Да три паса нијесмо саставили
А долази јуначки Апоел
И са њиме три стотине војске
Да на мејдан поћера соколе.
Помоз брате Косанчић Земане
Даћу тебе три товара блага,
Даћу тебе меда и шећера,
Даћу тебе вина и ракије,
Даћу тебе свиле и кадиве;
Успијеш ли силу обуздати.
Е ту ти се Земан ражљутио
Па говори Топлици Милану.
Не будали Топлица Милане
Не наричи кано жена нека
Кипрани се могу уставити
Ђе су њима Токио и Бари
Ђе су њима на прсима токе
Ђе су њима ноге разигране
Па да шњима чаролије праве?
Док имамо нашег Милијаша
И јунака Ибрахима Геја
Брзоногог витеза огњеног
Краљевића Марка Мишковића
И судију строгог Чарлса Реја
Нико нама наудит’ не може.
Није прошла ни седмица дана
Кад ето ти љутијех Кипрана
На црвено слово ударише
По трави се бијелој растрчаше
Кано да их на стотине има
А у ствари један их је мање.
Ал не спава Косанчић Земане
Већ он љути одговор им спрема.
Мили Боже! Чуда великога!
Или грми, ил’ се земља тресе!
Ил’ удара море у брегове?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит' удара море у брегове,
Већ соколи мејдан започели!
Шцепаше се у кости јуначке
И погнаше по зеленој трави.
А травица бијеше много добра
Но соколи нијесу навикнули.
Намјери се јунак на јунака,
Делије им ноге изломише,
Ал љута гуја у кипарске груди
Не дају се лако одступити.
И судији много жао бијеше
На очи му сузе ударише
Рони сузе низ образ румени.
Па му сузе поглед замутише.
Тад процвиље Мишковицу Марко:
“Ðе си данас, посестримо вило?
Ðе си данас, ниђе те не било!
Е да си се криво заклињала,
Ðегод мене до невоље буде,
Да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
"Зашто брате, Мишковићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила,
Да не чиниш у четвртак кавге?
Срамота је двоме на једнога;
Ðе су тебе гује из потаје?"
Ђе је Дуле да их гепекује
Ил’ Небојша што фузије ствара.“
Касно вила Марку говорила,
Касно Марко на Косово стиже
Јер Косовски већ им ућерао
па и Ненад нови Бранковићу.
Ал не да се јуначка дружина
Једва дишу али још кидишу
Те освету слатку начињеше
Што их врати од страшнога шока.
Носише се све до пола ноћи
Нико никог предобит не може.
Попадао јунак до јунака
Ал’ на крају победника нема.
Сад Топлица ситну књигу пише
Добро зна изгубили нијесу
Јуначки се с јачим поватали
И на трави срце оставили
Али жали за побједом слатком
Па одступа високоморално
Да другима препусти команду
И остане чистога образа
Не би ли му сјевер опростио
Да му не би шарца запалио.
