Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.449
Na ovdašnjem šarenom izdavačkom tržištu pojavile su se još dve knjige koje upotpunjuju opus navodnih otkrića o Srbima kao “posebnom, nebeskom i najstarijem narodu”.
Radi se o knjigama koje, na prividno naučni način, pokušavaju da opravdaju navedene teze, naravno, ne poštujući naučnu metodologiju i uzimajući sumnjive pretpostavke kao čvrste činjenice.
Izvesni Miloš Grozdanović iz Niša, svojevrsnim matematičkim metodoma u knjizi „Srbi jesu narod najstariji“ otkriva da ta starost datira čitavih 27 hiljada godina:
“Problem je u tome što dosadašnja istraživanja u oblasti istorije nisu dala adekvatne rezultate. Tek, sa matematičkim učešćem u istorijskoj nauci možemo da dođemo do nekih konkretnih rezultata. Mi smo ovde, znači, autohtoni narod. Dvadesetsedamhiljada godina. Sada je samo problem u onima koji, očigledno, ne znaju da povežu jedan i jedan.”
U drugoj knjizi - “Besmrtni Kastro i srbski rod” - spisateljica Dragoslava Koprivica hrabro konstatuje da je legendarni kubanski lider poreklom Srbin, obrazlažući to, po njoj, nepobitnom tezom:
“Fidel Kastro je Srbin, odnosno Kelt, a neucenjeni istoričari dobro znaju da su Kelti, ustvari, Srbi. Nema dokaza da njegov otac Angel Kastro ne bi mogao biti Anđelko Kastratović”.
Pošto je utvrdila te činjenice, Dragoslava Koprivica veruje da bi njeno otkriće moglo da bude od velike koristi srpskom narodu:
“Kastro je za mene veliki, em je naša krv. Naš je! Mislim da je Srbima, u ovom jednom sunovratu u kojem žive, zaista može da podigne neko dostojanstvo i da, svakako, pomogne da nam se ne nametne neki kompleks inferiornosti.”
Profesor istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu Radivoj Radić, koji se u svojim radovima bavio fenomenom pseudoistoričara, kaže da se oni pojavljuju u kriznim vremenima, što je posebno bilo naglašeno tokom ratnih devedesetih.
Taj talas se, međutim, nastavio i u dvehiljaditim, izdavanjem knjiga i održavanjem tribina. Radić kaže da deo populacije voli da veruje u takve stvari.
“Ako je za neku utehu, ja sam pričao sa kolegama iz Bugarske i Grčke o tom fenomenu. Neki pseudoistoričari u Bugarskoj tvrde da su oni, kao Tračani, najstariji narod, Grcima koji imaju najveći doprinos evropskoj civilizaciji to nije dovoljno, pa kažu da su Egipćani, zapravo, stari Grci. Na Balkanskom poluostvrvu to je posebna priča. Tu imate nekoliko malih naroda. To malih, nije uvredljivo. Prosto, malih po broju stanovnika, pa i po nekom doprinosu civilizaciji, ali časnih naroda, i svaki bi želeo da bude bar jedan dan stariji od svog suseda. To je, prosto, jedan fenomen”, kaže Radić.
Filozof Sreten Ugričić, koji se u nekim svojim knjigama, takođe, osvrnuo na fenomen propovedanja mita o Srbima kao “nebeskom narodu”, smatra da je u pitanju ozbiljan simptom društvenog i kulturnog poremećaja koji je ovde već decenijama prisutan.
„To je očigleno neka vrsta kompenzacije za bitne nedostatke. Ti nedostaci su na individualnom nivou i na opštem drštvenom, kulturnom i simboličkom nivou“, navodi Ugričić.
Na individualnom nivou to je nedostatak najosnovnijeg temeljnog obrazovanja i statusa prosvete, nauke, kulture, argumenata, činjenice i kritike, što su pretpostavke osnovnog naučnog i objektivnog stava. A na opštem, simboličkom i kulturnom planu...
„ ...to je simptom kompenzacije za opštu krizu koja vlada u društvu i nagomilane probleme koji imaju i etičku, i političku, i istorijsku prirodu. Oni se nikako ne rešavaju. Ostavljaju se nerazrešenim. Oni opterećuju to kolektivno nesvesno i kolektivni imaginarijum. Onda taj kolektivni imaginarijum proizvodi takve narative, mistifikacije, ne bi li se, na izvestan način, branio od toga opterećenja.“
Većina navodnih otkrića pseudoistoričara svodi se na najprostiju jezičku igrariju, tako da je deo značajnih istorjskih ličnosti, neverovatnom analogijom, prebačen u korpus srpskog naroda.
„Pa kažu da Aleksandar Veliki ne pripada grčkom svetu, nego je on po njima Srbin koji je Aleksandar III Karanović. Onda su Mehmed Osvajač, turski sultan, i njegov potomak Sulejman Veličanstveni, takođe, Srbi. Bila je i čitava priča da je Justinijan Srbin, a čak je Bizmark, navodno, bio Srbin. Baba mu nije znala ništa drugo, nego samo srpski“, kaže Radivoj Radić.
Pomenuti Miloš Grozdanovič, svojim matematičkim proračunima odlazi u još dalju istoriju:
„Taj Grozdanović iz Niša tvrdi da su Srbi i narod Maja, jer – zaboga – ime Maja postoji i kod Srba. On i čitav niz imena nekih faraona dovodi u vezu sa Srbima. Mislim da se jedan zove Nebre, a to znači – Ne, bre! „… kaže Radić, konstatujući:
“Ukratko, to je jedna priča koristoljubivih, pomalo zanesenih i tih lažnih patriota koji, iz raznih svojih interesa, pletu ovakve priče i zbunjuju ovaj, ionako dovoljno zbunjen, narod.”
http://www.sumadijapress.com/index-p70-ni13289-c70.html
Radi se o knjigama koje, na prividno naučni način, pokušavaju da opravdaju navedene teze, naravno, ne poštujući naučnu metodologiju i uzimajući sumnjive pretpostavke kao čvrste činjenice.
Izvesni Miloš Grozdanović iz Niša, svojevrsnim matematičkim metodoma u knjizi „Srbi jesu narod najstariji“ otkriva da ta starost datira čitavih 27 hiljada godina:
“Problem je u tome što dosadašnja istraživanja u oblasti istorije nisu dala adekvatne rezultate. Tek, sa matematičkim učešćem u istorijskoj nauci možemo da dođemo do nekih konkretnih rezultata. Mi smo ovde, znači, autohtoni narod. Dvadesetsedamhiljada godina. Sada je samo problem u onima koji, očigledno, ne znaju da povežu jedan i jedan.”
U drugoj knjizi - “Besmrtni Kastro i srbski rod” - spisateljica Dragoslava Koprivica hrabro konstatuje da je legendarni kubanski lider poreklom Srbin, obrazlažući to, po njoj, nepobitnom tezom:
“Fidel Kastro je Srbin, odnosno Kelt, a neucenjeni istoričari dobro znaju da su Kelti, ustvari, Srbi. Nema dokaza da njegov otac Angel Kastro ne bi mogao biti Anđelko Kastratović”.
Pošto je utvrdila te činjenice, Dragoslava Koprivica veruje da bi njeno otkriće moglo da bude od velike koristi srpskom narodu:
“Kastro je za mene veliki, em je naša krv. Naš je! Mislim da je Srbima, u ovom jednom sunovratu u kojem žive, zaista može da podigne neko dostojanstvo i da, svakako, pomogne da nam se ne nametne neki kompleks inferiornosti.”
Profesor istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu Radivoj Radić, koji se u svojim radovima bavio fenomenom pseudoistoričara, kaže da se oni pojavljuju u kriznim vremenima, što je posebno bilo naglašeno tokom ratnih devedesetih.
Taj talas se, međutim, nastavio i u dvehiljaditim, izdavanjem knjiga i održavanjem tribina. Radić kaže da deo populacije voli da veruje u takve stvari.
“Ako je za neku utehu, ja sam pričao sa kolegama iz Bugarske i Grčke o tom fenomenu. Neki pseudoistoričari u Bugarskoj tvrde da su oni, kao Tračani, najstariji narod, Grcima koji imaju najveći doprinos evropskoj civilizaciji to nije dovoljno, pa kažu da su Egipćani, zapravo, stari Grci. Na Balkanskom poluostvrvu to je posebna priča. Tu imate nekoliko malih naroda. To malih, nije uvredljivo. Prosto, malih po broju stanovnika, pa i po nekom doprinosu civilizaciji, ali časnih naroda, i svaki bi želeo da bude bar jedan dan stariji od svog suseda. To je, prosto, jedan fenomen”, kaže Radić.
Filozof Sreten Ugričić, koji se u nekim svojim knjigama, takođe, osvrnuo na fenomen propovedanja mita o Srbima kao “nebeskom narodu”, smatra da je u pitanju ozbiljan simptom društvenog i kulturnog poremećaja koji je ovde već decenijama prisutan.
„To je očigleno neka vrsta kompenzacije za bitne nedostatke. Ti nedostaci su na individualnom nivou i na opštem drštvenom, kulturnom i simboličkom nivou“, navodi Ugričić.
Na individualnom nivou to je nedostatak najosnovnijeg temeljnog obrazovanja i statusa prosvete, nauke, kulture, argumenata, činjenice i kritike, što su pretpostavke osnovnog naučnog i objektivnog stava. A na opštem, simboličkom i kulturnom planu...
„ ...to je simptom kompenzacije za opštu krizu koja vlada u društvu i nagomilane probleme koji imaju i etičku, i političku, i istorijsku prirodu. Oni se nikako ne rešavaju. Ostavljaju se nerazrešenim. Oni opterećuju to kolektivno nesvesno i kolektivni imaginarijum. Onda taj kolektivni imaginarijum proizvodi takve narative, mistifikacije, ne bi li se, na izvestan način, branio od toga opterećenja.“
Većina navodnih otkrića pseudoistoričara svodi se na najprostiju jezičku igrariju, tako da je deo značajnih istorjskih ličnosti, neverovatnom analogijom, prebačen u korpus srpskog naroda.
„Pa kažu da Aleksandar Veliki ne pripada grčkom svetu, nego je on po njima Srbin koji je Aleksandar III Karanović. Onda su Mehmed Osvajač, turski sultan, i njegov potomak Sulejman Veličanstveni, takođe, Srbi. Bila je i čitava priča da je Justinijan Srbin, a čak je Bizmark, navodno, bio Srbin. Baba mu nije znala ništa drugo, nego samo srpski“, kaže Radivoj Radić.
Pomenuti Miloš Grozdanovič, svojim matematičkim proračunima odlazi u još dalju istoriju:
„Taj Grozdanović iz Niša tvrdi da su Srbi i narod Maja, jer – zaboga – ime Maja postoji i kod Srba. On i čitav niz imena nekih faraona dovodi u vezu sa Srbima. Mislim da se jedan zove Nebre, a to znači – Ne, bre! „… kaže Radić, konstatujući:
“Ukratko, to je jedna priča koristoljubivih, pomalo zanesenih i tih lažnih patriota koji, iz raznih svojih interesa, pletu ovakve priče i zbunjuju ovaj, ionako dovoljno zbunjen, narod.”
http://www.sumadijapress.com/index-p70-ni13289-c70.html
