cetka
Iskusan
- Poruka
- 5.503
http://ftp.nspm.rs/komentar-dana/fa...sica-o-lazi-kao-vidu-srpskog-patriotizma.html
Уколико је неко претходних година пратио бошњачке [1] [2] или хрватске медије [3] или водио дискусију са неким њиховим националистима (па чак и антинационалистима!) лако је могао да примети колико је код њих популарна прича о томе како је „лаж вид српског патриотизма“ што наводно представља признање Добрице Ћосића лично.
Познато је колика опседнутост влада Ћосићем у њиховој интелектуалној и медијској јавности, који је са њихове стране био доживљаван као некакав Ђепето који из сенке вуче конце српског национализма па и у „удруженог злочиначког подухвата“. Због тога им је било изузетно драго када су од самог „инспиратора“ лично могли да чују признање у коме он наводно каже:
„Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. Лаж је српски државни интерес. Лаж је у самом бићу Србина. У овој земљи свака лаж на крају постаје истина. Србе је толико пута у историји спасавала лаж“
Но шта у ствари представља наводно „признање“ Добрице Ћосића? Сам Ћосић то никада није изрекао као некакву оцену карактера српског народа – што највероватније мисле многи који су уверени да га цитирају – већ се поменуте речи налазе у његовом роману Деобеобјављеном први пут 1961. године! Али није само ствар у томе да је реч о роману, већ и о томе да је чак и оно што је написано у њему погрешно цитирано и фалсификовано. Ево шта стварно пише:
„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма (подвлачење Н.П) и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи.Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам.“ (Ћосић, 2017: 96-97)
Корисно је овом приликом и анализирати Деобе, као и самог Ћосића, јер могла би се упuтити и примедба у стилу како ето они јесу изменили текст и дописали пар реченица, али како то ипак представља препоруку и савет самог аутора. Чиме се дакле бави поменути роман и коме припадају цитиране реченице? Дело се бави Равногорским покретом Драже Михаиловића на територији централне Србије у измишљеном селу Прерово, а поменуте речи су заправо записи студента Младена Ракића који се придружио четницима. Наравно, четници, којима се поменути роман бави, нису представљени као позитивци и како време тј. странице одмичу њихова слика је све мрачнија. Злочини постају све учесталији, а колаборација и пактирање са Немцима израженије.
I naravno da svi ti koji su koristili falsifikate da bi uprljali srpski korpus će preći preko ovih činjenica sa podsmehom jer u svojoj nakani su delimično uspeli, slobodno su blatili ceo narod na dominantno srpskom forumu. Iskoristili su sekvencu iz romana DĆ i tu izmenili ono što im ne odgovara u ono što njihovim očima prija, gebelsovština par ekselans.
Уколико је неко претходних година пратио бошњачке [1] [2] или хрватске медије [3] или водио дискусију са неким њиховим националистима (па чак и антинационалистима!) лако је могао да примети колико је код њих популарна прича о томе како је „лаж вид српског патриотизма“ што наводно представља признање Добрице Ћосића лично.
Познато је колика опседнутост влада Ћосићем у њиховој интелектуалној и медијској јавности, који је са њихове стране био доживљаван као некакав Ђепето који из сенке вуче конце српског национализма па и у „удруженог злочиначког подухвата“. Због тога им је било изузетно драго када су од самог „инспиратора“ лично могли да чују признање у коме он наводно каже:
„Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. Лаж је српски државни интерес. Лаж је у самом бићу Србина. У овој земљи свака лаж на крају постаје истина. Србе је толико пута у историји спасавала лаж“
Но шта у ствари представља наводно „признање“ Добрице Ћосића? Сам Ћосић то никада није изрекао као некакву оцену карактера српског народа – што највероватније мисле многи који су уверени да га цитирају – већ се поменуте речи налазе у његовом роману Деобеобјављеном први пут 1961. године! Али није само ствар у томе да је реч о роману, већ и о томе да је чак и оно што је написано у њему погрешно цитирано и фалсификовано. Ево шта стварно пише:
„Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма (подвлачење Н.П) и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима — то је апокалипса лажи.Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да иема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам.“ (Ћосић, 2017: 96-97)
Дакле тамо где је у роману пише „нашег“ приликом цитирање се ставља „српског“, док су последње четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ непостојеће.
Корисно је овом приликом и анализирати Деобе, као и самог Ћосића, јер могла би се упuтити и примедба у стилу како ето они јесу изменили текст и дописали пар реченица, али како то ипак представља препоруку и савет самог аутора. Чиме се дакле бави поменути роман и коме припадају цитиране реченице? Дело се бави Равногорским покретом Драже Михаиловића на територији централне Србије у измишљеном селу Прерово, а поменуте речи су заправо записи студента Младена Ракића који се придружио четницима. Наравно, четници, којима се поменути роман бави, нису представљени као позитивци и како време тј. странице одмичу њихова слика је све мрачнија. Злочини постају све учесталији, а колаборација и пактирање са Немцима израженије.
I naravno da svi ti koji su koristili falsifikate da bi uprljali srpski korpus će preći preko ovih činjenica sa podsmehom jer u svojoj nakani su delimično uspeli, slobodno su blatili ceo narod na dominantno srpskom forumu. Iskoristili su sekvencu iz romana DĆ i tu izmenili ono što im ne odgovara u ono što njihovim očima prija, gebelsovština par ekselans.
