„Kako je Marin le Pen postala ugledna i zašto to ne treba da vas zavarava?“: Politico u analizi o rebrendiranju desnice
S. D.12.02.2024. 23:53
Foto: EPA-EFE
Godine 1987, žmirkavi političar plave kose tankih usana po imenu Žan Mari Le Pen, gostujući u jednoj francuskoj radio emisiji, na pitanje da li veruje da je šest miliona Jevreja ubijeno u nacističkim gasnim komorama dugo je razmišljao pre nego što je dao odgovor.
Počeo je da razmišlja o pitanju, piše
Politico u analizi o ocu i ćerki Le Pen, kao da mu je upravo postavljeno mišljenje o postojanju NLO-a, nekoliko sekundi tražeći prave reči, a onda je došao do formule koja ga je, činilo se, zadovoljila – smrt šest miliona Jevreja tokom Drugog svetskog rata, izjavio je, bili su „point de detail“ — manji detalj, tehnika u široj istoriji rata, kao i predmet debate među istoričarima.
Kao vođa krajnje desničarske stranke Nacionalni front, do 1987. godine više puta je proglašen krivim po raznim optužbama za podsticanje rasne mržnje, pored njegove zloglasne odbrane upotrebe torture od strane francuskih snaga u Alžiru.
Foto: EPA-EFE/JULIEN DE ROSA
Ipak, to je bila dosetka o detaljima koja se iz nekog razloga uvukla u kolektivnu svest kao neka vrsta mima pre nego što je internet uopšte i nastao.
Njegova reputacija bila je tako duboko ukorenjena, da se lako prenela na njegovu ćerku Marin. Predstavljena kao nova predsednica Nacionalnog fronta 2011. godine, za mlađu Le Pen se široko pretpostavljalo da je ženska verzija svog oca.
Nije škodilo što su u to vreme mnogi poručnici njenog oca još uvek bili u vrhu Nacionalnog fronta. Poput svog oca, Marin Le Pen izgledala je vešto u umetnosti stvaranja gneva, kao na primer kada je 2010. godine ulične molitve muslimana uporedila sa „okupacijom“ Francuske. (Na kraju je oslobođena optužbi za podsticanje rasne mržnje zbog ovog komenatara)
Međutim, kako su godine prolazile, Marin je naučila kako da izbegne manje skandale koji su iskopavali vezu sa Žan Marijem.
Svojim izjavama ciljala je na apstraktne koncepte, poput fundamentalističkog islama, a ne na grupe ljudi.
Tokom njene tri kandidature na predsedničkim izborima, trenutak koji je izazvao najveću političku sramotu Le Pen bila je njena nesposobnost da odbrani plan o izlasku iz evrozone tokom debate sa Emanuelom Makronom, a ne bilo šta u vezi sa kulturološkim ratnim pitanjima koja su obeležila mandat njenog oca kao najviše političke parije u zemlji.
Tokom više od jedne decenije, ona je uložila pedantan napor da svoju stranku rebrendira u prvo populističko vozilo u Francuskoj koje se zalaže za malog čoveka.
Stara garda Žan Marija je istrgnuta. Marin Le Pen je 2015. godine izbacila svog oca iz stranke.
Ona je 2018. godine otišla korak dalje promenom imena stranke iz istorijskog „Nacionalnog fronta“ u isti, ali drugačiji „Nacionalni skup“.
Podrška stranke je snažna među mlađim biračima, a Le Pen se okružila lojalistima koji svoju karijeru duguju njoj, a ne njenom ocu. Zaista, aktuelni predsednik stranke, kome je Le Penova prepustila kontrolu 2022. godine, je 28-godišnji Džordan Bardela.
Na neki način, barem zbog optužbi za antisemitizam, napori Le Penove dostigli su prekretnicu krajem prošle godine kada se pridružila maršu protiv antisemitizma koji je održan nakon napada Hamasa na Izrael 7. oktobra.
Dok je krajnje levičarska stranka Nepokorna Francuska pozvala da je prisustvo Le Penove na skupu kao razlog da građani ne prisustvuju, a odsutan je i predsednik Makron – prisustvo Marin Le Pen ipak nije izazvalo mnogo negodovanja.
Čak i naprotiv, bivši ministar obrazovanja desnog centra Luk Feri otišao je toliko daleko da je proglasio da je Nacionalni skup sada „republikanska“ partija.
„Većina aktivista Nacionalnog skupa i veliki deo biračkog tela ne sećaju se ere Žan Mari Le Pena“, rekao je Žan-Iv Kami, specijalista za krajnje desničarske pokrete u Evropi za istraživački centar IRIS.
„Događaji koji su ga oblikovali bili su Drugi svetski rat i Alžirski rat. Ali ove stare reference krajnje desnice sada su drevna istorija. Jednostavno, nema smisla optuživati je da vodi stranku Žan Mari Le Pena“, dodao je on.
Obraćajući se novinarima tokom godišnje konferencije za štampu u januaru, Le Pen je sugerisala da je u ovoj fazi nastavak pozivanja na istoriju stranke i uloge njenog oca u njoj kada se raspravlja o njenoj politici bio „neelegantan“.
„Oni koji insistiraju da nas i dalje nazivaju Nacionalnim frontom dokazuju da nemaju mnogo toga da kažu o nama“, navela je tada Marin Le Pen.
Marin Le Pen je Meloni 2.0?
Bendžamin Hadad, poslanik Makronove Renesansne partije, slaže se sa Kamijem da više nema političkog smisla tretirati mlađu Le Pen kao izvan nje — ili sramotiti njene milione sledbenika upozorenjima o njenom navodnom odsustvu republikanskih vrednosti.
„To je stranka protiv koje se borimo“, rekao je. „Mi se borimo protiv njene platforme i njenih vrednosti. Smatramo da su njeni planovi opasni za državu i Evropu. Ali ne mislim da se protiv toga treba boriti moralisanjem, jer to ne funkcioniše. Pozivanje na istoriju manje je efikasno nego izgovaranje onoga što je u njihovom programu i argumentovanje protiv toga, tačku po tačku“, objasnio je Hadad.
Ali za mnoge Francuze i ne mali broj stranaca koji gledaju iz inostranstva, ostaje pitanje: koliko su Le Pen i njena partija Nacionalnog skupa zaista normalne?
Da li je to, u suštini, ekstremno desničarska organizacija koja će osloboditi pakao manjinskim grupama u Francuskoj, pored toga što će raznijeti veze Francuske sa EU i NATO-om, ako dođe na vlast?
Ili je to desni populistički pokret na liniji koalicione vlade italijanskog premijera Đorđa Melonija, čija je kora daleko gora od njenog ugriza?
Uoči izbora za Evropski parlament koji bi trebalo da se održe u junu, ankete pokazuju da bi stranka osvojila čak 28 odsto glasova, daleko ispred koalicije centra i desnog centra koju predvodi Makronova Renesansa, koja bi, prema podacima, trebalo da osvoji samo 19 odsto u anketi Politico.
Ne samo da bi Le Pen i Bardela mogli da osramote predsednički tabor; mogli bi da nadmaše svoj prethodni najbolji rezultat od 23 odsto na evropskim izborima 2019.
Sama Francuska je podeljena po pitanju respektabiliteta Le Penove. Dok nacionalna novinska agencija, agencija Frans pres i dnevne novine, nastavljaju da opisuju Nacionalni skup kao „krajnju desnicu“, drugi mediji su ažurirali svoj rečnik na „desničarski populistički“ ili „nacionalistički desni“.
Kami, specijalista krajnje desnice smatra da „nacionalni skup ne priprema povratak fašizmu“.
„To je stranka koja deluje u republikanskom kontekstu. Prihvata Republiku. Poštuje zakon. Aktivno učestvuje u demokratskom životu. U tom smislu, da, to je republička stranka.”
U mnogim aspektima, dodaje on, Erik Zemur, šef krajnje desničarske partije „Rekonkvista“, „daleko je radikalniji od Le Penove“.
Ipak, Kami to kvalifikuje ističući da u nekim aspektima svoje platforme Le Penova partija održava direktnu liniju unazad do dana Žan-Marija.
Glavni među njima jeste obećanje da će se uspostaviti politika „nacionalnog prioriteta“ kojom će francuskim državljanima biti dat preferencijalni pristup poslovima, beneficijama i socijalnim stanovima u odnosu na strance, čak i one koji plaćaju porez u Francuskoj.
„Ovo nije u francuskoj republikanskoj tradiciji“, rekao je on. „Ona pravi razliku između francuskih državljana i drugih koja je protivna Ustavu“.
Krajem prošle godine, stranka predsednika Makrona je predstavila imigracioni zakon koji je u nekoliko delova imao čudnu sličnost sa programom Nacionalnog skupa.
Parlament je usvojio zakon uz podršku Le Penove stranke – što je redak događaj s obzirom na uobičajeni stav stranke o opštem protivljenju.
Neki tvrde da iako je Le Penova možda raskinula sa antisemitizmom svog oca, njeni komentari o muslimanima i imigrantima graniče sa islamofobijom.
Ukazuju na njene komentare o „neprekidnim zahtevima manjina“ (2021); o tome da su muslimanski veo ideološki marker „opasan kao nacizam“ (2022); o okončanju pristupa državljanstvu sa pravom rođenja; i prisilna repatrijacija kriminalaca rođenih u inostranstvu kao dokaz, u najmanju ruku, radikalne antiislamske agende.
Prema nacionalnim statističkim podacima, muslimani čine oko 10 odsto francuskog stanovništva. Nema sumnje da bi, da Le Penova bude izabrana za predsednika, ova populacija osetila teskobu u najmanju ruku zbog ograničenja javnog ispoljavanja religioznosti.
„Ako uzmete komentare Marin Le Pen… Za mene nema sumnje da ona pripada krajnjoj desnici“, rekla je Sesil Alduj, specijalista za jezike i istraživačica, koja je napisala knjige o govoru Le Pen, za poslovni dnevnik Les Ehos.
„Ona zastupa organističku viziju društva u kojoj se pojedinac priklanja tradicionalnim društvenim hijerarhijama koje su van njihove kontrole: determinizmu krvi, porodice i nacije. Čak i ako pokuša da izbriše stigmatizirajući aspekt svog programa vis-a-vis određenih grupa, ona ima ideologiju krajnje desnice i njeni izabrani zvaničnici su krajnje desni. Da li se njen otac ne bi složio sa bilo kojim aspektom njenog programa? Ne.“
U Evropskom parlamentu stranka Le Penove pripada istoj grupi kao Alternativa za Nemačku AfD, koja se trenutno suočava sa masovnim demonstracijama protiv krajnje desnice širom Nemačke.
Dok je Le Penova odbacila izveštaj o planu koji su raspravljali neke ličnosti AfD za deportaciju Nemaca rođenih u inostranstvu, rekavši da postavlja pitanja o zajedničkom članstvu dve stranke u grupi Identitet i demokratija, ona tek treba da prekine veze.
Le Pen se često pojavljuje sa krajnjim desničarskim saveznicima u Italiji, odnosno sa Mateom Salvinijem, šefom pokreta Liga.
Dakle, da li je Le Pen konačno postigla političku normalnost, otresajući se nasleđa svog oca? Nema sumnje da je njena duga kampanja usmerena na uništavanje reputacije očeve stranke u velikoj meri bila uspešna.
Ali nikada nije otišla toliko daleko da je potpuno odbacila nasleđe svog oca, na primer tako što je javno osudila rasizam, antisemitizam i ksenofobiju iz ranijih godina svoje stranke.
Umesto toga, ona je nastojala da promeni imidž svog brenda, a da nikada nije odbacila ključne delove njegove platforme, kao što je plan nacionalnog prioriteta, ili ga udaljila od njegovog fundamentalno nacionalističkog DNK.
Za veći deo stanovništva Francuske – muslimane, ali i one koji su rođeni u inostranstvu i sve koji traže francusko državljanstvo – predsedništvo Le Pen predstavljalo bi pretnju.
A za širi zapadni, proevropski poredak, postoji očigledna opasnost u njenoj kontinuiranoj simpatiji prema Putinu, koji otvoreno podržava Le Pen i primio je u zvaničnu posetu 2017.
Jedna češko-ruska banka je takođe svojevremeno dala njenoj stranci finansijski spas u u obliku kredita od 9 miliona evra. Na evropskoj sceni, Le Pen je možda odustala od planova za izlazak iz Evropske unije, ali ostaje potencijal za duboke poremećaje.
Ona je obećala da će osporiti autoritet Evropske komisije (koju je svojevremeno obećala da će ukinuti) i transformisati EU u neku vrstu međuvladine konferencije.
Le Pen možda nije politički ljudožder koji je bio njen otac, ali ona i dalje utelovljuje oblik politike koji je daleko radikalniji i transgresivniji nego što bi ona željela da izgleda.
Kako se približavaju evropski izbori, pitanje normalizacije Le Penove više nije tema koja će privući mnogo komentara u francuskoj štampi.
Žan-Marijeva ćerka više ne mora da odgovara u ime svog oca i prepustila je partijsko poslovanje Bardeli. Za nju se kaže da priprema novu kandidaturu za predsednika 2027. — njenu poslednju. Šta bi njen otac mislio?
Sa 95 godina, stariji Le Pen se konačno povukao iz javnog života. Previranja njegovog javnog raskida sa Marinom su voda ispod mosta. Na ličnom nivou – u najmanju ruku – otac i ćerka izgledaju bliže nego ikad.
