Etničko porijeklo Albanaca

- Ja sam Velimir Popović, ali to ime ne stoji u mojim diplomama ekonomije i prava - kaže Skadranin Artur Popaj. - Ipak, nije bitno ime koje su nam roditelji dali da bi nam sačuvali glave, sve dok znamo da smo Srbi. Sa srpskim imenom nije moglo da se školuje ni da se zaposli do pada režima Envera Hodže. Danas je moguće da se po visokoj ceni promeni ili ime ili prezime, ne oboje, ali je izuzetno skupo. To nije bitno, jer se svi mi Srbi, sve tri vere, međusobno poznajemo i čuvamo.

Da to zaista funkcioniše u praksi, pokazali su nam pravoslavni Velimir-Artur i musliman Edo Piranić, koji su nas poveli u obilazak plodne Vrake, prostora pet sela između planina i Skadarskog jezera, nekada potpuno naseljenog Srbima.

- Moja porodica je vekovima bila sveštenička, pa smo nazvani Popovići, a u vreme Envera Hodže smo morali da postanemo Popaji - pričao nam je Popaj dok smo se probijali kroz saobraćajni haos Skadra. - U knjigama, koje su vodili moji preci, zabeleženo je da smo posle Kosovskog boja iz Vučitrna prešli u Crnu Goru, zatim u Skadar, odakle smo morali da pobegnemo od zuluma, a 1860. smo se opet vratili. Poslednji sveštenik u porodici bio je brat mog dede koji je 1948. skončao u zatvoru, pod optužbom da je slušao Radio Moskvu.

Sličnu priču o lutanjima kazivao nam je i Srbin Kanto Zefaj, kod koga smo svratili da mu čestitamo katolički Vaskrs.

- Naša sudbina su vekovne seobe i mučno čuvanje identiteta - govori Pavle Jakoja Brajović, predsednik Udruženja srpsko-crnogorske nacionane manjine "Morača-Rozafa" - Srbi ovde nisu dijaspora, već autohtoni narod. Nekako smo uspeli da sačuvamo identitet iako je Srpska pravoslavna crkva zabranjena, kao i korišćenje srpskih imena, koje je naredio 1934. kralj Zogu, a čiju je politiku nastavio i pooštrio Enver Hodža
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/n...staju-popaji-a-velimiri-arturi-clanak-1736815
 
Viden:
- Ja sam Velimir Popović, ali to ime ne stoji u mojim diplomama ekonomije i prava - kaže Skadranin Artur Popaj. - Ipak, nije bitno ime koje su nam roditelji dali da bi nam sačuvali glave, sve dok znamo da smo Srbi. Sa srpskim imenom nije moglo da se školuje ni da se zaposli do pada režima Envera Hodže. Danas je moguće da se po visokoj ceni promeni ili ime ili prezime, ne oboje, ali je izuzetno skupo. To nije bitno, jer se svi mi Srbi, sve tri vere, međusobno poznajemo i čuvamo.

Da to zaista funkcioniše u praksi, pokazali su nam pravoslavni Velimir-Artur i musliman Edo Piranić, koji su nas poveli u obilazak plodne Vrake, prostora pet sela između planina i Skadarskog jezera, nekada potpuno naseljenog Srbima.

- Moja porodica je vekovima bila sveštenička, pa smo nazvani Popovići, a u vreme Envera Hodže smo morali da postanemo Popaji - pričao nam je Popaj dok smo se probijali kroz saobraćajni haos Skadra. - U knjigama, koje su vodili moji preci, zabeleženo je da smo posle Kosovskog boja iz Vučitrna prešli u Crnu Goru, zatim u Skadar, odakle smo morali da pobegnemo od zuluma, a 1860. smo se opet vratili. Poslednji sveštenik u porodici bio je brat mog dede koji je 1948. skončao u zatvoru, pod optužbom da je slušao Radio Moskvu.

Sličnu priču o lutanjima kazivao nam je i Srbin Kanto Zefaj, kod koga smo svratili da mu čestitamo katolički Vaskrs.

- Naša sudbina su vekovne seobe i mučno čuvanje identiteta - govori Pavle Jakoja Brajović, predsednik Udruženja srpsko-crnogorske nacionane manjine "Morača-Rozafa" - Srbi ovde nisu dijaspora, već autohtoni narod. Nekako smo uspeli da sačuvamo identitet iako je Srpska pravoslavna crkva zabranjena, kao i korišćenje srpskih imena, koje je naredio 1934. kralj Zogu, a čiju je politiku nastavio i pooštrio Enver Hodža
http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/n...staju-popaji-a-velimiri-arturi-clanak-1736815
Kliknite za proširenje...
I da li ce neki siptar koji se stalno poziva kako su ugrozeni od Srba, traziti ista prava koja oni imaju u Srbiji, za Srbe u Albaniji. Jedno od siptarskih prava je to da ne izlaze na popis i da ne placaju struju i porez
 
Caucasian_Ovcharka_on_guard_by_molliebean.jpg

Caucasian Ovcharka

Szarplaninac_t5645.jpg

Šarplaninac
 
Arbër.:
An Encyclopaedia of Geography
Hugh Murray (1789–1845)
Longman, Rees, Orme, Brwon, Green, & Longman, London 1834
2dhi6f6.jpg



Razlika :

qeni_sharrit_hunzes_.jpg


Od kada te znam , nisi nista naucio :think: STRASNO !!!
Kliknite za proširenje...

Gde god ste nomadili, vodili ste ga sa sobom. Što bi rekli Ameri - Busted! :hahaha:

Još ga ne zovu Šarplaninac, nego Albanski ( i "Ilirski") ovčar... da se kavkaske pridošlice pohvale svojim ćukom. :hahaha:

Sad možete da svirate koliko hoćete. :hahaha:
 
Mrkalj:
Gde god ste nomadili, vodili ste ga sa sobom. Što bi rekli Ameri - Busted! :hahaha:

Još ga ne zovu Šarplaninac, nego Albanski ( i "Ilirski") ovčar... da se kavkaske pridošlice pohvale svojim ćukom. :hahaha:

Sad možete da svirate koliko hoćete. :hahaha:
Kliknite za proširenje...

Nemoras stavljati smailici , neces me nervirati budi siguran nego toliko dugo da se covek bavi sa istorijom a da nije naucio nista slobodno mozemo zvati takvog coveka = KRETEN a posebno jednog cika kao i ti ! :bye:
 
"У Џукелама се огледа порекло Џукела" - Лорд Бурек 2. Шинтеровић

Море ће све врсте незахвалних џукела да лете из јевропе - ускоро!
Руси се спремају да очисте своје полуострво од вековног беснила.

Порекло Шћипетара је јасно у потпуности - свима сем керовима различитог порекла.
Нису са Кавказа (камо среће), него су и тамо били насељени, па су их староседеоци истерали (паметан свет). Њихово порекло је Иранска пустиња, а и помињани Шарпланинац - једино вредно код Шћипетара, је настао од Персијског пустињског кера...

Керовска посла...
 
Arbër.:
Nemoras stavljati smailici , neces me nervirati budi siguran nego toliko dugo da se covek bavi sa istorijom a da nije naucio nista slobodno mozemo zvati takvog coveka = KRETEN a posebno jednog cika kao i ti ! :bye:
Kliknite za proširenje...



A sta si ti naucio? Ti ne znas nista. Ti ne znas ni najosnovnije stvari o svom plemenu, a to je da su tvoji preci dosli na Balkan nekoliko vekova nakon dolaska Slovena, i da su tvoje pretke na Kosovo kolonizovali Turci posle XV veka (kao sto je i priznao ovaj vas imam iz Prizrena) itd.
 
Još jedan argument koji govori u prilog tezi o kavkaskom poreklu Albanaca.
Ahil71:
Late Bronze Age Armenia Norabak [RISE408] M 1209-1009 BC J2b J2b2a (Z588+ Z589+ Z590+ Z622+ Y1276+, Z590 + Z2515+, Z627-) I5c 73G, 199C, 250C, 263G, 750G, 1438G, 1719A, 3107T, 8251A, 10034C, 10238C, 10398G, 11719A, 12501A, 12705T, 13780G, 14233G, 14766T, 15043A, 15326G, 15924G, 16114T, 16129A, 16169T, 16223T, 16391A, 16519C Allentoft 2015; Y-DNA personal communication from author, additional info from Vince Tilroe
Pardon, ipak više govori o poreklu Albanaca :cool:.
Kliknite za proširenje...
http://www.ancestraljourneys.org/ancientdna.shtml
Ahil71:
J2b2. M241
The J2b2 subclade is present in India, where it appears to have the highest frequency among the middle castes (Dravidian and Indo-European). Its overall level in India is ~5% and this frequency drops in half in neighboring Pakistan. J2b2 is also found in Nepal, but no J2b2 has been found in Tibet, providing strong evidence that the Northern spread of this subclade was prevented by the Himalaya Mountains.

The J2b2 subclade is also present in Anatolia, specifically in the southern and eastern regions, which have been proposed as a source of J haplogroups for many regions. An interesting peak of the J2b2 subclade has been detected in Kosovar Albanians (~17%), whereas the J2b2 levels range from 1 to 4% in the Balkans overall.

Within the J2b2 subclade defined by SNP241, there is a DYS455 deletion allele (8 repeats or DYS455=8) that is not found in the J2b1 (SNP M205) subclade.
http://www.dnaancestry.ae/Y-DNA-Haplogroup-J_arabic.php
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena:
Пише:
др Јован И. Деретић
Народ који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима, пореклом је са Кавказа. У античком времену била је позната једна земља на Кавказу под именом Албанија. Тако су је називали странци, али не и њени становници, баш као и данас ову Албанију. Савремену Албанију њени становници називају Шћиперија. Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског Полуострва, на коме се налази савремени азербејyански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени. Јужни део те античке Албаније припада данас Азербејyану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.
Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса. Кавкаска Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као таква није привлачила освајаче.
У осмом веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Каваза. Тамошње домородачко становништво су превели у ислам и водили са собом као помоћне чете у борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије) као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и један део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су један део становништва из кавкаске Албаније. Арапско освајање Сицилије трајало је дуго времена од 827. до 878. године. Сицилија је подељена на два дела, исламски део и хришћански део, па отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у североисточни део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне снаге. Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су затекли исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у хришћанство.
Византија је, 1042. године, напала Србију и послала своје две војске кроз Епир, дуж приморја. Тадашњи млади цар Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду. Византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак, одлучио се на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску на лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они су са собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао се у Драчу марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном односу са Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије. Манијак је довео са собом само један мали део Албанаца, већина њих је остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви су временом покрштени и италијанизирани, тако да се код њих данас задржало само сећање на њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло задржало се више код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку, него код оног дела који је остао у Италији.
После искрцавања у Драчу Манијак је кренуо са својом војском у правцу Цариграда. Византијска војска, која је остала верна својој влади, пресрела је Манијака код Дојранског Језера и ту је дошло до велике битке у којој је Манијак погинуо. После његове погибије преостала његова војска се предала. Византинци су примили Манијакове византијске војнике, али не и странце, Албанце. Ови нису могли да се врате натраг нити су имали куд да иду, нашли су се као бродоломници на туђој земљи. Молили су Србе да им дозволе да се населе негде у планинама где би могли да живе од сточарства, пошто су они иначе били по традицији сточари. Срби су им дозволили да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. То је био један опустео и готово ненасељен предео. Албанци су гајили стоку и за себе и за Србе и то је било њихово занимање у Србији кроз цео средњи век.
По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи - „они који се нису вратили." Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена.
Главни сведок довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, био је савременик тих догађаја, византијски виши државни чиновник и историчар Михаило Аталиота. Он је описао догађаје у Византији од 1034. до 1078. године. У његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице. (1)

(1) Michael Attaliota: Historia, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae. Impensis ed. Njeberi, Bonnae.

Сајт са којег је преузет текст
 
jevropa:
Пише:
др Јован И. Деретић
Народ који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима, пореклом је са Кавказа. У античком времену била је позната једна земља на Кавказу под именом Албанија. Тако су је називали странци, али не и њени становници, баш као и данас ову Албанију. Савремену Албанију њени становници називају Шћиперија. Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског Полуострва, на коме се налази савремени азербејyански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени. Јужни део те античке Албаније припада данас Азербејyану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.
Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса. Кавкаска Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као таква није привлачила освајаче.
У осмом веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Каваза. Тамошње домородачко становништво су превели у ислам и водили са собом као помоћне чете у борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије) као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и један део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су један део становништва из кавкаске Албаније. Арапско освајање Сицилије трајало је дуго времена од 827. до 878. године. Сицилија је подељена на два дела, исламски део и хришћански део, па отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у североисточни део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне снаге. Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су затекли исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у хришћанство.
Византија је, 1042. године, напала Србију и послала своје две војске кроз Епир, дуж приморја. Тадашњи млади цар Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду. Византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак, одлучио се на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску на лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они су са собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао се у Драчу марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном односу са Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије. Манијак је довео са собом само један мали део Албанаца, већина њих је остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви су временом покрштени и италијанизирани, тако да се код њих данас задржало само сећање на њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло задржало се више код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку, него код оног дела који је остао у Италији.
После искрцавања у Драчу Манијак је кренуо са својом војском у правцу Цариграда. Византијска војска, која је остала верна својој влади, пресрела је Манијака код Дојранског Језера и ту је дошло до велике битке у којој је Манијак погинуо. После његове погибије преостала његова војска се предала. Византинци су примили Манијакове византијске војнике, али не и странце, Албанце. Ови нису могли да се врате натраг нити су имали куд да иду, нашли су се као бродоломници на туђој земљи. Молили су Србе да им дозволе да се населе негде у планинама где би могли да живе од сточарства, пошто су они иначе били по традицији сточари. Срби су им дозволили да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. То је био један опустео и готово ненасељен предео. Албанци су гајили стоку и за себе и за Србе и то је било њихово занимање у Србији кроз цео средњи век.
По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи - „они који се нису вратили." Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена.
Главни сведок довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, био је савременик тих догађаја, византијски виши државни чиновник и историчар Михаило Аталиота. Он је описао догађаје у Византији од 1034. до 1078. године. У његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице. (1)

(1) Michael Attaliota: Historia, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae. Impensis ed. Njeberi, Bonnae.

Сајт са којег је преузет текст
Kliknite za proširenje...

Batali Deretica - nema pojma o cemu pise.

Ti "Albanoi" iz XI veka koje pominje Mihailo Atalijat nemaju veza sa Kavkazom. To je bila legija stranaca (normanskih placenika) u sluzbi Vizantije na prostoru Italije.

Da, oni su pratili Manijakesa, iskrcali se na Balkan i, posle njegovog poraza, ostali, a ta neka oblast u Epiru je kasnije i dobila ime po njima - Albanija.

E, sad, taj njihov status "legionara" je uvazavan za razliku od ostalih obicnih stranaca, pa su zato svi koji su delili taj prostor s njima poceli da svojataju njihov identitet.

Za pricu o danasnjim Albancima - Scipetarima - mnogo je bitnije preseljavanje kilikijskih Mardaita u Epir od strane Justinijana II u VII veku i naseljavanje kavkaskih Kuramita u oblast oko (danas albanske) luke Drac od strane Teofila u IX veku.

Mardaiti su danas poznati kao "Mirditi" - severnoalbanski katolici.

Sto tice ovih Kuramita, oni su bili poznati kao neka ratoborna sekta koja se oblacila u crveno i imala crveni barjak.

Nisam siguran, ali mislim da su ovi u crvenom sa belim turbanima, na ilustraciji iz hronike Jovana Skilice koja prikazuje cara Teofila, bas ti Kuramiti.

Emperor_Theophilos_Chronicle_of_John_Skylitzes.jpg
 
Poslednja izmena:
Nevjerovatno je koliko neznanja i mržnje prije svega ka albanskom narodu je ovdje napisano. Albance Turci nijesu doveli na Balkan no smo i Mi Albanci i vi Srbi živjeli tu prije no su došli Turci. Moja familija je iz jednog sela u Malesiji i niti smo se odkuda doselili no tu živimo od kada se zna.
 
Paljoka:
Priče da su Albance na Balkan doveli Turci su smiješne i netačne. Nijedan narod nije učinio toliko zla Albancima kao Turci. Turci su glavni uzrok što nas sada ima barem tri puta manje no da nijesu oni dolazili.
Kliknite za proširenje...

Море, довели су их много..али истина је да је Арбанаса (будућих Шћипетара) било и раније, као натурализованих Арабљана међ Србима и Власима старог Епира. Ти Арабљани (предмуслимански, пагански..у моменту кад су стигли)приучили су оба језика, оба недовољно и искривљено, и од те смесе Аустријанци ће почетком 20 .века направити садашљи гегски, односно севенрно албански.
 
Srebrena:
Море, довели су их много..али истина је да је Арбанаса (будућих Шћипетара) било и раније, као натурализованих Арабљана међ Србима и Власима старог Епира. Ти Арабљани (предмуслимански, пагански..у моменту кад су стигли)приучили су оба језика, оба недовољно и искривљено, и од те смесе Аустријанци ће почетком 20 .века направити садашљи гегски, односно севенрно албански.
Kliknite za proširenje...

sve vise sto citamo sta ti pis(a)es, jos vise nam je zao pogubljenih cijelih zivota nomiranih naucnika (ili ti bolje receno idiota i glupaka) posvijecenim ovima Arabljanima, buducih Arbanasa i Shqipëtara.

roger.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Š
Porijeklo srpskih i hrvatskih prezimena
Odgovora
7
Pregleda
383
hm337
H
Pumpaj Dinstanović
Albanci — za učeni vizantijski svet «Iliri»
2 3
Odgovora
70
Pregleda
1.694
Pumpaj Dinstanović
Pumpaj Dinstanović

Back
Top