Etničko porijeklo Albanaca

[Pumpaj Dinstanović]

Ne lupaj. O Bodinu ima izvora koliko hoces, bio je romejski cinovnik, raspravili smo o tim pečatima.

O ovim tvojim prijateljima izvora na prstu jedne ruke i ti od toga praviš istoriju.

Nisam nigde pominjao ima li ikakvih izvora.

Postavio sam ti pitanje o upotrebi službenoj jezika. Pošto tvrdiš da je upotreba srpskog jezika indikacija ličnog etničkog identiteta pojedinca koji taj jezik koristi. Je li tako?

Da li to znači da ti smatraš da je svaki put kada vidiš neki tekst na latinskom ili grčkom jeziku, taj koji je to pisao Grk ili Latin?

Uzmeš povelju ugarskog kralja Emerika I. Ona na latinskom jeziku, a ne na mađarskom. To znači da su Ugri bili nekakav romanski narod?

Kako može samo za Albance biti relevantno da se utvrđuje etnička pripadnost po lingvističkoj osnovi pojave službenog dokumenta — i ni za koga drugog, sem jedino Albance?

Šta kada neki Albanac izda povelju i na grčkom i latinskom jeziku? Je li to znači da je bio u isto vreme i Srbin i Grk i Latin? Ako postoje u njegovom tekstu lingvističke crte bugarsko-slovenskog jezika, znači li to da je na osnovu toga on bio i Bugarin?

 

[Mrkalj]

Albanci su bili i pravoslavni i katolici prije dolaska Turaka.

Većinom su bili muslimani. Eno ti Džamija na Siciliji odakle su stigli.

 

[ZabranjeniLegenda]

Većinom su bili muslimani. Eno ti Džamija na Siciliji odakle su stigli.

Malo śutra

 

[Pumpaj Dinstanović]

Uništavaš temu spamom, oftopikom, prozivkama i pretvaranjem teme u temu o korisnicima.

Ne laži, molim te.

Pričamo o Albancima i srednjovekovnim izvorima. Niko ovde sem teme ne pravi teme u teme o korisnicima.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Većinom su bili muslimani. Eno ti Džamija na Siciliji odakle su stigli.

Mihailo Atalejat, ako o tome govoriš, kaže da su iste vere kao i Romeji.

To znači da je Vizantija bila muslimanska država?

 

[Mrkalj]

Mihailo Atalejat, ako o tome govoriš, kaže da su iste vere kao i Romeji.

To znači da je Vizantija bila muslimanska država?

Laže Atalijat i prećutkuje da su Arapi i današnji Šiptari, kontrolisali Siciliju od 9. do 11. veka (827–1091), kada su tamo imali snažan muslimanski uticaj.

Čet Džipiti​

1. San Giovanni degli Eremiti (Palermo):
   • Ova crkva ima kupole koje jasno podsećaju na arapsku arhitekturu, ali je to originalno bila normanska crkva iz 12. veka, izgrađena na mestu koje je možda ranije služilo kao džamija. Kupole su svedočanstvo o prisustvu islamskog stila, ali se ne zna da li su izgrađene na postojećem islamskom objektu.
2. Zidine i urbana struktura Palerma:
   • Palermo (poznat kao Balarm tokom muslimanskog perioda) bio je centar islamske vlasti na Siciliji. Grad je imao mnoge džamije, uključujući Veliku džamiju, koja je bila centralna građevina islamskog Palerma. Nakon normanskog osvajanja, Velika džamija je pretvorena u hrišćansku katedralu. Današnja Katedrala u Palermu stoji na njenom mestu, ali od originalne džamije nisu sačuvani vidljivi elementi.
3. Qasr al-Khalifa (Palača Emirata):
   • Ostaci islamske arhitekture mogu se videti u nekim starim palatama i građevinama koje su pretrpele prepravke. Qasr al-Khalifa, palata koja je pripadala arapskim vladarima, postala je deo normanskog dvorca.
4. Arheološki nalazi:
   • U regijama kao što su Mazara del Vallo i Enna, pronađeni su tragovi islamskih građevina, ali se ne može sa sigurnošću reći da li su to bile džamije. Mazara del Vallo je, na primer, bila važan islamski centar sa brojnim džamijama, ali danas postoje samo arheološki indikatori islamskog prisustva.

Uticaj islamskog stila:​

Iako džamije nisu očuvane, islamski uticaji su integrisani u normansku arhitekturu. Na primer

• Palata Zisa i Palata Cuba u Palermu imaju elemente islamske umetnosti, poput arabeski i geometrijskih ukrasa.
• Hidraulički sistemi i vrtovi, inspirisani islamskom tradicijom, ostali su važan deo normanskog pejzaža.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Laže Atalijat i prećutkuje da su Arapi i današnji Šiptari, kontrolisali Siciliju od 9. do 11. veka (827–1091), kada su tamo imali snažan muslimanski uticaj.

Čet Džipiti​

1. San Giovanni degli Eremiti (Palermo):
   • Ova crkva ima kupole koje jasno podsećaju na arapsku arhitekturu, ali je to originalno bila normanska crkva iz 12. veka, izgrađena na mestu koje je možda ranije služilo kao džamija. Kupole su svedočanstvo o prisustvu islamskog stila, ali se ne zna da li su izgrađene na postojećem islamskom objektu.
2. Zidine i urbana struktura Palerma:
   • Palermo (poznat kao Balarm tokom muslimanskog perioda) bio je centar islamske vlasti na Siciliji. Grad je imao mnoge džamije, uključujući Veliku džamiju, koja je bila centralna građevina islamskog Palerma. Nakon normanskog osvajanja, Velika džamija je pretvorena u hrišćansku katedralu. Današnja Katedrala u Palermu stoji na njenom mestu, ali od originalne džamije nisu sačuvani vidljivi elementi.
3. Qasr al-Khalifa (Palača Emirata):
   • Ostaci islamske arhitekture mogu se videti u nekim starim palatama i građevinama koje su pretrpele prepravke. Qasr al-Khalifa, palata koja je pripadala arapskim vladarima, postala je deo normanskog dvorca.
4. Arheološki nalazi:
   • U regijama kao što su Mazara del Vallo i Enna, pronađeni su tragovi islamskih građevina, ali se ne može sa sigurnošću reći da li su to bile džamije. Mazara del Vallo je, na primer, bila važan islamski centar sa brojnim džamijama, ali danas postoje samo arheološki indikatori islamskog prisustva.

Uticaj islamskog stila:​

Iako džamije nisu očuvane, islamski uticaji su integrisani u normansku arhitekturu. Na primer

• Palata Zisa i Palata Cuba u Palermu imaju elemente islamske umetnosti, poput arabeski i geometrijskih ukrasa.
• Hidraulički sistemi i vrtovi, inspirisani islamskom tradicijom, ostali su važan deo normanskog pejzaža.

Otkud tebi to da Atalejat prećutkuje da su Arapi kontrolisali Siciliju?

To je opšte poznata činjenica; nijedan vizantijski izvor to ne prećutkuje.

Zašto bi oko toga lagao?

 

[Mrkalj]

Otkud tebi to da Atalejat prećutkuje da su Arapi kontrolisali Siciliju?

To je opšte poznata činjenica; nijedan vizantijski izvor to ne prećutkuje.

Zašto bi oko toga lagao?

Laže Atalijat i prećutkuje da su Arapi i današnji Šiptari, kontrolisali Siciliju od 9. do 11. veka (827–1091), kada su tamo imali snažan muslimanski uticaj.

 

[ZabranjeniLegenda]

Laže Atalijat i prećutkuje da su Arapi i današnji Šiptari, kontrolisali Siciliju od 9. do 11. veka (827–1091), kada su tamo imali snažan muslimanski uticaj.

Siptari odnosno Arbanasi su starosjedioci Balkana, ka mi Crnogorci.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Laže Atalijat i prećutkuje da su Arapi i današnji Šiptari, kontrolisali Siciliju od 9. do 11. veka (827–1091), kada su tamo imali snažan muslimanski uticaj.

Ti si nešto pobrkao.

Pre svega, Atalejat uopšte ne dovodi Albane u vezu sa Sicilijom. On pominje grad Rim i da su pomešani tu sa Latinima. On ih smešta, dakle, sa Apeninskim poluostrvom.

Nigde nema Sicilije tu; to je samo mašta Jovana I. Deretića.

Ti Albani ne dolaze sa Sicilije.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Albani Mihaila Atalejata su iz Italije (ne Sicilije), podanici Romejskog carstva (ne Sicilijanskog emirata) i hrišćani (a ne muslimani).

Zamišljati da je nekakvo muslimansko pleme čije postojanje na Siciliji niko nije zabeležio naprasno odlučilo da napusti sikelskog emira i pređe na Apeninsko poluostrvo u Vizantiju i tamo pređe na hrišćanstvo, ništa od čega nije ni na koji način dokazivo, bukvalno je izmišljanje.

 

[ZabranjeniLegenda]

Albani Mihaila Atalejata su iz Italije (ne Sicilije), podanici Romejskog carstva (ne Sicilijanskog emirata) i hrišćani (a ne muslimani).

Zamišljati da je nekakvo muslimansko pleme čije postojanje na Siciliji niko nije zabeležio naprasno odlučilo da napusti sikelskog emira i pređe na Apeninsko poluostrvo u Vizantiju i tamo pređe na hrišćanstvo, ništa od čega nije ni na koji način dokazivo, bukvalno je izmišljanje.

Mrkalj je namjerni sirilac dezinformacija

 

[Pumpaj Dinstanović]

Zašto barem 1% od kritike srpske istorije ne primenis na hrvatsku i albansku?
To je zapravo razlog zašto ne mogu sa tobom normalno da razgovaram. Ta frapantna neujednacenost u pristupu nacionalnim istorijama sprečava ozbiljnu debatu

@CreamPythagoras evo, Kole11 ne zna uopšte da odgovori na pitanje. Jedino što je pomenuo, deluje da predlaže da proglasimo da Konstantin Bodin nije bio Srbin, već Grk tj. da su ti prvi Srbi pre Stefana Nemanje bili nekakvo grčko pleme, naknadno srbizovano, da su Mađari zapravo romansko pleme, itd. ali delije prilično besmisleno, tako da mislim da bismo se svi mogli složiti oko toga da to zanemarimo kao nevalidan primer.

Pošto vidim da si ti lupio like tj. složio se sa tim, je li možda ti imaš neku ideju kako bi izgledala ta primena na albanskoj istoriji? Šta bi uradio...neki predlog?

 

[ZabranjeniLegenda]

https://twitter.com/x/status/1673753933074800644

 

[NickFreakyrgios]

Mrkalj je namjerni sirilac dezinformacija

А ти информатор ЦНН еманципсван , модеран , антинационслиста , волиш гејеве и мрзиш Србе то су домаће регијоналне европске вредности.

 

[NickFreakyrgios]

Михајло Аталајт (грч. Μιχαὴλ Ἀτταλειάτης) био је византијски правник, историчар и писар из 11. века, рођен у Аталати, граду у малоазијској области Ликији. Живео је у време владавине Константина IX Мономаха, Константина X Дука и Романа IV Диогена, те је био савременик важних догађаја у историји Византијског царства, укључујући битку код Манцикерта (1071).

Аталајт је најпознатији по својој историјској хроници, познатој као „Историја” или „Дела и времена” (грч. Πράξεις καὶ Διηγήσεις). Овај рад покрива период од 1034. до 1079. године, и пружа детаљан увид у политичка и војна дешавања, укључујући унутрашње немире, борбе за власт и конфликте са Селџуцима.

Као правник, Михајло Аталајт је такође написао „Законски приручник” (Σύνταγμα τῶν Νόμων), збирку правних прописа намењених практичној примени. Ово дело има значај за разумевање правног система Византије у каснијем периоду.

Његови текстови су писани са циљем да истовремено служе практичној употреби и историјском памћењу. Аталајт је често користио критички тон, посебно у описивању слабости и корупције византијских владара, али је задржао верност царству и православној вери.

Данас је његово дело од великог значаја за проучавање историје касног Византијског царства и његовог правног система.

Георгије Манијак (грч. Γεώργιος Μανιάκης) био је истакнути византијски војсковођа из 11. века, познат по својим војним успесима и каснијем покушају побуне против византијског цара. Био је активан у време владавине Михајла IV Пафлагонаца и Константина IX Мономаха, а његова каријера је обележена ратовима на Балкану, у Сицилији и Малој Азији.

Војне кампање:

1. Освајање Сицилије:
Георгије Манијак је познат по својој кампањи у Сицилији (1040–1043), где је успешно предводио византијску војску против муслиманских Арапа који су владали острвом. У тој кампањи, Манијак је постигао низ великих победа, успевши да заузме више градова. Међутим, његова офанзива је на крају пропала због унутрашњих сукоба и недостатка подршке из Цариграда. У овој кампањи значајну улогу играли су Нормани који су били у служби Византије, али су касније постали велики непријатељи царства.

2. Борбе на Балкану:
Манијак је био укључен у сузбијање побуна на Балкану, укључујући буну у Дирахијуму (данашњи Драч) и околини, где је показао своје војно умеће.

Побуна и смрт:

Георгије Манијак је имао бурну каријеру обележену сукобима са царским званичницима. После повратка из Сицилије, био је уклоњен са дужности због интрига на двору. Касније је проглашен за намесника у теми Едесе, али је убрзо подигао побуну против цара Константина IX. У својој побуни, Георгије Манијак се прогласио за цара (узурпатора) 1042. године и покушао да маршира на Цариград. Његова побуна је окончана у бици код Острова (у данашњој Северној Македонији), где је Манијак погинуо.

Личност и значај:

Георгије Манијак је био цењен као један од најбољих византијских генерала свог времена, познат по храбрости и тактичком умећу. Његово име (Манијак, што на грчком значи "лудак" или "жесток човек") одражава његов темперамент, јер је био познат по својој грубости и одлучности, али и по сукобима са савезницима и надређенима. Његова побуна показује дубоке проблеме унутрашње политике Византије у 11. веку, где су снажни и амбициозни генерали често били у сукобу са царским ауторитетом.

Манијак остаје важна историјска личност за разумевање војних и политичких прилика Византијског царства у том периоду.

 

[NickFreakyrgios]

Сукоб између Георгија Манијака и Нормана током његове кампање у Сицилији (1040–1043) представља један од кључних догађаја који је утицао на однос Византије и Нормана. Овај сукоб настао је услед личних и стратешких разлика, а имао је далекосежне последице, укључујући крај византијске експедиције у Сицилији и окретање Нормана против Византије.

Узроци сукоба

1. Разлике у култури и амбицијама:
Нормански плаћеници, иако су били у служби Византије, имали су другачију културну и војну традицију од византијских официра. Нормани су били познати по својој агресивности и жељи за плијеном, што је често долазило у сукоб са дисциплинованим, бирократским начином ратовања који је фаворизовала Византија.

2. Неповерење и интриге:
Георгије Манијак, познат по свом тврдоглавом и оштром карактеру, није имао много стрпљења за своје савезнике, укључујући Нормане. У више извора се помиње да је Манијак отворено изражавао презир према Норманима, сматрајући их непоузданим и несклоним поштовању византијске хијерархије.

3. Инцидент са Вилхелмом Гвозденим Штапом:
Главни сукоб избио је између Манијака и Вилхелма Гвозденог Штапа (Вилхелма од Отвила), истакнутог норманског заповедника. Како је кампања у Сицилији напредовала, дошло је до свађе око поделе плијена и заслуга за победе. Манијак је, према византијским изворима, у једном тренутку јавно понизио Вилхелма, наводно наредивши да буде бичеван због непослушности или наводне издаје.

Последице сукоба

1. Одлазак Нормана:
По овом инциденту, Нормани су напустили византијску војску. Њихов одлазак значајно је ослабио Манијакову експедицију у Сицилији, јер су Нормани били међу најспособнијим и најискуснијим ратницима у његовој војсци.

 

[Meliot]

Сукоб између Георгија Манијака и Нормана током његове кампање у Сицилији (1040–1043) представља један од кључних догађаја који је утицао на однос Византије и Нормана. Овај сукоб настао је услед личних и стратешких разлика, а имао је далекосежне последице, укључујући крај византијске експедиције у Сицилији и окретање Нормана против Византије.

Узроци сукоба

1. Разлике у култури и амбицијама:
Нормански плаћеници, иако су били у служби Византије, имали су другачију културну и војну традицију од византијских официра. Нормани су били познати по својој агресивности и жељи за плијеном, што је често долазило у сукоб са дисциплинованим, бирократским начином ратовања који је фаворизовала Византија.

2. Неповерење и интриге:
Георгије Манијак, познат по свом тврдоглавом и оштром карактеру, није имао много стрпљења за своје савезнике, укључујући Нормане. У више извора се помиње да је Манијак отворено изражавао презир према Норманима, сматрајући их непоузданим и несклоним поштовању византијске хијерархије.

3. Инцидент са Вилхелмом Гвозденим Штапом:
Главни сукоб избио је између Манијака и Вилхелма Гвозденог Штапа (Вилхелма од Отвила), истакнутог норманског заповедника. Како је кампања у Сицилији напредовала, дошло је до свађе око поделе плијена и заслуга за победе. Манијак је, према византијским изворима, у једном тренутку јавно понизио Вилхелма, наводно наредивши да буде бичеван због непослушности или наводне издаје.

Последице сукоба

1. Одлазак Нормана:
По овом инциденту, Нормани су напустили византијску војску. Њихов одлазак значајно је ослабио Манијакову експедицију у Сицилији, јер су Нормани били међу најспособнијим и најискуснијим ратницима у његовој војсци.

I ako su se Normani pobunili protiv Manijaka još na Siciliji kako su onda pod imenom "Albani" prešli na Balkan kao njegovi saveznici?

 

[NickFreakyrgios]

Овај извор је важан осим шзо описује шизму описује и догађаје које су се десиле у време Манијака како су Албани Нормани преузели Сицилију и делове Италије и постали независни. Ово ће се одразити на политику Византије и западне Европе још бар 2 века.
Велике последице је оставило на политику Балкана Европе и Византије.
1042. Када је марширао на Цариград Србијом је владао Срефан Војислав до 1044.
Дакле тотално ми је нејасно зашто је овај изввор зспостављен и били су и савладари и вероватно непријатељи око Драча.

 

[NickFreakyrgios]

.Пад византијске кампање у Сицилији:
Без подршке Нормана, Манијак није успео да задржи територије које је освојио. Кампања је на крају пропала, а Византија је изгубила своју последњу прилику да обнови контролу над Сицилијом.

Нормански антагонизам према Византији:
Одлазак из византијске службе означио је почетак независног успона Нормана у јужној Италији и Сицилији. Огорчење Вилхелма Гвозденог Штапа и других Нормана према Византији допринело је каснијим сукобима, укључујући освајање византијских територија у Италији.

Манијакова деградација:
Мада је Георгије Манијак успео да задржи свој углед као војсковођа, овај сукоб је значајно утицао на његов однос са византијским двором. Политичке интриге у Цариграду, појачане његовим оштрим карактером и неуспехом у Сицилији, довеле су до његовог привременог пада у немилост.
Сукоб између Нормана и Георгија Манијака био је више од личне свађе – он је открио дубоке напетости између Византије и њених западних савезника. Док је Византија покушавала да користи плаћенике за очување својих територија, Нормани су у том периоду тражили начин да створе своје независно краљевство. Овај сукоб је на крају означио почетак краја византијског утицаја у Италији и појаву Нормана као главних ривала царства на западу.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Михајло Аталајт (грч. Μιχαὴλ Ἀτταλειάτης) био је византијски правник, историчар и писар из 11. века, рођен у Аталати, граду у малоазијској области Ликији. Живео је у време владавине Константина IX Мономаха, Константина X Дука и Романа IV Диогена, те је био савременик важних догађаја у историји Византијског царства, укључујући битку код Манцикерта (1071).

Аталајт је најпознатији по својој историјској хроници, познатој као „Историја” или „Дела и времена” (грч. Πράξεις καὶ Διηγήσεις). Овај рад покрива период од 1034. до 1079. године, и пружа детаљан увид у политичка и војна дешавања, укључујући унутрашње немире, борбе за власт и конфликте са Селџуцима.

Као правник, Михајло Аталајт је такође написао „Законски приручник” (Σύνταγμα τῶν Νόμων), збирку правних прописа намењених практичној примени. Ово дело има значај за разумевање правног система Византије у каснијем периоду.

Његови текстови су писани са циљем да истовремено служе практичној употреби и историјском памћењу. Аталајт је често користио критички тон, посебно у описивању слабости и корупције византијских владара, али је задржао верност царству и православној вери.

Данас је његово дело од великог значаја за проучавање историје касног Византијског царства и његовог правног система.

Георгије Манијак (грч. Γεώργιος Μανιάκης) био је истакнути византијски војсковођа из 11. века, познат по својим војним успесима и каснијем покушају побуне против византијског цара. Био је активан у време владавине Михајла IV Пафлагонаца и Константина IX Мономаха, а његова каријера је обележена ратовима на Балкану, у Сицилији и Малој Азији.

Војне кампање:

1. Освајање Сицилије:
Георгије Манијак је познат по својој кампањи у Сицилији (1040–1043), где је успешно предводио византијску војску против муслиманских Арапа који су владали острвом. У тој кампањи, Манијак је постигао низ великих победа, успевши да заузме више градова. Међутим, његова офанзива је на крају пропала због унутрашњих сукоба и недостатка подршке из Цариграда. У овој кампањи значајну улогу играли су Нормани који су били у служби Византије, али су касније постали велики непријатељи царства.

2. Борбе на Балкану:
Манијак је био укључен у сузбијање побуна на Балкану, укључујући буну у Дирахијуму (данашњи Драч) и околини, где је показао своје војно умеће.

Побуна и смрт:

Георгије Манијак је имао бурну каријеру обележену сукобима са царским званичницима. После повратка из Сицилије, био је уклоњен са дужности због интрига на двору. Касније је проглашен за намесника у теми Едесе, али је убрзо подигао побуну против цара Константина IX. У својој побуни, Георгије Манијак се прогласио за цара (узурпатора) 1042. године и покушао да маршира на Цариград. Његова побуна је окончана у бици код Острова (у данашњој Северној Македонији), где је Манијак погинуо.

Личност и значај:

Георгије Манијак је био цењен као један од најбољих византијских генерала свог времена, познат по храбрости и тактичком умећу. Његово име (Манијак, што на грчком значи "лудак" или "жесток човек") одражава његов темперамент, јер је био познат по својој грубости и одлучности, али и по сукобима са савезницима и надређенима. Његова побуна показује дубоке проблеме унутрашње политике Византије у 11. веку, где су снажни и амбициозни генерали често били у сукобу са царским ауторитетом.

Манијак остаје важна историјска личност за разумевање војних и политичких прилика Византијског царства у том периоду.

Je li ovo opet ChatGPT?

 

[NickFreakyrgios]

Кавкаска Албанија (Арран, по арапским и персијским изворима) током 11. века више није постојала као независна држава, али је њена територија, која се налазила на простору данашњег Азербејџана и делова јужног Дагестана, била укључена у шире административне и геополитичке структуре које су контролисали веће силе тог времена, попут Селџука, византијског утицаја и локалних муслиманских династија.

Међутим, питање о томе да ли је Кавкаска Албанија била део византијске провинције Јерменије у 11. веку је комплексно, јер укључује различите историјске контексте:

У 11. веку, Византијско царство је контролисало делове Јужног Кавказа, укључујући источну Јерменију и делове данашњег Азербејџана. Ове територије су у неким случајевима биле укључене у административну јединицу под називом Арменијакон, али та контрола је била лабава и често номинална.

Кавкаска Албанија је била на периферији византијске власти. Међутим, нема јасних доказа да је била интегрисана као део провинције Јерменије.

У време када је византијски утицај ослабио, Селџучко царство је преузело контролу над већим делом Јужног Кавказа, укључујући области Кавкаске Албаније. Селџуци су ове територије организовали у складу са својим административним структурама, а локалне династије, попут ширваншахова, играле су значајну улогу.
Историјски, Кавкаска Албанија је била под утицајем јерменске културе и цркве. Албанска апостолска црква је током ранијих векова била блиско повезана са Јерменском апостолском црквом. Међутим, до 11. века, исламизација и политичке промене су значајно смањиле овај утицај.
Иако су неке територије некадашње Кавкаске Албаније могле бити привремено под византијском или јерменском контролом, већина је била у рукама локалних муслиманских династија
Током 11. века, територија Кавкаске Албаније није била директно интегрисана у византијску провинцију Јерменије. Иако је византијски утицај на Јужном Кавказу био присутан, већина области које су чиниле Кавкаску Албанију била је под контролом локалних династија, попут ширваншахова, и касније Селџука. Номинално, византијска власт могла је захватати неке делове, али су ове области биле на самој граници царства и изван његове ефективне контроле.

Сеобе Јермена у 11. веку, укључујући њихово насељавање на Балкану, укорењене су у историјским догађајима повезаним са византијском политиком, инвазијама и колонизацијом. Такве сеобе често су обухватале и друге етносе, укључујући Албанце са Кавказа и Черкезе, који су могли бити интегрисани у ове миграционе токове.

1. Сеобе Јермена у 11. веку:

У 11. веку, долазак Селџука у Малу Азију и Јерменију, нарочито након битке код Манцикерта 1071. године, довео је до великих померања јерменског становништва. Селџучке инвазије, пљачке и разарања подстакле су јерменске породице и групе да напусте своје домове и траже сигурност у оквирима Византијског царства.

Политика Византије:
Византијски цареви, нарочито Василије II и његови наследници, често су пресељавали јерменско становништво у стратешке области царства. Јермени су насељавани на Балкану, у Тракији, Македонији и другим деловима, како би се осигурала граница и појачала локална економија и одбрана.

Насељавање у Дрсч (Драч, данашња Албанија):
У 11. веку, јерменске заједнице су биле присутне у регионима као што је Драч, који је био кључни византијски град на обали Јадрана. Овде су они служили као војници, трговци или занатлије. Јермени су се такође населили у другим деловима Балкана, укључујући Солун и Софију.

Кавкаски Албанци (Арранци):
До 11. века, многи Кавкаски Албанци су били интегрисани у јерменско друштво, нарочито у источним деловима Јерменије. Исламизација и асимилација у другим регионима смањиле су њихов етнички идентитет, али је могуће да су неке групе Кавкаских Албанаца пратили Јермене током сеоба.
Черкези и друге кавкаске етничке групе, као што су Лази или Грузини, могли су бити укључени у ове миграције, посебно ако су били део византијских војних или економских трансфера. Они су, међутим, били мањина у овим таласима јерменских миграција.

Јермени су често били у контакту са разним народима, што је довело до мешовитих заједница. Византија је користила ове групе не само као насељенике већ и као војнике у својим војним јединицама, што је додатно доприносило њиховој етничкој разноликости.

Јермени на Балкану су се временом интегрисали у локално становништво, али су задржали свој идентитет кроз цркву и културу. Јерменске црквене заједнице су забележене у Македонији, Тракији и Епиру.

Они су често служили као војни колонисти, пољопривредници или трговци, чиме су допринели локалном развоју.
у 11. веку је дошло до сеоба Јермена у области као што је Драч и шире на Балкану. Ове миграције су биле резултат политике Византијског царства и избегавања Селџучких инвазија. Иако су Јермени били доминантна група у овим сеобама, било је могуће да су их пратили и други етноси, попут Кавкаских Албанаца и Черкеза, који су били повезани са јерменским заједницама кроз историјске, културне и географске везе.

 

[NickFreakyrgios]

Битка код Манцикерта 1071. године била је једна од најзначајнијих битака у историји Византијског царства и ширег региона. У овој бици, Византијска војска предвођена царем Романом IV Диогеном поражена је од стране Селџучког султана Алп Арслана, што је означило почетак краја византијске доминације у Малој Азији.
Византијско царство: До средине 11. века, Византија је још увек контролисала значајан део Мале Азије, која је била кључна за царство као извор људства, ресурса и стратегијски важних градова. Међутим, интерне слабости (династичке борбе и корупција) и притисак спољашњих непријатеља (Селџуци на истоку и Нормани на западу) угрозили су њену стабилност.
Селџучки Турци: Селџуци, који су се недавно исламизовали, били су у експанзији према западу. Под вођством Алп Арслана, освојили су делове Персије, Кавказа и почели да врше упаде у византијске територије у Малој Азији.
Роман IV Диоген: Византијски цар је настојао да заустави селџучке упаде и врати византијску контролу над источним пограничним областима. Организовао је велику војну експедицију да сузбије претњу.
Битка се одиграла у близини града Манцикерта (данас Малазгирт у источној Турској), недалеко од језера Ван. Ово је била кључна гранична тачка између византијских и селџучких територија.

Византијска војска је била велика, али хетерогена, састављена од регуларних византијских трупа, плаћеника (укључујући Франке и Нормане), и савезника као што су јерменски контингенти. Недостатак дисциплине и лојалности био је озбиљан проблем.
Селџучка војска, иако мања, била је састављена од високо мобилних коњаничких стрелаца који су користили тактике изнуривања.

Алп Арслан је понудио мир пре битке, али је Роман то одбио, уверен у своју победу.
Селџуци су користили тактику лажног повлачења, привлачећи византијске трупе у заседе и исцрпљујући их константним нападима из даљине.
Одлучујући тренутак био је када је један део византијске војске, под Андроником Дука, издао Романа IV и повукао се са бојног поља, остављајући главнину војске без подршке.
Роман IV је заробљен, а остатак византијске војске је разбијен.
Заробљавање цара: Роман IV је заробљен од стране Алп Арслана. Према предању, султан се опходио према цару са великом части, поставивши своју ногу на његов врат као симболичну победу, али га је касније пустио након што је Роман пристао на откуп и територијалне уступке.
Губитак Мале Азије: Иако сама битка није директно довела до губитка читаве Мале Азије, она је озбиљно ослабила византијску контролу над овим регионом. Селџуци су постепено преузели већи део Мале Азије, што ће довести до оснивања султаната Рум.
Унутрашња нестабилност у Византији: По повратку, Роман IV је свргнут и ослепљен по наређењу свог супарника Михаила VII Дукаса. Ова династичка борба додатно је ослабила царство у тренутку када је била потребна снажна управа.
Долазак крсташа: Слабљење Византије и успон Селџука у Малој Азији били су један од узрока покретања Првог крсташког рата крајем 11. века.

Битка код Манцикерта сматра се прекретницом у историји Византије. Она је означила почетак краја византијске доминације у Малој Азији, што је било срце царства. Иако је Византија преживела још неколико векова, овај пораз је ослабио њену позицију као главне силе на Истоку. Селџуци су, са друге стране, успоставили чврсту базу у Малој Азији, чиме су поставили темеље за каснију отоманску експанзију.

Битка код Манцикерта 1071. године није само војни пораз, већ и симбол дугорочног опадања Византијског царства у политичком, економском и територијалном смислу.

 

[NickFreakyrgios]

Обнављање Јерменије у 11. веку било је веома сложен и делимичан процес, с обзиром на политичке, војне и етничке околности тог периода. Након битке код Манцикерта (1071) и слабљења Византијског царства, дошло је до промена које су омогућиле Јерменима одређени степен самосталности, али прави облик националног и територијалног обнављања Јерменије није се догодио све до каснијих периода.
Традиционална Јерменија изгубила је независност у 4. веку, подељена између Византије и Сасанида.
До 11. века, Јерменија је била под византијском контролом након што је цар Јован I Цимискије (10. век) анектирао већи део Јерменије.
Под византијском влашћу, јерменска властела је често била принуђена на миграције, а велики број јерменских војника и племића је служио у византијској војсци.
После битке код Манцикерта (1071)
Битка код Манцикерта и накнадно слабљење Византије омогућили су промене у Јерменији:
Селџучка окупација: Након победе Селџука, велики делови Јерменије пали су под њихову контролу. Селџучки Турци су започели процес исламизације и туркификације региона, што је довело до великих миграција јерменског становништва.
Јерменске миграције: Велики број Јермена се преселио у планинске регионе Кавказа, Киликију (на југу Мале Азије), па чак и на Балкан. Ове миграције су делом биле изазване нестабилностима, али и позивом византијских царева да се јерменска властела насели у стратегијски важним областима.
Киликијска Јерменија: Један од најважнијих резултата овог периода био је настанак Киликијског јерменског краљевства у 12. веку. Ово краљевство, на територији данашње југоисточне Турске, постало је центар јерменске културе и политике. Подршку је добијало од крсташа и европских сила.
Јермени у Византији
Након Манцикерта, византијски цареви су покушавали да се ослоне на јерменску аристократију и војне заповеднике како би се супротставили Селџуцима. Јермени су често добијали високе позиције у византијској администрацији и војсци.
Јерменски војни команданти, попут Филарта Варжамија, основали су локалне домене у северној Сирији и Јерменији, покушавајући да обнове неку врсту јерменске власти у тим областима.

Е сад мало Деретић!

Етничка структура и други народи
Јерменија као мултиетнички регион:
Историјски, Јерменија је била дом бројним етничким групама. У 11. веку, поред Јермена, у овом региону су живели Албанци Кавказа, Черкези, Курди, Грузијци и други народи. Њихова улога у формирању јерменских политичких и културних институција је минимална, али су били део ширег контекста миграција и етничких мешања.
Миграције Албанаца и Черкеза:
Иако нема чврстих доказа да су Албанци Кавказа или Черкези мигрирали у великом броју у Јерменију или Балкан у 11. веку, могуће је да су се појединачне групе придружиле ширим миграцијама у нестабилним периодима
У 11. веку није дошло до пуног обнављања Јерменије као независне државе у њеним традиционалним границама. Међутим, миграције Јермена, посебно у Киликију, поставиле су темеље за настанак Киликијског јерменског краљевства које је цветало у 12. и 13. веку. Истовремено, политички и војни утицај јерменске елите у Византији и другим регионима остао је значајан, али Јерменија као територијална целина остала је раздељена и под страном влашћу.

 

[NickFreakyrgios]

I ako su se Normani pobunili protiv Manijaka još na Siciliji kako su onda pod imenom "Albani" prešli na Balkan kao njegovi saveznici?

Немају ти Албани везе са Шћипетарима али су јој подарили име. Звало се књишки анжујство норманско краљевство колоквијално Албанија.