Етимологија

[Mrkalj]

PANTALONE

Francuski pantalon, engleski pantaloons ili skraćeno pants. Pantalone, engleski pantaloons, izraz koji je zasvedočen tokom 1660-tih kao "vrsta lača" (kao izvorno francuske odeće Englezi su ih se gnušali sve do engleskih pisaca s kraja 17. veka), povezuju se sa Pantaloun-om (iz 1580-tih), likom smešnog starca iz italijanske komedije koji je nosio uzane lače na svojim mršavim nogama. Izraz potiče od italijanskog Pantaleone, izvorno San Pantaleone, hrišćanskog mučenika, popularnog sveca u Veneciji (Pantaleone u komedijama predstavlja Mlečića). Ime je grčkog porekla i znači "sve-samilosni." Izraz pantaloons do godine 1798. u Engleskoj se počeo primenjivati za uzane dugačke lače - zamenjujući knee-breeches (kolene lače). Izraz pants je skraćeni oblik koji je prvi put zabeležen 1840. godine.

Spojler

pantaloons 1660s, "kind of tights" (originally a French fashion and execrated as such by late 17c. English writers), associated with Pantaloun (1580s), silly old man character in It. comedy who wore tight trousers over his skinny legs, from It. Pantalone, originally San Pantaleone, Christian martyr, a popular saint in Venice (Pantaleone in the comedies represents the Venetian). The name is of Greek origin and means "all-compassionate." Applied to tight long trousers (replacing knee-breeches) by 1798; pants is a shortened form first recorded 1840.Pantaloon “skinny, foolish old man in Italian comedy,” 1580s; see pantaloons. As a kind of leggings, 1660s.pants 1840, see pantaloons. Colloquial sing. pant is attested from 1893. To wear the pants "be the dominant member of a household" is first attested 1931. To do something by the seat of (one's) pants "by human instinct" is from 1942, originally of pilots, perhaps with some notion of being able to sense the condition and situation of the plane by engine vibrations, etc.

Police de caractères: Arial Verdana Helvetica Times Times New Roman

Surligner les objets textuels​

Colorer les objets :

notices corrigéescatégorie : toutes substantif verbe adjectif adverbe interjection

• PANTALON, subst. masc.

PANTALON, subst. masc.
Étymol. et Hist. I. 1. 1583-84 Panthalon, nom d'un personnage de la commedia dell'arte (Brantôme, Des Dames ds OEuvres, éd. L. Lalanne, t.7, p.347); 2. 1679 «personnage bouffonnement hypocrite» (Cardinal de Retz, Mém., éd. A. Feillet, t.2, p.62). II. 1. 1585 pantaleon «costume de Pantalon» (P. de L'Estoile, Mémoires-journaux, t.2, p.182, d'apr. T. Jaroszewska ds Kwart. neofilol. t.28, p.300; 1628 pantelon «costume allant du cou aux pieds et dont les chausses tombaient droites» (doc. 15 sept. ds Arch. hist. du départ. de la Gironde, t.1, p.19: Pour la facon de l'abit et pantelon); cf. 1651, J. Loret, La Muze historique, 22 janv., t.1, p.85: Il n'avoit point de haut-de-chausses, Mais un pantalon seulement; 2. 1790 «longue culotte sans pieds» (Marat, Pamphlets, Appel à la Nation, p.160); 3. 1797 désigne un sous-vêtement féminin (La Petite poste de Paris, no2, nivôse an 5, 20 ds Quem. DDL t.20). III. Emplois techn. 1. 1840 désigne une partie d'un décor de théâtre (Brisebarre et Jemma, L'Homme qui tue sa femme, II, 1 ds Quem. DDL t. 3); 2. 1842 désigne une des figures de la contredanse (Ac. Compl.). Empr. à l'ital. Pantalone, nom d'un personnage bouffon de la commedia dell'arte qui était vêtu d'un costume dont les chausses tombaient droites sur les pieds. En ital. ce nom fut d'abord un sobriquet appliqué aux Vénitiens (cf. début xviies., A. d'Aubigné, Confession du sieur de Sancy ds OEuvres, éd. Weber, p.636) parce que prénom très fréquent à Venise, St Pantaleone étant le patron de la ville. Voir FEW t.7, p.565b et T. Jaroszewska ds Kwart. neofilol. t.28, pp.293-304.

 

[Mrkalj]

KIKIRIKI

Anić, Matasović et al. u Hrvatskom enciklopedijskom rječniku (2003) navode "tal. chicchi ricchi: izdašne bobice". Međutim, po svemu sudeći, Italijani nisu nikad čuli za "chicchi ricchi". Oni svoj arachide, ponekad zovu i pistacchio di terra. Koliko sam istražio, izraz postoji samo u srpskom, makedonskom i albanskom. S druge strane, Italijani znaju za chicchirichì, izraz koji postoji kao onomatopeja kukurikanja, a pored italijanksog, postoji u španskom (kikirikí/quiquiriquí) i u albanskom (kikiriki) jeziku.

Kikirikí / Quiquiriquí. Španski quiquiriquí, izgovor: [ ki.ki.ɾi.ˈki ] (AFI); etimología: onomatopéyica.

Ime ploda biljke kikiriki kao takvo postoji samo u srpskom (sve varijante), makedonskom (кикирики) i albanskom (kikirikë).

Da li je prvi kikiriki kod nas stigao u kesama na kojima je pisalo "Kikiriki" kao naziv neke firme, možda i sa slikom petla? Da li je zaista postojao italijanski izraz "chicchi ricchi" (bogata zrna)? Da li naziv ima veze s činjenicom da kokoške vole kikiriki? Dok se ne dokumentuje jedna od pomenutih mogućnosti ili pak iskrsne treća, iako se radi o relativno novoj reči u srpskom jeziku, etimologija kikirikija ostaje u domenu nagađanja.

PS. Stvar se usložnjava jer se leblebija (Cicer arietinum, egl. chick pea) na italijanskom kaže cicerchia [čikerija]:

Spojler

a onda se umeša i Ciceron: The name "chickpea" traces back through the French chiche to Latin cicer (from which the Roman cognomen Cicero was taken). The Oxford English Dictionary lists a 1548 citation that reads, "Cicer may be named in English Cich, or ciche pease, after the Frenche tonge." The dictionary cites "Chick-pea" in the mid-18th century; the original word in English was chich, found in print in English in 1388, and taken directly from French.

The word garbanzo came to English as "calavance" in the 17th century, from Old Spanish (perhaps influenced by Old Spanish garroba or algarroba), though it came to refer to a variety of other beans (cf. Calavance). The Portuguese (?) arvanço has suggested to some that the origin of the word garbanzo is in the Greek erebinthos.[2] But the Oxford English Dictionary notes that some scholars doubt this; it also mentions a possible origination in the word garbantzu, from Basque — a non-Indo-European tongue — in which it is a compound of garau, seed + antzu, dry.​

a na napolitanskom chichièrchia [kikjerkja] što je već izuzetno blizu kikirikiju.... Ovo bi nas, dakle, upućivalo da bi naš naziv za kikiriki mogao imati latinsko poreklo (imena leblebije), a koji do naših krajeva najverovatnije nije stigao preko Mletaka jer se kikiriki na Venetskom kaže bajìjio.

 

[Mrkalj]

KIKIREZ

chicchirichì dall'onom. chicchirichì, alla base del gr. kikirros e dell'antica maschera atellana di Kikirro ossia Cicirro

CVERGLAN
austrijski nemački Zwergel ← Zwerg: patuljak

Interesantna je grčka reč za petla: πετεινός koja bi lako mogla biti slovenskog porekla (petel).

 

[Mrkalj]

Narodna etimologija
ZAOVA je muţevljeva sestra. Osnova rijeĉi je ZAO.
JETRVE su ţene udate za braću. „Jetra“ i „Trveti“ = Jedeš mi dţigar !
SVEKRVA je muţevljeva majka. „Svekriva“- „Sve krvi se napila“.
SVEKAR je muţevljev otac. „Sve kara“, gri, glava porodice.
TAST, TAŠTA su tašti, uobraţeni tj. sujetni i samoljubivi.
PUNICA je „puna sebe“.
(Vlado Đukanović, lingvista)

 

[Bastiani]

Глумац је реч која српски језик издваја из мноштва језика. Означава извођача на сцени (у позоришту, на филму...). Европски језици у принципу немају специјализован назив за ову врсту занимања - енглески, француски, италијански, шпански, чак и руски користе сличне верзије изведене од именице [act], дакле, онај који чини нешто, у слободнијем преводу извођач. Немачка реч шаушпилер би се такође буквално могла превести као играч-приказивач, дакле опет извођач. Које је порекло речи глумац и од када се користи?

Такође, да ли би с овим питањем могла бити повезана етимологија презимена Глумац? Прво што пада на памет јесте да је породично име Глумац повезано са неким топонимом Глум, али гле чуда, на српскохрватском реч Глум не даје ниједан погодак на Гуглу, дакле места по имену Глум напросто нема. Постоји у западној Србији село Глумач (генитив: Глумча) и Глумачко поље, али практично је сигурно да то место са породицом Глумац нема везе, макар ако и име села и презиме имају исто мистериозно порекло глум .

 

[gost 246399]

Глумац је реч која српски језик издваја из мноштва језика. Означава извођача на сцени (у позоришту, на филму...). Европски језици у принципу немају специјализован назив за ову врсту занимања - енглески, француски, италијански, шпански, чак и руски користе сличне верзије изведене од именице [act], дакле, онај који чини нешто, у слободнијем преводу извођач. Немачка реч шаушпилер би се такође буквално могла превести као играч-приказивач, дакле опет извођач. Које је порекло речи глумац и од када се користи?

Такође, да ли би с овим питањем могла бити повезана етимологија презимена Глумац? Прво што пада на памет јесте да је породично име Глумац повезано са неким топонимом Глум, али гле чуда, на српскохрватском реч Глум не даје ниједан погодак на Гуглу, дакле места по имену Глум напросто нема. Постоји у западној Србији село Глумач (генитив: Глумча) и Глумачко поље, али практично је сигурно да то место са породицом Глумац нема везе, макар ако и име села и презиме имају исто мистериозно порекло глум .

Занимљиво питање.
Иначе, код Барайева постойи "Глумчево Брдо".

 

[brajko]

Да можда назив не потиче од презимена првог човека који се бавио том работом? Лупам.

 

[VoSlavu]

Hpj odgovor:

glúma
glúma ž

definicija:
1. reproduciranje i tumačenje dramskog teksta na sceni govorom, mimikom i gestom
2. pren. čin lažnog predstavljanja stvari [sve je to gluma]; izigravanje, pretvaranje

etimologija:
✧ prasl. *glumъ: šala (rus. glum, polj. głum), lit. glaudus: razbibriga ← ie. *ghlew (dh)- (grč. khleúē: šala, stisland. glaumr: bučno veselje)
http://hjp.srce.hr/index.php?show=search_by_id&id=fFZmXBI=


Još malo indoevropske etimologije ghlew
http://starling.rinet.ru/cgi-bin/et...me=/data/ie/piet&text_number=1740&root=config

 

[Mrkalj]

million mid-14c., from O.Fr. million (late 13c.), from It. millione (now milione), lit. "a great thousand," augmentative of mille "thousand," from L. mille. Used mainly by mathematicians until 16c. India, with its love of large numbers, had names before 3c. for numbers well beyond a billion. The ancient Greeks had no name for a number greater than ten thousand, the Romans for none higher than a hundred thousand. "A million" in Latin would have been decies centena milia, lit. "ten hundred thousand." Million to one as a type of "long odds" is attested from 1761.

Spojler

MILION

Poznato je da se riječ (broj) milion dovodi u vezu s Markom Polom. Ali zašto? Kada se je vratio u Veneciju pričao je svoje doživljaje, čak i megalomanski uvećavajući činjenice, opise i brojke. Ubrzo je po tome postao poznat, te su dotadašnje "normalne" brojčane oznake i relacije postale premale da bi pratile njegova opisivanja. Ali za broj 1 000 000 tada nije bilo posebnog izraza nego se je koristio naziv tisuću tisuća. Kako je njegovo drugo ime bilo Emilio (dakle puno ime: Marco Emilio Polo), to se ubrzo među mletačkim pukom proširila kovanica "emilioni", iz čega je, sitnim modificiranjem, "rođen" novi broj.

 

[Mrkalj]

Prijem, zajam, najam, jemčevina, pojam, dojam, predujam, sajam

Nives Opačić: ŠTO ZNAČI, ODAKLE DOLAZI

Jamci u zamci

Prije nekih tridesetak godina nije bilo nimalo teško naći jamca za zajam. Tada se još vjerovalo na riječ i zajmoprimac je — što je u svim uređenim građanskim društvima normalno i samo po sebi razumljivo — uredno otplaćivao svoje mjesečne rate. Danas su se stvari i u poštenju i u financijama stubokom promijenile, pa se jamac može naći u nebranu grožđu ako nositelj zajma prestane otplaćivati svoj dug, čime ta obveza prelazi na jamca. Znam nekoliko nasamarenih najboljih prijatelja, pa i rođene braće, a oni koji su im natovarili i stvarni i preneseni samar na leđa uopće se ne osjećaju posramljeno. Što je najžalosnije, prevarenim jamcima koji su u dobroj vjeri željeli pomoći znancu, prijatelju ili rođaku nitko ne može pomoći, jer u hrvatskom pravosuđu ubojice i prevaranti često prolaze bolje od poštenih, premda lakovjernih, ljudi, poglavito onih koji se mogu svrstati pod staru narodnu mudrost »pomozi sirotu na svoju sramotu«.
Jamcima će jamačno (zacijelo) biti slaba utjeha kad im otkrijem da i oni i riječ zajam — uz tolike tvorbeno slične riječi: dojam, pojam, najam, ujam itd. — izviru iz istoga vrela: vrlo razgranatoga glagola jeti, koji se danas javlja samo u prefigiranu obliku. Osnovno mu je značenje uzeti, posuditi, latiti se, ali su mu se značenja proširila i s obzirom na raznovrsne osnove (ima ih devet) i na značenje predmetaka (prefikasa). U korijenu riječi jamac krije se glagol što ga je iz svojega lokalnog govora (Dubrovnik, Hercegovina) svojedobno lansirao negdašnji živopisni saborski zastupnik HDZ–a, Ljubo Ćesić Rojs, do uzrečice: »Tko je jamio, jamio.«

Jamiti znači uzimati, uzeti. Sličan glagol, jemati, znači imati (pa da je Nadalina iz popularne dalmatinske pjesme imala više pameti, »jemala bi muškardina«), ali i hvatati, brati (grožđe). Jematva i jamatva (za berbu) još su žive riječi u Dalmaciji. Jamac je izveden sufiksom –ac kao vršitelj radnje (tako i sudac), a jamčiti, jamčevina, pridjev jamačan i prilog jamačno knjiški su neologizmi. U jamcu, premda se na prvi pogled ne vidi, spava ruka, što lijepo otkriva tal. mallevatore od lat. manum levatore — koji uzima, diže, daje ruku, uzima što na sebe. Starija hrvatska riječ za jamstvo bila je poruk, od prasl. *poro¸ k bm , što je uključivalo ne samo obično jamstvo nego i svečano obećanje. U vrijeme dok su zaruke još nešto značile, zaručiti se (u Sloveniji ste s porokom već poročeni, dakle u braku) značilo je pouzdati se (u sigurnost), izručiti, dati u ruke (ne zaboravimo da je i u oporuci – ruka) – lat. manucapter (manus, ruka + capere, zgrabiti, uzeti). Tako je dublje značenje jamca — onaj koji izručuje vlastitu imovinu kao osiguranje. A dati ruku ima više simboličnih značenja (dati cijeloga sebe, pristati na brak, priskočiti komu u nevolji, potvrditi dogovor da će se pošteno provesti).

U Etimologijskom rječniku Petra Skoka stoji još jedna riječ za jamca — dorzon. To je složenica od alb. dorë, ruka + zanë / dorëzan / dorëdhan (particip od me dha, dati), točnije: dana ruka. Kad se kod Albanaca daje besa (vjera, obećanje, časna riječ), prati je i prilog mendôre – u ruke. Nekoć je zadana riječ, obvezno potvrđena rukovanjem, osiguravala poštivanje svakoga tako sklopljenog dogovora, što je obvezivalo više nego svi pečati, biljezi i potpisi zajedno. Logično je da je riječ jamac izašla iz takva moralnog okrilja (držati, uhvatiti koga za riječ).

A gdje je tu zamka? Dok su ljudi držali do svoje riječi (nije trebalo ni naglašavati da je ona časna), zamke nije bilo. Dovoljno je bilo reći: »Imate moju riječ« ili »Na moju riječ«. (Koliko je to današnjoj mladoj generaciji nestvarno, uvjerila sam se na jednoj izvedbi Krležine drame U agoniji. Učenici, valjda da što manje čitaju, posjetom kazalištu riješili su pitanje lektire. I dobacivali Lenbachu kakva je budala što će se ubiti samo zato što ne može održati zadanu riječ. No on je, u usporedbi s dobacivanjima glumcima u Begovićevoj drami Bez trećega, još dobro i prošao — s manje prostota.)

U vrijeme vrlo poljuljanih moralnih vrijednosti, kad krađe i prijevare ne izazivaju nikakvu društvenu, a često ni sudsku, osudu, u zamku upadaju upravo oni koji u dobroj vjeri žele drugomu pomoći, pouzdajući se u čast čovjeka za kojega su jamčili (»davali ruku u vatru«). Danas je, međutim, vrlo važno znati gdje se krije zamka i razotkriti je (jamac više tako i tako nitko ne želi biti). Zamka je (u svojem osnovnom značenju kao opća imenica) obično omča ili petlja kojom se hvata divljač, klopka, stupica, a onda je prerasla u lukavstvo kojim se nekoga vara i dovodi u nepovoljan, čak pogibeljan, položaj. Tada izraz steže mu se omča oko vrata često više i nije samo metaforičan. A kada se još udruži s vodom do grla, krajnji očajnici pribjegavaju omči kao jedinom izlazu.

 

[Bastiani]

Етимологија речи мурија

Колико сам видео по Интернету, порекло речи мурија коју у жаргонском значењу полиција користе једнако и Срби и Хрвати, није расветљена. Па рек'о да дам свој допринос човечанству.

Веома ми личи да мурија долази од турцизма мурурија , што означава путарину, у ширем смислу свакога оног ко наплаћује неку дажбину на путу. На плану колективног несвесног кореспондира са представом о томе да је полицајац неко ко служи томе да му убациш новчаницу у џеп да би био миран. то уједно објашњава и зашто се овај жаргонизам сматра увредљивијим од мноштва других којима се обележавају полицајци.

Иначе, губљење слога -ур- је познат језички процес у којем када су два истоветна слога један до другог, онда се један губи. У језику српскохрватском нема много таквих примера, али један је рецимо орденононоша, где је таквим сажимањем добијен орденоша. Или чешћи пример дошколовавање, где се уобичајено каже дошколовање, а чујем и дошколавање.

 

[Mrkalj]

Lavež, lajati, lajanje, lanuti

APSOLUTNO, dakle nemoj se "pačati" u Milićevu umetnost jer je nedodirljiva, isto tako i u Olgine zaključke o jeziku.

Što se lavova tiče, negde sam pre jedno mesec dana pisao o tome , da se ne ponavljam, LAV je životinja koju su Grci opisivali na Balkanu, živeo je skoro do novog veka na Apeninskom poluostrvu a do sedamdesetih godina novog veka u Grčkoj. Dakle. žena nije imala prave podatke lavovi su opstali i kasnije, na Kavkazu su, recimo istrebljeni tek oko 10. veka n.e.
I apsolutno stojim iza mišljenja da reč LAVEŽ označava strah psa od lava i njegovu vau vau reakciju.

 

[Mrkalj]

Reči
Olga Zirojević
07.04.2011.

Sabur

U svom govoru u Srebrenici, na obeležavanju desetogodišnjice najvećeg i najmonstruoznijeg zločina počinjenog tokom jugoslovenskih ratova 1991-1999. godine, reis-ul-ulema Mustafa Cerić moli "Alaha milostivog da majkama Srebrenice podari sabur..."

Da, sabur je nesrećnim majkama, a i svima nama, veoma potreban. Ali, tu nije reč o razumu, kako je ovaj turcizam objasnio izveštač Danasa (Bojan Tončić, "Bele marame bola i tuge", 13.07.05), već o strpljenju. Jer reč sabur (tur. sabir, arap. sabr) znači samo to – strpljivost, strpljenje. Kaže se "saburom je dženet pokriven", "sabur – selamet" (strpljen – spasen). Sabur! – strpi se! – "Sabur malo od Erdelja rajo, pisaćemo Rakociju kralju, nek se vaske i Erdelja prođe!" Kaže se i "sabur učiniti" – strpiti se, savladati se ("tu je majka sabur učinila"), a i sabriti, saburiti, osabriti, prisabriti. Saburli je strpljiv, izdržljiv, a sabursuz – onaj koji je nestrpljiv, onaj koji je nagao.

Pridev se, najzad, koristi i za tvorbu muslimanskih ličnih imena: Sabir, Sabrija (strpljiv, izdržljiv, postojan) i Sabira (Sebira, Sabera, Bira), Sabrija (Sabra). Ređe: Sabrudin i Sabrudina.

Republika, 366-367, 01-31.10.2005.

 

[Mrkalj]

Jatak

Na putu smo, kažu, da uđemo u evroatlantske strukture i Evropsku uniju, a ovaj turcizam (pored mnogo toga) nikako da se nađe tamo gde mu je mesto – među zastarelim rečima. Bez njega se zaista ne može, štaviše, sve je frekventniji. Tako, pred sam kraj već minule godine, čitamo na naslovnoj strani Danasa "Jataci s predumišljajem". U pitanju je, nije teško pogoditi, prikrivanje haških optuženika.

Da li će se, nakon privođenja svih begunaca pred lice pravde, reč jatak konačno naći među arhaizmima?

Osnovno značenje ovog balkanskog turcizma je: postelja, ležaj, ležište, krevet ("U odaji na meku jataku").

Drugo značenje je "onaj koji pomaže i skriva hajduke i uopšte odmetnike od vlasti i prekršitelje zakona" ("Ne odajte vi jatake naše,/ Kod kojih smo zime zimovali,/ Zimovali, blago ostavljali").

"Koliko oružje", kaže D. Popović (u svojoj monografiji O hajducima), "toliko su, po hajduke, bili od važnosti jataci. Hajduka bez jataka nema. Jataci su oči i uši hajduka. Jataci imaju pre svega da se brinu o životu i sigurnosti hajduka. Oni treba da saznaju gde ima dobar plen, da hajducima nabavljaju hranu, odeću i obuću pa, ako ustreba, i konje i drugo. Jataci imaju da hajduke skrivaju zimi, kada hajduci moraju da napuste borbu. Oni imaju da obaveštavaju hajduke o poterama i da čuvaju imetak hajdučki, koji je kod njih na ostavama. (...) Jataci su katkada učinili neveru (...). Hajduci su naročito pamtili i krvavo, ma i na devetom kolenu svetili neveru, stoga su jataci dobro pazili hajduke a hajduci čuvali kuće jataka kao svoje".

"Ne može biti hrsuzin (lopov, kradljivac) bez jataka", kazuje i narodna poslovica. A tako će ovu tursku reč Vuk prevesti u svom Rječniku – "der (Diebs-)helfer".

Jatak je, dalje, utočište, skrovište ("U Morića seka udovica/ Tu je Ivi jatak i ložnica"). To može biti, najzad, i postelja, ležaj ("Hadži Abduš leži u jataku ima već mesec dana"). U Novom Pazaru se nekad govorilo: "Da dignemo jatake", što će reći – raspremimo posteljinu.

Izraz na jataku – za vreme skrivanja kod jataka, na skrivanju, na utočištu kod jataka ("I tako na jataku kao najamnik čuvajući ovce oženi se u tom selu").

Gl. jatakovati – biti jatak, služiti, raditi kao jatak, uopšte biti u dosluhu, šurovati s nekim ("Zet mu je jatakovao i prokazivao đe će ugrabiti plijen i posjeći tursku glavu"). "Često su", kaže D. Popović, "hajducima jatakovale turske vlasti (...) i gradski muslimani". A pripovedač J. Kušan: "Družili se, po običaju, sa žandarima i jatakovali s vlastima".

I još jedno značenje glagola jatakovati: boraviti, nalaziti utočište kod jataka ("Beg mu reče da mu ništa učiniti neće, ako mu pravo kaže kod koga je jatakovao").

Uz pridev jatakov i glagolsku imenicu jatakovanje postoji, najzad, i izvedenica jataković – onaj koji potiče od jataka, potomak jataka (otuda i prezime Jataković). "Srbi su rođeni jataci", kaže (u svom romanu Jadar topi brda) M. St. Đuričić: "Za njih neko mora biti Turčin i nekome moraju jatakovati. U tome im je i čast i ponos, a i priroda – mnogim (...) tim jatakovićima".

I u savremenom turskom jeziku reč yatak (od glagola yatmak – ležati), pored osnovnog značenja krevet, ležaj, postelja, može da znači i tajno sklonište, leglo, jazbina (lopova i razbojnika), mesto koje obiluje čime. A ući u jatak (yatagina girmek) – znači imati vanbračnu vezu s nekim.

Republika, 376-377, 01-31.03.2006.

 

[Mrkalj]

Sijaset

Danas se obično poseže za ovom tuđicom da bi se označilo mnoštvo, velika množina, sila čega ("I sijaset drugih izmišljotina nabraja on (...) gde god stigne"). U prošlosti, međutim, reč je značila i nepriliku, bedu, zlo, napast ("Drag si ti meni (...) ko duša moja i neću te ostaviti bez trista sijaseta"), pa buka, galama ("Iznesu silu zvona i stanu u njih udarati. Na taj sijaset grnu malo i veliko u crkvu"), a u vreme turske vladavine ovim terminom označavalo se javno izvršenje izrečene presude, tačnije telesne kazne, a najčešće je to bila smrtna.

Pretpostavlja se da je reč sijaset (postoji i oblik sejaset) u značenju mnoštvo dobila ovo značenje upravo otuda što su telesne kazne izvršavane javno na "sijaset mejdanu" u prisustvu mnoštva ljudi. Postoji i narodna poslovica "Zlo činio sijaset primio". U Vukovom Rječniku sijaset se prevodi kao Ungelegenheit, molestia, bijeda, napast. I za Đorđa Popovića Daničara (Turske i druge istočanske reči) sijaset je beda, napast, pokor, pa kazna, javna kazna.

Uz navedena, u Uskočkom rečniku ova reč znači još i nepoželjan, neprijateljski raspoložen čovek, čudo, budala, anatemnjak, đavo ("Čuvaj se ti onoga sijaseta"), kao i neobična pojava, čudovišnost. Tu je i prilog vrlo mnogo, do grla ("Ima svačega sijaset"). A radi pojačanja uz reč sijaset dodavao bi se i pridev sijasetni ("Bježi sijasetu sijasetni /đavole đavolji,/ šta si me skolijo").

U pitanju je turcizam arapskog porekla (siyaset) sa prvobitnim značenjem vođenje, rukovođenje (državom, domaćinstvom), zatim politika, diplomatija, pa timarenje i kroćenje konja.

A u savremenom turskom jeziku siyaset znači politika, diplomatija, figurativno spretnost, umešnost, dok je siyasetči političar, odnosno politikant.

Republika, 380-381, 01-31.05.2006.

 

[Mrkalj]

Bakšiš

Opet jedan turcizam koji je našao svoje mesto i u evropskim jezicima i tu ostao u upotrebi do danas, a znači, kao i kod nas, poklon, napojnica, mito.

Najpre su osmanski sultani prilikom stupanja na presto, ali i drugim povodima, davali bakšiš vojnim licima (janjičarima, spahijama, uz druge), ulemi i uglednim državnim službenicima.

U sličnom značenju – dar, poklon, nagrada za zasluge/usluge – javlja se i u našoj narodnoj pesmi: "Baška ću vam bakšiš pokloniti/ Kom' agaluk, kome li spailuk". Ili: "Marko sječe arapske junake, pa sve glave pred cara iznosi, a car Marku bakšiše poklanja". Reč koristi i Njegoš: "Odniješe delibaši glavu/ te im dava bakšiš i čelenke".

Zanimljivo je da je, pored mnogobrojnih poreza koji su tokom XVIII veka ubirani za vojne potrebe i za potrebe svih vrsta službenika, ubirana i pomoć za bakšiš (poklon) velikom veziru.

Krajem XIX veka bakšiš je – kaže Đorđe Popović Daničar – "dar, darak, o kakvom prazniku, ili inače o kakvoj svečanoj prilici, poklon, opraštanje; u srpskom je uzeta ova reč u značenju napojnice". Na primer: "Brijanje se plaća trideset pet dinara, ali je čaršiski red dati onome ko te obrije povrh toga koji dinar bakšiša".

Last but not least bakšiš je i mito: "Na Porti se bez bakšiša ništa nije moglo postići, a sa novcem... sve".

A u savremenom turskom bahš – poklon, dar, opraštanje, oproštaj, odnosno bahšiš – bakšiš, napojnica, čast, poklon, dar.

U pitanju je imenica izvedena od persijskog glagola bahšiden – dati, darovati, pokloniti.

Republika, 386-387, 01-31.08.2006.

 

[Mrkalj]

Lakrdija

Balkanski turcizam onomatopejskog porekla od turske reči lakirdi – reč, brbljanje, blebetanje, ogovaranje, svađa, prepirka (lakirdidži – brbljivac, naklapalo).

Kod nas je lakrdija ponajpre šala puna nestašluka ("Đaci su naučili da s furundžijama zbijaju lakrdije"), zatim ludorija, budalaština ("Najžalosnija je to lakrdija mode, da se za ljubav lepote zdravlje na kocku meće"), pa drangulija, koještarija ("Žene... jako upotrebljuju takve lakrdije, kao što su pomade"); reč ("Posrčemo po kavu i izmenjamo jednu dve lakrdije") i govor, priča, beseda, razgovor ("Pa mu vezir veli lakrdiju:/ Evo tebi katul-bujruntije,/ I evo ti za hašluka blaga!"). U Rečniku kosovsko-metohijskog dijalekta lakrdija znači reč, zadata reč, protivrečnost, svađa, prazna reč, laž.

Najzad, u književnosti je lakrdija vrsta komedije bez veće vrednosti, kojoj je cilj da izazove smeh, poglavito jeftinim, često vulgarnim efektima, farsa, burleska. U XIX i XX veku lakrdija je mnogo izgubila od narodno-satiričnog karaktera farse i postala zabavna vrsta sa sirovim šalama i skarednim sadržajem.

Otuda je lakrdijaš onaj koji zbija šale, šaljivčina, vragolan, spadalo, ali i pisac lakrdija ("Proglašen nekad gotovo lakrdijašem Nušić se... sve više uzdiže kao realist višega stila"), kao i glumac koji igra u lakrdiji; pa dalje dvorska budala, pajac ("Susretoh usput silu naroda,/ Vlastelu mnogu i najamnike s njom,/ Što gospodstveno vode sa sobom/ Lakrdijaše, igrače i čarobnike"). A pokrajinski, pak, lakrdijaš je rečit čovek, dobar govornik.

Postoji i ženski oblik – lakrdijašica. Zatim, glagol lakrdijati, lakrdijašiti, lakrdisati – namerno govoriti ili činiti nešto smešno, zbijati šalu, izvoditi vragolije, šegačiti se ("Car se šali i lakrdiše samo!"), odnosno razgovarati, voditi razgovor ("Što ne svratite malo da lakrdišemo?"). Postoji i pridev, odnosno prilog lakrdijski, lakrdijaški, uz ostale izvedenice.

Republika, 390-391, 01-31.10.2006.

 

[Mrkalj]

Pamuk

Ovaj turcizam, poznat kod nas već odavno, nedavno je, zahvaljujući turskom nobelovcu Orhanu Pamuku, upoznao i ostatak sveta.

Kultura i upotreba pamuka razvila se i u novom i u starom svetu nezavisno jedna od druge. Prve sigurne vesti o upotrebi pamuka u starom svetu potiču iz Indije (oko 800. pne). Pominje ga i otac istorije Herodot ("Divlje drveće rađa nekom vrstom vune, koja je po kakvoći i izdržljivosti bolja od ovčije, i od te vune s drveća prave Indusi sebi odela"). U antici su Grci i Rimljani uvozili pamučne tkanine kao luksuznu robu. U VII veku nove ere ova tropska i suptropska biljka stigla je do Mesopotamije. Tu su je, osvajajući Persiju, otkrili Arapi i doneli je u oblasti Mediterana koje su bili osvojili. Na Siciliji se javlja u IX veku, a vek kasnije i u Španiji. Pamuk je tada korišćen i za punjenje jastuka i madraca, ali prvenstveno za proizvodnju tkanina, među kojima su bile i one mešane sa svilom (muslin, na primer). I kao kod ostalih biljaka, pamuku su pripisivana i lekovita svojstva. Zanimljivo je da su neki islamski asketi pamukom punili uši da bi se zaštitili od akustičnih iskušenja.

Zapadni Evropljani upoznali su pamuk osvajajući Siciliju, a potom i muslimanske oblasti Španije, kao i u vreme krstaških ratova.

U ranom srednjem veku pamučne tkanine stizale su u Zapadnu Evropu kao retka luksuzna roba. Od XII veka, međutim, uvoze se, pre svega preko Venecije, u većim količinama. I to sa istočnog Mediterana, gde započinje i njihova proizvodnja. Tu su pravljene od pamuka i lana.

Arapska reč za pamuk je kutn (verovatno od starog semitskog korena k-t-n), pa se otuda u većini evropskih jezika pamuk naziva cot(t)on(e), dok je reč pamuk na ove prostore stigla preko Turaka.

Tačnije, pamuk dolazi od persijske reči penbe (-benbug-panbug-panbuk-pamuk).

Pod pamukom se u našem jeziku podrazumeva južna biljka (iz porodice slezova) od čijih se plodova dobija pamučno vlakno, a zatim i pamučna vlakna od kojih se prave tekstilni predmeti i vata. Postoje i izrazi mekan kao pamuk – vrlo je mekana srca; ovijati koga pamukom – vrlo nežno postupati s kim ("Ovijao je svoju dragu jedinicu pamukom") i piti (sisati, vaditi) kome krv (dušu) na pamuk – na fini način stalno, smišljeno mučiti, kinjiti koga ("Nama ovdje piju dušu na pamuk").

Postoje i pridevi pamukli ("Pa obuče pamukli košulju") i pamučan. Ovaj drugi još znači (figurativno) i koji je mekan kao pamuk ("Živi za nj i čeka na nj, mekana pamučna duša"). Tu je i pamuklija – haljenak, obično muški, od kupovne pamučne tkanine, odnosno gornja odeća postavljena pamukom ("Imao je u pamukliji ušivena dva dukata"). Postoji i deminutiv pamuklica. Pamuklijaš ili pamučar je zanatlija koji pravi pamučne odevne predmete, kao i trgovac koji prodaje pamučnu robu. Pamučnenica je košulja lanom snovana, a pamukom tkana. A pamučara je tvornica, fabrika pamučnih tkanina. Najzad, pamuklija je još i vrsta jabuke, a pamučarka vrsta breskve.

I da se ponovo vratimo Orhanu Pamuku. Otkud prezime Pamuk?

Pišući o svojoj porodici turski nobelovac kaže da priča počinje s babom i dedom koji su "bili iz gradića Gordes u blizini Manise i poticali (su) iz porodice Pamuk nazvane tako zato što su im kosa i ten bili i suviše beli za taj kraj" (Istanbul, uspomene i grad, Beograd 2006, 21).

Republika, 402-405, 01.04-31.05.2007.

 

[Mrkalj]

Vojvoda

Nedavno smo, usred mira, dobili, opet, nove četničke vojvode. Ovog puta čak petnaestoricu, pa tako ovoj sveslovenskoj i praslovenskoj reči nikako ne preti opasnost da u XXI veku postane arhaična.

U pitanju je, u stvari, složenica od sintagme voje (voja, u značenju "vojnik" ili "vojska") i od voda (od voditi), znači onaj koji vodi vojsku, zapovednik vojske, vojskovođa. Ova titula je od davnina postojala kod svih slovenskih naroda. U doba vojne demokratije vojvoda je bio vođa plemena, odnosno saveza plemena u vreme rata.

Vojvoda (latinski belli dux) je visoka titula koja je u periodu Nemanjića podrazumevala vojnu funkciju, a kasnije, u vreme Despotovine, i vojnu i civilnu vlast u oblasnoj i lokalnoj upravi.

Još od Nemanjinog vremena vojvoda je najviši vojni čin posle vladara. Otuda su vojvode pripadale krugu najkrupnije vlastele i zapovedale su odredima vojske jedne ili više župa. Shodno Dušanovom zakoniku vojvode u vojsci imaju istu vlast kao i car; tačnije, car svoju vlast vrhovnog zapovednika prenosi na vojvode. Vojvode dobijaju apsolutnu sudsku vlast i za sporove koji spadaju u nadležnost vojnog suda.

U vreme Despotovine vojvode dobijaju još veći vojni značaj jer se vode skoro neprestani ratovi za odbranu i očuvanje zemlje, pa se tako u njihovoj funkciji objedinjuju vojna i civilna vlast na poverenoj im teritoriji. Poznati Zakon o rudnicima despota Stefana (iz 1412) zna samo za vojvode u čijim je rukama bila i vojna i upravna i sudska vlast. Jedna od mera militarizacije zemlje bila je i ta što su raniju vlastelu-krajišnike, koji su upravljali krajištima, sada zamenili vojvode-krajišnici, koji su dobili još veća ovlašćenja i obaveze.

Titula vojvode postoji i u bosanskoj državi Kotromanića, kao i u Zeti Crnojevića. U ovoj poslednjoj titula se održala i posle pada zemlje pod tursku vlast, kada su vojvode postale plemenske starešine u Crnoj Gori i Hercegovini. Prema narodnoj tradiciji, naziv vojvode ili velikog vojvode preuzimaju, u toku Prvog i Drugog srpskog ustanka, narodni prvaci koji su se istakli u ratu, potiskujući tako kneževe kao stare organe vlasti.

Inače, ovaj slavizam (poput brojnih drugih) ušao je i u osmanski rečnik. U XV veku u osmanskim dokumentima (na srpskom jeziku) termin vojvoda bio je sinonim za krajiškog bega i sandžak-bega. U ovom carstvu titulu vojvode nosilo je i lice zaduženo da upravlja posedima (hasovima) sandžak-bega u jednoj ili više nahija, kao i posedima drugih visokih državnih dostojanstvenika i pripadnika carske porodice.

Predanje pripisuje ovu titulu istorijskim ličnostima, kao i likovima iz narodne epike. Vojvoda je, pored ostalih, kosovski junak Miloš Obilić. A glavni junak lepe narodne pesme o opsadi i padu grada Stalaća na Moravi je vojvoda Prijezda (zasad bez potvrde u istorijskim izvorima).

Ovu titulu nosile su takođe i starešine senjskih uskoka, a "tako se zove i Arnautin čuvar manastira Deviča i Dečana" (reč je o poznatim "manastirskim vojvodama"). Vojvode je, od samog početka (XIX vek), imao i četnički pokret.

Ova titula je najviši vojnički čin u srpskoj, a potom u jugoslovenskoj vojsci. Dobijao se samo za naročite ratne zasluge; srpska vojska imala je četvoricu vojvoda: Radomira Putnika, Stepu Stepanovića, Živojina Mišića i Petra Bojovića. Za ratne zasluge u Prvom svetskom ratu francuski maršal Franše D'Epere imenovan je za počasnog vojvodu jugoslovenske vojske.

Pored navedenih značenja vojvoda je i plemićka titula članova nekih vladarskih porodica; zatim jedan od svatovskih časnika (nosi neuobičajenu odeću, stalno je aktivan i stara se o kretanju svadbene povorke i o poretku svatova; negde se naziva i čauš, čaja) i, najzad, junačina, ljudina.

Reč ima i leksikologijsku familiju, pa je tako vojvodić sin ili unuk vojvodin, ali i prezime (uz oblike Vejvoda i Vivoda); vojvoditi znači imenovati koga za vojvodu; vojvoditi se, izdavati se za vojvodu; a vojvodovati – biti vojvoda, zapovedati; vojvodstvo – čast i dostojanstvo vojvode, vođstvo, zapovedništvo, vojvodina; vojvotkinja – titula žene ili kćeri vojvode ili člana vladarske porodice i, najzad, vojvodina je oblast i pokrajina kojom upravlja vojvoda, kao i zvaničan naziv za Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu (prvobitno ime: Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat).

Postoje i složenice: vojvod-baša, podvojvoda, nadvojvoda, nadvojvotkinja.

Republika, 406-411, 01.06-31.08.2007.

 

[Mrkalj]

Pirinač i(li) riža

Smatra se balkanskim turcizmom persijskog porekla. Međutim, ova prastara kulturna biljka nastala je, verovatno, od divljih vrsta rasprostranjenih na području od južne Indije do Kine. Otuda i njena imena – birindž i oriza (lat. Oryza sativa) – potiču iz sanskrita.

Iz Indije stiže u arapske zemlje, a potom u Mesopotamiju, Siriju i Egipat, da bi u X veku bila poznata i u Španiji. Svoju ekspanziju ova žitarica doživljava u VII veku.

Upoznavši je u Iraku i jednom je prihvativši, Arapi su je gajili svuda gde su za to postojali klimatski uslovi. Kasnije će je preuzeti Turci i to je najznačajnija kultura koju će oni doneti na balkanske prostore. Smatra se najvažnijom žitaricom sveta i osnovna je hrana preko polovine čitavog čovečanstva.

U našem jeziku postoje i oblici pirinč i pirindža („Nišesta se gradi od pirindža“). Pirinčište je njiva, polje na kojem je gajen pirinač, a pirinčar je onaj koji gaji ovu žitaricu. Pirinač je, međutim, i naziv za bronzu (žuta med), pa otuda pridev pirinčali – koji je od pirinča, mesingan („Škljocnu pirinčali reza i istom se vrata otvoriše“).

Koristi se, manje, i drugo ime – riža. Polje zasejano rižom, pirinčano polje naziva se rižište („Nekadašnje močvare... danas su bogata rižišta“), a rižar je radnik na riži. Od ove druge reči – oriza – potiču nazivi za pirinač u većini evropskih, kao i u ruskom jeziku (reis, rice, riz, riso, ris). I kod nas su zabeleženi oblici: riž, rižkaša, riškaša, uz saracensko pšeno.

Republika, 414-415, 01-31.10.2007.

 

[Mrkalj]

Badem

I ovaj turcizam (poput ne malobrojnih) vodi poreklo iz sanskrita (badama). Pod bademom – postoji i oblik bajan odnosno bajam („U Mostaru procvali bajami“) – podrazumeva se i drvo (Prunus amygdalus) i plod tog drveta. Ovim imenom naziva se (ne samo u našem jeziku) i krajnik („Bademi su u guši jako crveni i otečeni“). U Bosni je badem koža s lisičjeg buta, dok je u Turskoj to naziv za lisičinu. Postoje i izrazi na bademe – sa šarama u obliku badema („Čemer – pavte na badem kovate“) i badem-pirlit – utkane šare u boji u obliku badema na domaćem vezu. Pridevi bademli (s turskim nastavkom li) – koji sadrži badem, umešan s bademom (bademli pita, bademli zejtin) i bademast – koji je oblika badema, koji je kao u badema („uzani razrez bademastih joj očiju bio je zavinut prema gore“). A kaže se i bademast ukus. Bademov – koji pripada bademu, koji se dobija od badema (bademov cvet, bademovo ulje).

Tu su i druge izvedenice: bademnjak – kolač s bademima, bademovača – torta s bademom; bademovina – bademovo drvo (kao građa); bademovica – bademovo mleko. U Bosni i Turskoj spravlja se bademezma – domaći (kućni) marcipan, vrsta slatkog jela od šećera i badema.

Naziv ovog ploda koristi se i za lična imena: muška – Badem, Bademić, Bademko; i ženska – Badema, Bademica, Bademka. A postoji i prezime Bademlić.

U narodnom verovanju bademov zejtin je lek od krasta i od uhobolje, dok je gorki badem sa šećerom lek za one koji pljuju krv. Živi još i rimsko verovanje da „ko hoće da se ne opije, neka našte srce pojede pet gorkih badema“. A „u Kotarima vode mladu k bunaru, na koji ona meće jabuka, oraha i badema, pa to deca grabe“.

Republika, 422-423, 01-29.02.2008.

 

[Mrkalj]

Činija

„Svaki sud od pečene zemlje ili porculana strane izrade“, kako to sažeto obaveštavaju enciklopedije i rečnici. Navode se i sinonimi: kalenica, zd(j)ela, tanjur, čanak. Ovim imenom se dugo nazivao – i kod nas – i sam porculan (najfinija vrsta keramike, tzv. belo zlato). Zašto?

Reč je posredstvom Turaka stigla iz perzijskog u kojem pridev čini znači kineski, odnosno porculan budući da je on prvobitno i zadugo stizao isključivo iz Kine, koja se na perzijskom zove Čin. A Kina je, kako se zna, domovina porculana (u upotrebi je i oblik porcelan), čija se proizvodnja vezuje za dinastiju Tang (618–906), da bi kasnije bio preuzet, i usavršen, i u Japanu.

Proizvodi od kineskog porculana stižu u Evropu od XIII, a tek od XVII veka počinju redovno da ga uvoze holandski trgovci. Taj je porculan u Evropi bio neobično cenjen i skup. Prvi pokušaji vlastite proizvodnje datiraju od samog početka XVI veka (Venecija, Ferara, Firenca – tzv. Mediči porculan). Budući da su Kinezi držali način proizvodnje porculana u strogoj tajnosti ovim se pokušajima dobijao tek neki surogat. Pa će tako tek Nemcu, apotekaru i alhemičaru J. F. Betgeru (Boettger) iz Drezdena, u saradnji sa fizičarem, mineralogom i matematičarem E. W. von Čirnhausenom (Tschirnhaus), poći za rukom da otkrije tajnu proizvodnje porculana da bi već sledeće godine (1710) bila osnovana prva evropska manufaktura u Majsnu (Meissen). Nastaju manufakture porculana – većinom kao dvorska preduzeća – i u drugim evropskim zemljama. Porculan na velika vrata ulazi u modu u doba baroka i rokokoa, kada se izrađuju sve vrste posuđa, oplata za zidove i sitna plastika (figure i grupe, pastoralni i galantni motivi). A pojavom čaja, kafe i čokolade stvaraju se i mnogobrojni novi oblici posuđa; javlja se pojam servis kao celine.

Opšta proizvodnja porculana oživljava potkraj XIX veka u svim glavnim manufakturama, koje zadržavaju tradicionalne oblike i ukrase, pri tom se proizvodnja industrijalizuje. Tako porculan od luksuznog predmeta postaje proizvod široke potrošnje.

U Osmanskom carstvu pod imenom čini pretežno se podrazumevala domaća keramika, sa centrom u Izniku (kasnije i u Kjutahji), koja je u velikoj meri koristila kinesko i perzijsko iskustvo na području grnčarije. Za potrebe dvora i visokih dostojanstvenika, međutim, u znatnoj meri uvozio se i originalni kineski porculan, koji se i danas može videti izložen u prostorijama nekadašnje carske kuhinje dvorca Topkapi saraja u Istanbulu. Po broju kineskih eksponata (10.700) ovaj muzej nalazi se na trećem mestu u svetu (iza pekinškog i drezdenskog).

Polazeći od osmanskih, odnosno turskih rečnika, čini znači kineski, kineski porculan, porculan uopšte (šolja, tanjir i sl.), kalj; a danas: keramička pločica (za oblaganje), fajans, porculan, od keramičkih pločica, popločan, porculisan (čini soba – kaljeva peć).

Osmanlije su, zaista, u velikoj meri koristile keramičke pločice za dekorisanje ne samo sakralnih (džamija, turbe) nego i svetovnih građevina (u mnogim odajama carskog harema, uz poznati Činili kešk – fajansni paviljon, na primer). Zbog prelepih keramičkih pločica svoje ime dobila je i čuvena Plava džamija (nasuprot Aja-Sofiji).

Inače, osmanska keramika je danas među najcenjenijima u svetu, naročito ona na zidnim pločicama velikih dimenzija s cvetnim ukrasima po ugledu na kineske primere. A neke male džamije, kao Mehmed-paše Sokolovića (1571) ili Rustem-paše (oko 1550), pravi su muzeji keramičkih pločica.

Nama je činija (ja je uobičajeni domaći nastavak koji se dodaje tuđicama) svakako stigla s turskih prostora. Za nju zna i narodna pesma: „Sprema kralju od zlata tepsiju, a na njojzi dvanaest činija“. Na Beogradskoj tvrđavi nađeni su ulomci i kineskog porculana (uz dosta turske keramike, pa i one iz Iznika). Nabrajajući sofransko (stono) suđe i posuđe za saldisanje (serviranje) poznati Bosanski kuhar A. Lakišića pominje i „porculansko suđe, koje se naziva činija (velika i mala činija)“, dok ćasa ili čorbaluk označava zdelu za žitka jela i može biti od bakra, porculana ili zemlje. Shodno arhivskim vestima turski i drugi orijentalni keramički proizvodi bili su, u XVI i XVII veku, korišćeni u starom Dubrovniku. Tu se pominju i turske činije od bakra. U Vojvodini se pod činijom podrazumeva, ponajpre, „posuda za serviranje supe“ (supentop, supšisla). Bilo ih je, međutim, i od stakla i srebra i to raznih veličina, oblika i namene. Ponegde se pod činijom podrazumevalo i posuđe izrađeno od drveta, uz ono od metala.

Kao termin koristi se i u arheologiji (neolitske/vinčanske činije).

Postoje i oblici činij(i)ca, činiče.

Keramičke pločice su, kao i na zapadu, i kod nas u znatnoj meri korišćene za oblaganje peći (kaljevi).

Za samu Kinu vezan je i izraz Činu-Mačin, što znači vrlo daleko, predaleko, neki daleki kraj, na kraj sveta. U običnom govoru, na primer, otišao je u Činu-Mačin (Kina i Mongolija). Izraz je književnog porekla (iz divanske poezije), i vezan je (čini se) samo za Bosnu i Hercegovinu.

Danas su Kinezi naši sugrađani, a već odavno imamo i nove činije – od plastike. Uz pravo obilje i onih, baš kineskih.

Republika, 426-427, 01-30.04.2008.

 

[Mrkalj]

Će(j)if

U pitanju je arapska reč (keyf) koja znači: stanje, raspoloženje, kakvoća, kvalitet, zadovoljstvo, uživanje. Stigla nam je preko Turaka, a mi smo je obogatili (kao i Turci) još ponekim značenjima i izvedenicama.

Za Đorđa Popovića Daničara (1884) ćef je naslada života, veselje, radost, dobro raspoloženje, dobra volja, uživanje, zdravlje tela i duše. U savremenom Matičinom Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika ćef je želja, volja, prohtev („Dođe mu ćef da se ženi“); pa dobro raspoloženje, zabava, veselje („Ne mogu gledati da Turci s glavom njegovom sebe ćef čine“). U Škaljićevim Turcizmima ćeif, ćejif, ćejf, ćef je dobro raspoloženje, naslada, naslađivanje, uživanje („Sad im neću pomrsiti ćeifa“). Drugo značenje: volja, prohtev, hir, i treće: pripito stanje (u frazi: u ćejfu je).

U epskim narodnim pesmama javlja se i oblik ćeiv („Kad se ladna napojiše vina,/ i junački ćeiv zadobiše“). Postoji i oblik ćev (u izreci „ćev ti piti – od volje ti“). A u Dalmaciji čak i ikaviziran – ćip. Tu su i denominali na -iti: ćefiti – biti dobre volje; naćefiti se –naveseliti se (u narodnoj pesmi); ćefnuti se – prohteti se („Stanodavac uzima za kiriju ... koliko najviše može da dobije, a kada mu se ćefne – da otkaz“). Nisu izostali ni pridevi: će(j)ifli – dobro raspoložen, dobre volje, malo „nakresan“, u pripitom stanju. Odnosno ćefli, ćeflija, ćeflisan, ćevlija, ćevleisan.

Prihvaćena je čak i turska negativna postpozicija -siz, odnosno -suz (bez) – ćejifsuz, ćefsuz – neraspoložen, rđave volje, malo bolestan.

Za Hrvata Antuna Hangija koji je, krajem XIX veka, učiteljevao u Bosni, „Ćeif je nešto posebnoga, što osim naših Muslimana valjda nijedan narod na svijetu ne poznaje. I kao što Francuzi imaju svoj esprit, tako imaju naši Muslimani svoj ćeif. Ali kolike li razlike između ćeifa i esprita?! I dok se pod espritom razumijeva nešta spretna, poletnoga, označuje nam ćeif da se je čovjek smirio, da se je smirilo ne samo tijelo, nego i duh njegov. Ćeif je kad se uzneseš u neko bezbrižno carstvo, ne znajući za čas ni da dišeš, ni da kahvu piješ, ili grizeš cigar duhana. Elem nešta slična onoj talijanskoj: Dolce far niente. Ćeif opet u širem smislu jest ono što bismo mi rekli: hoće mi se ili drago mi je. Ako čovjek nešta učini, pa ga ko upita zašto je to učinio, odgovoriće mu: tako mi je bilo po ćeifu. Isto tako upitaš li ga zašto nešto nije učinio, reći će ti: nije mi bilo po ćeifu – pa mirna Bosna.“

Republika, 428-429, 01-31.05.2008.

 

[Mrkalj]

Čija je turska mantija?

Ponajpre se pod ovim imenom (grcizam mantion) podrazumeva deo odeće sličan (...) dugačkoj odori, haljina sveštenih lica, ogrtač, plašt, ali je u upotrebi i manje korišćeni turcizm (manti) kojim se naziva vrsta pite. Samim Turcima (koji je uglavnom ne smatraju pozajmicom) reč je, kako se pretpostavlja, stigla sa dalekog istoka, odnosno iz Kine (mantou). Neki istraživači kulturne istorije jela vezuju je, međutim, za centralnu Aziju. Pod istim ili sličnim imenom (mantu, mandu, mono i slično) javlja se u nizu azijskih zemalja: Koreji, Avganistanu, Tibetu, Uzbekistanu, Kirgistanu, Kazahstanu, Iranu, Jermeniji, Turskoj. Ukratko, bila je popularno jelo u nekadašnjem SSSR-u, a smatra se i tipičnim jelom u svetom gradu Meki, kao i kod Tatara na Krimu.

Na zapad treba da je stigla posredstvom Turaka u vreme Džingis-kana i Tamerlana. Turski i mongolski konjanici su je, tako hoće priča, nosili sa sobom smrznutu ili suvu da bi je, na prvoj logorskoj vatri, brzo skuvali. Otuda u Turskoj i naziv tatarski burek, što bi ukazivalo na vezu mantije s nomadskim narodima. Iz Anadolije je vrlo rano stigla – kao ravioli – u Italiju. Prvi pomen datira iz sredine XIV veka.

U relevantnim rečnicima mantija se opisuje kao jelo od testa i mlevenog mesa, vrsta testa i pašteta sa mesom. I dok se u azijskoj kuhinji uglavnom kuva na vodi ili, češće, na pari, u Turskoj i Srbiji se peče u pećnici. U Balkanskoj kuhinji (iz 1987) mantije se ubrajaju među predjela, nadev se sastoji od mlevenog svinjskog mesa, ulja, crnog luka, bibera i aleve paprike. A priprema se ovako: „punu kašiku nadeva stavljati na sredinu svakog testa (kocke veličine 10x10 cm), a zatim preko nadeva sastaviti krajeve kvadrata. Na taj način je nadev umotan u mantiju“. A „kako za pripremanje ovog vanrednog srpskog specijaliteta treba dosta vremena, to se gostu za koga se priprema time ukazuje posebna počast.“

U međuvremenu se mantija sve više spravlja u posebnim radionicama i takoreći nezaobilazno je posluženje na novopazarskim svetkovinama svih vrsta. U ovom gradu se mantija može kupiti i u posebnim kioscima na ulici. Priprema se i dalje i po kućama, a na ceni su one – sasvim male.

Mantija je bila popularna i u Vranju („jedna vrsta testa punjenog seckanim mesom ili jajima pomešanim sa sirom“), dok se u Pirotu nekad čak ubrajala među hrišćanska kultna jela („vrsta pite od dve juvke, što se mesi na Mladence, u sredi je pirinadž, a spolja se namaže medom“).

U Sarajevu se, shodno Bosanskom kuharu Alije Lakišića, jedu klepe (ili čikovi burek) koje se, kao i mantija na azijskim prostorima, kuvaju u kipućoj vodi. I kao i u turskoj kuhinji i ovde se serviraju prelivene kiselim mlekom i belim lukom (ima i varijanta da se prethodno zapeku).

Ovo muslimansko gradsko jelo spravlja se takođe na Kosovu, po crnogorskim gradovima (u Rožajima se peklo u pećnici a zatim prelivalo belim lukom), zatim u Albaniji a, verovatno, i drugde.

Danas se čak može govoriti o come-back-u ove vrste pite jer počinje da pristiže, kao u vreme Džingis-kana u smrznutom stanju, i u Beograd.

Republika, 430-431, 01-30.06.2008.

 

[Mrkalj]

Bostan

Ne treba posebno isticati da se pod ovim zajedničkim imenom – u pitanju je turcizam – danas uglavnom podrazumevaju dinje i lubenice. Shodno tome, sledio bi zaključak da su nam ovo povrće (smatra se i voćem) doneli Turci (budući da se u raspoloživim srednjovekovnim izvorima izrekom ne pominju ni dinje ni lubenice). A nisu. Jer, kako je to odavno utvrđeno, reči dinja i lubenica (raniji oblik ljubenica) ušle su u slovenske jezike još u praslovensko doba. Njihovom domovinom smatra se Azija. Tačnije, kultivisali su ih, pre nekih 3.000 godina, još stari Persijanci. A gajili su ih po baštama, odnosno vrtovima, jer to je prvobitno značenje iranske reči bostan, odnosno bustan (složenica od reči bu-miris i suf. za tvorbu imenica mesta – stan).

Osim dinja i lubenica u bostanu se gajilo i povrće („Na bostanu/ povrću/ ima buba koje zijan čine, a to su kupušnjaci“); voće („Svaka kuća ima u neposrednoj blizini bostan, gde se gaji razno voće“); pa i cveće („Dva su cvjeta u bostanu rasla:/ plavi zumbul i zelena kada“; „Ne truni mi po bostanu cv’jeće“). Otuda i pridev bostanli– cvetan, pun cveća. Najzad, bostanom se nekad nazivala i šumica, odnosno zabran („Ni svoje drvo u bostanu nijesi smio ni zasjeći“).

Uz bostan postoje i oblici: bostanj, bostanija, bostanište, bostanluk.
Tu su i nazivi za voće koje u bostanu raste: bostanka (i lubeničarka) – okruglasta kruška zelene boje, i bostančica – vrsta jabuke.

Gajiti bostan kaže se bostaniti, a bostandžija je onaj koji proizvodi ili prodaje bostan, odnosno vrtlar, zeleničar („Bostan sadi bostandžija Meho, bostan sadi, a bogu se moli“).

U vreme Turaka bostandžije su bile janjičarski rod dvorske vojske koja je vršila dužnost specijalne zaštite sultanovog dvora i imala policijske i druge funkcije. Tako se njihov broj u XVII veku kretao od dve do dve i po hiljade ljudi. Tri do četiri stotine bostandžija imali su privilegovan položaj dvorskih slugu i koristili su se velikim uticajem na dvoru. Bostandžije su, pre svega, bile odgovorne za čuvanje sultanove ličnosti. A iz njihovih redova često su se uzdizalii i sami veliki veziri. Osnovna masa bostandžija korišćena je, međutim, za razne poslove u vrtovima (baštama) – otuda nose i to ime (doslovno: povrtar) – koji su se nalazili pod Istanbulom, Jedrenom i Galipoljem, kao i onima u Anadoliji. Angažovani su, zatim, za prevoz raznih tovara vodom za tekuće potrebe dvora, za pripremanje materijala za građenje dvoraca i zadužbina, kao i za gašenje požara (koji su često harali u osmanskoj prestonici).

Starešina njihovog korpusa zvao se bostandžibaša. Ponekad su bostandžije sudelovale u pobunama i gubile poverenje sultana. Među ubojicama sultana Selima III nalazio se i bostandžija Deli Mustafa. Oni će se protiviti i kasnijim reformama turske vojske.

Do danas su ostala prezimena Bostandžija i Bostandžić.

Postoje i izrazi: obrati (zelen) bostan (zlo proći, propasti) i bostandžiji bostan prodavati (kazivati nešto onome koji to bolje zna).

Turci imaju bostanski kebab i bostanski patlidžan, a mi bostandžijski pasulj (koji je najbolji).

Bostan (Bustan) je, najzad i naziv dela velikog perzijskog pesnika XIII veka – Saadija.

Republika, 438-439, 01-31.10.2008.