Да ли је морално од сиромашног човека купити бубрег за трансплантацију и како црно тржиште органа, превести у легалне оквире – била је тема недавне дебате, која се распламсала у „Њујорк тајмсу”. Многи учесници дебате сматрају да оболелима то треба дозволити и да то није никакво кршење морала. Тешко је не посумњати да је ова полемика сигнал да богати људи заправо себи праве простор како да дођу до бубрега.
С обзиром на брзину којом се данас мењају моралне норме, и то у државама које сматрамо напредним, није нереално очекиватии прве законе којима ће бити легализована куповина органа за трансплантацију. Богати би тако, науштрб сиромашних, могли да купе здравље– једна велика цивилизацијска забрана би могла бити срушена.
Повод за ову дебату била је судбина тридесетшестогодишње Израелке, која је у Костарики добила нови бубрег за 175.000 долара, док је давалац органа, сиромашни радник за њега добио само 18.500 долара. Да није то урадила и даље би се мучила на дијализи, морала би да се одрекне мајчинства, да се бори са депресијама, инфекцијама... Да ли то може да оправда њену одлуку да због своје боље будућности експлоатише нечије сиромаштво и очај?
Да се моралне норме мењају брже него икада пре, указују и резултати недавног испитивања Пју центра за истраживање јавног мнења спроведеног у 40 земаља, у којем су се испитаници изјашњавали да ли су ванбрачне афере, коцкање, хомосексуалност, абортус, пијење алкохола или развод морална или неприхватљива понашања. Оно што је још донедавно било неморално, попут коцкања, абортуса или ванбрачних афера, данас је сасвим оправдано. Развод је нормална појава чак и у конзервативним земљама, а у 14 од 40 држава, и абортус је морално прихватљив.
У САД бубрег легално добије 16.000 до 17.000 људи годишње, на листи чекања за овај орган је 100.000 људи, време чекања је четири године, а 4.000 људи умре не дочекавши трансплантацију. Баш због ове статистике, неки лекари и етичари питају да ли је морално дозволити да хиљаде људи умре зато што се сматра да је неморално и недозвољено купити бубрег од оног ко је спреман да га прода. Иран се наводи као једина земља, која дозвољава да се даваоцу бубрега компензују трошкови и која једина нема листу чекања за трансплантације.Одједном, ни дежурним „заштитницима” морала не сметају многе деликатне ствари у овој земљи. Заговорници ове идеје објашњавају да, када би таква продаја била легална, продавци бубрега не би добијали ситниш за свој део тела, као до сада, него пристојнију суму од 100.000 или 200.000 долара. За тај новац продавац бубрега, по правилу, очајник, набрајају даље, могао би себи да обезбеди кућу, школује децу, има за храну и одећу... На срећу, у дебати је било и оних за које је ово решење лоше и неморално.
Нефролог, др Стеван Павловић, који је дуже од 10 година био координатор за трансплантације у Ургентном центру сматра да то значи да ће „богати имати шансе, а сиромашни ће умирати као снопље”.
Са медицинског аспекта то је зло и прављење разлике између богатих и сиромашних. Ко гарантује сиромашној особи, која је продала бубрег по одговарајућој цени да ће убудуће нормално да живи? У медицини је примарно не наудити. Када се узима бубрег од живог даваоца, он пролази ригорозне контроле, баш зато да би после ове интервенције могао да води нормалан живот – каже наш саговорник.
Др Павловић као реалну могућност наводи – „размену органа”. Као када неко има крвну групу А, а његовом детету треба Б, он даје крв за особу којој треба А група, а заузврат добија ону која је потребна за његовог ближњег. Са бубрезима се то одавно ради у Америци: када у породици нема ниједног подударног даваоца, а такав постоји у другој фамилији, долази до таквих размена али заговорници легализације сматрају да је и то својеврсна трговина.
То није исто, јер у овој размени нико ништа не плаћа– каже др Павловић. На ВМА, као и у свим нашим клиникама, сваки захтев за даривање бубрега од живог сродника разматра се на етичком одбору, чији чланови проверавају да ли иза такве одлуке стоји блиски сродник, а не познаник или договорени давалац због новчаног аранжмана, каквих је било у нашој пракси. За већину стручњака и грађана једини исправан начин решавања овог проблема је –снажнија подршка акцијама потписивања донорских картица.
.
