Erich Maria Remarque

[kamenita]

E pa, ja pročitah Nebo nema miljenike. Sela sam u subotu veče i sklopila knjigu u nedelju. I baš mi je drago da sam baš nju odabrala.

 

[DraganChe Gagi]

Bože!
Neka je blagosloven onaj ko je postavio ovu temu!!!
To je moj najdraži pisac, počela sam da ga čitam u šestom razredu, on je gradio moje poglede na svet... I danas znam napamet neke odlomke iz njegovih knjiga...
Zbog njega sam još više zavolela književnost, potom je upisala...
On je čak bio jedan od kriterijuma kada sam tražila prvog momka...

Pročitala sam svih jedanaest njegovih knjiga (ima ih dvanaest u kompletu, ''Senke u raju'' ima dva dela).
Ne znam koju bih mogla da izdvojim, za svaku sam posebno vezana, svaka je priča za sebe.
''Tri ratna druga'' bih možda stavila za nijansu ispred drugih.
''Povratak'', savršeno opisano psihičko stanje mladića koji se vraća sa fronta kući i pokušava da se adaptira na život u normalnim i mirnodopskim uslovima.
Onda, ''Crni obelisk'', bolesnica iz mentalne ustanove i njegova vezanost za nju...
''Nebo nema miljenike'', divna, ljubavna, tragična, životna... Zbog ove knjige, inače prve koju sam pročitala, zavolela sam automobilizam i trke formule... Počela da razmišljam o smrti...
''Ljubi bližnjeg svog'', sada sam se setile scene u kojoj izbeglice troše poslednji novac da bi otišli u luna park, da bi u tamo nekakvoj vožnji slavili radost života, osetili ga...
Ljubav koju Remark opisuje... ljubav koju sanjam ja da doživim... Tako obično, a posebno...
Dotakle su me sve knige, sve rasplakale...
Jedna od mojih želja je i da posetim Nemačku, mali grad Osnabrik gde je rođen, mada je umro kao američki državljanin (gde je bio od 1935. godine pa do smrti septembra 1970) i nikad se nije osećao Nemcem.
Ako ikoga išta zanima o ovim knjigma ili želi sa nekim da razmeni utiske, ja sam otvorena za svaki razgovor na temu ERIH MARIJA REMARK...

Remark je i moj omiljeni pisac mada sam par puta poželeo da nikad nisam pročitao ništa od njega ( brojim negacije u ovoj rečenici :-)
Čitao sam ga u formativnim godinama kao i ti, a ovaj prostor mi je nedovoljan da napišem zašto mi je drago i žao što sam ga čitao više puta.
Pozdrav,

Dragan

 

[Nina]

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da ću sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeća.
Druga strana sreće.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjiv ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan čas: kad mladost prođe, bura se stiša i devojke odu kući…

Erih Marija Remark