- Poruka
- 7.211
Nijedna jedina emocija nema moć da prodre u dušu. Duša je neprobojan program svesti koji služi biću kao plan koji u sebi i po sebi teži samorealizaciji. Kroz njega je biće oslobođeno od potrebe njegove zaštite. Međutim, ono što se dešava pri projekciji duše u razum/telo/entitet jeste poistovjećenje bića sa razumom, ili pak sa telom, ili... sa razum/telom/entitetom, sa subjektiom... i u tom slučaju, u bilo kom od ovih navedenih, biće gubi sposobnost da percipira informaciju iz duše onakvom kakva je stvorena u svesti, te stvara iskrivljeno shvatanje te namere, forsirano percepcijom, koja je uslovljena doživljajem odvojenosti od svega postojećeg. U tom slučaju se javlja emocija kao reakcija na percipiranu (već projektovanu) stvarnost.
Ipak, nikakva emocija, niti bilo šta, ne može da prodre u dušu. Duša biva realizovana jedino kada biće opusti stegu razuma i njegovih ubeđenja... zato često čujemo kako su “deca najbliža bogu”, jer su njihova ubeđenja još uvek slabašna, pa biće u njima dopušta duši da se pokazuje češće i bez prepreke, bez iskrivljenja. Tokom rasta dete stvara (biće stvara) ubeđenja bazirana na već proživljenom, i odatle se polako zatvara u njihovu čauru, a dušu potiskuje iz prvog plana. Ipak, duša nađe svoj put, jer je vođena nagonom (planom) samorealizacije. Ali nikada se neće desiti da se duša nameće... iako njen program za samorealizacijom i jeste nagon kojim se održava “život” u jednom telu. Kada biće oseti da u jednom telu više neće moći realizovati svoj iskonski plan, ono povlači dušu iz tog tela i stvara joj nove uslove za samorealizaciju. Njena samorealizacija je uistinu njegova samorealizacija, kroz individualizaciju.
Misli prolaze, osećanja prolaze, razmišljanja prolaze... samo stečena iskustva kroz njih ostaju.
Namaste.
Ipak, nikakva emocija, niti bilo šta, ne može da prodre u dušu. Duša biva realizovana jedino kada biće opusti stegu razuma i njegovih ubeđenja... zato često čujemo kako su “deca najbliža bogu”, jer su njihova ubeđenja još uvek slabašna, pa biće u njima dopušta duši da se pokazuje češće i bez prepreke, bez iskrivljenja. Tokom rasta dete stvara (biće stvara) ubeđenja bazirana na već proživljenom, i odatle se polako zatvara u njihovu čauru, a dušu potiskuje iz prvog plana. Ipak, duša nađe svoj put, jer je vođena nagonom (planom) samorealizacije. Ali nikada se neće desiti da se duša nameće... iako njen program za samorealizacijom i jeste nagon kojim se održava “život” u jednom telu. Kada biće oseti da u jednom telu više neće moći realizovati svoj iskonski plan, ono povlači dušu iz tog tela i stvara joj nove uslove za samorealizaciju. Njena samorealizacija je uistinu njegova samorealizacija, kroz individualizaciju.
Misli prolaze, osećanja prolaze, razmišljanja prolaze... samo stečena iskustva kroz njih ostaju.
Namaste.
