****
Дакле, смем и ја да кажем као многи познати музичари: „Имао сам част свирати са Маргитом“. Неважно што је то на Тргу у Грацу. И што ја уопште нисам музичар. Успео сам да пристојно учествујем у неколико композиција. И осећао сам се тад одлично, срећан, поносан, предан музици, тим звуцима.
Као да је било некад. И, на крају, у песми која није од EKV, већ од С времена на време, Tema classica. Једна од Маргитиних најомиљенијих песама наше музике. „Словенски ген донет балканским преломљеним ритмом, у колосалној синтонији с универзалним акустичарским свемиром“, како га је описала.
А онда се Маргита нагне к Матилди и нешто јој шапне, ова пренесе Давиду, а онда приђе мени, док Матилда на гитари, пратњу, а Давид, на приму, као „водећи“, започињу да свирају један валцер. У почетку не препознајем.
-Стари лалошки валс… - подсећа ме Маргита - Бра-хууу... - ухвати ме за руку, и пре но сам могао реаговати, поведе у плес, по такту валцера.
-Не можеш одбити Маги овај плес – каже тихо - уз валцер, један од најлепших словенским ДНК и тамбурама исцртан. Нема везе што му је име погрешно - шапуће даље Маргита – „Лале“ нису Војвођани, него заправо само Банаћани. Али, због лепоте мелодије спремна сам опростити му ту грешку, а због оних тамбура, тек…
И плешемо Маргита и ја, на сред Трга у Грацу, бодрени пролазницима, публиком која се окупља. На крају проломи се громки аплауз, а кофер Давидове гитаре је још пунији.
И одиста, зарадили смо, не само за Моцарт кугле.
3.
Следећих дана они су вредно увежбавали, снимали, ја их слушао и гледао.
Гледам Маргиту, и мислим: тако је нежна, лепа и блиска, али превише моћна и харизматична да би била налик иједној другој, и да би је се икад докучило.
Сви су радили с пуним посвећењем. Али Маргита би знала да повремено „одлута“, сасвим се отме од првобитне линије, отплови на својој свирци, као да других људи уопште нема. Договоре се, погоде неки ток, крену одлично, усаглашени, а свако са својом „причом“, прави џезерски „разговор“ инструмената, организовани хаос, а онда - паф! Маргиту повуче неки тон, фраза, хармонија, или шта већ, и она пође за њим, па се баци с брода у таласе, зарони дубоко, и рони, рони… Не вреде позиви са палубе, не чује она остале сапутнике, који прво покушавају да је врате музиком, а онда, коначно, престанком свирања. Једино кад звук утихне, Маргита се врати на површину, а касније опет успне на палубу, и настави заједничку пловидбу.
Настојала је да буде прави сарадник и педагог, да усмери своју енергију и моћ у ту сврху. У моментима пуне концентрације, веома је успевала.
Призивао сам сећање на концерте EKV. И тамо је плесала уз клавијатуре, у ритму музике, препуштала се нотама, пловила звуком. Али, колико памтим, никад се није отискивала толико далеко.
Мислим: штета је што не наступа као солиста, онда би све то могла слободно исказати, јер било је само по себи одлична музика и изведба, али се није уклапало у ову концепцију младог трија.
(Одломак из романа "Командант и Маргита").