Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
9. мај 2004.
Пре... неки дан, не знам. Након једног управо жешћег доживљаја. Још сам у Cabin In The Sky.
-Опет ти... «Сенице»!
Као да ми је треснула шамар. Нагло се усправим на кревету.
-Опрости, али ја стварно нисам...
-******, па зар си стварно баш толико... Ни не знаш...
Устанем, облачим се. Гледам Лучију док исто чини. Љупко, као и све друго. Бацам мисли и чула у то. Да не бих… Пробуди ме, пробуди ме. Пољуби ме, пољуби ме…
Али, капирам најзад да не вреди. Седнем на ивицу кревета. … Нису довољне речи, само обичне речи, да ме врате у живот, није довољан додир, ни да знам да те имам…
...A un passo dal tuo cuore senza arrivare mai... На домак твог срца, ал никада стићи.
И, осетим порив да - заплачем. Да. Тачно. Све је ово само узалудни покушај бега. Ја желим. Силно. Ксенију. Aли, баш таквом, одједном ми дође:
-Лучија... Удај се за мене.
И сам себе ослушкујем. Да ли је могуће да сам ја ово рекао? Први пут у животу уопште.
Она ме гледа запањено. Џенис Крал скочи међу нас. Одиста капира све, ***** ми матер. A Лучија тек након доста времена, пошто помази Џенис Крал, изговара:
-Молим?!
-Удај се за мене.
Да, изговорио сам то. Опет. Очигледно хоћу да чиним инат Марсу. И Венери.
A значи заправо: «спаси ме». Сад најозбиљније, па нек је патетично, до ивице свемира и натраг. Лучија то, наравно, види. И саосећа. Aли, неки је порив, ваљда свеопште гротескности ситуације, натера да се - насмеје. У ствари и ја се некако слично осећам. Истовремено бих се смејао и плакао. Некако све то свладам, узмем је за руке, прислоним их на образе. И поновим:
-Удај се за мене. Ионако већ живимо. I Wanna Mary You…
Ево, већ трећи пут у животу. За тако кратко време. Да ли је свесна колико озбиљно...?
Она сад још дуже ћути. У себи вапим: «Схвати, Лучија, ово, молим те».
Погледам њу, па Џенис Крал, као да од ње тражим помоћ, па опет Лучију.
-Е, Мишо, Мишо - каже коначно, вртећи главом. - Живимо. И можда бих и озбиљно размислила. Време ми је, стварно. Aли, овако...
-Постани ми жена - наставим, као да је нисам чуо - Да, време је. И, клинце да правимо. Шта је боље од тога? Кад тако лепо умеш са њима.
-Умем. С туђом је лако. Aли... да правимо будуће фрустриране клинце разведених...
-Шта причаш! - прекинем је - Неће бити као што су се теби родитељи...
-Не говорим ја то на основу свог примера. Већ - твог. Удала бих се за тебе, кад би ти доиста готивио мене, а не њу. Да целог живота, у најлепшим тренуцима слушам то «Сенице».
-Нећеш слушати. Зато ти и предлажем. Зар мислиш да бих био толико...?
-Знам да ти то не би желео. Aли, ко те пита шта желиш, него шта стварно можеш.
-Aли ја стварно могу, и желим са тобом. С тобом је тако супер - привучем је к себи, одиста поново је жељан - све друго је илузија.
И она би у први мах да одговори истим. Aли се заустави, и каже крајње озбиљно:
-Ако је тако, зашто ми онда никад ниси рекао да ме волиш? Или је старомодно? Можеш ли то изговорити, а да није фол или самозаваравање. Реци, хајде, Мишо.
Ја је гледам без моћи да ишта кажем. Употребила је, први пут, баш ту реч, књижевну, а не... Капирам, заиста, не смем, не успевам да изговорим. Одједном, и од самих речи некако цвикам. Само је опет јаче привијем себи. It's Not Easy To Say I Love You.
Она, најзад, губећи стрпљење, вади се из мог загрљаја, скоро грубо:
-Ето, видиш. Не можеш то да превалиш преко усана. Ни не очекујем. Aли онда буди бар искрен. Не, Мишо. Не могу да се удам за тебе само да бих те вадила из нечег из чега мораш ти сам.
-Aли... Да ли то значи, онда... да ћеш...?
Немам снаге да довршим. Не волим је, одиста. Или, хајде, волим, мало. Навикао сам се на њу. И тако ме пали. Овог часа прави ми жешћу ангину пекторис помисао да останем без ње. Нарочито, кад јој се загледам у очи и сконтам да она... Не, не би се убила без мене, али, готиван сам јој. И прихватљив у много чему. И она мени. A то је у ствари, најчешће довољно за брак. Једва задржава сузе. Aли храбро истраје. И прогута их.
-Ја... ја не могу више овако! Ти... ти си... Готивим те, и ни на кога се нисам тако ложила као на тебе. Aли, не могу. Жао ми је, али стварно више не. Само ћу још сутра ујутро, док си на послу, ни не помишљај да будеш ту, доћи по преостале своје ствари, и оставити кључеве у сандуче. Збогом...
Хитро се покупи, узме Џенис Крал и оде, не стигнем ни да је зауставим.
Потражим је после телефоном. Секретарица. Нема је ни касно увече.
Сутрадан пре подне, замолим колегу да ме замени. Не слушам Лучију.
Стижем. Изненађена што ме затиче, бесна. Ипак, док се упорно пакује, одбивши све моје покушаје, Baby Please Don’t Go, одиста и запевушим у једном тренутку, ја кажем изнова по ко зна који пут:
-Али, Лучија... Не можеш ме тако, ваљда.. Размисли. Та, нас двоје смо толико...
-Размисли - ти. И пусти ме више! - Заврши паковање и крене. Покушам још једном, ухватим је за руку, истргне ми се, одгурне ме. Тресак вратима руши се на мене.
По подне, сачекам је испред њене редакције. Опет би да ме избегне. Сустигнем је, и повучем у пусту уличицу. Избацим:
-Ево… Хајде да се нас двоје одселимо из Трста. Да заборавимо на овај град. Идемо! На неко друго Море, Панонско, рецимо, Београд, бежимо у мрак, љубићеш ме, у топлим јаслама, рећи ћу ти да си моје Срце, након неколико дана сконтаћемо да неко нас посматра, али ћемо опет, у Круг... Иза брда је поље, иза поља је шума, иза шуме је кућа, иза куће је пут који води, који води до тебе. Јер само ти знаш колико много их има. Поред мене, буди поред мене...
Погледа ме изненађено. Као што сам и сам у први мах сопственим речима, овим слапом. Али скапирам да жељно ишчекујем одговор. Горе у нама је бујица речи, доле у нама је јесењи страх. Молим се у себи да бујица-бајалица успе…
Дуго ћути, замишљена. Коначно, изговара:
-Мишо, ми не можемо... Схвати најзад! Немој ме више тражити ни звати. Иди. Молим те!
Утиша тон. Aли јој је у погледу очајничка молба. Прегорена патња.
Срца тешког као кит, али прихватам. Шта друго могу?
(Одломак из мог романа "Повратак кошаве...")
Пре... неки дан, не знам. Након једног управо жешћег доживљаја. Још сам у Cabin In The Sky.
-Опет ти... «Сенице»!
Као да ми је треснула шамар. Нагло се усправим на кревету.
-Опрости, али ја стварно нисам...
-******, па зар си стварно баш толико... Ни не знаш...
Устанем, облачим се. Гледам Лучију док исто чини. Љупко, као и све друго. Бацам мисли и чула у то. Да не бих… Пробуди ме, пробуди ме. Пољуби ме, пољуби ме…
Али, капирам најзад да не вреди. Седнем на ивицу кревета. … Нису довољне речи, само обичне речи, да ме врате у живот, није довољан додир, ни да знам да те имам…
...A un passo dal tuo cuore senza arrivare mai... На домак твог срца, ал никада стићи.
И, осетим порив да - заплачем. Да. Тачно. Све је ово само узалудни покушај бега. Ја желим. Силно. Ксенију. Aли, баш таквом, одједном ми дође:
-Лучија... Удај се за мене.
И сам себе ослушкујем. Да ли је могуће да сам ја ово рекао? Први пут у животу уопште.
Она ме гледа запањено. Џенис Крал скочи међу нас. Одиста капира све, ***** ми матер. A Лучија тек након доста времена, пошто помази Џенис Крал, изговара:
-Молим?!
-Удај се за мене.
Да, изговорио сам то. Опет. Очигледно хоћу да чиним инат Марсу. И Венери.
A значи заправо: «спаси ме». Сад најозбиљније, па нек је патетично, до ивице свемира и натраг. Лучија то, наравно, види. И саосећа. Aли, неки је порив, ваљда свеопште гротескности ситуације, натера да се - насмеје. У ствари и ја се некако слично осећам. Истовремено бих се смејао и плакао. Некако све то свладам, узмем је за руке, прислоним их на образе. И поновим:
-Удај се за мене. Ионако већ живимо. I Wanna Mary You…
Ево, већ трећи пут у животу. За тако кратко време. Да ли је свесна колико озбиљно...?
Она сад још дуже ћути. У себи вапим: «Схвати, Лучија, ово, молим те».
Погледам њу, па Џенис Крал, као да од ње тражим помоћ, па опет Лучију.
-Е, Мишо, Мишо - каже коначно, вртећи главом. - Живимо. И можда бих и озбиљно размислила. Време ми је, стварно. Aли, овако...
-Постани ми жена - наставим, као да је нисам чуо - Да, време је. И, клинце да правимо. Шта је боље од тога? Кад тако лепо умеш са њима.
-Умем. С туђом је лако. Aли... да правимо будуће фрустриране клинце разведених...
-Шта причаш! - прекинем је - Неће бити као што су се теби родитељи...
-Не говорим ја то на основу свог примера. Већ - твог. Удала бих се за тебе, кад би ти доиста готивио мене, а не њу. Да целог живота, у најлепшим тренуцима слушам то «Сенице».
-Нећеш слушати. Зато ти и предлажем. Зар мислиш да бих био толико...?
-Знам да ти то не би желео. Aли, ко те пита шта желиш, него шта стварно можеш.
-Aли ја стварно могу, и желим са тобом. С тобом је тако супер - привучем је к себи, одиста поново је жељан - све друго је илузија.
И она би у први мах да одговори истим. Aли се заустави, и каже крајње озбиљно:
-Ако је тако, зашто ми онда никад ниси рекао да ме волиш? Или је старомодно? Можеш ли то изговорити, а да није фол или самозаваравање. Реци, хајде, Мишо.
Ја је гледам без моћи да ишта кажем. Употребила је, први пут, баш ту реч, књижевну, а не... Капирам, заиста, не смем, не успевам да изговорим. Одједном, и од самих речи некако цвикам. Само је опет јаче привијем себи. It's Not Easy To Say I Love You.
Она, најзад, губећи стрпљење, вади се из мог загрљаја, скоро грубо:
-Ето, видиш. Не можеш то да превалиш преко усана. Ни не очекујем. Aли онда буди бар искрен. Не, Мишо. Не могу да се удам за тебе само да бих те вадила из нечег из чега мораш ти сам.
-Aли... Да ли то значи, онда... да ћеш...?
Немам снаге да довршим. Не волим је, одиста. Или, хајде, волим, мало. Навикао сам се на њу. И тако ме пали. Овог часа прави ми жешћу ангину пекторис помисао да останем без ње. Нарочито, кад јој се загледам у очи и сконтам да она... Не, не би се убила без мене, али, готиван сам јој. И прихватљив у много чему. И она мени. A то је у ствари, најчешће довољно за брак. Једва задржава сузе. Aли храбро истраје. И прогута их.
-Ја... ја не могу више овако! Ти... ти си... Готивим те, и ни на кога се нисам тако ложила као на тебе. Aли, не могу. Жао ми је, али стварно више не. Само ћу још сутра ујутро, док си на послу, ни не помишљај да будеш ту, доћи по преостале своје ствари, и оставити кључеве у сандуче. Збогом...
Хитро се покупи, узме Џенис Крал и оде, не стигнем ни да је зауставим.
Потражим је после телефоном. Секретарица. Нема је ни касно увече.
Сутрадан пре подне, замолим колегу да ме замени. Не слушам Лучију.
Стижем. Изненађена што ме затиче, бесна. Ипак, док се упорно пакује, одбивши све моје покушаје, Baby Please Don’t Go, одиста и запевушим у једном тренутку, ја кажем изнова по ко зна који пут:
-Али, Лучија... Не можеш ме тако, ваљда.. Размисли. Та, нас двоје смо толико...
-Размисли - ти. И пусти ме више! - Заврши паковање и крене. Покушам још једном, ухватим је за руку, истргне ми се, одгурне ме. Тресак вратима руши се на мене.
По подне, сачекам је испред њене редакције. Опет би да ме избегне. Сустигнем је, и повучем у пусту уличицу. Избацим:
-Ево… Хајде да се нас двоје одселимо из Трста. Да заборавимо на овај град. Идемо! На неко друго Море, Панонско, рецимо, Београд, бежимо у мрак, љубићеш ме, у топлим јаслама, рећи ћу ти да си моје Срце, након неколико дана сконтаћемо да неко нас посматра, али ћемо опет, у Круг... Иза брда је поље, иза поља је шума, иза шуме је кућа, иза куће је пут који води, који води до тебе. Јер само ти знаш колико много их има. Поред мене, буди поред мене...
Погледа ме изненађено. Као што сам и сам у први мах сопственим речима, овим слапом. Али скапирам да жељно ишчекујем одговор. Горе у нама је бујица речи, доле у нама је јесењи страх. Молим се у себи да бујица-бајалица успе…
Дуго ћути, замишљена. Коначно, изговара:
-Мишо, ми не можемо... Схвати најзад! Немој ме више тражити ни звати. Иди. Молим те!
Утиша тон. Aли јој је у погледу очајничка молба. Прегорена патња.
Срца тешког као кит, али прихватам. Шта друго могу?
(Одломак из мог романа "Повратак кошаве...")
..ja sam ovu kupio na sajmu jer nisam uspeo ni na jednom drugom mestu da je pronadjem... btw sajam traje do nedelje,tako da mozes otici jos uvek 
secam se da sam bila na temi o EKV i pitala sam isto, i neko ko se predstavio kao Firchi mi je dao odgovor na to pitanje...i bio je neki dobar link...al kao sto rekoh, puno sam pricala-ne mogu da nadjem, ali vidim ljudi ovde dosta znaju, neko ce ti vec odgovoriti...
a da je pitala za neki cecin album odmah bi znala...
