EKV

  • Začetnik teme Začetnik teme DJM
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Forma_Ideale:
Ja sam postovala link za tu kompilaciju, na staroj, zaključanoj EKV temi. Potraži tamo.
Kliknite za proširenje...

Našao sam link za blog, ako je to to, ali piše da je blog uklonjen, pa ako možeš ti ili neko drugi da postavi Margitinu pesmu

A evo i linkova za film Crna Marija.
http://rapidshare.com/files/225494614/Crna_Marija.part1.rar
http://rapidshare.com/files/225494753/Crna_Marija.part2.rar
http://rapidshare.com/files/225494785/Crna_Marija.part3.rar
http://rapidshare.com/files/225492752/Crna_Marija.part4.rar
pass: exponto@slatkocose.org

U pitanju je dvd rip, znači ne onaj vhs rip koji je postavljen na ovoj temi i koji uglavnom kruži netom
 
Ovo su detalji o ovom mom linku

File Name ..........: Crna Marija.avi
Total Size (Bytes) .: 734 965 320 Bytes
Total Size (KB) ....: 717 740 KB
Total Size (MB) ....: 700,92 MB
Total Streams ......: 2 Stream(s)
File Size Correct ..: Yes

Video Size (Bytes) .: 613 817 768 Bytes
Video Size (KB) ....: 599 431 KB
Video Size (MB) ....: 585,38 MB
Video Length .......: 01:24:05
Video Codec Code ...: divx
Video Codec Name ...: OpenDivX (DivX 4.0 and later)
Video Bitrate ......: 973 KB/s
Resolution .........: 720 x 576
Aspect Ratio .......: 1.25:1
Total Frames .......: 126134 Frames
Framerate ..........: 25 FPS
Color Depth ........: 24 Bits
Quality Factor .....: 9,387 B/px
Packed Bitstream ...: No

Audio Size (Bytes) .: 121 080 000 Bytes
Audio Size (KB) ....: 118 242 KB
Audio Size (MB) ....: 115,47 MB
Audio Length .......: 01:24:05
Audio Codec Code ...: 85 (0x0055)
Audio Codec Name ...: MPEG-1 Layer 3 (MP3)
Audio Bitrate ......: 192 KB/s (CBR)
Channels ...........: 2 Ch
Sampling Rate ......: 48000 Hz
 
gledao sam dokumentarac "kao da je bilo nekad" od ekv-a....pocetak 80tih pa do 90tih, kulminacija pocetkom 90tih....znaci te generacije....bile su mozda nesrecne....u tom periodu je bilo mozda nesrecne omladine.....danas niko nije nesrecan, niko nije....ali je zato mnogo nasilnih.....ako se ranije negativna energija manifestovala kao depresija i potistenost, sada je to nasilje, agresija.....
ma kako god!...jednostavno..nemam para (ne u smislu novca...)...
 
ekv_ns_m:
Na Press konferenciji 23.06. nisu hteli sve da otkriju, samo su rekli da će između ostalih učestovavati i Marina Perazić sa pesmom
.


Svakako izvodiće se pesme koje je Suba stvorio i preostaje nam da odemo i da pogledamo ko će ih i kako izvoditi. Što se mene tiče jedino ako mi nešto padne na glavu može da me spreči da propustim retospektivu Subinog stvaralaštva.
Kliknite za proširenje...

Meni je fenomenalna obrada Plavih jutara :arrow: Slobodna u jutra. :heart: Tu je pesmu izvela 2005. na Radijskom festivalu. Odlična mi je. Više mi se dopada od Plavih jutara, iako je, naravno, i originalna verzija odlična.

 
Tumaram_i_dalje:
gledao sam dokumentarac "kao da je bilo nekad" od ekv-a....pocetak 80tih pa do 90tih, kulminacija pocetkom 90tih....znaci te generacije....bile su mozda nesrecne....u tom periodu je bilo mozda nesrecne omladine.....danas niko nije nesrecan, niko nije....ali je zato mnogo nasilnih.....ako se ranije negativna energija manifestovala kao depresija i potistenost, sada je to nasilje, agresija.....
ma kako god!...jednostavno..nemam para (ne u smislu novca...)...
Kliknite za proširenje...

Taj dokumentarac je nesto najbolje sto sam ikada odgledala. Trebalo mi je par dana da dodjem k'sebi posle nje.
ali.. mislim da nije bitno to sto smo sada "srecni"... realno srecni smo koliko su i oni bili ... samo se sada vise trudimo da ubedimo sebe da smo srecni, da ima neceg lepog kad izadjemo u grad ... da vidimo samo kulise i one renovirane zgrade, a da zazmurimo na one koje se raspadaju i da ne vidimo sav rusvaj oko sebe... nista se nije promenilo, samo se ogledalo jos vise iskrivilo...
 
**angel**:
Taj dokumentarac je nesto najbolje sto sam ikada odgledala. Trebalo mi je par dana da dodjem k'sebi posle nje.
ali.. mislim da nije bitno to sto smo sada "srecni"... realno srecni smo koliko su i oni bili ... samo se sada vise trudimo da ubedimo sebe da smo srecni, da ima neceg lepog kad izadjemo u grad ... da vidimo samo kulise i one renovirane zgrade, a da zazmurimo na one koje se raspadaju i da ne vidimo sav rusvaj oko sebe... nista se nije promenilo, samo se ogledalo jos vise iskrivilo...
Kliknite za proširenje...

Istina...skrivamo pogled od pogleda...ako me razumete...To je još tužnije,samim tim što ne znamo,ili ne želimo znati,a moraju se jednom otvoriti oči svakome od nas...:(

Au,gde ode tema...:roll: Gde ste,ljudi?:dontunderstand:
 
Au bre....što patetišete?

Ja lično mislim da je njima u našim godinama bilo DO JAJA! Sa crvenim pasošem se moglo svuda,Beograd nije bio proseljačen kao sad.......
Bila gomila žurki,zajebancija,gudranje.....
 
Ah...ko bre patetiše...:hahaha: Ja uvek srećna i vesela,dokaz sam da Ekatarineri nisu emovci!:lol:
Samo tako izgleda;)ali ništa od navedenog nije karakteristika sreće,naravno...što opet nije tema,zato bek tu Ekatarina!:p
Sad sam sve rekla kako ne treba:rotf:
 
Ево још једног одломка из мог романа:


9. јануар 2003.
Ево, најзад, те београдске зиме. Лучија и ја се, упркос супер јакнама и капама, смрзавамо. Моји медитерански гени овог пута надилазе континенталне. Ученик Aрсенијевића из предмета «Историја Београда», присећа се: први београдски аероплан, с једним опасно вештим пилотом, Словенцем Едвардом Русијаном, 1911. године, кошава је разбила о калемегданске хриди, стотинак метара узводно од куле Небојше.
-A ја мислила да нема жешћег од наше Тршћанске буре - каже Лучија кад јој то испричам.
-Aли има и друга, срећом не трагична, прича о мајстору Стојану - додаје Јанко.
И слушамо о догађају који се збио кад се поправљао кров на тадашњем хотелу «Српска круна», негде поткрај XIX века. Једног летњег дана, мајстори су, очекујући непогоду, прекрили великим платном откривени део тавана. Нико од радника, међутим, није приметио да је на крову остао ћутљиви мајстор Стојан, пореклом с југа Србије, како би платно добро затегао на још неким местима на крову. Ускоро је наишла велика олуја, са ветром који је носио све пред собом. То је опет била, наравно, кошава. Она дува у сва годишња доба. Тако је и с хотела одлетело платно заједно са несрећним мајстор Стојаном. Ветар је био толико силан, да су платно и Стојан прелетели Саву и атерирали на данашњој новобеоградској страни. Касније, тамо је жив и здрав пронађен преплашени мајстор Стојан.
Кошава, кроз кости нам дува...
Кости нам је раставила зима, ветар је завијао на глас…

Страва ледена, и силна, брише. Ксенији и Јанку то не смета. Рекао бих да им на неку фору управо прија.
Реч вероватно настала од турског кош - брз, или основа глагола трчати, и хава - ваздух.
Турци су је звали и «крвнички ветар». Мислим се - вала су потрефили назив.
Одједном, као ниоткуд, доноси прве, шкрте, затим све гушће пахуље. Лучија је зачуђена, можда више него Никола.
-Снег? Никад га у животу нисам...
Скида рукавицу, и пружа длан, да дочека пахуље, прати како се топе на њему. Посматра, около, широм отворених очију, образа и носа поцрвенелих од хладноће и ветра.

Никад је такву нисам видео. Баш јој готивно стоји, контам. Таква, оплемењена оштрином београдске зиме, буди ми дамаре више но икад. Капирам да ми је с погледом на њу топлије. Први пут на њу више него на...? Не верујући, питам се - да ли је то могуће. Или је све, ипак, можда, од климатског шока? Не умем рећи. Aли капирам, да ни не желим више мислити о томе. Грлим Лучију обема рукама с леђа, и приносим свој образ њеном. Oпет, EKV:
Ветар мисли, ветар зна
све што знамо ти и ја.
Он ме воли, он ме носи,
он ме разбија, аха.

Ксенија и Јанко с Николом уживају, санкају се, на истом оном брежуљку где су и они као деца. И где је сада још доста других клинаца, а и омладине, на санкама, импровизованим картонима, неки се спуштају само на ногама, вешто балансирајући.
Нешто касније, Ксенија и Јанко са сином почињу да се грудвају.
Нас двоје све то испрва посматрамо зачуђено, као чланови експедиције егзотични обичај до тад непознатог племена са севера. Чији далеки потомци, помислим, Aрсенијевићи, заправо, и јесу.
Лучија дохвати мало снега међу прсте, лагано, као да га испитује. Кад види како праве грудве Ксенија и Јанко, и показују Николи, узме она, па направи. И прикључи им се у грудвању. Препуштени су томе, весело, као деца, узвикују, гађају се.
-Хајде Мишо, и ти, шта чекаш - зову ме.
Коначно, узмем снега и направим грудву, и прикључим се ведрој игри.
После се враћамо. Пешке. Трамваји не шљакају, аутобуси спори, због гужве у саобраћају. Снег се, по већ чувеном београдском обичају, ненадано претворио у ледену кишу.
Поледица је понегде, кошава вуче капе и шешире, каткад их понесе кроз ваздух, снег ковитла, а толики људи на улици. Иду, за својим дужностима и потребама, не обазиру се. И Ксенија и Јанко, са све Николом. Ходају опрезно, додуше, али с неком унутарњом сигурношћу, у којој је оно најважније - спремност на пад. Баш као спремност житеља овог града кроз векове, на разне падове и поновна подизања. Лучија и ја се грчевито и скоро бојажљиво држимо једно за друго, поледица и кошава нас уједињени потискују, фрка нам да их савладамо. A за Aрсенијевиће, и остале Београђане ми се чини као да не она њих, већ они кошаву гурају. Истовремено, пркосе јој, и присно се с њом држе. Ваљда, јер им и жилама струји.
С ветром уз лице. Лицем ка ветру.

A Ксенија буди успомене на некадашње београдске зиме:
-Белина освојила све, снег до колена, аутомобили на паркинзима заробљени белим бедемима. На Ташмајдану, такође дебео покривач сувог отреситог снега, а ми, санкамо се на оној падини ка Цркви, никад да се уморимо. Зима сече, као дијамант оштра и чиста, али нама, захукталим санкашима, топло и весело. После, једемо печено кестење. Гледали смо као малу представу како продавци вешто праве, ту директно пред нама, папирне фишеке и како потом оном гвозденом широком кашиком захватају мароне, онако вруће, с гвоздене усијане плоче, и убацују их у фишек. Било је пуно продаваца дуж главне стазе парка, грејали су се на те своје мале «печењаре». След тачака тога пригушеног жара испод плоча, чинио нам се као путоказ, бољи од светиљки у парку.
А на крају, долазио је прави доживљај. Онако најзад стварно огладнели, нисмо могли да дочекамо виршле или кобасице са сенфом на црвеном киоску «ПКБ» код «шестице» крај Ташмајдана. С каквом слашћу смо их јели путем до куће!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Neki od stihova iz pesama grupe “EKV”
Odgovora
7
Pregleda
272
Ortak2
O

Back
Top