EKV

[light_blue_sky]

Ja sam,donekle,ljubitelj reality programa i potrudicu se da pratim i ovaj serijal farme,koliko stignem....i koliko mi bude zanimljivo..

 

[light_blue_sky]

Složio bih se sa Firčijem.......
alergičan sam na patetiku

 

[jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj]

Ovo sam nasla na fejsu

 

[DeathIsAMidnightRunner]

Ovo sam nasla na fejsu

divno *.*

 

[ekv-je-večan]

evo jedne interesantne Milanove slike iz1990 , Sarajevo

sa rock aktivistom Želimirom Altarcem Čičkom ....

 

[ekv_ns_m]

Složio bih se sa Firčijem.......
alergičan sam na patetiku

Ja sam pre skontao da je Firchie pričao o banalnosti u pesmama koje su bile puštane u momentu dok su on i Maja Odžaklijevska razgovarali i da je u tom smislu spomenuo alergiju na patetiku, uostalom kao i Milan Mladenović u ovom intervju iz 1985. godine, naravno potpuno se slažem kao i ti.

~ Vasi tekstovi dosta asociraju na poeziju nekih nadrealistickih pesnika. Rekla bih i da jesu nadrealisticki.

MILAN: Nadrealisticki? Znas o cemu se radi? Postoji u nasoj muzici i u nasim tekstovima dosta patetike...

~ Patetike?

MILAN: Da, patetika je razlicito tretirana, a dosta je vezana sa tim, sto ti kazes - nadrealnim. Imamo pesme koje se otvoreno rugaju patetici, kao na primer "Aut" ili "Radostan dan". One su ironicne, sarkasticne, maltene humor je tu u pitanju, samo ne znam da li to ljudi kapiraju. Mislim, postoji dosta pesama koje su bas do daske pateticne i to bez stida. Takve su "Jesen", ili "I always loved you", ili "Olovne godine". One su strasno pateticne i samo ih iskrena emocija izvadi da ne postanu banalne. A mozda i pored toga nekom zvuce banalno. Uvek se plasim banalnosti i neukusa u emocijama, posto cesto ne mogu da se obuzdam na dovoljno fini nacin. Jednostavno, na koncertima ili dok pisem sav se zajapurim i tu nema spasa - ispadne pateticno. Mislim da je dosta pateticno i ovo vreme u kome zivimo. Sam zivot je dosta patetican.

~ Kako mi to pateticno zivimo?

MILAN: E sad, mogli bismo da pricamo o socijalnim problemima, o ekonomskoj situaciji, o...Patetika je sadrzana u svemu oko nas. Samo se okrenes i vidis je. Ako imas dovoljno jake odbrambene mehanizme to ne moze da te dotakne, medjutim, ako malo sire otvoris oci, onda sve jasno vidis. Vrlo je tesko da ono sto vidis kazes i preneses ljudima, a da ne ispadnes banalan. U takvim slucajevima mnogo je lakse preneti taj svoj osecaj na bilo koji nacin, nego pricati o tome.

http://www.ekatarinavelika.org/vrt/intervju.milan.html

 

[light_blue_sky]

Firči je spominjao patetiku u kontekstu narodnjaka.....mada sam se ja lično predozirao patetikom i neukusom slusajuci pesme jedne domaće (nazovi) rok (metal ili šta već) grupe....opako hejtujem block out

 

[light_blue_sky]

"Takve su "Jesen", ili "I always loved you", ili "Olovne godine". One su strasno pateticne i samo ih iskrena emocija izvadi da ne postanu banalne. A mozda i pored toga nekom zvuce banalno."

E upravo to,iskrena emocija
Nekad se i meni čini da su tesktovi EKVa na granici da postanu patetični...ali imam osećaj da je toliko iskrenih emocija uloženo u stvaranju tih pesama,da jednostavno ne mogu da da ostave patetičan utisak.............i na kraju slušaoca ozrače pozitivnom energijom.......

 

[ekv_ns_m]

"Takve su "Jesen", ili "I always loved you", ili "Olovne godine". One su strasno pateticne i samo ih iskrena emocija izvadi da ne postanu banalne. A mozda i pored toga nekom zvuce banalno."

E upravo to,iskrena emocija
Nekad se i meni čini da su tesktovi EKVa na granici da postanu patetični...ali imam osećaj da je toliko iskrenih emocija uloženo u stvaranju tih pesama,da jednostavno ne mogu da da ostave patetičan utisak.............i na kraju slušaoca ozrače pozitivnom energijom.......

Potuno se slažem.

 

[ekv_ns_m]

Firči je spominjao patetiku u kontekstu narodnjaka.....mada sam se ja lično predozirao patetikom i neukusom slusajuci pesme jedne domaće (nazovi) rok (metal ili šta već) grupe....opako hejtujem block out

Poznavajući Firčija, on uvek gleda i širu sliku, a narodnjaci su samo jedan od veoma očitih primera preko kojih se na veoma fin način može opisati patetika.
Baš sam nedavno sa njim pričao o par tzv. pop-rock sastava i o njihovim "tekstovim" i došli smo do sličnog razgovora kao što je vođen sa Majom.

 

[Christian_Death]

Firči je spominjao patetiku u kontekstu narodnjaka.....mada sam se ja lično predozirao patetikom i neukusom slusajuci pesme jedne domaće (nazovi) rok (metal ili šta već) grupe....opako hejtujem block out

ajd postedi nas

 

[light_blue_sky]

ajd postedi nas

Neću.

 

[good_neighbour]

Poznavajući Firčija, on uvek gleda i širu sliku, a narodnjaci su samo jedan od veoma očitih primera preko kojih se na veoma fin način može opisati patetika.
Baš sam nedavno sa njim pričao o par tzv. pop-rock sastava i o njihovim "tekstovim" i došli smo do sličnog razgovora kao što je vođen sa Majom.

Hehehehe

 

[ekv_ns_m]

Hehehehe

Imaš nešto protiv moje empirije??? (Pitanje je retoričko)

 

[dejs]

čekaju, čitaju, čude se i gube, gube...

 

[Милунка Савић]

„Трећи човек“...
Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
Дотиче ме жагор публике која улази.
Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
И као да је било некад,
И као да је било ту…
На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
…Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за дан …
Наједном, звук као кад пукне трака.
Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
…Размичеш завесе, гледаш обећани град…
Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом.
Препознајем их. Маргита и Милан.
…Ти си сав мој бол…!
Одједном, тишина.
Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
-Хајде, придружи нам се!
Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
-Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
-Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
-Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
Решавам најзад. Идем, па шта буде.
Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
Настављамо песму.
…У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
Пробуди се, покрени се!

****
Будим се.
Отварам очи.

******************************************

Ово је почетак мог новог романа, који је управо изишао:

http://www.malinemo.rs/knjige.php?biblioteka=ad_libitum


Овог пута, дакле, усудила сам се да Маргиту уведем у роман као прави, живи лик...

 

[Forma_Ideale]

„Трећи човек“...
Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
Дотиче ме жагор публике која улази.
Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
И као да је било некад,
И као да је било ту…
На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
…Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за дан …
Наједном, звук као кад пукне трака.
Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
…Размичеш завесе, гледаш обећани град…
Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом.
Препознајем их. Маргита и Милан.
…Ти си сав мој бол…!
Одједном, тишина.
Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
-Хајде, придружи нам се!
Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
-Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
-Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
-Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
Решавам најзад. Идем, па шта буде.
Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
Настављамо песму.
…У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
Пробуди се, покрени се!

****
Будим се.
Отварам очи.

******************************************

Ово је почетак мог новог романа, који је управо изишао:

http://www.malinemo.rs/knjige.php?biblioteka=ad_libitum


Овог пута, дакле, усудила сам се да Маргиту уведем у роман као прави, живи лик...

Ako u sledećem romanu ne "oživiš" i Milana i VD-a, OK.
Šalu na stranu, nekako mi je previše... Preprisutni su u tvojoj inspiraciji, delima, idejama...
I, ovaj me odlomak prilično podseća na odlomke iz "Povratka košave u Beograd" koje si postavljala. Iako je, koliko vidim na sajtu Malog Nema, ovaj roman krimi priča. Zašto je bilo "nužno" da lik krimi priče bude baš Margita?
Rešenje korica mi se dopada.

 

[Милунка Савић]

Ako u sledećem romanu ne "oživiš" i Milana i VD-a, OK.
Šalu na stranu, nekako mi je previše... Preprisutni su u tvojoj inspiraciji, delima, idejama...
I, ovaj me odlomak prilično podseća na odlomke iz "Povratka košave u Beograd" koje si postavljala. Iako je, koliko vidim na sajtu Malog Nema, ovaj roman krimi priča. Zašto je bilo "nužno" da lik krimi priče bude baš Margita?
Rešenje korica mi se dopada.

Не, тај роман није крими прича, премда има елементе такве приче.
(Разлика постоји, зар не? )

А Маргита је само један од ликова.

Шта теби у свему томе опет смета?

"Превише"?

Ко је позван да о томе суди чега је и како "превише", а чега "премало"?

Опет прозиваш људе без основе?

Ја имам пет књига објављених, ЕКВ је само у две, а и у њима сасвим примерено укупном тексту, а ни у следећим које планирам, а то је још бар два романа и три књиге поезије, нема ни помена о њима.

И као се може судити о неком књижевном делу а да га се пре тога не прочита у целини?

 

[justEKV]

A izašao! Nisam pročitala malopre poslednju rečenicu, umalo da pitam kad izlazi...

Fino, fino...

 

[Smudg]

Konačno pogledao "Šarlo te gleda" i zaista mi je žao što ova "Prva posjeta Jadranskom moru nakon gubitka prijatelja" Sonje Savić nije urađena nešto bolje. Ovako je to samo skup raznih slika, videa i poruke, na trenutke složenih i više nego amaterski, ali ajde, šta se može...

 

[Forma_Ideale]

Не, тај роман није крими прича, премда има елементе такве приче.
(Разлика постоји, зар не? )

Kad sam rekla da podseća, mislila sam na referisanje na EKV stihove (prisutno i u prošlom romanu), i EKV kao "osnov" romana (što je slučaj i sa prošlim), ništa drugo.

А Маргита је само један од ликова.

A zbog čega? Prosto me zanima. Zbog čega je Margita Stefanović lik krimi priče? Jedan je od likova, ali lik iz naslova romana, pa je pretpostavljam i - najvažniji.

Шта теби у свему томе опет смета?

A gde sam rekla da mi smeta?
Zašto ti svaki (moj) komentar/kritiku svojih odlomaka shvataš kao "smetanje", čim nisu direktno oduševljenje, ili šta već?
Iznosiš svoje odlomke, i sasvim je u redu da se na njih reaguje. Forum služi komentarisanju iznetog. E, sad, ne možeš očekivati samo reakcije i kritike jednog smera. Nisam te ni vređala, ni ništa slično.

"Превише"?

Ко је позван да о томе суди чега је и како "превише", а чега "премало"?

Niko ne sudi, ali svako ima pravo na svoje mišljenje, utisak, komentar, opasku. Ili nema?

Опет прозиваш људе без основе?

Kritika/komentar/opaska nije prozivanje.
Ako se ti osećaš prozvanom...
Čak i da sam recimo pročitala roman u celini i rekla da mi se ne dopada, jel to "prozivanje"?
I ne znam na prozivanje kojih ljudi misliš. I šta je za tebe uopšte "prozivanje".

Ја имам пет књига објављених, ЕКВ је само у две, а и у њима сасвим примерено укупном тексту, а ни у следећим које планирам, а то је још бар два романа и три књиге поезије, нема ни помена о њима.

Na ovo se ne bih nadovezala, da ti opet ne bi shvatila negativno, ili kako već.

И као се може судити о неком књижевном делу а да га се пре тога не прочита у целини?

Pročitaš deo, pa te ponuka da pročitaš i ostatak, ili ne. U tom smislu, može se formirati neki utisak. Zato i iznosiš delove, zar ne? Opet kažem, nisam sudila, samo iznela neku svoju konstataciju/utisak. Na koju mislim da imam pravo. Ali, ako ćeš ih ovako shvatati, u buduće neću.

Poz, poz.

 

[Forma_Ideale]

Konačno pogledao "Šarlo te gleda" i zaista mi je žao što ova "Prva posjeta Jadranskom moru nakon gubitka prijatelja" Sonje Savić nije urađena nešto bolje. Ovako je to samo skup raznih slika, videa i poruke, na trenutke složenih i više nego amaterski, ali ajde, šta se može...

Ja nisam gledala. Volela bih da pogledam. Mada, sad posle tvog posta nemam neka velika očekivanja.

 

[fantom piroman]

„Трећи човек“...
Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
Дотиче ме жагор публике која улази.
Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
И као да је било некад,
И као да је било ту…
На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
…Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за дан …
Наједном, звук као кад пукне трака.
Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
…Размичеш завесе, гледаш обећани град…
Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом.
Препознајем их. Маргита и Милан.
…Ти си сав мој бол…!
Одједном, тишина.
Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
-Хајде, придружи нам се!
Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
-Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
-Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
-Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
Решавам најзад. Идем, па шта буде.
Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
Настављамо песму.
…У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
Пробуди се, покрени се!

****
Будим се.
Отварам очи.

******************************************

Ово је почетак мог новог романа, који је управо изишао:

http://www.malinemo.rs/knjige.php?biblioteka=ad_libitum


Овог пута, дакле, усудила сам се да Маргиту уведем у роман као прави, живи лик...

Ne svidja mi se, iskreno...

 

[ekv-je-večan]

Meni se sviđa ,

Hvala Milunka , definitivno ću kupiti tvoju knjigu , Margita i Milan će da žive i kroz tvoj rad .
Ja stalno govorim ljudima kji su znali naše vječnike da stave na paprir svoje osjećaje i čine ih neizbrisivim i sačuvanim .....
Dokumentarac Sonje Savić je predivno djelo , psiho insight unutrašnje i spoljašnje borbe stvaranja, očuvanja i prezentacije identiteta slobode jedne Sonje Savić kroz New wave, a protiv primitivizma i Slobodana i ''Slobizma''-koji joj ne nude slobodu ....

Hajde se svi trudimo da npr. nađemo onaj enigma spot za ''kao da je bilo nekad'' koji smo možda davo gledali , a kojeg nigdje nema ; umjesto da sudimo i bludimo o tuđim radovima ...

Usput volio bih da i Lidija Nikolić i Srđan Todorović kažu i pišu više o Margiti i Ekv-u uopšte.

P.S: Neka se piše , piše , piše ..... a ko neće da čita , ne mora ....

 

[ekv-je-večan]

Zaboravih vam reći da , iako mi ne pada na pamet da pratim farmu , jedan od momenata između prebacivanja , naletih na temu o ekv-u , kada je firči pričao kako mu ne smeta da spava u malim lošim
prostorima jer je kada su snimali u Ljubljani , između snimanja sa Ekv-om po noći i ''gostovanja'' za Plavi Orkestar u dnevnim terminima ; spavao ispod stola u studiju .....