EKV

  • Začetnik teme Začetnik teme DJM
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
22631_1317269455995_1358509900_2788516_2124984_n.jpg
 
i sedam dana sam, i gore i dole
potrazi me
i sedam dana sam, nadji i stavi
pokazi me
nek boli dok boli
rukama stegni kozu svoju
poda mnom zategni strah
noktima pucaj u znoju
josovaj put trazi i zove
zaklonicu
jos neki put dok zraci i moli
poklonicu
drzi mene, voli mene
uzmi moj, sakom vlazi grli vrat
i sacuvaj vreme i sebe za mene
bio bih tvoj brat
ti si moj brat
slomi se, o skloni se
slomi se, skloni se
slomi se, o skloni se
od sebe
od sebe
od sebe ...
slomi se, o skloni se
slomi se, skloni se
slomi se, o skloni se
o(d)mene
 
"Margita je dečak" – pisalo je

[EKV - Margita Stefanovic]
Bio je 15. maj 1988. godine kad sam je prvi put vidio. Pobro i ja smo čekali koncert ispred “Morače”, a ona je stajala u zelenoj haljini, dobro se sjećam, i ljutila se na organizatore koji su otkazali nastup. Sav je muški svijet zurio u nju. Bila je laka i lepršava, nježna i odlučna u isto vrijeme, odraz naših vlažnih pubertetskih snova. Donosila je, skupa sa Milanom, Bojanom i bubnjarima poetiku u naše živote, budili smo se, riječima davali smisao kakav im dolikuje, ručali smo meso, glodali smo kosti dobrih životinja... Podmitio sam ljude na blagajni “Morače” i dobio plakat neodržanog koncerta, još i danas stoji na mom zidu. Nosim ga iz jedne u drugu postanarsku sobu.

Sveža i prepuna pokreta

Sticajem okolnosti, rad na yugo-rock magazinu “Road To South”, u okviru podgoričkih “Grafita”, ponovo me je spojio sa Margitom Stefanović. Tada sam već književni dio svoje ličnosti uklopio u okvire Udruženja književnika “Ars Antibari” iz Bara, i nije bilo bolje ličnosti sa kojom bih započeo serijal priča o rocku kao umjetnosti. Jer, ona je bila dio toga, ona je bila rock u umjetnosti, i klavijaturista, i pjesnikinja, i arhitekta, i dizajner... Bio je to i dug pubertetu, zašto ne reći, plašio sam se kako će da izgleda susret, plašio sam se sindroma suočavanja sa važnim, a nedodirljivim stvarima iz prošlosti. Dočekala me u kuhinji raskošnog, predratnog stana pored Slavije, djelovala je svježe, razbrbljana i prepuna pokreta. Ono što sam zapamtio bile su ruke, koje je svih tri sata trljala kremom, “radi svirke, klavir traži gipke prste”. Nije to više bio razgovor za novine, bilo je to otvaranje dvoje ljudi, jedno prema drugom. U njenim pričama Nedodirljivi Ljudi prestajali su biti udaljene zvijezde, pretvarajući se u obične, male aktere jeftinih priča, djelići puzzle koja sasvim običnu sliku života pravi. Od tog septembra 1996. bili smo stalno u kontaktu. Maša i ona su se viđale, išle na Sajam knjiga, a ja sam se priključivao svaki drugi vikend. Margita je postala redovni član “Ars Antibarija”.

[EKV - Margita Stefanovic]
Slika potpunog poraza

Dok sam pripremao drugi zbornik Udruženja, “Izgleda da će jugo”, preko zajedničkog prijatelja mi je poslala malu, crnu svesku, i u njoj gomilu kratkih priča, isječaka iz pripovjetki, crteža, vinjeta, samo njoj svojstvenih kombinacija čudno dizajniranih slova, slika i zagonetki. Na koricama je bila zakačena poruka – “Bolje da je kod tebe. Ja ću sve da pogubim. U strašnom Beogradu. M.” Znala je. Naravno da je znala. “To” ju je gutalo iz dana u dan. Do mene su stizale monstruozne priče, ali nijesam htio ništa da je pitam. Zbornik je štampan, a ona se javljala povremeno, sa govornica, stan je prodala, kaže, nema adresu, a živjeće sa prijateljima, u zgradi tik pored ulice Vojislava Ilića. Posjetio sam je, naravno, da bih poklonio knjigu. Još je nije vidjela. Posjetio sam je, ali bolje da nijesam. Sve je odavalo sliku potpunog poraza. Stan bez ičega u njemu, bez kreveta, sa rešooom, sa dvije, tri kartonske kutije umjesto ormara. I ništa više. A Magi mršava, upalih obraza, nepovezanog govora. “Dečak s kojim je živela” je bio izašao na kratko. “Za onaj stan su me vezivale ružne uspomene. Morala sam sve da prodam” – zvučala je neuvjerljivo. Jedva sam čekao da odem, barski korzo pored mora pravi je melem za porušene slike. Zvala je i dalje, naravno. A ja sam izbjegavao te razgovore. Znao sam na šta se svode.

[EKV - Margita Stefanovic]
Osećaj da je u klopci

Nije htjela da zna da ja znam. A znao sam, naravno. Svi su znali. Naredni susret je bio godinu, godinu i po kasnije, slučajno, na ulici. Nije me ni prepoznala. Bila je s starijim, komad-zlata-oko-vrata čovjekom. Pravi filmski prototip bogate protuve s ulice. “One” protuve. Početkom 2000. ponovo je bila ona prava. Telefon je služio smislenim razgovorima, privlačio ju je internet i mogućnost kreiranja globalne muzike. “Treba da napravimo virtualnu crkvu, da svako i od svuda može da bude vernik - muzika, reči, i osećaj da radiš ono što želiš u trenutku u kome želiš, to bi bila suština verovanja” – objašnjavala mi je. Pri prvom narednom odlasku u Beograd, hitao sam da je vidim. I novi je Zbornik bio u planu. Bila je zima, košava je duvala, ona poprilično ugojena, ali veselih, živih očiju, kao nekada. Izvadila je crnu kapu sa velikim ćilibarom na vrhu – “Ovo sam za tebe zašila, štiti od negativnog zračenja”. Sjeli smo u Plato i pričali satima. Govorila je da se osjeća kao u klopci, da svi zarađuju na njoj i njenoj prošlosti, da štampaju EKV diskove, a da je niko i ne pita, da je sama i da joj to prija jer može da se suoči sa sobom, govorila je o Milanu i Bojanu, govorila kako uopšte ne razumije njihovu smrt. Kao da se nikada nije dogodila, tako je govorila:“Dala sam kumi na čuvanje sve što sam napravila. Priče, muzika, slike, crteži, jedno mnogo lepo rešenje za jednu kuću kraj Kotora... Može mi se svašta desiti, znaš. Bila sam u Indiji, imala sam velikih zdravstvenih problema u avionu”. Znao sam za te probleme, no...

[EKV - Margita Stefanovic]
Ovisnik o “strašnom” Beogradu

Zakazali smo slijedeći sastanak za mjesec dana, ali do njega nije došlo. Treću knjigu “Da li da ti kažem ko te je ubio, Gea?” u kojoj su bile Margitine kratke priče, ona nikada nije vidjela. U novoj krizi preselila se u baraku u Borči, na samoj periferiji Beograda. Nije imala telefon, ni adresu, a pozivala me i dalje iz najrazličitijih djelova grada, u najrazličitijim situacijama, ujutro, popodne, pred ponoć. Njen život već odavno nije bio njen. I bila je svjesna toga. Stizala su pisma, nalik na crteže, puna anagrama, zagonetki, tajnih poruka koje sam dešifrovao tek na treće čitanje... Mrzjela je Beograd iz dna duše, a opet ekstremno uživala u njemu. Bila je ovisnik o “strašnom” Beogradu još od vremena kad je na zidu njene zgrade osvanulo “Margita je dečak”. U posljednjem razgovoru kojeg smo vodili, početkom ove godine, uvjeravala me da joj je “svega dosta i da hoće da dođe na more da se duhovno očisti, te da se moramo čuti i dogovoriti koliko prekosjutra”. To prekosjutra nikada nije osvanulo. Prva postava “EkV” sada je opet zajedno. Tako se, ujedno, zvao i album koji je trebao da se snimi, a prekinula ga je Milanova smrt – “Opet zajedno”. Linija se zatvorila, čineći savršenu kružnicu.
[EKV - Margita Stefanovic]
Baš kao što je Margita i tražila, mala, crna sveska je još uvijek kod mene: “Iz kreveta sam ustajala kasno pre podne... boleo me je vrat, jer sam sanjala glave izokrenute unazad, pokušavajući da gledam iza sebe. U martu iste godine, moja muzika je uspostavila ravnotežu između nikad dovoljno običnih i uvek previše dragocenih stvari. Kenija, moja mala od Avganistana, gledala je u proleće mojim očima: jednim okom u juče, drugim u sutra."
 
Skloni smo zaboravu, događaja a najviše ljudi. Dragih ljudi... San koji je nosio njeno ime upoznao sam ’78 godine prošlog veka na rođendanu mog školskog druga. Imala je 19. Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit. Na moj dvadeseti mi je donela Berlin Lou Reeda upakovan u paus ispunjen njenim crtežima i natpisima, slovima autentičnog dizajna. Pod njima se nazirala slika sa omota kasnije omiljenog albuma i muzike čitave jedne generacije.
U prevreloj hotelskoj sobi Atinskog hotela zaboravljenog imena sam joj otvorio kutiju svojih tajni, a ona poželela da mi spakuje stvari za povratak sa ekskurzije.
Onda se uplailo svetlo, bio je jedan moj ispit, izašli smo zajedno, ona sela za pianino, ja govorio Brehta. Pevao songove Weill-a i Eisler-a...Virtuozno me vodila kroz zamršenu melodiju songa koji su već otpevali Jim Morisson i David Bowie – O moon of Alabama, we now must say good bye...
Dobro sam prošao na ispitu...
Odlično smo prošli...
Putovali smo, igrali, van Akademije, u SKC-u, na Festivalima, u provinciji...
Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć a istu nije umela da primi.
Živela je u sobi sa svojim klavirom, u susednoj spavao otac, malo dalje i još dalje majka.
Jedne noći zazvonio je telefon – slušaj ovo...- reče
Iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se ton orgulja koje dubinom u tom trenu podsećaju na zvuk nekad čuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rođeni njenim mislima...
Kako da ih shvatim?
Kako će ih shvatiti?
- Šta kažeš? – upita, a tonovi se i dalje razlivaju u daljini
Ah, kako sam bio nespretan:
- Iseci, iseci, iseci...- želeo sam da dam neku primedbu.
A bilo je genijalno.
I ostalo tako.
Nema primedbi.
Jedne noći u Japanu je dobila nagradu na nekom važnom arhitektonskom konkursu za rad na projektu koji je ležao na pokrovu crnog klavira u njenoj sobi. Radovala se, ali manje od mene...
Jedne noći smo se razdvojili pred ulazom u Smiljanićevoj ulici, popela se gore, a ipak nije otišla kući...
Tražio sam je, završio noć pod prozorom na istoj adresi i zabijenim automobliom u banderu preko puta ulice, kad sam je napokon našao.
- Nisam mogao da te pronađem, vidi šta sam uradio zbog tebe!!!
- Ne zbog mene, nego zbog sebe – dobroćudno se nasmejala mojoj šteti.
Krila je od mene, ali ne i sebe...
Pa opet, naučio sam toliko mnogo od nje.
Zapravo sve.
Oblike, misli, reči, prošlost...
Budućnost je nije htela.
Ostavljala je drugima.
Na ispraćaju njene majke, njen plemeniti otac mi je došanuo – čuvaj je, sama je...
Na ispraćaju njenog oca, koračala je sama za kovčegom u nevelikoj pratnji, sa jednom belom ružom u ruci.
Ruža je završila na tamnoj hrastovini u trenu kad se okrenula i naredbodavno izgovorila – Vodi me nekud!!!
Vozio sam nekud pod mostovima, tamo je izašla i dugo se nije javila...
Hodala je gradom sa toliko ljudi oko sebe, a bila neizmerno sama.
Javljala se ponekad, došla u ludilu poslova koji me okružuju, sela i tiho posmatrala šta smo ostavili za sobom...
Bila je kasna noć, nakon predstave u garderobi Sava Centra, jesen 2002.
Skidajući belinu šminke sa lica, neko je pokucao na vrata. Na njima poznato lice jednog od zaposlenih.
- Bila je jedna devojka, ostavila neku poruku za tebe – dao mi je presavijeni papirić istrgnut iz nekog bloka išpartanog bledim linijama na kocke.
Otvorio sam.
Nesigurnom rukom ispisano:
Cvele, danas je umrla Magi...
Pred zamućenim ogledalom očima namašćenim kremom za skidanje tena, život se premotao u nekoliko sekundi.
Na bežanijskom groblju Košava je brisala tragove ka udaljenoj parceli nepoznatog broja. U pratnji nešto prijatelja, muzičara, bez rođaka...
Nema ih.
I moja reč...na kraju...
Nedostaje mi.
Dobri duh ovog grada.
Njenu muziku ne pevušim – plačem je.
a pamtim, Magi...

Glumac Svetozar Cvetkovic o Margiti
 
Milan
Razgovarala Snezana Golubovic, 1985


Proslo je samo godinu dana otkako im se pojavila prva ploca. Za to vreme desilo se puno stvari: doslo je do nekih personalnih promena, promenili su ime, odsvirali citav niz koncerata koji se dugo pamte, ucestvovali u snimanju jednog filma...U svodjenju muzickih racuna za proteklu godinu, cesto su ih pominjali - sve u superlativu. Njihova druga ploca se upravo pojavila. Sudeci po njoj, nema sumnje lepe reci i pohvale tek treba da slede. Sve je to vise nego dovoljan povod za razgovor sa Milanom Mladenovicem, gitaristom i vokalnim solistom grupe Ekatarina Velika.

Milan se to popodne spremao za put. Predstoje nove obaveze. Ploca tek sto je zavrsena. Opusteno i koncentrisano prisecao se svojih muzickih pocetaka, svog druzenja sa Kojim i Vdom u vreme kada su bili Sarlo Akrobata, govorio je o ljudima sa kojim je svirao, o ljudima sa kojima se druzi...Pricao o umetnosti, muzici, plocama, promenama... Spominjao svoj rad na ploci slovenacke grupe Gustaf i njegovi dobrri duhovi... Objasnjavao svoja shvatanja i pristupe muzici, ali...

~ Krenimo od pocetka. Kako je sve pocelo?

MILAN: Bilo je to davno. Ziveo sam u Sarajevu. Bio sam klinac sa naocarima i nosio tango gitaru ispod miske. Odlazio sam na casove gitare kod cuvenog Garry Garincha. Od njega sam naucio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd. Stalno sam svirao, pravio neke pesmice. Svirao sam sa nekim svojim prijateljima. A onda, kada sam upoznao Gagija, nastalo je Limunovo Drvo. Kroz tu grupu je prosla gomila ljudi. Imali smo i neke demo-snimke, uradjene kod Trulog u Zagrebu. Trebalo je da snimimo plocu za "Suzy", medjutim bas tada smo se raspali. I, onda, nastao je Sarlo.

~ Sarlo je zajedno sa Idolima i Elektricnim Orgazmom bio glavna atrakcija beogradske alternativne scene. Medjutim u trenutku kada se to najmanje ocekivalo, Sarlo se raspao. Zasto?

MILAN: Vd, Koja i ja nismo mogli vise da radimo zajedno. Koja je hteo da radi ono sto sada radi u Disciplini. Meni je toga vec bilo dosta, a Vd se prema svemu odnosio vrlo ironicno i skepticno. I taj spoj nije funkcionisao...Koja je bio vrlo ozbiljan. Vd je u sve unosio dosta humora i ironije. A ja sam hteo sa sve to zvuci kompaktno i melodicnije. Bio sam melodicna strana Sarla, ona koja je pravila pesme od necega sto je bilo rastzano i grubo. Na neki nacin vrsio sam organizaciju svih tih zvukova u nesto sto lici na pesmu. Njih dvojica su svirali uzasno slobodno, a ja sam to kocio. Nisam ni mogao da sviram tako slobodno kao oni, jer sam vecinu stvari i pevao, pa sam drzao stvar na okupu gitarom i glasom, dok su bubanj i bas bili razbijeni na sve strane. Naravno, daleko od toga da sam ja bio iskljucivo ta stana Sarlove muzike.

~ Proslo je dosta vremena od tada. Kako ti se danas sve to cini?

MILAN: Pa, ne znam. Bilo je to najhrabrije od svega. Mada mi je sve to, sto se zbivalo u okviru beogradske alternativne scene, dosta mutno. Nije mi jasno kako je moglo da izadje pod jednim imenom, kada je sve bilo vrlo razlicito. Orgazam je u pocetku bio tipicno punk grupa, Idoli su bili pop...Sa jedne strane Idoli koji su se bas direktno i vrlo dobro zezali, sa druge strane Orgazam krajnje opaljeni, ali iskreni i jako dobri i sa trece, mi kao grupa anarhista. Sarlo je imao koncerte koje je retko ko mogao da slusa.

~ Zasto ste isli na to?

MILAN: Tako smo se osecali. Bilo nam je preko glave svih sablona i razbijali smo ih. Isli smo namerno na ostrici zileta. Izadjemo pred ljude, crno, u Slavonskom Brodu ili tako nekom mestu i sviramo "Ljubavnu Pricu" - to je ono cuveno "Daj mi krpu..." - dvadeset minuta iz svog tonaliteta, namerrno stimovani.

~ I ljudi se razbeze?

MILAN: Ne, ne razbeze se, nego im nije jasno. Radio im pusta "Ona se budi", a mi im na koncertu sviramo nesto sasvim drugacije.

~ Ipak, Sarlo je bio prilicno popularan?

MILAN: Pa, nije bio mnogo popularan, vise je bio uz Idole i Orgazam, kao nesto sto je dobro i vise je hvaljen od kriticara, nego sto je bio zaista popularan. Na primer, Sarlo nikada nije u Beogradu imao nijedan pravi koncert. Dosta smo svirali, ali nikada nismo drzali koncert, recimo, u SKC-u pred hiljadu ljudi. Na nasem oprostajnom koncertu u Ljubljani bilo je hiljadu ljudi i to je bio nas najveci koncert. Tako da je vise to sve bilo naduvano nego sto smo mi zaista bili popularni.

~ Mislis li da je sve sto se desavalo u to vreme bilo vise pomodarstvo, nego...

MILAN: Ma, da. Bio je takav trenutak da su se ljudi lozili na BAS iako nisu znali u cemu je stvar. A, u stvari, lozili su se samo na Idole. Pa, da. To je jednostavno. Kao sto se sad ljudi loze na Disciplinu Kicme, nego na Film ili tako neke grupe koje sviraju pop muziku.

~ Onda je nastala Katarina II. Kakva je razlika izmedju rane Katarine i Sarla?

MILAN: Katarinu smo osnovali Gagi i ja. Sa nama su svirali Dule i Svaba. Svirali smo prvo nesto sto je imalo dosta funk-a u sebi. Dve gitare...i to je bilo cudno. Medjutim, ti ljudi su ili jako neozbiljni, nisu ulagali dovoljno sebe u muziku...Znas, mnogim ljudima treba puno podsticaja sa strane da bi shvatili da rade prave stvari ili da bi verovali u ono sto rade ili da ih ne bi bilo sramota da uloze celog sebe u nesto sto nije potvrdjeno...A sve vreme se zavaravaju da nesto rade. Promenili smo dosta ljudi. Onda su dosli Magi i Bojan. Imali smo probe nekoliko puta nedeljno. Nismo imali puno svirki, jer je bilo tesko izaci iz sablona - ne mozes da drzis koncerte dok ne snimis plocu...Ipak, svirali smo nekoliko koncerata pod dosta nepovoljnim uslovima, bez novca, maletretirali se po vozovima...Posle II Bijenala, u Zagrebu, ljudi su culi za nas. Tada je grupu napusti Dule, a umesto njega je dosao Vd, pa smo poceli da snimamo plocu kod Enca Lesica. Tu plocu nikada nismo zavrsili, jer je Enco razvukao snimanje na pet meseci. Otisli smo u RTV Ljubljana i za njih snimili plocu u studiju "Aquarius". Onda je Gagi otisao prvo u vojsku, pa posle na odsluzenje nekih svoji dugova domovini, a kad se vratio vec je bila izasla ploca i vec je Firci svirao umesto Vda, koji vise nije mogao da svira.

~ Zasto?

MILAN: Pa...Nema snage vise da svira. Recimo, tako. Nije vise ono sto je bio. Zalosno, ali istinito...

~ Dobro, i onda...

MILAN: Znas, to su sve neke teske i ruzna stvari...I onda se Gagi vratio. Odmah nam je rekao da je patentirao ima Katarina II, pa smo morali da promenimo ime.

~ Zasto Gagi nije nastavio da svira sa vama?

MILAN: Gagi je sjajan gitarista. Medjutim, on je covek koji nikada nece dati sve od sebe da bi grupa sto bolje funkcionisala. I, mrzece ga da pomeri pojacalo prema sebi, da okrene zvucnik kako di se bolje cuo. Sve vreme sebe zavarava da nesto radi, a u stvari ne radi nista i nista ne daje od sebe, iako bi mogao jako mnogo da pruzi. Ali jednostavno takav je covek. A za takve ljude nema mesta - ili ces da radis kako treba ili neces da radis nikako.

~ Iz ovoga sto si rekao zakljucujem da on nije napustio grupu, nego da je bio prinudjen da je napusti.

MILAN: Da, otprilike tako.
 
~ Sa vasom prvom plocom (Katarina II), desavale su se neke prilicno paradoksalne stvari. Sa jedne strane u anketi "ROCK"-a proglasena je, po misljenju kritike i muzicara, za jednu od pet najboljih u toku protekle godine, a sa druge strane ploca se jako slabo prodala. Kako to objasnjavas?

MILAN: Mi sviramo muziku koja je vrlo blizu pop muzici. Priblizili smo se publici jako mnogo u odnosu na ono sto smo ranije radili. Ali to nije dovoljno da bismo privukli veliki broj ljudi, tako da nemamo veliku publiku. Medjutim, dosta ljudi nas je videlo jer smo svirali jako mnogo. Opet, na koncertima moze da nas vidi mnogo manje ljudi nego recimo podsretstvom televizije. A sto se tice ploce...Tu je situacija vrlo cudna. Tiraz ploce bio je jezivo mali. Prodato je tri hiljade ploca, a toliko je i stampano. Nismo imali podrsku disko-kuce, nije bilo ploce u prodavnicama, tiraz je bio nepravilno rasporedjen, ploca je mnogo kasnila, nije nas bilo na televiziji...

~ Koliko te je iznenadilo to sto su se muzicari i kriticari tako pohvalno izrazili o vasoj prvoj ploci?

MILAN: Sviramo takvu muziku koja mora da se dopadne muzicarima i kriticarima. Ne znam ni jednu drugu grupu koja ima tako dobre koncerte kao mi. U stvari, ne secam se da smo imali los koncert. Muzicarima koji to gledaju sa strane verovatno imponuje taj vrlo profesionalan nivo rada i kako sve funkcionise. Ali, to je manje stvar tehnike i nekog svirackog umeca, iako i sve to postoji, vise stvar emocionalnog naboja koji guramo u to...Sad se skoro desila jedna apsurdna stvar. Posle koncerta u okviru akcije "...Bolje vas nasli" odjednom su se svi odusevili i zakljucili da je jedan od nasih najobicnijih nastupa - ni bolji, ni losiji od ostalih. Problem je u tome sto su nas culi ljudi koji nas do sada nisu slusali uzivo. Slusali su samo plocu, a ona je lose snimljena i nema atmosferu koju imamo na koncertima.

~ Red je da kazemo nesto i o novoj ploci, ploci Ekatarine Velike. Cini ni se da je ova ploca mnogo otvorenija od prethodne.

MILAN: Jeste. Imali smo nekoliko stvari za tu plocu jos letos. Izgledalo je da ce ploca biti uzasno mracna i teska i da nece moci niko da je slusa osim nas. Medjutim, kad smo poceli da radimo stvari za plocu, sve je izaslo za petnaest dana samo od sebe i desilo se da smo od onim mracnih tekstova i ideja napravili neke vesele pesmice. Bas mi je drago sto je tako jer sada ploca ima i tezinu i vedrinu i ravnosnija je...

~ Samim tim verovatno ce lakse komunicirati sa publikom...

MILAN: Da, da. Ima nekoliko stvari koje uopste nisu teske da se progutaju i na prvo slusanje: "Modro i zeleno", "Zaboravi ovaj grad", "To sam ja"...Medjutim ima stvari kao sto su "Olovne Godine" i "I always loved you" koje su nama teske. Na primer, "I always loved you" vrlo retko sviramo, a kad je odsviramo onda je to vrlo tesko za nas, jer nas potrese, emocionalno prodrma...

~ Zanimljiva je vasa saradnja sa Dusanom Gerzicem, koji vam je radio omot za plocu. Interesantna je veza izmedju vas i Gere, Gerine "inicijacije i tetovirunzi" tatua...

MILAN: Gera je nas drug. Znamo se i druzimo vec godinama. On je visestrano talentovan, medjutim jos uvek je vise atrakcija izvesnog beogradskog kruga koji se krece na relaciji Akademija-SKC, a nije poznat u zemlji, mada zasluzuje da se o njemu zna mnogo vise. Gera je spontan, direktan, ima u sebi jako mnogo vedrine i...ne znam kako da ga opisem i da pri tom predstavim onima koji ga ne znaju. On je neopisiv. Poceo je da crta na kozi. Ne radi ni po kakvim sablonima, niti se priprema kod kuce - jednostavno uhvati nekoga i iscrta ga. I to izgleda fantasticno. E sad, mi smo dosta povezani sa celim njegovim pristupom muzici. On ima pravi rock and roll senzibilitet. A posto mi sviramo rock and roll jako dobro ga osecamo, iznosimo i deo tog Gerinog osecanja na binu kada nas on iscrta. I ranije smo to radili sami sa sobom - mazali se, sminkali, davali znacaj nekom pokretu. Posto se jako malo krecemo na bini, vazno je da izgledom nekako privucemo paznju, a da taj izgled ne bude previse napadan, ni previse banalan... Nase uronjavanje u atmosferu koncerta je pomalo misticno i za nas ima neki oblik rituala. Ovo sto sam sad rekao mozda zvuci glupo, ali ipak je tako. Imamo specijalan odnos prema koncertu. Koncert nije isto sto i slusanje ploca kod kuce. On je bas ritualan cin, na neki nacin. Za ritual se treba posebno pripremiti, a Gera je upravo deo tog rock and roll senzibiliteta i rituala i on moze mnogo da nam pomogne u pripremama za koncert. Unosi nam nesto svog rock and roll duha na taj nacin sto nas iscrtava, a mi to njemu vracamo svojim dahom na koncertu.

~ Na ploci postoji i pesma koja se zove "Tatoo"

MILAN: Da, samo u toj pesmi tatu se ne tretira kao oblik rock and roll rituala nego kao maska koja treba nesto da prikrije. Tatu je u pesmi laz i mimikrija, koja je jaca od onog sto stoji iza nje.

~ Govoreci o Geri, rekao si da je on zapravo previ rocker. Mnogi bi se ipak slozili da je on prvenstvano umetnik. Gde je granica izmedju ta dva pojma - umetnik i rocker?

MILAN: Za mene tu ni nema neke granice. Sve se to davno izmesalo. Ne mogu da odvojim - kao, ovo je umetnost, a ovo nije.

~ A kako ti osecas ovo sto radis?

MILAN: To je umetnost, na neki nacin, ali ne umetnost u onom smislu u kojem bi pod umetnoscu to podazumevao Dura Jaksic, bivsi sef beogradske opere ili neko drugi sa slicnim pristupom. Ali, sigurno je da i rock pripada pod umetnost ako se posmatra umetnost od pedesetih naovamo. Prilicno je komplikovano odrediti sta je umetnost a sta nije. Recimo, da li je opera umetnost?

~ To ti mene pitas? Vec je usvojeno shvatanje da je opera vid muzicke umetnosti i...

MILAN: Sto se mog ukusa tice, uglavnom su sve opere jako dosadne sa grroooznim libretima...onim tekstovima koje...boze sacuvaj!...to je...uzas jedan sta oni pevaju! Slusao sam razne razne opere, ali tekstovi koje oni pevaju su ispod svakog nivoa. Mislim na Mocarta..."Carobna frula"..."Faust"...Ne poznajem opetu toliko dobro da bih mogao o njoj da govorim, ali citao sam neka libreta. To je uzasno! Opera je spoj teskta, scenskog izvodjenja i muzike. Gledano cisto sa muzicke strane nasa muzika je naivna i jednostavna. Sto se tekstova tice - neki su jako dobri, a neki sami za sbe ne znace nista dok se ne povezu sa muzikom. Zajedno, sve funkcionise na bazi senzibiliteta i emocije.

~ Sta, zar mislis da u operi nije tako?

MILAN: U operi je...Ma, nisam rekao da nije tako i u operi. Hocu samo da kazem da ako je opera umetnost, onda je i rock and roll umetnost. I opera i rock and roll baziraju na istom principu. Ne vidim neke velike razlike, osim sto je opera iz jednog vremena, a rock and roll iz nekog sasvim drugog vremena.

~ Kako ti vidis sebe u svemu tome?

MILAN: Sta sam ja? Uuuuu...to je tesko pitanje. Pa, ne znam...Ja sam covek koji se bavi tim.

~ Tim?!

MILAN: Da...rock and roll-om.To je jako siroko, a uze ne bi moglo da se objasni jer bi se upalo u neke greske. Kad kazem covek koji se bavi rock and roll-om onda ostavljam jako mnogo prostora za sve ostalo, a da bih rekao nesto drugo morao bih puno da razmisljam i...Vidis, nikada nisam razmisljao sta sam ja u svemu tome. Mislim da nije ni toliko vazno. Vazno je ono sto se izrazava i nacin na koji se to radi. Znaci, ja sam neko ko pokusava da se izrazi i koristi muziku kao sredstvo izrazavanja.
 
~ Za sve ove godine bavljenja muzikom koliko si se menjao?

MILAN: Uuuuu, mnogo sam se menjao, sigurno. Sazreo sam i kao covek i kao muzicar, oslobodio sam se trema i kompleksa...To je kao skola, kao kad neko ide na fakultet, samo sto ima neku drugu zanimljivost. Sve se nauci na sopstvenoj kozi i kroz sopstveni rad. Ima mnogo lupanja glavom o zid, mnogo teskih momenata, mnogo neprijatnih, ali i mnogo prijatnih stvari, tako da je u sustini sve jako interesantno i lepo.

~ U pesmi "Modro i zeleno" postoji jedan stih koji govori o promenama i kaze "Kako da ostanem isti, kako da sacuvam sebe od promena, osim putem promene"...

MILAN: Promene su me uvek fascinirale - to kako ljudi vremenom menjaju izgled i svoje unutrasnje osobine i kvalitete...Mislim da je jedini nacin da covek ostane ne isti (to je u ovom stihu bukvalno receno), nego da ostane svoj - jeste da se vremenom menja. Emocija je najveca ljudska vrednost, i to iskrena emocija koju ljudi ulazu u ono sto rade ili u kontakte sa drugim ljudima. I zato nije vazno da li neko svira muziku koju svira Koja, ili koju sviram ja ili bilo ko drugi, vec je vazna iskrenost, naboj emocija i naboj dozivljavanja onoga sto radi. To je vaznije od svake stilske odredjenosti. Mogu da volim razlicite vrste muzike i ne samo muzike vec svih oblika ljudskog delovanja, ali pritom vrlo mi je vazna iskrenost i pozitivno ubedjenje onoga koji stvara. Volim i postujem sve ukoliko sam ubedjen da onaj ko to stvara misli da je to ono pravo, a to se uvek oseti i razlikuje se od foliranja i laznih trendovskih previranja.

~ Vasi tekstovi dosta asociraju na poeziju nekih nadrealistickih pesnika. Rekla bih i da jesu nadrealisticki.

MILAN: Nadrealisticki? Znas o cemu se radi? Postoji u nasoj muzici i u nasim tekstovima dosta patetike...

~ Patetike?

MILAN: Da, patetika je razlicito tretirana, a dosta je vezana sa tim, sto ti kazes - nadrealnim. Imamo pesme koje se otvoreno rugaju patetici, kao na primer "Aut" ili "Radostan dan". One su ironicne, sarkasticne, maltene humor je tu u pitanju, samo ne znam da li to ljudi kapiraju. Mislim, postoji dosta pesama koje su bas do daske pateticne i to bez stida. Takve su "Jesen", ili "I always loved you", ili "Olovne godine". One su strasno pateticne i samo ih iskrena emocija izvadi da ne postanu banalne. A mozda i pored toga nekom zvuce banalno. Uvek se plasim banalnosti i neukusa u emocijama, posto cesto ne mogu da se obuzdam na dovoljno fini nacin. Jednostavno, na koncertima ili dok pisem sav se zajapurim i tu nema spasa - ispadne pateticno. Mislim da je dosta pateticno i ovo vreme u kome zivimo. Sam zivot je dosta patetican.

~ Kako mi to pateticno zivimo?

MILAN: E sad, mogli bismo da pricamo o socijalnim problemima, o ekonomskoj situaciji, o...Patetika je sadrzana u svemu oko nas. Samo se okrenes i vidis je. Ako imas dovoljno jake odbrambene mehanizme to ne moze da te dotakne, medjutim, ako malo sire otvoris oci, onda sve jasno vidis. Vrlo je tesko da ono sto vidis kazes i preneses ljudima, a da ne ispadnes banalan. U takvim slucajevima mnogo je lakse preneti taj svoj osecaj na bilo koji nacin, nego pricati o tome.

~ Ekatarina Velika se pojavljuje u jednom domacem filmu.

MILAN: "Tajvanska kanasta"? Da, to je novi film Gorana Markovica, u kome se pojavljuje cela grupa i u kome ce biti nasa pesma "Tatoo". Magi ima nesto vecu ulogu, a mi...Ja u jednos sceni vucem neki kabl kroz prostoriju. Film govori o nekom sezdeset osmasu koji se oseca potpuno izgubljeno u sadasnjem vremenu, a mi upravo predstavljamo sadasnje vreme i taj drugi, novi senzibilitet. Tu je dosta vazan tekst pesme "Tatoo", koja na neki nacin opisuje njegovu situaciju i povezuje je sa situacijom danasnje omladine. Pokazuje se da ni nova generacija ne nalazi sebe u ovom vremenu, tako da iako se te dve generacije potpuno razlikuju, koeficijent izgubljenosti je otprilike isti... Znas, meni se ne svidja sto domaci filmofili, reziseri i scenaristi, u poslednjih dvadeset godina prave filmove u kojima su glavni junaci uvek slabici i porazeni. Razumem da postoje teske stvari - eto, i mi pravimo ponekad tesku muziku, ali pri tom nikad sebe ne postavljamo u situaciju gubitnika. Mi, u svakom slucaju, nismo ni gubitnici, niti smo slabi. A u tim nasim filmovima glavni junaci su uvek izgubljeni i uvek na kraju gledaju kroz prozor u daljinu...Domaci filmovi lose vaspitavaju omladinu. (smeh). Pa, jeste. KAd bih ja pravio filmove, moj junak bi imao problema, medjutim tako bi ih dobro resio da bi to na kraju bio socrealizam.

~ Tvoj junak bi bio neki supermen naseg vremena?

MILAN: Maltene tako. Pa, da. Ljudi se ponasaju po nekim stereotipima, a jedan od njih je i film. A ako domaci filmovi daju stereotip glavnog junaka kao izgubljenog, kao coveka koji ne moze da resi svoje probleme, onda...Trebao bi da se pojavi neki novi senzibilitet. Ne kazem da bi trebao da bude optimizam po svaku cenu, ali treba pokazati ljude koji nisu toliko izgubljeni u ovom svetu i koji mogu da pokazu i saku i glavu, i da uvek sutnu i vrate ugriz...

Razgovarala Snezana Golubovic circa 1985.
Prekucao i poklonio Aleksandar Petrovic.
 
iivanaekv:
Skloni smo zaboravu, događaja a najviše ljudi. Dragih ljudi... San koji je nosio njeno ime upoznao sam ’78 godine prošlog veka na rođendanu mog školskog druga. Imala je 19. Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit. Na moj dvadeseti mi je donela Berlin Lou Reeda upakovan u paus ispunjen njenim crtežima i natpisima, slovima autentičnog dizajna. Pod njima se nazirala slika sa omota kasnije omiljenog albuma i muzike čitave jedne generacije.
U prevreloj hotelskoj sobi Atinskog hotela zaboravljenog imena sam joj otvorio kutiju svojih tajni, a ona poželela da mi spakuje stvari za povratak sa ekskurzije.
Onda se uplailo svetlo, bio je jedan moj ispit, izašli smo zajedno, ona sela za pianino, ja govorio Brehta. Pevao songove Weill-a i Eisler-a...Virtuozno me vodila kroz zamršenu melodiju songa koji su već otpevali Jim Morisson i David Bowie – O moon of Alabama, we now must say good bye...
Dobro sam prošao na ispitu...
Odlično smo prošli...
Putovali smo, igrali, van Akademije, u SKC-u, na Festivalima, u provinciji...
Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć a istu nije umela da primi.
Živela je u sobi sa svojim klavirom, u susednoj spavao otac, malo dalje i još dalje majka.
Jedne noći zazvonio je telefon – slušaj ovo...- reče
Iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se ton orgulja koje dubinom u tom trenu podsećaju na zvuk nekad čuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rođeni njenim mislima...
Kako da ih shvatim?
Kako će ih shvatiti?
- Šta kažeš? – upita, a tonovi se i dalje razlivaju u daljini
Ah, kako sam bio nespretan:
- Iseci, iseci, iseci...- želeo sam da dam neku primedbu.
A bilo je genijalno.
I ostalo tako.
Nema primedbi.
Jedne noći u Japanu je dobila nagradu na nekom važnom arhitektonskom konkursu za rad na projektu koji je ležao na pokrovu crnog klavira u njenoj sobi. Radovala se, ali manje od mene...
Jedne noći smo se razdvojili pred ulazom u Smiljanićevoj ulici, popela se gore, a ipak nije otišla kući...
Tražio sam je, završio noć pod prozorom na istoj adresi i zabijenim automobliom u banderu preko puta ulice, kad sam je napokon našao.
- Nisam mogao da te pronađem, vidi šta sam uradio zbog tebe!!!
- Ne zbog mene, nego zbog sebe – dobroćudno se nasmejala mojoj šteti.
Krila je od mene, ali ne i sebe...
Pa opet, naučio sam toliko mnogo od nje.
Zapravo sve.
Oblike, misli, reči, prošlost...
Budućnost je nije htela.
Ostavljala je drugima.
Na ispraćaju njene majke, njen plemeniti otac mi je došanuo – čuvaj je, sama je...
Na ispraćaju njenog oca, koračala je sama za kovčegom u nevelikoj pratnji, sa jednom belom ružom u ruci.
Ruža je završila na tamnoj hrastovini u trenu kad se okrenula i naredbodavno izgovorila – Vodi me nekud!!!
Vozio sam nekud pod mostovima, tamo je izašla i dugo se nije javila...
Hodala je gradom sa toliko ljudi oko sebe, a bila neizmerno sama.
Javljala se ponekad, došla u ludilu poslova koji me okružuju, sela i tiho posmatrala šta smo ostavili za sobom...
Bila je kasna noć, nakon predstave u garderobi Sava Centra, jesen 2002.
Skidajući belinu šminke sa lica, neko je pokucao na vrata. Na njima poznato lice jednog od zaposlenih.
- Bila je jedna devojka, ostavila neku poruku za tebe – dao mi je presavijeni papirić istrgnut iz nekog bloka išpartanog bledim linijama na kocke.
Otvorio sam.
Nesigurnom rukom ispisano:
Cvele, danas je umrla Magi...
Pred zamućenim ogledalom očima namašćenim kremom za skidanje tena, život se premotao u nekoliko sekundi.
Na bežanijskom groblju Košava je brisala tragove ka udaljenoj parceli nepoznatog broja. U pratnji nešto prijatelja, muzičara, bez rođaka...
Nema ih.
I moja reč...na kraju...
Nedostaje mi.
Dobri duh ovog grada.
Njenu muziku ne pevušim – plačem je.
a pamtim, Magi...

Glumac Svetozar Cvetkovic o Margiti
Kliknite za proširenje...

Kako je ovo tuzno. Toliko se emocija preplice. Od onih najlepsih, do onih koje ucine da svako srce zatreperi.:(
 
jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj:
~ Za sve ove godine bavljenja muzikom koliko si se menjao?

MILAN: Uuuuu, mnogo sam se menjao, sigurno. Sazreo sam i kao covek i kao muzicar, oslobodio sam se trema i kompleksa...To je kao skola, kao kad neko ide na fakultet, samo sto ima neku drugu zanimljivost. Sve se nauci na sopstvenoj kozi i kroz sopstveni rad. Ima mnogo lupanja glavom o zid, mnogo teskih momenata, mnogo neprijatnih, ali i mnogo prijatnih stvari, tako da je u sustini sve jako interesantno i lepo.

~ U pesmi "Modro i zeleno" postoji jedan stih koji govori o promenama i kaze "Kako da ostanem isti, kako da sacuvam sebe od promena, osim putem promene"...

MILAN: Promene su me uvek fascinirale - to kako ljudi vremenom menjaju izgled i svoje unutrasnje osobine i kvalitete...Mislim da je jedini nacin da covek ostane ne isti (to je u ovom stihu bukvalno receno), nego da ostane svoj - jeste da se vremenom menja. Emocija je najveca ljudska vrednost, i to iskrena emocija koju ljudi ulazu u ono sto rade ili u kontakte sa drugim ljudima. I zato nije vazno da li neko svira muziku koju svira Koja, ili koju sviram ja ili bilo ko drugi, vec je vazna iskrenost, naboj emocija i naboj dozivljavanja onoga sto radi. To je vaznije od svake stilske odredjenosti. Mogu da volim razlicite vrste muzike i ne samo muzike vec svih oblika ljudskog delovanja, ali pritom vrlo mi je vazna iskrenost i pozitivno ubedjenje onoga koji stvara. Volim i postujem sve ukoliko sam ubedjen da onaj ko to stvara misli da je to ono pravo, a to se uvek oseti i razlikuje se od foliranja i laznih trendovskih previranja.

~ Vasi tekstovi dosta asociraju na poeziju nekih nadrealistickih pesnika. Rekla bih i da jesu nadrealisticki.

MILAN: Nadrealisticki? Znas o cemu se radi? Postoji u nasoj muzici i u nasim tekstovima dosta patetike...

~ Patetike?

MILAN: Da, patetika je razlicito tretirana, a dosta je vezana sa tim, sto ti kazes - nadrealnim. Imamo pesme koje se otvoreno rugaju patetici, kao na primer "Aut" ili "Radostan dan". One su ironicne, sarkasticne, maltene humor je tu u pitanju, samo ne znam da li to ljudi kapiraju. Mislim, postoji dosta pesama koje su bas do daske pateticne i to bez stida. Takve su "Jesen", ili "I always loved you", ili "Olovne godine". One su strasno pateticne i samo ih iskrena emocija izvadi da ne postanu banalne. A mozda i pored toga nekom zvuce banalno. Uvek se plasim banalnosti i neukusa u emocijama, posto cesto ne mogu da se obuzdam na dovoljno fini nacin. Jednostavno, na koncertima ili dok pisem sav se zajapurim i tu nema spasa - ispadne pateticno. Mislim da je dosta pateticno i ovo vreme u kome zivimo. Sam zivot je dosta patetican.

~ Kako mi to pateticno zivimo?

MILAN: E sad, mogli bismo da pricamo o socijalnim problemima, o ekonomskoj situaciji, o...Patetika je sadrzana u svemu oko nas. Samo se okrenes i vidis je. Ako imas dovoljno jake odbrambene mehanizme to ne moze da te dotakne, medjutim, ako malo sire otvoris oci, onda sve jasno vidis. Vrlo je tesko da ono sto vidis kazes i preneses ljudima, a da ne ispadnes banalan. U takvim slucajevima mnogo je lakse preneti taj svoj osecaj na bilo koji nacin, nego pricati o tome.

~ Ekatarina Velika se pojavljuje u jednom domacem filmu.

MILAN: "Tajvanska kanasta"? Da, to je novi film Gorana Markovica, u kome se pojavljuje cela grupa i u kome ce biti nasa pesma "Tatoo". Magi ima nesto vecu ulogu, a mi...Ja u jednos sceni vucem neki kabl kroz prostoriju. Film govori o nekom sezdeset osmasu koji se oseca potpuno izgubljeno u sadasnjem vremenu, a mi upravo predstavljamo sadasnje vreme i taj drugi, novi senzibilitet. Tu je dosta vazan tekst pesme "Tatoo", koja na neki nacin opisuje njegovu situaciju i povezuje je sa situacijom danasnje omladine. Pokazuje se da ni nova generacija ne nalazi sebe u ovom vremenu, tako da iako se te dve generacije potpuno razlikuju, koeficijent izgubljenosti je otprilike isti... Znas, meni se ne svidja sto domaci filmofili, reziseri i scenaristi, u poslednjih dvadeset godina prave filmove u kojima su glavni junaci uvek slabici i porazeni. Razumem da postoje teske stvari - eto, i mi pravimo ponekad tesku muziku, ali pri tom nikad sebe ne postavljamo u situaciju gubitnika. Mi, u svakom slucaju, nismo ni gubitnici, niti smo slabi. A u tim nasim filmovima glavni junaci su uvek izgubljeni i uvek na kraju gledaju kroz prozor u daljinu...Domaci filmovi lose vaspitavaju omladinu. (smeh). Pa, jeste. KAd bih ja pravio filmove, moj junak bi imao problema, medjutim tako bi ih dobro resio da bi to na kraju bio socrealizam.

~ Tvoj junak bi bio neki supermen naseg vremena?

MILAN: Maltene tako. Pa, da. Ljudi se ponasaju po nekim stereotipima, a jedan od njih je i film. A ako domaci filmovi daju stereotip glavnog junaka kao izgubljenog, kao coveka koji ne moze da resi svoje probleme, onda...Trebao bi da se pojavi neki novi senzibilitet. Ne kazem da bi trebao da bude optimizam po svaku cenu, ali treba pokazati ljude koji nisu toliko izgubljeni u ovom svetu i koji mogu da pokazu i saku i glavu, i da uvek sutnu i vrate ugriz...

Razgovarala Snezana Golubovic circa 1985.
Prekucao i poklonio Aleksandar Petrovic.
Kliknite za proširenje...
Сјајан је Милан. :ok:
 
 
Alpha_Centauri:
Isplivala je jos jedna stvar...

Sarlo te gleda - Sonja Savic

http://rapidshare.com/files/358881909/Sarlo_te_gleda.part01.rar
http://rapidshare.com/files/358929654/Sarlo_te_gleda.part02.rar
http://rapidshare.com/files/358977615/Sarlo_te_gleda.part03.rar
http://rapidshare.com/files/359024560/Sarlo_te_gleda.part04.rar
http://rapidshare.com/files/359062761/Sarlo_te_gleda.part05.rar
http://rapidshare.com/files/359095599/Sarlo_te_gleda.part06.rar
http://rapidshare.com/files/359127584/Sarlo_te_gleda.part07.rar
http://rapidshare.com/files/359161407/Sarlo_te_gleda.part08.rar
http://rapidshare.com/files/359201042/Sarlo_te_gleda.part09.rar
http://rapidshare.com/files/359241133/Sarlo_te_gleda.part10.rar
http://rapidshare.com/files/359280891/Sarlo_te_gleda.part11.rar
pass: lithium
Kliknite za proširenje...

Da li je moguce da je to to na sta mislim da je to?
 
Alpha_Centauri:
Isplivala je jos jedna stvar...

Sarlo te gleda - Sonja Savic

http://rapidshare.com/files/358881909/Sarlo_te_gleda.part01.rar
http://rapidshare.com/files/358929654/Sarlo_te_gleda.part02.rar
http://rapidshare.com/files/358977615/Sarlo_te_gleda.part03.rar
http://rapidshare.com/files/359024560/Sarlo_te_gleda.part04.rar
http://rapidshare.com/files/359062761/Sarlo_te_gleda.part05.rar
http://rapidshare.com/files/359095599/Sarlo_te_gleda.part06.rar
http://rapidshare.com/files/359127584/Sarlo_te_gleda.part07.rar
http://rapidshare.com/files/359161407/Sarlo_te_gleda.part08.rar
http://rapidshare.com/files/359201042/Sarlo_te_gleda.part09.rar
http://rapidshare.com/files/359241133/Sarlo_te_gleda.part10.rar
http://rapidshare.com/files/359280891/Sarlo_te_gleda.part11.rar
pass: lithium
Kliknite za proširenje...

Svaka cast. Ne mogu da verujem, puno hvala!:klap:
 
Alpha_Centauri:
Isplivala je jos jedna stvar...

Sarlo te gleda - Sonja Savic

http://rapidshare.com/files/358881909/Sarlo_te_gleda.part01.rar
http://rapidshare.com/files/358929654/Sarlo_te_gleda.part02.rar
http://rapidshare.com/files/358977615/Sarlo_te_gleda.part03.rar
http://rapidshare.com/files/359024560/Sarlo_te_gleda.part04.rar
http://rapidshare.com/files/359062761/Sarlo_te_gleda.part05.rar
http://rapidshare.com/files/359095599/Sarlo_te_gleda.part06.rar
http://rapidshare.com/files/359127584/Sarlo_te_gleda.part07.rar
http://rapidshare.com/files/359161407/Sarlo_te_gleda.part08.rar
http://rapidshare.com/files/359201042/Sarlo_te_gleda.part09.rar
http://rapidshare.com/files/359241133/Sarlo_te_gleda.part10.rar
http://rapidshare.com/files/359280891/Sarlo_te_gleda.part11.rar
pass: lithium
Kliknite za proširenje...

:mrgreen: :mrgreen: :mrgreen: N e m o g u d a v e r u j e m ! Najzad! Hvala ti!! :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

Što se novog sajta posvećenog Milanu tiče, čini mi se da ima nekih slika koje nisam videla. Hvala za link, ekv_ns_m. :D

@jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj (morala sam da iskopiram ime da ne zaboravim neko j :)), tvoje slike su uvek divne, ali ova poslednja Magina, za bubnjevima, nekako mi je posebno slatka (u nedostatku bolje reči). :heart: Mislim da to nikad nisam videla. Je l' se sećaš možda odakle je? U svakom slučaju, hvala ti i za tu i za sve druge slike. :mrgreen:
 
andjelce:
:mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

@jjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj (morala sam da iskopiram ime da ne zaboravim neko j :)), tvoje slike su uvek divne, ali ova poslednja Magina, za bubnjevima, nekako mi je posebno slatka (u nedostatku bolje reči). :heart: Mislim da to nikad nisam videla. Je l' se sećaš možda odakle je? U svakom slučaju, hvala ti i za tu i za sve druge slike. :mrgreen:
Kliknite za proširenje...


Nema na cemu :p hvala tebi na silnim pohvalama.
Magi za bubnjevima je na ovom linku, to mi je bas bilo zanimljivo. Mislim da je ovde neko postavio link i hvala mu

@Alpha hvala za Sarla :worth:
 
Poslednja izmena:
johan s.:
ti si ih lično poznavala? :)
Kliknite za proširenje...

imala sam tu čast,i zaista mislim da je to velika čast ,pogotovo kad vidim sve ovo,koliko vernih fanova imaju...a i zaslužili su...vama sve čestitke na vernom praćenju najtužnije priče svetskog rokenrola...ipak,najveći izvor mojih informacija leži u činjenici da sam i dan danas u emotivnoj vezi sa osobom koja je sa milanom takoreći odrasla,a margitu odlično poznavala...a što se filma "šarlo te gleda tiče",super je što se pojavio,ja sam ga gledala pre par godina,uopšte mi nije bilo jasno što nema nigde da se skine...pozdrav svima!!!!!:bye:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Neki od stihova iz pesama grupe “EKV”
Odgovora
7
Pregleda
272
Ortak2
O

Back
Top