STARAC JAKOV CALIKIS, PREPODOBNI DAVID EUBEJSKI ČUDOTVORAC
DUŠE HRISTOVE
IZGONI DEMONE, A ONI GA VREĐAJU
Vrlo rano, još od vremena kad su ga demoni fizički napadali u toj meri da su ga ostavljali onesvešćenog, udostojio se dara isterivanja demona iz đavoimanih ljudi. To je jedan stari, zastrašujući postupak satanin: on ulazi u ljudska bića i pretvara ih u svoja slepa oruđa.
Posebno su tokom 80-tih godina u manastir dovođeni đavoimani ljudi da bi im otac Jakov pročitao zaklinjanje (egzorcizam) i lobanjom prepodobnog Davida načinio nad njima znak krsta.
Na dan 13. septembra 1987. demon je počeo da muči dvadesetdvogodišnjeg mladića, Jorgosa L. Njegovo stanje je iz dana u dan postajalo sve lošije. U oktobru su majka i brat doveli Jorgosa u manastir, preklinjući oca Jakova da se pomoli za njega i da pročita egzorcizam (zaklinjanje). Neposredno pre nego što će ući u crkvu, demon je počeo strahovito da reaguje. Počeo je da proklinje, da psuje, da gestikulira i da preti. Kad su ušli u crkvu, njegova reakcija postala je još strašnija. Otac Jakov je otvorio kivot, uzeo svetu lobanju prepodobnog Davida i počeo da čita egzorcizam. U tom trenutku je majka, koja je stajala iza njih i sve to posmatrala, glasno zavapila:
"Oh, Bože moj, šta to vide moje oči? Neka moje dete ozdravi!"
Nakon što je egzorcizam pročitan, mladić je bio oslobođen od demona i smirio se. Kad su izašli iz crkve, majka je jednom monahu ispričala šta je videla u času kad je onako zavapila: videla je kako se otac Jakov izdiže nekih pola metara od zemlje i gazi crnog patuljka sa rogovima i repom.
Osim đavoimanih, u manastir su dovodili i brojne psihopate, koji su bolovali od različitih stepena i oblika šizofrenije. U većini slučajeva bilo je veoma teško odrediti da li osoba boluje od šizofrenije ili je đavoimana. Međutim, starac Jakov je posedovao dar rasuđivanja, tako da je, zavisno od slučaja, govorio:
"Trebalo bi da ovaj čovek ode kod lekara" (ukoliko se radilo o psihopati) ili "ova osoba, čedo moje, ima demona" (odnosno, potreban joj je egzorcizam).
Kako su egzorcizmi vršeni u prisustvu nekolicine ljudi, neki od njih su zabeležili reči koje su razmenili otac Jakov i đavoimani. Kroz đavoimane su govorili demoni koji su strašno proklinjali, a ponekad i otkrivali stvari koje su ljudima nedostižne.
Đavoimana žena po imenu Panajota mnogo se opirala dolasku oca Jakova. Čak je pretila da će ga tokom noći oslepeti, tako da više neće moći da vidi. Ujutro ju je starac zapitao kako se zove, a ona je odgovorila: Osman. Jedna druga đavoimana žena rekla je da se zove Veliar. Starac je na to rekao:
"Lažovi ste, Veliare, i ti i tvoj otac. Vaš otac je Veelzevul!"
"Da, tako se zove, i svakoga dana me bije da bih činio zlo!"
"Sada hoću da izađeš iz Panajote", zapovedio je starac.
"Izaći ću, izaći ću, matori kosture!"
"Hoću da odeš u planine", nastavio je starac.
"Ne, ne u planine, nego u nekoga drugog", uporno je i s negodovanjem rekla ova žena.
Starac je iznad nje stavio lobanju prepodobnog Davida.
"Lomiš mi rogove! Šezdeset tri godine borim se sa tobom i ne mogu da te bacim u greh koji će te odvesti pravo u pakao! Ako nisam uništio ovog starca, uništiću tebe!"
Demon je nakon ovih reči promenio taktiku i doviknuo starcu:
"Ti si svetac! Hej, ovde imate sveca, a vi to još niste shvatili!"
Starac mu je istog časa odgovorio:
"Ti to govoriš da bi me iskušavao, ali ja te uopšte ne slušam. Ja sam samo prah i pepeo... ja volim smirenost..."
"To tvoje smirenje me spaljuje, prokletniče... Gubi se!"
Drugu đavoimanu ženu u manastir su doveli roditelji, ali ona nije htela da uđe u crkvu. Kad joj je starac prineo svetu lobanju prepodobnog Davida, ona je uzviknula:
"Umukni, prokleti starče, ne želim da slušam! Nadam se da ćeš uskoro umreti! Ja sam gospodar sveta! Pogledaj Atinu, držim je u šaci! Ja činim sve što hoću, ja podrezujem kosu jeromonasima. Godinama se borim s tvojim manastirom, ali vas ovde čuva veliki svetitelj. Kad bih samo mogao da te uhvatim u zamku! Pogledaj svoje noge! Tvoje noge su trule! Zašto ne padneš u očajanje? Kaži da si svetitelj i odvešću te pravo u pakao!"
"Ja nisam svetitelj", odgovorio je starac, "ali Gospod je rekao: Budite sveti... i ja činim ono što mogu da bih se pokorio ovoj zapovesti. Ja sam samo zemaljsko, ljudsko biće!"
"Šta mogu da ti učinim, matori jarče? Ti si smiren i u sebi imaš Hrista, inače bih te uništio. Toliko bolesti, a opet istrajavaš!"
Jedan đavoimani čovek nadmeno je otkrio:
"Potčinjeno mi je osam hiljada čarobnjaka!"
Starac ga je upitao kako ulazi u ljudska bića i on je rekao:
"U one koji nemaju vere ulazim kao dim, upravo tako, kao dim!"
Drugom prilikom, starac je čitao egzorcizam ženi koju je u manastir doveo njen muž. Izgledalo je da se smirila i starac je pružio ruku da bi se pozdravio s njom. Međutim, ona je tada razjareno rekla:
"Može li demon da dotakne ruku sveštenika kojom on služi Liturgiju?"
Jednom su dvojica braće dovela svoju đavoimanu majku. Ona je u početku bila mirna i samo je podrugljivo rekla:
"Suvonjavi Jakove! Oče Jakove, ti si svetac! Oni te proslavljaju kao sveca!"
Starac je odgovorio povišenim tonom: "Ja sam samo grešni, ovozemaljski čovek!" Nekoliko trenutaka kasnije postala je agresivna. Pokušavala je da noktima izgrebe starčevo lice, ali ju je on sprečio svetom lobanjom prepodobnog Davida.
Jedan đavoimani čovek, koji je snažno drhtao dok je starac čitao molitve, uzvikivao je sledeće:
"Umukni, Jakove, umukni, mršavko! Kao dim ulazim u čoveka i kao dim izlazim iz njega. Skamenim se od straha kad vidim krst i bežim od svakoga ko načini krsni znak... Mi ulazimo tamo odakle se udaljila blagodat Božija!"
U svim slučajevima, bez izuzetka, starac je čitao egzorcizam dok je lobanja prepodobnog Davida bila pored njega. Ona ga je štitila i od ljudske slave. Niko nije mogao da kaže da otac Jakov izgoni demone, budući da je on uvek ukazivao na prepodobnog Davida kao na jedinog izvršioca.
Za prisutne je najdramatičniji bio trenutak kada bi đavoimani počeo da menja obličje. Preplašeni i dovedeni do očajanja molitvama oca Jakova, oni bi iznenada uzimali obličje krupnog crnog psa, razjarenog vuka ili proždrljivog lešinara. Ponekad bi lajali i zavijali kao divlje zveri, zbog čega su svi drhtali od straha.
Svako ko je bio oslobođen đavoimanosti vraćao se u manastir da bi izrazio svoju blagodarnost i da bi hodočastio. Međutim, izražavanje i prihvatanje blagodarnosti nije uvek išlo jednostavno. Jednom prilikom starac nije hteo da primi novac za svoju vrećicu, koji mu je davala majka deteta oslobođenog đavoimanosti. Monasi su bili veoma iznenađeni, ali starac je prosudio da je izgnani demon ušao u taj novac:
"Ja sam isterao demona iz tvog deteta, zar želiš da on sad uđe u mene", upitao je majku.
Blagodatni dar isterivanja nečistih duhova iz ljudskih bića predstavlja trijumf od velikog značaja. To je nepobitan dokaz da je satanina vlast nad svetom, ljudima i prirodom samo privremena i da se može okončati. Svaki slučaj isterivanja demona iz đavoimane osobe molitvama svetog čoveka ukazuje, s jedne strane, da je satanina vladavina poništena a sa druge otkriva da sveti ljudi još u ovom svetu okušaju carstvo Nebesko i da njegovu silu donose i u ovaj svet. Prema tome, Carstvo Nebesko postoji i može se, makar i delimično, okusiti svakoga dana.
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuseHristove/Lat_DuseHristove50.htm
