Najdraža moja, bezgranična ljubavi...
Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vreme, pokušavam tu, na drugom kraju sveta, da budem srećna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.
Uvek se nasmejem kad se setim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao pisma tipkajući po računarskoj tastaturi, sam sebi ličiti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nežna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz "virtuelna stvarnost". Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodas malo čežnjive prašine, malo setne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nežnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)
Uvek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša priča sićušna i da za nju nema mesta u svetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja večno svetluca u oku i stalno se čini da će pobeći. A neće, znaš da neće.
Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i videćeš - bićemo opet zajedno i biće lepo kao pre.
Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.
Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcenat, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svet, da mi "otvaraš oči", da mi nežno šapućeš i da me voliš...
Nema te stvari koja bi mogla da baci u senu sve ono lepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživeli...
Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnje, ni belje - nego što je bilo svako juče....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.
Potpuno razumem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.
Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neisceljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nemi mir.
Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.
Znaš, duboko sam uverena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mestima. Da smo kojim slučajem svet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.
Da smo se rodili na srećnijem mestu, u srećnijoj zemlji, u srećnije vreme...
Na to ne možemo uticati niti se to da promeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje će nam možda biti lepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Veruj mi - tako mora..
Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.
Sreća uvek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično srećan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Posle velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....
Ponekad mi se čini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaći.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada neće začarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..
Znaš, kad god ti pričam o sreći - osetim se pomalo nesrećnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me razneži....
Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zaceliti se i proći... Ne mogu, veruj.
One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspeće im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.
Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?
Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmeniti...
Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživeti kao da je poslednji.
I praštati.
Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....
I da svako svoj krst nosi kroz život sam samcat. Niko nam ne može pomoći u tome.
Ne zaboravi ljubavi moja - uvek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvek...
Uvek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...
Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..
I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam šta sanjaš..
Videćeš, činiće ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš poverovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.
Često nam se čini - lavirint nema kraja.
Videćeš mili, i ovo će proći.....
Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomešana osećanja, tvoje nežne reči, tvoja brižna i čežnjiva pisma kad me dugo nema....
Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe celog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....
I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične "proste vojvođanske zime" - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja večno može da nas deli.
Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvezda.
Jesi li čuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju večitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome.
Eee, zlato moje - čini mi se noćas - umreću od sećanja.
A volela bih sa tobom večnost da podelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.
(Kad god mi u inbox-u piše "You´ve got mail." - učini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smeška i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmičke prašine. Ili od ko zna čega sve ne?)
Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog sveta - pripadaš zvezdama s one strane svemira i sav si od svetlosti stvoren.
Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nežna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lep dan.....
Svaki novi dan...."
[B]Ana afker fiek toul alwaqt ....[/B]
