dva put sam umra......

[*Medena*]

Svaki put , kada zavolim, imam takav osecaj. I svaku put, kada se ne zavrsi dobro, deo mene nestane i ode sa njim.

 

[dežurno zvocalo]

jeste li imali taj osecaj kao sto kaze pesma

Spojler

meni se par puta desilo....prva ljubav.....tesko razocarenje.....drugi put kad mi nije uspeo brak....treci put kad sam shvatila koliko se sudbina urotila protiv mene.....a mozda ce biti jos koji put.....nikad se ne zna

Slagala bi kada bi rekla da jesam.

Kukavice umiru sto puta- hrabri samo jednom.

 

[Dijenek]

Slagala bi kada bi rekla da jesam.

Kukavice umiru sto puta- hrabri samo jednom.

Ја сам онда баш велика кукавица...

 

[gost 43599]

Ne zaljubljujem se slepo (vidim partnerove mane) i kad zavolim to bude bas onako do koske (zivot dajem)...ali ipak sam sebi na prvom mestu..jer ako nisam za sebe nisam ni za druge....bez svakoga se moze kad se mora...ali ako sa nekim mozes, glupost bi bila protiviti se tome...

+ za kim da placem, zbog koga da umirem ako nesto nije valjalo? E, bas necu...kad neko nece sa mnom, ima ko hoce..

 

[koto]

jesam, i vise od dvaput..
cudno je, gotovo neverovatno, da covek moze da oseti takvu bol, da mu se cini da zaista umire..
a posle prodje, kao nikad nije bilo..
cudna smo mi stvorenja.

 

[dive]

jesam, i vise od dvaput..
cudno je, gotovo neverovatno, da covek moze da oseti takvu bol, da mu se cini da zaista umire..
a posle prodje, kao nikad nije bilo..
cudna smo mi stvorenja.

pa sad..nije bas kao da ga nikad nije bilo..
ostane oziljak..dusevni..onako kao keloid..pa zateze..
svaki put kad nas misili potsete na tu osobu, oziljak zategne..

 

[Only Beer]

pa sad..nije bas kao da ga nikad nije bilo..
ostane oziljak..dusevni..onako kao keloid..pa zateze..
svaki put kad nas misili potsete na tu osobu, oziljak zategne..

Mudro zborite, gospodjo.
Postovanje.

 

[NeDoDiri]

Kad prestanemo da brojimo..tek onda smo umrli..od ravnodušnosti i nebola..

 

[gost 159591]

Kukavicki kroz zivot, korak napred nazad dva, napred dva a nazad jedan i nikad nisam umrla. Da l je vredela takva opreznost? Nisam sigurna. I ne mislim samo na ljubav, vec na zivot uopste.

 

[Only Beer]

Kukavicki kroz zivot, korak napred nazad dva, napred dva a nazad jedan i nikad nisam umrla. Da l je vredela takva opreznost? Nisam sigurna. I ne mislim samo na ljubav, vec na zivot uopste.

Mozda je na neki nacin vredelo, ali licno sumnjam u to da neko sa non-stop povucenom rucnom moze uopste toliko da se "opusti" i oseti pravu strast, zar, ljubav tipa "kao da nam je zadnje na svetu". Kapiras sta mislim, nadam se.
Bar ja licno ne bih mogao da uzivam a da mi je u glavi stalno neka negativna pomisao, da stalno moram da pazim da ne budem povredjen, prevaren itd.

 

[Say it right]

jeste li imali taj osecaj kao sto kaze pesma

meni se par puta desilo....prva ljubav.....tesko razocarenje.....drugi put kad mi nije uspeo brak....treci put kad sam shvatila koliko se sudbina urotila protiv mene.....a mozda ce biti jos koji put.....nikad se ne zna

Ja sam' jedared samo, mada mislim da jos umirem...
No, nije bilo do mene, moralo je tako

 

[honey colored eyes]

ne, mislim da nisam, nisam iz te price, ne umirem tako brzo za ljudima koji mi perforiraju u srce i zakmo.. ne, ne, ne..nikako..
razmisljala sam i skapirala da mi se tako nesto, tako kako peva dragi nam Oliver, ne bi dogodilo ni da ostanem bez najblize porodice..i bez ckodea (sto je apslotno validno..i ocekivano, naravno!)
niti bih se cimala oko osecanja osoba koje me vole, ako pozelim da se ubijem, na primer.. eto, sick, I think

tako da o umiranju nema ni reci.. da, da, zaboli pomalo, i onda vam jurne u zakmo da se pridruzi bolu, neka tamna krvava prica iz prosloti, porodicna naravno, i onda totalno puknes, ali ne osecas to..samo se osecas pomalo omamljeno, posle tog nemilog nam dogadjaja.. eh...

sumnja malcice tinja u meni, i ponekad ove misli gorenavedene, smatram za jednu prokletu gomilu umobolnih reci..i pomisljam na to kako ce biti narednog puta?
necu se osecati samo omamljenom, o ne..oseticu se kao da su mi pincetom izvadili tu crvenu stvarcicu u meni, tu stvarcicu koja kuca, stavili je na srebrni posluzaonik i iskezili mi se u facu, onako otrovno, zlobno satanski..
i onda cu danima setati blanco... i umisljati da prija, da je vazduh lek i da cu isprati oci na njemu..umisljati da ce mi neka vise sila napokon najaviti svoj dolazak, i preobraziti me, bas u tom trenutku najjaceg bola, tog umiranja zbog nekoga..neko ko me najkrace poznaje, a najvise ima... nekog pored koga jedino umem da disem, govorim, smejem se...neko ko je ona plava divna svetlost, moja cista halucinacija, koja me potpuno obuzima..neko ciji bih zivot platila svojim kostima, svojim zivim celijama, svojim ocima.. naravno.. uvek je tako, prokleti klise!
naredni udarac osetite kao Gibraltar na grudima, i totalno uvenete..potpuno, bez izuzetka...prokletsto, ali bas uvek je tako!! zivot oblece oko vas u haoticnoj smesi ludila, a vi niste deo toga..vi ste se zavukli u vase male crne rupe i vegetirate! vase celije lagano odumiru i vi postajete senka...to vidim, to dolazi...
ne zelim to, ne zelim!
sada samo cekam da se vrata koja nazirem otvore..sva ostala, ona iza mene, ce se zatvoriti, naravno.. onda uskacem u svoju ulogu kojoj sam izmicala jako dugo...
i cekam, danas, sada! samo cekam se nesto desi, da dobijem prokleti znak sa neba, makar i Vogonski, makar glupavu zvezdu padalicu..samo da se nesto desi, nesto sto ce mi biti znak da je ludnica sa srcem, srebrom i senkom ukinuta.. da se nece desiti i da cete se zajedno osmehivati jer su vam srca na mestu
vreme mi istice..