Duhovi drevnih
„Fraj!“, začuo je nagnut nad drevne spise. Okrenuo se i ugledao Doru.
„Da?“
„Ja odavno nisam dobila ono što sam trebala.“ Uprkos oskudno osvetljenoj prostoriji kolibe, primetio je kako crveni.
„Ne razumem?“
„Često si glup iako tvoju pamet cene i slep uprkos što vidiš dalje od ikoga.“
„Dora, ne prekidaj me ako su ti noćne igre na pameti, sačekaj mrak!“, odgovorio je i uhvatio stvar sa police, prikrivajući svoju nelagodu.
„Budalo jedna!“, uzviknula je i krenula ka izlazu. Na pragu je zastala i tiho izgovorila:
„Ima ko hoće, ko više ceni mene nego mrtve stvari prošlosti.“
Znao je kome će otići i pripasti. Bolne ugrize ljubomore je strugao sa sebe kao što je strugao rđu sa drevnog predmeta.
Ubrzo je zaboravio na nju. Spisi, koje je nasledio od oca su otvarale neslućene tajne. Predmet za kojim je tragao, izlažući se podrugljivim pogledima ogromnih, starih zdanja drevnog i mrtvog grada je konačno pred njim. Odgovarao je crtežima.
Pobožno je rastavio stvar, potapajući svaki deo u spremljenu smesu. Ostalo mu je da čeka. Opet se setio Dore. Predugo je odsustvovao a pri povratku je samo ovlaš pozdravio. Kako nije razumela da su tajne drevnog carstva preče od vrele noći pod krznima?
„Gospodaru Fraj, srećan vam povratak!“, prenu ga Mor iz razmišljanja.
„Bolje te našao, uđi!“
„Da li si našao ono za čim si tragao, učitelju?“
„Jesam, konačno. Da li se pleme okupilo?“
„Da, učitelju.“
„I?“
„Zbore o tebi, o tvom povratku i ludosti koju činiš.“
„A da li su zborili o ludosti kad sam im pokazao kako vodenicu da sagrade i vodu u selo dovedu, kako da im strele dalje lete i rane se ne pogane od mojih melema?“
„Nisu, učitelju, ali…“
„Ali šta?“
„Govore da će Dora naseliti Kutovu kolibu!“
Prebledeo je. Ljubomora ga je ponovo obuzela svom silinom.
„I još nešto, učitelju…“
„Govori“, procedio je kroz zube, stiskajući vilice.
„Kut je rekao da Doru možeš samo dvobojem povratiti.
Rekao je…“
Dečak je zanemeo i oborio pogled.
„Govori, Mor!“
„Rekao je da si kukavica, da su ti duhovi pamet uzeli i da ne smeš na dvoboj ni sa psom a kamoli sa njim.“
Dečak nije dizao pogled.
„A šta ti misliš, moj učeniće?“
„Mislim da nema čoveka koji sme noćima da obitava u gradu duhova i krade im tajne sem tebe, učitelju. Niko nije toliko hrabar kao ti!“
„Ili lud?“ Smešak mu se razlio po licu.
„Ne učitelju, hrabar!“
„To nije hrabrost Mor, to je znanje. A znanje je moć, istinska moć.“
„Ali duhovi?“
„Oni postoje samo u glavama kao što je Kutova, Dorina i tvoja“, odgovorio mu je učitelj lupkajući ga kažiprstom po ćelu. „Kut se boji da ne nasledim poglavara, zato laje kao pas. Sad sedi, odavno te nisam podučavao drevnim znakovima iz spisa.“
U sumrak je planula velika vatra u centru sela, da dočeka lovce. Žene su postavljale sofru a stari su sedeli na svojim mestima kad su muškarci, predvođeni Kutom, ujahali.
Fraj je sedeo sa starcima.
„Ali to što zboriš su predanja!“
„Video sam svojim očima, mudri Kreju. U zapisima“
„Kada ćeš pokazati šta si sve doneo na konjima? Samo spise?“
„Ne, gospodaru, nisu sve knjige. Ima mnogo delova, bakrenih kablova i očuvana turbina za vodenicu…“
„Mi ne znamo šta znače te reči magije! Objasni nam, pokaži!“
Ustao je, poravnao pesak ispred sebe i štapom crtao skice dok je objašnjavao. Starci ga nisu prekidali.
„Laž! Sve je laž!“
Sve glave su se okrenule izvoru optužbe.
„Doziva bes drevnih duhova na pleme, slabić koji ni ženu ne zna da sačuva!“
Iznenađen, Fraj se okrenuo i suočio sa Kutovim gnevnim pogledom. Veći za glavu i mnogo širi, Kut je bio najjači pripadnik planinskog plemena. Njegova pojava u odsjaju vatre je bila zastrašujuća.
„Zašto tako zboriš, kada znaš da duhovi darivaju svoja znanja onome koji želi da ih spozna?“
Kut mu se toliko uneo u lice da je osetio njegov dah:
„Sva ta magija koju kradeš iz zabranjenog grada će dovesti do propasti!“, besneo je. „Lovine je sve manje, duhovi uzimaju svoj danak!“
Starci su se zagledali i došaptavali. Kut je bio cenjen u veću mudrih. Znao je da mora nešto poduzeti. Obratio se poglavaru Kreju:
„Spisi govore o pokretima životinja pred zimu. Zar nije tako svake godine, gospodaru?“
Sve oči veća su gledale Kuta:
„Tvoj otac, Fraj, i otac njegovog oca su tome doprineli! I oni su krali tajne a svaku zimu pleme je bilo na ivici gladi!“
„Ne, grešiš, rekao sam, migracije…“
„Umukni pseto! Ne znaš ništa sem da zboriš zabranjenim rečima! Doru uzimam sebi! Od sad je moja!“
Oko vatre je zavladala zlokobna tišina. Uvreda je izrečena, Fraj nije imao kud. Dok su mu se obrazi žarili a usne drhtale od poniženja, ljubomore i gneva, rekao je tiho:
„Izazivam te na dvoboj, Kut. Sutra, kad sunce vrh obasja!“
Kutov kratki smeh je odjekivao selom.
„Ti, pseto, izazivaš mene na dvoboj?“
„Dosta!“ uzviknu Trej, ustajući sa dugog stola Povuci uvredu Kut i odrekni se Dore. Obojica vredite plemenu, ne igrajte se njegovom sudbinom!“
Kut nije skidao podrugljiv pogled sa Fraja.
„Ne, gospodaru. Sutra kad sunce izađe, pseto Fraj umire!“ Okrenuo se i pošao ka svojoj kolibi.
Celu noć je Fraj, besan, radio na starom predmetu. Mor mu je pomagao dok ga san nije obuzeo.
Kad je sunce obasjalo vrh planine, izašao je iz kolibe i uputio se ka vatri. Tamo su ga čekali mudri starci, Kut i ostatak plemena.
„Crv je došao!“, narugao mu se.
„Neka dvoboj počne!“, tužnim glasom objavi poglavar plemena.
„Gde ti je oružje, psu?“ upitao je Kut držeći koplje iznad glave.
„Moje oružje je magija duhova, Kut“, odgovorio mu je i pokazao predmet za kojim je tragao danima po drevnom gradu.
„Umri!“ Kut je potrčao prema njemu, spuštajući koplje prema njegovim prsima.
Uprkos oluji straha i besa u njemu uspeo je da nanišani i tren pre nego što je povukao oroz na pušci, zavapio je:
„Duhovi predaka, molim za suv barut i čvrstu cev!“
Pucanj odjeknu planinom. Kut se ukopao u mestu i pao na kolena. Krv iz rane, gde nekad bilo oko, se slivala niz njegova mišičava prsa. Bio je na mestu mrtav.
Tišinu i nevericu je prekinuo Mor. Dotrčao je učitelju i snažno ga zagrlio. Fraj se okrenuo Dori i odlučno rekao:
„Ženo, idi u moju kolibu da dobiješ ono što si tražila!“
kraj
