šta narod čini generalno zadovoljnim i entuzijastičnim
Fakt da mu plata traje do sledeće; i da mu, po sabiranju, preostaje za (makar) sitne luksuze. Fakt da, ugane li nožni palac; ne strahuje koliko će mu participacija u ambulanti naplatiti; za koliko će mu analgetika reć da ne mogu ić na recept već se plaćaju; da doktorska pauza neće trajat tri i po sata, ni radno mu se vreme završit sat pre zvaničnog. Da se sestre neće na njega ritat nogom zato što se usudio doć kod doktora.
Da će, oboli li od kakve naročito gadne i potencijalno smrtonosne bolesti;
biti u stanju da je pokuša lečit. Umesto da si odma puca u čelo i poštedi porodicu zaduživanja kod lihvara i/ili prodaje stana u bescenje. Obzirom da će samo tako nać kakavu paru da si plati koji tretman ili operaciju.
Fakt da odlazi na posao koji se uredno vodi u radnim knjižicama i ne mora strepiti da će se, dočeka li sede kose, ispostaviti kako ima tri meseca staža. A nema uslov za penziju. Mada radi ceo svoj vek. Fakt da odlazi na posao koji
ne vode ratni profiteri i/ili finansijeri političkih stranaka koji kešom (istima) plaćaju slobodu da drže kućne robove i marvu koja se otpušta taman kad istekne zakonski rok za zaposlenje na određeno. Ili, šta znam, taman kad treba isplatit prvu platu.
Da, znam i take. Koji godinama rade, vode ljudi svoj biznis, i dosad su imali jedno po miliona zaposlenika; zato što ih otpuštaju čim im se treba platit.
Fakt da su u stanju imati ušteđevinu kojom će sutra školovati svoju decu.
Fakt da, ostareli, neće umret od gladi.
Sve ostalo je zviždanje onoj stvari.
Po mitinzima i predizbornim kampanjama.
Od tog se leba niko nije najeo.
Ja ne znam zadovoljnog i entuzijastičnog
a gladnog čoveka.
