Ljuta Tica
Veoma poznat
- Poruka
- 13.648
Оволики дуг нам је оно за шта знамо, а још увек нам је непознаница колики нам је дуг за који ћемо сазнати тек када се пећински људи који су окупирали државу врате у своје природно станиште.
Јер неписмени пећински људи су прихватали и потписивали својим шапама свашта. Њихову штету ћемо плаћати по свему судећи дуже него штету комуниста и дугове оног што спава на украденом земљишту на Дедињу.
Dug Srbije najveći u poslednjih 20 godina, šta to znači
Ukupan javni dug Srbije krajem prošle godine dostigao je 26,7 milijardi evra, što je najveći iznos u poslednje dve decenije. Najmanje zaduženje, u iznosu od 8,8 milijardi evra, zaveleženo je krajem 2008. godine otkad konstanto raste. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić objašnjava za Nova.rs da se u ekonomiji visina duga nikad ne posmatra izolovano, već je značajno koliko dug opterećuje državu, da li je u stanju da ga servisira, i na šta je pozajmljeni novac potrošen.
Srbija je prošlu godinu završila sa javnim dugom od 26,7 milijardi evra, što je gotovo za 2,7 milijardi više u odnosu na prethodnu godinu. Učešće duga u bruto domaćem proizvodu (BDP) takođe je skočilo sa 52 na 57,4 odsto.
Profesor Savić objašnjava za Nova.rs da visina javnog duga po sebi može da ukazuje na nešto ali nije dovoljna.
“Najčešće se ona u ekonomiji posmatra u relativnom smislu – koliko to opterećuje zemlju. Suštinski je važno koliki su troškovi servisiranja javnog duga. Ako to zemlja može da podnese i da svake godine uredno plaća onda nema problema”, objašnjava i dodaje:
“Ali ako zemlja to ne može da podnese, uopšte nije važno koliki je duga. U tom slučaju je u problemu i teško će se naći neko da joj da novi kredit, da joj pomogne da zatovri stari ili vraća kamate. To onda znači da zemlja postaje nesolventna.”
Napominje da postoje kriterijumi koje moraju da ispune sve zemlje koje hoće da budu članice Evropske unije, pa čak i kandidati, po kojima je tolerantnost za svaku zemlju da učešće javnog duga u ukupnom BDP-u bude niže od 60 odsto.
Foto: Nova.rs
Srbija je trenutno ispod te granice, a granicu je u poslednjih dvadeset godina prešla 2014. godine kada je učešće duga u BDP iznosilo 66,2 odsto, 2015. kad je bilo rekordnih 70 odsto i 2016. kada je iznosilo 67,7 odsto.
Profesor ekonomije podseća da je Srbija 2009. godine, za vreme mandata Mirka Cvetkovića, donela Zakon o javnom dugu gde se država obavezala da neće uzimati više strane kredite, ako oni povećavaju javni dug iznad 45 odsto učešća u BDP.
Počevši od 2012. godine Srbija sve vreme krši tu zakonsku odredbu.
Za zemlju je važno i da ima visok kreditni rejting jer u tom slučaju ni troškovi otplate duga neće biti visoki. Ali da bi kreditni rejting bio visok zemlja mora uredno da otplaćuje kamate, tako da je u pitanju jedan krug, napominje Savić.
“Trenutno Srbija nije u velikom problemu, bez obzira što se zadužujemo zbog pandemije prilično dinamično, još uvek je to ispod 60 procenta i možemo da servisiramo tekuće obaveze po javnom dugu. I nama i drugim zemljama ide na ruku što kamatne stope na svetskom nivou u poslednje vreme značajno padaju”, ocenjuje profesor.
Upozorava da takava situacija neće potrajati i da je je neophodno gledati u budućnost:
“Kada se ekonomije oporave kamatne stope će svakako ići gore. A mi nismo zemlja koja može da vrati kredit kad god poželi, već ćemo se i u budućnosti zaduživati.”
Zašto se za vreme Koštuničinog mandata najmanje zaduživalo
Najmanji javni dug Srbija je zabeležila na kraju 2008. godine u kojoj je na mesto premijera umesto Vojislava Koštunice došao Mirko Cvetokvić. Tada je javni dug iznosio 8,8 milijardi dolara, dok je njegovo učešće u BDP-u takođe bilo najniže i iznosilo je 26,8 odsto.
“To je bilo vreme privatizacije. Vreme neto transfera. Država je tada samo od jednog Mobtela prihodovala milijardu i petsto, šesto miliona evra. Tada smo imali i dijasporu koja nije bila u krizi kao što je danas – sada su neki stali bez posla, a treća generacija gastarbajtera više ne dolazi u Srbiju, više ne investiraju. U to vreme nismo imali potrebe da se zadužujemo, imali smo i donacije i prihode ”, objašnjava profesor.
Ljubodrag Savić Foto: Medija Centar Beograd
Do 2011. godine, kada je došlo do promene vlasti, javni dug je skočio za 6 milijardi, sa 8,8 na 14,8 milijardi. Od tada je, za 11 godina povećan za skoro 12 milijardi.
“To svako može da tumači kako mu odogovara, ali moramo da imamo u vidu da smo mi siromašna zemlja koja nema puno kapitala i koja je prinuđena da se zadužuje”, kaže Savić i naglašava da je vrlo važno za šta je taj novac upotrebljen.
“Ako uzmete kredit i odete na Mauricijus i onda to vraćate dve godine, odna ste u problemu. Ali ako uzmete kredit i kupite dva hektara zemlje ili stan, i onda se stisnete da to vratite, ta dva hektara ili stan stoje, a Mauricijusa se sećamo samo sa slika”, kaže.
Objašnjava da se isto može primeniti i na državu:
“Ako se zadužite pa napravite most, napravite auto-put, onda možete u kratkom roku biti u nekim problemima, ali u dugom roku samo možete da budete na dobitku jer je to kapitalna investicija koja će svakako da vam donese mnogo veći prihod nego što ste potrošili i to će vam se isplatiti. Ako ste potrošili tako da vam to poveća zaposlenost, imate dodatnu uplatu u budžet i možete očekivati da se vrati onda je to u redu. Ali ako ste potrošili jednokratno onda je veliki problem”.
Kao primer uzaludnog trošenja navodi Nacionalni investicioni plan koji je Srbija usvojila 2006. godine.
“Tad su u vreme izborne kampanje potrošili više od jedne milijarde za, figurativno rečeno, krečenje prostorija po Srbiji i neke sitne investicije da bi dobili vlast. Zamislite da smo taj novac potrošili za završetak auto-puta koji je tad započet”, kaže profesor ekonomije.
Navodi kako je izgradnja Mosta na Adi, sa druge strane dosta kritikovana, ali od toga postoji očigledan benefit.
“Verovatno je moglo da se na to da se portroši manje ali mi danas imamo nešto što se vidi. A kada bi dali ovim ekspertima G17 da objasne na šta su potrošili pare iz Nacionalnog investicionog plana ne bi mogli”, kaže Savić.
Ocenjuje da je šteta što u Srbiji, kada se donose ekonomske odluke često caruje politika.
“Ima onih kratkoročnih interesa koji su motivisani političkim razlozima. Ko se oni koji su na vlasti ne odupru tome onda izazivaju probleme u ekonomiji, a jedan od njih je visok spoljni dug koji ne mogu da vrate oni koji dolaze posle njih”, zaključuje.
Јер неписмени пећински људи су прихватали и потписивали својим шапама свашта. Њихову штету ћемо плаћати по свему судећи дуже него штету комуниста и дугове оног што спава на украденом земљишту на Дедињу.
Dug Srbije najveći u poslednjih 20 godina, šta to znači
Ukupan javni dug Srbije krajem prošle godine dostigao je 26,7 milijardi evra, što je najveći iznos u poslednje dve decenije. Najmanje zaduženje, u iznosu od 8,8 milijardi evra, zaveleženo je krajem 2008. godine otkad konstanto raste. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić objašnjava za Nova.rs da se u ekonomiji visina duga nikad ne posmatra izolovano, već je značajno koliko dug opterećuje državu, da li je u stanju da ga servisira, i na šta je pozajmljeni novac potrošen.
Srbija je prošlu godinu završila sa javnim dugom od 26,7 milijardi evra, što je gotovo za 2,7 milijardi više u odnosu na prethodnu godinu. Učešće duga u bruto domaćem proizvodu (BDP) takođe je skočilo sa 52 na 57,4 odsto.
Profesor Savić objašnjava za Nova.rs da visina javnog duga po sebi može da ukazuje na nešto ali nije dovoljna.
“Najčešće se ona u ekonomiji posmatra u relativnom smislu – koliko to opterećuje zemlju. Suštinski je važno koliki su troškovi servisiranja javnog duga. Ako to zemlja može da podnese i da svake godine uredno plaća onda nema problema”, objašnjava i dodaje:
“Ali ako zemlja to ne može da podnese, uopšte nije važno koliki je duga. U tom slučaju je u problemu i teško će se naći neko da joj da novi kredit, da joj pomogne da zatovri stari ili vraća kamate. To onda znači da zemlja postaje nesolventna.”
Napominje da postoje kriterijumi koje moraju da ispune sve zemlje koje hoće da budu članice Evropske unije, pa čak i kandidati, po kojima je tolerantnost za svaku zemlju da učešće javnog duga u ukupnom BDP-u bude niže od 60 odsto.
Srbija je trenutno ispod te granice, a granicu je u poslednjih dvadeset godina prešla 2014. godine kada je učešće duga u BDP iznosilo 66,2 odsto, 2015. kad je bilo rekordnih 70 odsto i 2016. kada je iznosilo 67,7 odsto.
Profesor ekonomije podseća da je Srbija 2009. godine, za vreme mandata Mirka Cvetkovića, donela Zakon o javnom dugu gde se država obavezala da neće uzimati više strane kredite, ako oni povećavaju javni dug iznad 45 odsto učešća u BDP.
Počevši od 2012. godine Srbija sve vreme krši tu zakonsku odredbu.
Za zemlju je važno i da ima visok kreditni rejting jer u tom slučaju ni troškovi otplate duga neće biti visoki. Ali da bi kreditni rejting bio visok zemlja mora uredno da otplaćuje kamate, tako da je u pitanju jedan krug, napominje Savić.
“Trenutno Srbija nije u velikom problemu, bez obzira što se zadužujemo zbog pandemije prilično dinamično, još uvek je to ispod 60 procenta i možemo da servisiramo tekuće obaveze po javnom dugu. I nama i drugim zemljama ide na ruku što kamatne stope na svetskom nivou u poslednje vreme značajno padaju”, ocenjuje profesor.
Upozorava da takava situacija neće potrajati i da je je neophodno gledati u budućnost:
“Kada se ekonomije oporave kamatne stope će svakako ići gore. A mi nismo zemlja koja može da vrati kredit kad god poželi, već ćemo se i u budućnosti zaduživati.”
Zašto se za vreme Koštuničinog mandata najmanje zaduživalo
Najmanji javni dug Srbija je zabeležila na kraju 2008. godine u kojoj je na mesto premijera umesto Vojislava Koštunice došao Mirko Cvetokvić. Tada je javni dug iznosio 8,8 milijardi dolara, dok je njegovo učešće u BDP-u takođe bilo najniže i iznosilo je 26,8 odsto.
“To je bilo vreme privatizacije. Vreme neto transfera. Država je tada samo od jednog Mobtela prihodovala milijardu i petsto, šesto miliona evra. Tada smo imali i dijasporu koja nije bila u krizi kao što je danas – sada su neki stali bez posla, a treća generacija gastarbajtera više ne dolazi u Srbiju, više ne investiraju. U to vreme nismo imali potrebe da se zadužujemo, imali smo i donacije i prihode ”, objašnjava profesor.
Do 2011. godine, kada je došlo do promene vlasti, javni dug je skočio za 6 milijardi, sa 8,8 na 14,8 milijardi. Od tada je, za 11 godina povećan za skoro 12 milijardi.
“To svako može da tumači kako mu odogovara, ali moramo da imamo u vidu da smo mi siromašna zemlja koja nema puno kapitala i koja je prinuđena da se zadužuje”, kaže Savić i naglašava da je vrlo važno za šta je taj novac upotrebljen.
“Ako uzmete kredit i odete na Mauricijus i onda to vraćate dve godine, odna ste u problemu. Ali ako uzmete kredit i kupite dva hektara zemlje ili stan, i onda se stisnete da to vratite, ta dva hektara ili stan stoje, a Mauricijusa se sećamo samo sa slika”, kaže.
Objašnjava da se isto može primeniti i na državu:
“Ako se zadužite pa napravite most, napravite auto-put, onda možete u kratkom roku biti u nekim problemima, ali u dugom roku samo možete da budete na dobitku jer je to kapitalna investicija koja će svakako da vam donese mnogo veći prihod nego što ste potrošili i to će vam se isplatiti. Ako ste potrošili tako da vam to poveća zaposlenost, imate dodatnu uplatu u budžet i možete očekivati da se vrati onda je to u redu. Ali ako ste potrošili jednokratno onda je veliki problem”.
Kao primer uzaludnog trošenja navodi Nacionalni investicioni plan koji je Srbija usvojila 2006. godine.
“Tad su u vreme izborne kampanje potrošili više od jedne milijarde za, figurativno rečeno, krečenje prostorija po Srbiji i neke sitne investicije da bi dobili vlast. Zamislite da smo taj novac potrošili za završetak auto-puta koji je tad započet”, kaže profesor ekonomije.
Navodi kako je izgradnja Mosta na Adi, sa druge strane dosta kritikovana, ali od toga postoji očigledan benefit.
“Verovatno je moglo da se na to da se portroši manje ali mi danas imamo nešto što se vidi. A kada bi dali ovim ekspertima G17 da objasne na šta su potrošili pare iz Nacionalnog investicionog plana ne bi mogli”, kaže Savić.
Ocenjuje da je šteta što u Srbiji, kada se donose ekonomske odluke često caruje politika.
“Ima onih kratkoročnih interesa koji su motivisani političkim razlozima. Ko se oni koji su na vlasti ne odupru tome onda izazivaju probleme u ekonomiji, a jedan od njih je visok spoljni dug koji ne mogu da vrate oni koji dolaze posle njih”, zaključuje.
