Dubrovačka književnost je srpska i bazirana je na kosovskom zavetu!

[Urvan Hroboatos]

Bio sam dao prije primjer gdje se tekst na crkvenoslavenskom preveden u 19.st. na slavenosrpski ovdje podmeće kao original iz srednjeg vijeka kao "pa vidi da se razumije".

Nije, to je iz knjige koju je 1858. priredio Miklosich, "Monumenta serbica"- u kojoj je, doduše, "velikodušno" poklonio Srbima niz tekstova koji im ne pripadaju. Kasnije je Stojanović objavio nizove o srpskim poveljama, pismima i zapisima, te rodoslovima, što je uglavnom pouzdano, iako je vjerojatno i on tu i tamo "prebacio normu", no u manjoj mjeri.

To nije cksl. jer ti pisari taj jezik nisu ni znali.

https://archive.org/details/1929_20210331

 

[Amelica]

Lekizan tvrdi da su Srbi katolici tjerali Srbe pravoslavce iz grada!
E vidiš, ovako to ispadne kad čovjek svjesno laže...

.

Da li bi bio ljubazan da objasniš kako su to u Trebinju donedavno živjeli Turci a ne Srbi?

 

[Putnik iz Međugorja]

Da li bi bio ljubazan da objasniš kako su to u Trebinju donedavno živjeli Turci a ne Srbi?

Trebinje je bilo u Turskoj, jel da...?
I Trebinje je bilo stoljećima prva crta obrane od Dubrovnika-katolicizma...
Onda su tamo bili Turci, koji su držali mač uperen prema Dubrovniku, a Srbi su sa Turcima također držali mač uperen prema Dubrovniku...
E pa, u takvim uvjetima nema baš nikakvog razloga zamišljati da je postojao jak srpski utjecaj na Dubrovnik...
Ako je ovo Beograd prije drugog svjetskog rata, onda je jasno da je Trebinje bilo još i žešće...

.

 

[Sizif]

Iz te objektivne konstatacije ne izvodim nikakve dalje zaključke, jer su meni Srbi i Hrvati jedan narod pod dva imena​

Pametan neki čovek.

 

[Лекизан]

Pa jasno, još jedno izvrtanje činjenica vam je eksplodiralo u lice.
Zašto čitati cijeli dokument kad vam je dovoljna i jedna iscjepkana rečenica istrgnuta iz konteksta.
Ovakav modus operandi čak nije ni izuzetak nekih internet propaliteta, nego pravilo od najviših obrazovnih institucija do pijanca pred zadrugom, čast izuzecima.

Можеш да прочиташ и целу наредбу али суштина се не мења.
Модус операнди који помињеш је овде нарочито раширен међу корисницима хрватске националности, који покушавају да то своје тисућљетно право на све и свашта некако докажу или неправилним цитирањем или вађењем из контекста написаног или просто измишљањем.
Или то би рекао један човек којег смо већ спомињали овде:

 

[Mej bregami]

Ја сам ти приложио одломак оснивачке повеље Хиландара писан на народном језику.
Рекох ти да грешиш, не познајеш језике о којима овде говориш те трипујеш неке подвале.
Уједно, не знаш ни с ким си о чему разговарао, те мени, који сам ти и приложио део текста, велиш да не знам "о чему се ради у дискусији".
Важно је да ти мислиш како дискутујеш, док појма немаш о чем говориш.

Можеш да прочиташ и целу наредбу али суштина се не мења.
Модус операнди који помињеш је овде нарочито раширен међу корисницима хрватске националности, који покушавају да то своје тисућљетно право на све и свашта некако докажу или неправилним цитирањем или вађењем из контекста написаног или просто измишљањем.
Или то би рекао један човек којег смо већ спомињали овде:
Pogledajte prilog 1524405

Jednako se može reci i za engleske, njemačke priče i od drugih za izvore iz ranijeg srednjeg vijeka.
Samo ovdje imamo i pitanju književnost i zapise samih stanovnika Dubrovnika koji su jasni da nemaju ništa sa srpskim, kao što i Srbi pišu da nemaju ništa sa hrvatskim i dubrovačkim jezikom.
Čemu još tvrdnje kad imamo crno na bijelo da nije tako.

 

[Mej bregami]

Nije, to je iz knjige koju je 1858. priredio Miklosich, "Monumenta serbica"- u kojoj je, doduše, "velikodušno" poklonio Srbima niz tekstova koji im ne pripadaju. Kasnije je Stojanović objavio nizove o srpskim poveljama, pismima i zapisima, te rodoslovima, što je uglavnom pouzdano, iako je vjerojatno i on tu i tamo "prebacio normu", no u manjoj mjeri.

To nije cksl. jer ti pisari taj jezik nisu ni znali.

https://archive.org/details/1929_20210331

Nisam upoznat sa time što si sve oni pisali, ovdje je riječ samo o istrgnutom djelom rečenice koji srpski kolege forumaši postavljaju bez da su svjesni da postoji sačuvan čitav dokument iz kojeg je taj njihov dio i da baca sasvim drugo svjetlo na njega i što zapravo znači.
Uglavnom klasičan autogol kao i sa drugim takvim istrgnutim citatima koje su znali postavljati.

 

[ИгарЈ]

Jednako se može reci i za engleske, njemačke priče i od drugih za izvore iz ranijeg srednjeg vijeka.
Samo ovdje imamo i pitanju književnost i zapise samih stanovnika Dubrovnika koji su jasni da nemaju ništa sa srpskim, kao što i Srbi pišu da nemaju ništa sa hrvatskim i dubrovačkim jezikom.
Čemu još tvrdnje kad imamo crno na bijelo da nije tako.

Jel to zbog vašeg kompleksa niže vrijednosti pa prisvajate tuđe da nešto imate?

Какве ово има са мном и мојим освртањима на твоју потпуну неупућеност у историју језика?

Nisam upoznat sa time što si sve oni pisali, ovdje je riječ samo o istrgnutom djelom rečenice koji srpski kolege forumaši postavljaju bez da su svjesni da postoji sačuvan čitav dokument iz kojeg je taj njihov dio i da baca sasvim drugo svjetlo na njega i što zapravo znači.
Uglavnom klasičan autogol kao i sa drugim takvim istrgnutim citatima koje su znali postavljati.

Ето, и Хроби ти већ, ако не грешим, трећи пут указује да појма немаш, а ти ни да му се захвалиш.

 

[Zvonimir Božić]

Radi se o minornom pripadniku srbokatoličkog pokreta skraja 19. st., a to nije tema. To što je on mislio ili htio, nevažno je i povijest je te opskurante pregazila.

Ovo je moguće samo u Srbiji. Došao si ovdje, u tuđu kuću, jer si iz svoje izbačen, i ne pokazuješ minimum roditeljskog odgoja, časti, poštenja i poštovanje za one koji ti daju prostor, jer si na hrvatskim forumima zabranjen i označen kao redikul.

Konstantno na srpskom forumu vrijeđaš Srbe, i nikom ništa. Jedno je da ti pokažeš kako popis iz 19. stoljeću po govornom jeziku u Dubrovniku nije točan, a drugo je konstantno laganje, omalovažavanje i pljuvanje onih koji su ti velikodušno dozvolili da ovdje pišeš, jer si u Hrvatskoj zabranjen i jer te tamo s pravom smatraju, sprdnjom. Ti čak ni ne zaslužuješ da te nazovu crackpotom i šarlatanom. Zamisli koliko je jadan netko tko ne zaslužuje ni pogrdu šarlatan.

Anton Fabris je završio slavistiku u Beču, u ona vremena, kad je Dalmacija bila zaostala i siromašna provincija Habsburškog carstva. Iz te Dalmacije su ljudi masovno bježali, vjerojatno je više od trećine svih Dalmatinaca emigrirala radi gladi i siromaštva. U tako teškim okolnostima Fabris se trudio opismeniti narod, bio učitelj, novinar, publicist, izdavač. Bio je moralna gromada, utamničen radi svojih uvjerenja, ali su ga toliko poštovali u intelektualnim krugovima Europe onog vremena, da ga je Austrija morala pustiti iz tamnice, zbog pritiska kojeg su svjetski intelektualci izvršili.

U većini 19. st. u Dubrovniku i nije bilo njeke kreativnosti među srbokatolicima, izim filologa Budmanija i Rešetara, koji su odbacili to u ime isto fantazijskoga jugoslavenstva i pripadaju hrvatskoj filologiji. Obojica su priredili većinu dubrovačkih pisaca za ediciju JAZU "Stari pisci hrvatski". Uz njih valja spomenuti dobrog pravnog povjesnika Bogišića i svaštara Luku Zoru, dopisnika JAZU s nekim poslanim lokalnim rječnikom. Ako su imali potomstvo, to su sve Hrvati koji ni ne žele čuti za imbecilne identifikacije pređa i drže ih idiotima.

Isperi ta usta pogana kad u njih uzimaš takve velikane poput Fabrisa, Budmanija, Rešetara, Bogišića, Zoru, Vojnovića. Dubrovnik je tada iznimno mali grad, nije prelazio 15 000 stanovnika, bio je manji od jednog današnjeg zagrebačkog kvarta, a dao je tolike umove, poput ovih nabrojanih.

Potomci dubrovačkih Srba katolika su imali razne životne puteve. Neki od njih nisu imali potomstvo iz inata, drugi su otišli iz Dubrovnika, treći su ostali. Najpoznatija srpska porodica Cavtata, Vragolovi, još su od sredine 19. stoljeća bili zatvarani radi srpstva. Djed Vragolov (tada mlad momak) je 1914. završio u zatvoru kao "velikosrbin", otac je 1945. zatvoren od komunista kao pripadnik četničkih formacija, a sin bio 1991. u hrvatskoj vojsci. I jedna od perjanica hrvatske desnice, Stjepo Bartulica, je po ženskoj liniji iz te porodice. Ima dakle primjera kad su pradjedovi, djedovi, očevi bili Srbi, a unuci veliki Hrvati, ali ima i primjera onih koji nisu izdavali pretke. Upravo je jedan od Vragolova otišao u Beograd poslije 2. svjetskog rata i njegovi potomci su i dalje Srbi. Najpoznatiji dubrovački povjesničar našeg vremena je iz poznate srpske dubrovačke porodice, a sjedio s Bujancem i ustašijom, lagao o dubrovačkim Srbima katolicima, napadao Srbe... a sin mu se vratio u pravoslavlje i stidi se onoga što je radio i govorio otac.

Istina je da je dio Srba katolika iz svoje fanatične odanosti srpstvu, pa posljedično i srpskoj dinastiji Karađorđević, prihvatio integralno jugoslavenstvo. Najbolji primjer toga je Melko Čingrija i njegova knjiga "Dubrovnik i hrvatsko pitanje". Međutim, Budmani i Rešetar su do kraja života bili na stavu da su Hrvati i Srbi isti narod i bilo im je svejedno da li se taj jezik naziva hrvatski ili srpski, međutim, jasno su naglasili, ako netko smatra "da su hrvatski i srpski dva jezika, onda su Dubrovčani govorili srpski."

Tu spadaju i vrtiguzi poput Luje Vojnovića, koji ni sam nije znao ni što je karakter ni kamo pripada, a osramotio se mlitavim srbovanjem u doba 1. Yu, provevši netaknut život u doba NDH u Zagrebu.

Kako ti, koji si nitko i ništa sebi uzimaš za pravo da pljuješ Luja Vojnovića, čovjeka koji je bio vrhunski diplomat, književnik, povjesničar, političar. U vrijeme NDH već je bio starac od 80 godine, zaboravljen od svih, ali do kraja života ostao je vjeran svojim riječima: „Pa kako oni nijesu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, njihov ništavan potomak, nijesam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripravan dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda.“

Sam Zore je ispao jadan u pokušaju da pobije Kušara, budući da je Kušar- doduše, u naivnom i zastarjelom tonu onoga doba, pa i s njekih kvazijugoslavenskih pozicija, racionalnim metodama pokazao da srpstva u Dubrovniku nije ni bilo, dočim su pobijanja te argumentacije bila obično bijedno anegdotalno naklapanje koje dominira u srpskom diskursu.

Luko Zore, vođa dubrovačkih naprednjaka, koji su bili u žestokom sukobu sa Srpskom strankom u Dubrovniku, autor je knjige "Dubrovčani su Srbi." On se nije slagao sa politikom Srpske stanke, ali je bio Srbin katolik, i u tom malo djelu je iznio prilično jake argumente u prilog srpstvu Dubrovnika.

I ti srbokatolici su dosadni sa svojim unitarizmom, primjer je Rešetar, osoba potekla iz korumpirane porodice koja je primala Judine škude od srbijanske vlade

Ako je itko dosadan, to si ti, kojeg su Hvati najurili sa foruma, po si ovdje pronašao azil. Pišeš imbecilnim jezikom kojim se sami Hrvati smiju. Dubrovački Srbi katolici su bili unitaristi iz plemenitih motiva, vjerovali su da je jugoslavenski unitarizam okvir dovoljno velik i i za Hrvate i za Srbe i da se unutar njega mogu pomiriti razlike.

Kako te nije sramota pisati da su Rešetari korumpirani, čovjek je predavao na čuvenoj Jagićevoj katedri u Beču, i nije se htio odreći srpstva ni jugoslavenstva ni za kakve novce. Stvarno si dno.
:

Supilo je za te pikzibnere planina, a njegovi su politički spisi najbolja hrvatska publicistika onoga doba, po kakovosti europskoga formata.

Supilo je prije svega bio izrod. Prvi čovjek iz Cavtata koji je počeo širiti hrvatstvo, do duše pod pseudonimima, jer bi dobio batine od svojih sumještana. Drugo, bio je psihički bolestan, ušao je u sukob sa svakom zajednicom, organizacijom i grupom ljudi u kojoj je ikad bio. Na kraju je umro umobolnici. Treće, bio je izdajnik. Kad je njegov mentor starina Pero Čingrija napadnut od strane njegovih pravaša iz Brgata, uopće ga nije obranio, a starina Pero mu je bio drugi otac, a on ga je izdao. Četvrto, bio je daleko manje školovan i obrazovan od dubrovačkih Srba.

Supilo je jedva je završio poljoprivrednu školu i kao takav nije mogao dobiti nikakav važniji položaj među dubrovačkim Srbima katolicima, ni u Srpskoj ni u Naprednoj stranci, psihički bolestan, ali ambiciozan, bio je idealan kandidat za kolovođu pravaštva i frankovačkog hrvatstva u Dubrovniku.

Otac hrvatstva u Dubrovniku završio u britanskoj umobolnici. Ironija sudbine ili kako kažu Hrvati "karma is bitch".

 

[Urvan Hroboatos]

Nisam upoznat sa time što si sve oni pisali, ovdje je riječ samo o istrgnutom djelom rečenice koji srpski kolege forumaši postavljaju bez da su svjesni da postoji sačuvan čitav dokument iz kojeg je taj njihov dio i da baca sasvim drugo svjetlo na njega i što zapravo znači.
Uglavnom klasičan autogol kao i sa drugim takvim istrgnutim citatima koje su znali postavljati.

Radi se o tom da su neki srpski uglednici u 13. i 14. st. (i kasnije) pisali pisma raznim manastirima ili velikašima. To su pisma na nekom govornom jeziku njih; nisu krivotvorine, nego se vidi tip jezika kakav je bio kod njih, budući da su, uz iznimke, pisari bili u nekoj mjeri školovani, pismeni ljudi, no bez poznavanja crkvenoslavenskoga jezika koji je umjetan, učen jezik.

Ovo je taj stari umjetni jezik koji nije u tim zapisima ili pismima, budući da ga nitko normalan osim popovskih štrebera nije ni znao:

 

[Mej bregami]

Какве ово има са мном и оним што ти ја писах?

Уједно, дај те изворе где једни пишу како "немају ништа" с другима.

A tebi sam to pisao?

Ako Dubrovčani napišu objavu na dubrovačkom i da to treba prevesti još i na srpski tako da pored Dubrovčana i drugi razumiju zabranu šverca, što bi ti još?
Znači do kasnog 19.st. nema da se tamo netko identificirao Srbinom ili da mu je srpski materinji, dok za hrvatski ima.

 

[ИгарЈ]

A tebi sam to pisao?

Цитирао си моју објаву, и ја се питам зашто.
Могао си једноставно рећи да си погрешио, уместо што изводиш керефеке.

Ako Dubrovčani napišu objavu na dubrovačkom i da to treba prevesti još i na srpski tako da pored Dubrovčana i drugi razumiju zabranu šverca, što bi ti još?
Znači do kasnog 19.st. nema da se tamo netko identificirao Srbinom ili da mu je srpski materinji, dok za hrvatski ima.

De mandato degli Signori officiali sopra la pramatica si grida, et proclama infrascritto tenore in lingua seruiana per maggior intelligenza di ogni uno alla loggia del Commune per Iuan riuiero perlegente me Florio Stai et segue

Нигде у тексту не пише то што тврдиш, сасвим супротно.
Слободно укажи где то пише да је текст на дубровачком и где пише да се има превести на српски.

 

[Urvan Hroboatos]

A tebi sam to pisao?

Ako Dubrovčani napišu objavu na dubrovačkom i da to treba prevesti još i na srpski tako da pored Dubrovčana i drugi razumiju zabranu šverca, što bi ti još?
Znači do kasnog 19.st. nema da se tamo netko identificirao Srbinom ili da mu je srpski materinji, dok za hrvatski ima.

Nema, ali to nema veze s ovim jednim napisom.

Rekoh sve o tim panserbističkim tlapnjama, a i mnogi prije mene, možda na nješto drugačiji nain, no ovo tvoje nije podkrijepljeno ničim.

Grčević jasno o tom primjeru piše:

https://repozitorij.unizg.hr/islandora/object/hrstud:3160/datastream/FILE0/view
..................................................

Vjerojatno najstariji dubrovački zapis u kojem se uz ćirilicom pisani
jezik veže srpsko ime, nalazi se na kraju dubrovačkoga prijepisa iz XV.
stoljeća povelje bosanskoga bana Stjepana iz 1333. godine (Miklosich
1858: 105—107). U prijepisu se bilježi da je povelja izrađena u četiri
kopije, »dvie latinsci a dvi srpscie«. Izvornik nije sačuvan. Godine
1384. dubrovački pisar Niko Bijelić zapisuje da je on »dijak srpski«, a
isto piše i Nikša Zvijezdić 1447. godine. U Kotoru je 1454. godine ta-
mošnji slavenski pisar zabilježio da je on »dragoman srpski« (Jireček
1904: 213). Tim se nazivima ne kazuje da bi dotični pisari u nekom
smislu bili Srbi, nego da su srpski korespondenti, što znači koresponden-
ti kojima se posao sastojao većim dijelom od dopisivanja »srpskim
pismom«, i većinom s adresatima na prostoru Srbije. U Dubrovačkoj
kancelariji takvi su se pisari na latinskom zvali (najčešće) notarius,
cancellarius, scribanus, scriba sclauonicus, sclauonescus, sclauicus, notari-
us slavonescus, cancellarius slavonescus, scribanus slavicus, cancellarius in
lingua sclava, cancellarius linguae slavae, ili illyricae, a u XVI. stoljeću
zabilježen je i naziv cancellarius linguae serviane (Jireček 1899: 503,
1904: 174), koji ima dvostruku motivaciju, u starijem nazivu dijak srp-
ski i u nazivu cancellarius linguae slavae.

Jezik slavenskih spisa imenuje se u Dubrovačkoj kancelariji različitim
imenima: našim, materinskim, dalmatinskim, slavenskim, itd. (»idioma
nostrum« (1501.), »idioma dalmaticum«, »maternum« (1502.) »lin-
gua seu idiomate sclauo«) (Jireček 1899: 432). Jedna od najstarijih
potvrda latinskoga naziva »lingua serviana« potječe iz 1491. godine.
Nalazi se u ispravi u kojoj se bilježi da je dubrovačkomu kaligrafu i di-
plomatu Feliksu Petančiću (1455.?—1517.?) isplaćeno pet perpera zato
što je, kako je pisar zapisao, »in lingua serviana« izradio kopije jedne
bule (Ivić 1969: 80). Kao istovrijednica toga naziva u Dubrovačkoj
kancelariji rabio se je, iako znatno rjeđe, i naziv »lingua rasciana«.
Sudeći prema građi koju je skupio srpski povjesničar Branislav Nedelj-
ković, najstarije potvrde toga naziva potječu iz 1508. (»lingua rasciana«)
i 1521. (»in lingua et forma rassiana«) (Nedeljković 1983: 112).
.........................................................................................................
Iako se krajem XVI. stoljeća i početkom XVII. stoljeća ćirilica i
dalje rabi u selima Dubrovačke Republike i u njezinim trgovačkim
kolonijama, u samoj Kancelariji počinje u slavenskim tekstovima pre-
vladavati latinica. U XVII. stoljeću stariji dokumenti pisani na ćirilici
prepisuju se latinicom, ili se prevode na talijanski ili latinski. Tijekom
toga posla nastaju zapisi u kojima se kaže da se iz ćirilicom pisana jezi-
ka (»ex lingua serviana«) neki dokument prenosi »u naš ilirski jezik«
(»hanc nostram illyricam«), čime se označava latinica (usp. Ivić 1969:
79). Kad se takvi primjeri uzmu u obzir, nije se teško dosjetiti kako
treba tumačiti zapis iz sudskoga predmeta koji se vodio u Dubrovniku
1563. godine, u kojem tuženi priznaje da su mu dani na čuvanje misa-
li pisani »in lingua serviana« (Nedeljković 1983: 104). Razvidno je da
se u tim zapisima srpsko ime ne rabi kao oznaka za jezik ili spise onih
koji su se u to doba smatrali Srbima, nego da je riječ o nazivu koji je
okamenjeni terminus technicus i koji se odnosi na ćirilicom pisane juž-
noslavenske idiome. Do takva je zaključka došla i Anita Peti-Stantić
iscrpno analizirajući primjere s nazivom lingua serviana koje je objavio
srpski filolog Pavle Ivić 1969. godine (Peti-Stantić 2008: 288—294).
.....................................................................................
Njihova ćemo nastojanja pobliže prikazati na primjeru radova srpsko-
ga povjesničara Branislava Nedeljkovića i vodećega srpskoga jeziko-
slovca u drugoj polovici XX. stoljeća Pavla Ivića.

Nedeljković je živio od 1951. godine u Dubrovniku i ondje punih 38
godina istraživao arhivsku građu, skupljajući potvrde srpskoga imena. Tim
se poslom bavio i filolog i povjesničar srbokatoličke provenijencije Petar
Kolendić, za kojega Miroslav Pantić bilježi 1964. da posljednjih desetak
godina »u dubrovačkom arhivu bez prestanka i pasionirano« traži potvr-
de srpskomu imenu (Ivić 1969: 80). Kolendić je 1957. u Glasniku Srpske
akademije (VIII:2, 242—243) u izvješću o svojem radu u Zadru i Dubrov-
niku za proteklu godinu ustvrdio da skuplja dokumente kojima namjera-
va »dokazati da su Dubrovčani i u danima Renesanse, i u danima baroka
još uvek, iako sve ređe, upotrebljavali srpsko ime za naš jezik, i to ne samo
kad je bila reč o ćirilskim dokumentima, nego i kad su oni sami pisali la-
tinicom.« Međutim, Kolendić je ostao pri paušalnim tvrdnjama, a Vinko
Foretić prokomentirao ih je 1969. riječima da bi bilo »u interesu povijesne
znanosti da Kolendić nađene podatke objelodani.« (Foretić 2001: 313).
Nedeljković je rezultate svojega rada, u koje je uvrstio i one iz Kolen-
dićevih publikacija, objavio 1982./1983. u tekstu »Nekoliko podataka o
našem jeziku iz arhiva Dubrovačke Republike« (Nedeljković 1983).
Skupio je oko šestdeset zapisa u kojima pisari u Dubrovniku, Beogradu,
Ruščuku, Vidinu, Temišvaru, Pešti i Prokuplju (usp. Macan 1992: 55)
na latinskom ili talijanskom jeziku za ćirilične zapise, dokumente (npr.
oporuke) i potpise kažu da su napisani in lingua serviana, in lingua rascia-
na, in littera et idiomate serviano, in lingua serviana et caractere, itd.
Nedeljković je uočio da dubrovački pisari riječi jezik (lingua) i slovo/
pismo (caractere, littera) često ne razlikuju i da ih rabe kao istoznačnice.
Stoga tvrdi da »Dubrovačka kancelarija često upotrebljava reč ‘caractere’
(slovo, pismo) i za jezik« (1983: 106), ili da »Ima potom slučajeva u ko-
jima reči kao pismo, slovo (caractere, littera) znače isključivo i prvenstve-
no jezik.«. Primjere u kojima se riječ jezik odnosi na pismo Nedeljković
ne navodi ili iskrivljeno prikazuje jer ne idu u prilog onomu što pokušava
dokazati. On smatra da i pred kraj Dubrovačke Republike njezina kan-
celarija u uputama na talijanskom »upotrebljava naizmenično [nazive]
srpski, slovenski i ilirski«, a kao sinonime za »srpski« tvrdi da je prona-
šao i »ilirski, raški, rašanski, (možda i koji put bosanski?), pa čak dva ili
tri puta nalazimo i dubrovački jezik (sermo maternus raguseus)«. Na tom
je mjestu propustio spomenuti glavni i najučestaliji naziv »slavenski«.
Zatim nastavlja: »razume se, reč je uvek o istom jeziku — srpskom — a
ostali termini su samo uobičajeni sinonimi« (1983: 103).

Umjesto da skupljenu građu primjereno predstavi i omogući drugim
istraživačima da se služe rezultatima njegova arhivskoga rada, Nedelj-
ković neskriveno najavljuje kako od »znatnog broja dokumenata u
kojima je reč o imenu i nazivu jezika, ovde će biti navedeni mali broj
koji dovoljno očituje tačnost Miklošićeve i Rešetarove teze, izrečene
još 1890. i ranije« (1983: 104). Pokušavajući postići taj svoj cilj, Nedelj-
ković selektivno citira, jednostrano tumači i tendenciozno predstavlja
arhivske zapise. Na taj prozirni način pokušava dokazati promašenu
tezu da je štokavština u etničkom smislu isključivo »srpska« (usp.
Grčević 2001). Iako je Rešetar tu tezu rane slavistike usvajao u svojim
srbokatoličkim identifikacijskim fazama, nikada ju nije pokušao argu-
mentirati s pomoću naziva lingua serviana. Štoviše, zauzeo je stajalište
da on nema etničko značenje.
..............................................................................................................
Nakon što se u Dubrovačkoj kancelariji latinica počela prihvaćati
kao primarno pismo pri pisanju slavenskih tekstova, ondje je 1638.
godine nastao jedan zapis u kojem se naziv lingua serviana odnosi na
dubrovački slavenski idiom koji je pisan latinicom (Nedeljković 1983:
113). U odnosu na nj Vinko je Foretić 1969. primijetio:

»Ćirilicu nazivaju u Dubrovniku slavenskim ili srpskim pismom,
a tekstove pisane ćirilicom zovu i srpskim jezikom. Samo u
jednom slučaju iz godine 1638. moglo bi se zaključiti da izričaj
srpski jezik znači jezik, bez obzira na pismo. Nije isključeno da
bi se mogao naći još koji takav slučaj, jer su u Dubrovniku
postojali i srpski utjecaji.« (Foretić 2001: 313)

Dotični tekst trebalo je glasno pročitati kako bi ga stanovnici Du-
brovnika čuli i razumjeli. U prijevodu Pavla Ivića pisarov talijanski
komentar ispred toga teksta glasi:

»Po naređenju gospode činovnika pramatike izvikuje se i
proglašava dole napisani sadržaj na srpskom jeziku da bi ga
svak bolje razumeo sa opštinske luže (lođe) od strane Ivana
zdura (telala) uz prethodno čitanje moje, Florija Stai, i sledi.«
(Ivić 1969: 73—74)

Budući da je riječ o jedinom poznatom dubrovačkom zapisu u kojem
se naziv lingua serviana odnosi na latinicom pisani tekst, lako je mogu-
će da je Florio Stai dobio tekst napisan »in lingua serviana« (na ćirili-
ci) koji je trebalo usmeno proglasiti, ili da je dobio nalog da ga prevede
»in lingua serviana«, a on ga je naposljetku zapisao latinicom jer mu
je to bilo lakše, a zadržao u uvodnoj riječi izvornu referencu koja se
odnosi na ćirilicu. Sve ako i nije bilo tako, riječ je o iznimci koja ne
dovodi u pitanje činjenicu da se naziv lingua serviana u Dubrovačkoj
kancelariji širi kao naziv za ćirilicu uslijed širenja latinice i da nestaje
bez ikakva utjecaja i traga u etnogenezi Dubrovnika nakon što se ćiri-
lica u Dubrovačkoj Republici prestala rabiti.

 

[Putnik iz Međugorja]

Za ovu temu važno je pitanje jesu li Srbi identitetski anti-katolici...
Evo, Srbi, po istini Božjoj odgovorite na ovo pitanje - šta bi se dogodilo čovjeku koji bi ušao negdje među prave domoljubne Srbe, naprimjer među Delije ili među Šešeljeve radikale, i tamo među njima počeo govorit da je katolička vjere ispravna, a ne pravoslavna?
Da li je moguće da među pravim Srbima taj čovjek ne bi bio istjeran iz srpskog društva, i najvjerojatnije prebijen na licu mjesta?

Dakle, Srbi su identitetski anti-katolici...
E pa, ako su Srbi identitetski anti-katolici, kako onda možete zamišljat da su Dubrovčani bili srpska raja, kada su Dubrovčani identitetski anti-pravoslavci?

.

 

[Neno]

Trebinje je bilo u Turskoj, jel da...?
I Trebinje je bilo stoljećima prva crta obrane od Dubrovnika-katolicizma...
Onda su tamo bili Turci, koji su držali mač uperen prema Dubrovniku, a Srbi su sa Turcima također držali mač uperen prema Dubrovniku...
E pa, u takvim uvjetima nema baš nikakvog razloga zamišljati da je postojao jak srpski utjecaj na Dubrovnik...
Ako je ovo Beograd prije drugog svjetskog rata, onda je jasno da je Trebinje bilo još i žešće...

Око 20.000 Сплићана и навијача Хајдука је српску је војску 1918. године дочекало повицима: „Живела Српска војска! Живела Југославија!“

 

[Putnik iz Međugorja]

Око 20.000 Сплићана и навијача Хајдука је српску је војску 1918. године дочекало повицима: „Живела Српска војска! Живела Југославија!“
Pogledajte prilog 1524522

Izvršavaju srpsko-hrvatski dogovor sklopljen na Krfu, poznatiji kao Krfska Deklaracija...
Koja je veza sa temom o Dubrovniku?

.

 

[Neno]

Dubrovnik je po jeziku uvek bio srpski
Sukob oko pripadnosti dubrovačkih pisaca i književnosti između Srba i Hrvata postoji odavno i te nesuglasice su nepomirljive

Četvrta interkatedarska srbistička konferencija - skup uglednih srpskih profesora - nedavno je održana u Tršiću. Na skupu je usvojena deklaracija "Granice srpske književnosti", koja je odmah je izazvala odgovor Hrvatske akademije znanosti i umetnosti (HAZU) i Matice hrvatske i podjarila sukob oko pripadnosti dubrovačkih pisaca i književnosti.

Povodom srpsko-hrvatskih sporova o jeziku i književnosti "Politika" je razgovarala sa redovnim profesorom na Filološkom fakultetu u Beogradu Slavkom Petakovićem, kome je specijalnost dubrovačka književnost i koji kaže da je Dubrovnik, možda, i najveća riznica građe za proučavanje istorije srednjovekovne Srbije.

Kada se govori o dubrovačkoj književnosti, mora se stalno imati u vidu da je ona istorijska kategorija jer su njen nastanak i razvoj vezani za specifičan istorijski kontekst – za vreme postojanja Dubrovačke republike koja je u različitim povesnim odsecima priznavala vlast Mletaka, Ugarske i Osmanskog carstva, uz očuvanje snažne autonomije.

Uvažavajući ovaj aksiom, savremene socio-kulturne, teritorijalno-državne i geopolitičke prilike ne mogu se uzimati za orijentire prilikom tumačenja određenih pojava ukotvljenih u prošlosti jer bi takav postupak fundamentalno deformisao vizuru. U nacionalnom pogledu negdašnji Dubrovčani izjašnjavali su se upravo kao Dubrovčani.

"Srpske teritorije u okruženju bile su im od vitalnog značaja, te su posede svoje republike uvećavali kupujući teritorije od srpskih vladara, na primer, od cara Dušana, koji je, prema određenim izvorima, ustrojio i jednu biblioteku u Dubrovniku", navodi Petaković.

Milan Rešetar, znameniti filolog, profesor slavistike u Beču i rođeni Dubrovčanin - "najbolji poznavalac jezičkih prilika u Dubrovniku", svoja višedecenijska istraživanja utemeljio je na izvornoj, obimnoj građi koja obuhvata povelje, pisma, službena dokumenta, poeziju, prozu i druge izvore.

Dokazao je nepobitno da je govor Dubrovnika izdavna, od ranih stoleća kada je slovenski element u gradu sasvim prevladao (etnički i jezički), bio hercegovački, štokavsko-jekavski.

U Dubrovnik je taj jezik došao sa srpskih teritorija, starog Zahumlja i Travunije – odakle su drevnom gradu, veli Jovan Dučić, sve "krvne i duhovne ishrane dolazile". Taj jezik, slikovito se nadovezuje Ivo Andrić, priticao je "gladeći se i mekšajući" dok ne stigne u Župu dubrovačku.

"Ovo potvrđuje i više desetina primera u dubrovačkim dokumentima 15–18. veka u kojima se jezik jasno imenuje srpskim (lingua seruiana). Ilustrativan primer jezičkih i drugih relacija Dubrovnika i Srbije predstavlja i to što Marin Držić, veliki dubrovački renesansni pisac, u jednom pismu pominje Mehmed-pašu Sokolovića kao čoveka "našeg jezika i narodnosti". Teško da bi se moglo poverovati da je Držić identifikujući se u određenom smislu sa Sokolovićem mislio da je ovaj poreklom Turčin ili nešto drugo, a ne Srbin. Da zaključim: svoja naučna uverenja Rešetar je sažeo u zaključak `da je Dubrovnik po jeziku uvijek bio srpski` i taj stav do sada naučno nije obesnažen, bez obzira na uporne pokušaje da se stanovišta velikog poznavaoca istorije jezika tendenciozno retuširaju, a srpska filološka tradicija koja se bavi ovim pitanjem diskredituje", navodi Petaković.

Podseća da izučavanje kulturne baštine starog Dubrovnika već dva veka pobuđuje pažnju srpskih proučavalaca.

"Plodove rada srpskih filologa i proučavalaca iz drugih disciplina kolege iz hrvatske gotovo ucelo odbacuju, navodeći, između ostalog, da je negdašnji Dubrovnik u jezičkom i teritorijalnom smislu bio hrvatski, da je jezik koji je priticao iz zaleđa u grad bio bosansko-hrvatski, da je versko opredeljenje identifikacioni marker prilikom određivanja kulturnih formacija i tako dalje. Pri tome se kontinuirano kao argumenti ističu tobožnje hegemonističke, iredentističke i ekspanzionističke težnje srpskih naučnika – za šta, moram odlučno naglasiti, nema nikakvog oslonca u stvarnosti. Time se čitav problem tendenciozno prevodi u oblast politike, dok naučno polje, na kome treba sučeliti suštinske činjenice, biva osenjeno dnevnopolitičkom estradizacijom. U skladu sa principom naučne tolerancije, ne treba se protiviti pravu kolega iz Hrvatske da zasnuju svoju vertikalu sagledavajući kulturnu baštinu Dubrovnika, ali uz očekivanje da ni srpskoj strani ne bude uskraćivano pravo na sopstvenu perspektivu. Činjenice, prosejane kroz rešeto potom i sito nauke, treba da budu osnovno i nezamenjivo sredstvo prilikom sučeljavanja oprečnih pogleda na ovaj, ali i na druge odseke kulturne istorije", naveo je.

Na komentar da Hrvati svojataju i Ivu Andrića iako se on izjašnjavao kao Srbin, Petaković kaže da je "poznato da utemeljenje državne, nacionalne i političke formacije počiva na učvršćivanju kulturne tradicije, čija osnova su jezik, pismo i, sledstveno tome, književnost".

"Pojave velikih pisaca, figurativno rečeno, vezivno su tkivo kulturne materije. U takvoj perspektivi više nego interesantna je sudbina pojedinih pisaca, kao što su Njegoš, Andrić, Pavić, Ćosić i drugi. Andriću pripada posebno mesto kao nobelovcu, pa se smišljeno prenebregava da je stvarao na srpskom jeziku i bio srpski književnik, o čemu se i sam nedvosmisleno, što je više puta dokumentovano, izjasnio.

Pomenuti pisci su s jedne strane, u sklopu zlonamerne ideološke konstrukcije, optuživani da je njihov opus poslužio kao inspiracija za širenje srpskog nacionalizma krajem dvadesetog veka – o čemu je obavešteno pisao Boris Bulatović u knjizi 'Oklevetana književnost' – dok su s druge strane, paradoksalno, neki od njih (Njegoš, Andrić) prisvajani kao lučonoše baš u tim kulturama protiv kojih je navodno bio usmeren srpski nacionalizam.

Ovo je praćeno primenom principa retroaktivnog usaglašavanja situacije u prošlosti sa sadašnjošću, što je posledično rezultiralo neobjektivnom i netačnom slikom o književnoj istoriji, koja je potom polagana u temelje širih identitetskih predstava", objašnjava Petaković.

Komentarišući izjavu hrvatskog ministra kulture da se Srbija "nalazi tamo gde se nalazi, upravo zato što se bavi mitovima, posezanjem za tuđim kulturnim vrednostima", Petaković kaže da je, blago rečeno, ta izjava "politička, neodmerena i lišena diplomatskog rafinmana koji bi, držim, trebalo da odlikuje istupe državnih zvaničnika generalno, a naročito u oblasti kulture. Što je važnije, ta izjava nema nikakvu potku u nauci i stoga je ne bih dalje komentarisao. Čineći suprotno – bezrazložno bih joj pridao značaj".

RT

 

[Neno]

Да ли се Хрвати и Срби споре о — истом Дубровнику!?​

Одмах пошто се текст о јуришу Грађанског заштитника на српски језик „завртео“ на Интернету, хрватски председник „освежио“ је мисао коју је, пре коју годину, формулисао акад.
Пише: др Драгољуб Петровић, проф. лингвистике (у пензији)

Одмах пошто се текст о јуришу Грађанског заштитника на српски језик „завртео“ на Интернету, хрватски председник „освежио“ је мисао коју је, пре коју годину, формулисао акад. Аугуст Ковачец: Срби не разумеју дубровачку књижевност. И притврдио да је њихово „поистовећење“ с Дубровником и његовом историјом „никакво и нека живе у илузији“. У тим академијским и председничким умовањима ја видим основу за неке додатне опсервације о ономе о чему ни академик ни председник, по свему судећи, још нису потпуније обавештени и могли би покушати да нађу некога ко ће их упутити макар на најпростије чињенице о суштини проблема о коме тако самоуверено и беспризивно суде.


Срби о Дубровнику знају тек понешто.

• Знају, рецимо, да је Дубровник био српска приморска економска, научна и културна престоница и мост према српској немањићкој традицији.
• И знају да Мавро Орбин, у својој Историји, „представља, као једину познату научно народну историју, повест Нема¬њића и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњав¬че¬вића, Војновића-Алтомановића, Косача, Балшића), стављајући чак у грб Нема¬ње све гр¬бове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…“
• И знају да је у тој Историји (штампаној 1601) остало сведочанство „како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херце¬говачких Војновића“, али су им Дубровчани отписали да су они „из земље веома далеке“ (»Voi siete dal paese molto lontani«).

Оне прве две појединости Срби су, како-тако, успели да „науче“, али с овом последњом Хрвати се још не могу „споразумети“: колико су они били »molto lontani«, показује се да је требало да прође целих триста година да би се се (1896) у Дубровнику појавила прва четири Хрвата!

Или се, може бити, Хрвати и Срби не споре — о истом Дубровнику!?

IN4S

 

[Neno]

Ono što je istina je da je Dubrovnik prvi put postao Hrvatski 1992 g. Do tada je bio samostalna „Dubrovačka republika“,koju su poštovali Mleci,pa Francuzi, kasnije je imao poseban status u Austrugarskoj, pa su pripali Kraljevini Jugoslaviji,a za vrijeme Ndh,bili su u okupacionoj vlasti Italije, bez ikakvog uticaja iz Zagreba I na kraju pripali SFRJ. Prema tome Hrvatska može svojatat Dubrovnik tek od 1992 g. kad su postali nezavisni ..

Izvršavaju srpsko-hrvatski dogovor sklopljen na Krfu, poznatiji kao Krfska Deklaracija...
Koja je veza sa temom o Dubrovniku?

Sad povežeš sve to..

 

[Neno]

"Pitaju me kako se osjećam u Dubrovniku? KAO SVOJ NA SVOME! Ovaj grad osnovala su srpska plemena Travunjani, Zahumljani i Konavljani i dala mu ime Dubrava po gustoj hrastovoj šumi.

U ovom gradu oduvijek se govorio prvo srpski jezik, potom talijanski, a onda u manjem broju neki ostali jezici. Naravno, o novokomponovanim jezicima nije bilo ni riječi.
Ovdje je na srpskom jeziku, srpske knjige štampala Srpska dubrovačka štamparija, a najveći dubrovački pjesnik bješe Srbin Ivo Gundulić.

(Konačno, ovdje u ruci ja držim malu Vincansku boginju i roman ITAKE! Tu je i marama sa Vincanskim pismom. Moji pratitelji svuda po svijetu)", napisala je na svom profilu.

 

[Urvan Hroboatos]

Tipična srpska blesavoća za koju je dotična trebala dobiti zaušnicu- i ništa više.

Hrvati se ni s čim "spore". Jedino je hrv. politika dosta mlako izjavila da je dosta srpskih luđačkih laži i da će reagirati. Kako- vidjet ćemo, nisu se baš iskazali nekom agilnošću.

A to što je srpska elita mentalno poremećena i u sukobu s cijelom kulturnom svjetskom zajednicom- to nije hrvatski problem. Kad je netko lud, onda je to njegov vlastiti problem.

 

[Neno]

Француска војска је заузела Дубровник 1806. године. Наполеонов генерал Огист Мармон је 31. јануара 1808. прогласио анексију територије Дубровачке Републике, чиме је она престала да постоји. Након Француза, град Дубровник је 1815. године на Бечком конгресу додељен Аустрији.

1918. године славна српска војска ослобађа свој древни град Дубровник, који је касније био у саставу Зетске бановине са седиштем на Цетињу, а 1943. године, из нама незнаних разлога аустроугарски каплар и комунистички диктатор Хрват Јосип Броз Тито даје Дубровник НР Хрватској, чиме овај српски римокатолички град по први пут улази у састав нечега што се зове ”Хрватска”, са којим пре никада никаквог контакта није имао.

Vidovdan

 

[Neno]

Tipična srpska blesavoća za koju je dotična trebala dobiti zaušnicu- i ništa više.

Hrvati se ni s čim "spore". Jedino je hrv. politika dosta mlako izjavila da je dosta srpskih luđačkih laži i da će reagirati. Kako- vidjet ćemo, nisu se baš iskazali nekom agilnošću.

A to što je srpska elita mentalno poremećena i u sukobu s cijelom kulturnom svjetskom zajednicom- to nije hrvatski problem. Kad je netko lud, onda je to njegov vlastiti problem.

Demagogija bez pokrića

 

[Putnik iz Međugorja]

Dubrovnik je po jeziku uvek bio srpski
Sukob oko pripadnosti dubrovačkih pisaca i književnosti između Srba i Hrvata postoji odavno i te nesuglasice su nepomirljive

To nisu nesuglasice nego neprijateljstvo kojemu je cilj stvaranje bilo kakve podloge za osvajanje ovog čisto hrvatskog kraja i drpanje mora...
Evo što se krije iza tih pokušaja...

.

 

[Putnik iz Međugorja]

Ono što je istina je da je Dubrovnik prvi put postao Hrvatski 1992 g. Do tada je bio samostalna „Dubrovačka republika“,koju su poštovali Mleci,pa Francuzi, kasnije je imao poseban status u Austrugarskoj, pa su pripali Kraljevini Jugoslaviji,a za vrijeme Ndh,bili su u okupacionoj vlasti Italije, bez ikakvog uticaja iz Zagreba I na kraju pripali SFRJ. Prema tome Hrvatska može svojatat Dubrovnik tek od 1992 g. kad su postali nezavisni ..
Sad povežeš sve to..

Glupa laž...
Dubrovnik je od samog početka predmet hrvatske vlasti, jer Hrvatska od Tomislava ima overlord nad svim okolnim sistemima, dakle Dubrovnik je pod Tomislavom od samog početka (kao i cijela Srbija)...
Kansije opet po sistemu overloda pada pod vlast hrvatskih kraljeva, cijelu svoju povijest...
Kasnije je jedan hrvatski kralj Dubrovnik i direktno stavio pod hrvatsku upravu (zaboravio sam koji, neka netko stavi ime...mislim da je Zvonimir, ali nisam siguran...)
Dubrovnik je stoljećima dio Kraljevine Dalmacije, koja je hrvatsko kraljevsto u sastavu HB monarhije (HB nije država, to je unija Kraljevina u kojoj Austrija često ima najmanju ulogu i sama Austrija je predmet hrvatskih vojnih kampanja...)
Dubrovnik je sastavni dio hrvatske NDH države....
Hrvatska unosi Dubrornik u Jugoslaviju u dva navrata...
Hrvatska iznosi Dubrovnik iz Jugoslavije kojeg kontrolira od Tomislava do danas...

Dubrovčani su Hrvati katolici...
Dubrovnik nikada nije bio u sastavu Srbije i Dubrovčani nikada sebe nisu nazivali Srbima...
Svakom sa dva grama mozga jasna je srpska krivica koaj se sastoji od besramnog pokušaja osvajanja jednog čisto hrvatskog i katoličkog kraja, kako bi se drpilo more i vrijedni grad...

.