Софија
Legenda
- Poruka
- 54.586
"Друга" истина о злочину Титових партизана над Италијанима и Србима
Мila Мihajlovic
У понедељак 19. марта, у Капитоларној дворани италијанског Сената републике у Риму, представља се књига "Истра, Ријека, Далмација, ускраћена права, геноцид с предумишљајем" професора Итала Габријели, једног од најстаријих прогнаних из Истре у Трст, портпарола Групе Меморандум '88, оснивача Уније Истрана, Ријечана и Далматицана, неуморног борца за права изгнаних да се врате у своју родну земљу. Књига огромног историјског значаја, одлучно и детаљно открива нечувени злочин који још чека на правду. За етничко чишћење Италијана Далматинаца, после вишедеценијског ћутања и скривања, још увек мало ко зна, злочин остао без права на икакву надокнаду: материјалну, моралну и надасве, без права на историјску меморију. Истина о томе тек сада, мало помало, документ за документом, излази на површину. У том контексту излагање италијанског новинара и историчара српског порекла, Миле Михајловић.
[нбсп]
- Да "прочешчљамо" историју за оне којима још недостају информације: ко су Титови партизани који су у јаме бацали Италијане и одакле потиче толика мржња према Италијанима?
Чињеница је да је прво етничко чишћење у Европи почињено 1941. године над Србима у Хрватској, као први чин програмираног геноцида који Независна држава Хрватска никада није скривала, држава створена по жељи Немачке на простору италијанске Далмације. Геноцид коме се италијанска војска ту присутна одлучно супротставила, у отвореном сукобу са својим политичким врхом у Риму. Таква ситуација је, по речима генерала Ђакома Зануси (генералштабног официра 2. армије) записаним у његовим Ратним сећањима "произвела стање сталног сукоба и напетости између нас и Хрвата који нису толерисали наше присуство на њиховој територији, наше мешање у њихове послове и последично, нису толерисали наше отворено неслагање са намерама и програмом њихове унутрашње политике која је имала за циљ уништење, до последњег, свих Срба и Јевреја".
- Италијани су на све начине покушавали да од усташа заштите српски народ. Али се нису на томе зауставили ...
То што Хрвати Италијанима никако нису могли да опросте и забораве је баш спасавање Срба. То документује генерал Зануси додајући да "им је пореметило све планове, а доцнији описи и документовање тих злочина од стране истакнутих италијанских функционера, донело им је срамоту коју ниједан савремени народ није доживео".
- Да ли има и других сведока тих догађаја?
Сведока има много: Ајмоне Финестра, поручник берсаљера батаљона Зара; или пуковник Умберто Салваторес, командант 6. пука дивизије Сасари; или пуковник Ђузепе Анђелини, командант 1. пука дивизије Ре (декларисани антифашиста) који у својој књизи "Логорске ватре у Хрватској" пријављује "невиђено дивљаштво и немилосрдну окрутност" којом су Хрвати спроводили "ужасне масакре српских жена и деце". Зашто говорим о овоме? Зато што је само италијанска војна интервенција и завођење италијанске власти над скоро целокупним простором НДХ зауставила Хрвате и вратила мир.
- Шта се онда десило?
Чин који се показао фаталан за тамошњи италијански живаљ, био је да су усташе, већ крајем '42. схватиле да победници неће бити Немци и, на позиве Титових комуниста, масовно прешле у редове партизана. Променили су униформу и заставу, али не и непријатеља који је за Хрвате остао исти: Срби и Италијани. У корист оваквог размишљања наводим само пар најупечатљивијих примера. Сулејман Филиповић, један од Павелићевих најближих сарадника и директни учесник у покољу Срба у Босни, прешао је у партизане октобра 1943. да би постао, одмах по завршетку рата, министар у Титовој влади. Или Рудолф [нбсп]Петовар, усташки официр командант свих хрватских формација у Херцеговини, прелази партизанима крајем '43. Партизани га унапређују у генерала, а после рата - круна свега - проглашавају за Народног хероја!
- Упад партизана у Шибеник означио је страшни масакр цивила. Шта о томе сведочи прикупљена документација.
Септембар '43. Интересантно је да су се, само петнаестак минута пре упада партизана у град, на кућама и зградама Шибеника појавиле заставе са петокраком звездом, истакнуте на свим хрватским кућама па чак и по хрватским католичким црквама: партизанима је тако било јасно где треба да иду. Врло брзо су побили све затечене Србе и Италијане, али и српске и италијанске свештенике. По сведочењима и документима која тек сада и крајње споро излазе на површину, изгледа да су језиви злочин над италијанским народом - о коме књига проф. Габријели - починиле, на исти начин, исте особе одговорне за злочин над Србима само пар година раније.
Мila Мihajlovic
У понедељак 19. марта, у Капитоларној дворани италијанског Сената републике у Риму, представља се књига "Истра, Ријека, Далмација, ускраћена права, геноцид с предумишљајем" професора Итала Габријели, једног од најстаријих прогнаних из Истре у Трст, портпарола Групе Меморандум '88, оснивача Уније Истрана, Ријечана и Далматицана, неуморног борца за права изгнаних да се врате у своју родну земљу. Књига огромног историјског значаја, одлучно и детаљно открива нечувени злочин који још чека на правду. За етничко чишћење Италијана Далматинаца, после вишедеценијског ћутања и скривања, још увек мало ко зна, злочин остао без права на икакву надокнаду: материјалну, моралну и надасве, без права на историјску меморију. Истина о томе тек сада, мало помало, документ за документом, излази на површину. У том контексту излагање италијанског новинара и историчара српског порекла, Миле Михајловић.
[нбсп]
- Да "прочешчљамо" историју за оне којима још недостају информације: ко су Титови партизани који су у јаме бацали Италијане и одакле потиче толика мржња према Италијанима?
Чињеница је да је прво етничко чишћење у Европи почињено 1941. године над Србима у Хрватској, као први чин програмираног геноцида који Независна држава Хрватска никада није скривала, држава створена по жељи Немачке на простору италијанске Далмације. Геноцид коме се италијанска војска ту присутна одлучно супротставила, у отвореном сукобу са својим политичким врхом у Риму. Таква ситуација је, по речима генерала Ђакома Зануси (генералштабног официра 2. армије) записаним у његовим Ратним сећањима "произвела стање сталног сукоба и напетости између нас и Хрвата који нису толерисали наше присуство на њиховој територији, наше мешање у њихове послове и последично, нису толерисали наше отворено неслагање са намерама и програмом њихове унутрашње политике која је имала за циљ уништење, до последњег, свих Срба и Јевреја".
- Италијани су на све начине покушавали да од усташа заштите српски народ. Али се нису на томе зауставили ...
То што Хрвати Италијанима никако нису могли да опросте и забораве је баш спасавање Срба. То документује генерал Зануси додајући да "им је пореметило све планове, а доцнији описи и документовање тих злочина од стране истакнутих италијанских функционера, донело им је срамоту коју ниједан савремени народ није доживео".
- Да ли има и других сведока тих догађаја?
Сведока има много: Ајмоне Финестра, поручник берсаљера батаљона Зара; или пуковник Умберто Салваторес, командант 6. пука дивизије Сасари; или пуковник Ђузепе Анђелини, командант 1. пука дивизије Ре (декларисани антифашиста) који у својој књизи "Логорске ватре у Хрватској" пријављује "невиђено дивљаштво и немилосрдну окрутност" којом су Хрвати спроводили "ужасне масакре српских жена и деце". Зашто говорим о овоме? Зато што је само италијанска војна интервенција и завођење италијанске власти над скоро целокупним простором НДХ зауставила Хрвате и вратила мир.
- Шта се онда десило?
Чин који се показао фаталан за тамошњи италијански живаљ, био је да су усташе, већ крајем '42. схватиле да победници неће бити Немци и, на позиве Титових комуниста, масовно прешле у редове партизана. Променили су униформу и заставу, али не и непријатеља који је за Хрвате остао исти: Срби и Италијани. У корист оваквог размишљања наводим само пар најупечатљивијих примера. Сулејман Филиповић, један од Павелићевих најближих сарадника и директни учесник у покољу Срба у Босни, прешао је у партизане октобра 1943. да би постао, одмах по завршетку рата, министар у Титовој влади. Или Рудолф [нбсп]Петовар, усташки официр командант свих хрватских формација у Херцеговини, прелази партизанима крајем '43. Партизани га унапређују у генерала, а после рата - круна свега - проглашавају за Народног хероја!
- Упад партизана у Шибеник означио је страшни масакр цивила. Шта о томе сведочи прикупљена документација.
Септембар '43. Интересантно је да су се, само петнаестак минута пре упада партизана у град, на кућама и зградама Шибеника појавиле заставе са петокраком звездом, истакнуте на свим хрватским кућама па чак и по хрватским католичким црквама: партизанима је тако било јасно где треба да иду. Врло брзо су побили све затечене Србе и Италијане, али и српске и италијанске свештенике. По сведочењима и документима која тек сада и крајње споро излазе на површину, изгледа да су језиви злочин над италијанским народом - о коме књига проф. Габријели - починиле, на исти начин, исте особе одговорне за злочин над Србима само пар година раније.
