Dražina vojska - ratni zarobljenici posle drugog svetskog rata

[proka]

Dražina vojska - ratni zarobljenici​

Četnici i drugi jugoslovenski zarobljenici tretirani su kao pripadnici neprijateljskih formacija, zbog britanske komisije koja je trebalo da utvrdi da li među njima ima ratnih zločinaca​

HLEB od 900 grama deljen je na šest zarobljenika, što znači da je svakome pripadalo po 150 grama, zbog čega su početne prepirke oko parčeta hleba brzo prerasle u tuče koje su postale redovna pojava.

Konflikti su izbijali i zbog otimanja komada uglja kojim bi trebalo naložiti peć u baraci, peć koje kao da i nije bilo. Redovi za toplu vodu i redovi za hranu bili su posebna priča, iako su se obroci, namenjeni Nemcima koji su takođe bili u Minster lageru, sastojali od porcije tople vode s ponekim listom holandske zelene salate.

Izgladnelost, izloženost hladnoći i iscrpljenost, činili su tim redovima svoje, pošto su guranja, udarci i tuče da se stigne do kazana što pre postali deo svakodnevice.

GOMILALO se nezadovoljstvo, a sećanja na logore Forli i Čezena u Italiji i razgovori o onome što su tamo preživeli, bili su sve češći. Zbog takvog stanja kancelarija engleskog komandanta na ulazu u logor prosto je bila opsednuta brojnim starešinama koje su se utrkivale u pisanju raznih molbi, pozivajući se na svoj "poseban" slučaj i beskrajnu odanost "velikim saveznicima", pogotovo Englezima.

Ovakve prilike mogu se nazreti čak i iz blagog opisa koji čitamo u brošuri "Van otadžbine":
"Kako je pak bilo ljudima pri duši, kada su stigli u logor Minster, koji se nalazi u neposrednoj blizini Sovjetske zone Nemačke, videli kako Britanci odvajaju njihove starešine od njih i šalju ih u poseban logor i kada su čuli da je general Damjanović odveden u nepoznatom pravcu, to nije lako predstaviti.

U prvi mah je nastalo zaprepašćenje, jer im je u Italiji bilo obećano da im se ništa rđavo neće dogoditi i da neće biti predati dželatu. Međutim sve ovo što se odigralo pred njihovim očima po dolasku u logor počelo je da budi sumnju u ono najgore. Jer šta će inače te visoke bodljikave žice, reflektori, mitraljeska gnezda i tenkovi oko logora?!

https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:841408-drazina-vojska-ratni-zarobljenici


od strane moderatora ovog pdf-a se stalno iznose neistine o statusu te nekolicine četnika koji su spasli glave begstvom pred partizanima u italiju i njihovom smeštaju u logor eboli a na kon dve godine preseljenjem u logor Minster u nemačkoj, i stalnom statusu SEP tj predati neprijateljski vojnici, na ovoj temi moći ćemo pročitati stvarnu istinu o navedenom i to iz pera samih logoraša, tih istih četnika koje mederatori ovde brane ............

iz ovog uvodnog posta već se vidi da su četnici bili zatvoreni iza 4 reda bodiljikave žice , okruženi stražarima sa mitraljezima i tenkovima, tako da nisu mogli ni nos da promole iz logora a ne nešto više

pa da počenemo od početka, od prvih dana zatočeništva

 

[Smorisha]

Svi koji su dolazili sa istoka su tako bili tretirani Proko.
Englezi sigurno nisu Jugoslovensku Kraljevsku vojsku smatrali zločinačkom.

 

[proka]

Iz nemačkih logora u savezničke:​

​

U nacističkim kazamatima bilo je i 215 generala kraljevske vojske​

Priča o pripadnicima vojnih formacija, koji su pred naletom Jugoslovenske armije na kraju rata spas potražili u Austriji i Italiji, u nadi da će se priključiti armijama zapadnih saveznika​

O ŽIVOTU i radu pripadnika tzv. jugoslovenske emigracije u Italiji i Nemačkoj posle završetka Drugog svetskog rata, iako je od tada prošlo više od sedam decenija, još uvek mnogo toga nije rečeno. Pogotovo se ne zna dovoljno o onome šta se dešavalo kada su se pripadnici Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji su izabrali put političke emigracije posle maja 1945. godine, našli u prihvatnim logorima koje su za njih na teritoriji Nemačke i Italije organizovali saveznici iz Antihitlerovske koalicije.
Oslobođeni iz logora u Nemačkoj, ovi pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske, pošto su odbili da se vrate u zemlju, zamenili su tada dojučerašnje nacističke za savezničke logore, u kojima su boravili od maja 1945. do sredine 1948. godine.
TOJ grupaciji pridružili su se i pripadnici onih vojnih formacija iz Jugoslavije koji su pred naletom Jugoslovenske armije na kraju rata spas potražili u Austriji i Italiji, u nadi da će se priključiti armijama zapadnih saveznika, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država.
Zbivanja u logorima u koje su ih saveznici smestili, način organizovanja logorskog života, podele i sporovi po političkim i ideološkim linijama među logorisanim vojnicima bivše kraljevske vojske, a pogotovo podele u političkom i vojnom vođstvu, te brojne emigrantske zajednice, i danas su nedovoljno osvetljeni, naša znanja su prilično oskudna.
EMIGRANTI koji su preživeli taj period ostavili su neke tragove u objavljenim sećanjima, postoje i određeni dokumenti koji su sačuvani u krugovima ranije političke emigracije na Zapadu, ali se i za tu građu može reći da je prilično oskudna.
S druge strane, najmanje je svedočenja onih koji su se na ovaj ili onaj način vratili u novu, federativnu republiku Jugoslaviju, pošto ni oni gotovo da i nisu ostavili svedočanstva o životu u savezničkim logorima. Posleratna atmosfera, pobednički zanos zbog pobede nad okupatorom i sloboda u kojoj život počinje da se organizuje po revolucionarnim načelima Komunističke partije Jugoslavije nisu išli u prilog tim retkim povratnicima, koji su možda i bili spremni da hartiji povere istinu o vremenu proživljenom u savezničkim logorima u Nemačkoj i Italiji.
NEMA sumnje da su upravo logoraši bili najpozvaniji da iznesu istinu i da rasvetle složene okolnosti u kojima su se našli posle maja 1945. godine, nove tegobe koje su ih ophrvale, strahove, nedoumice i zablude koje su ih pratile u logorskoj izolaciji, pogotovo da opišu veru u pomoć koju će dobiti od "velikih saveznika", u šta ih je ubeđivalo vojno i političko rukovodstvo.
Iako su izvorni dokumenti i svedočenja koja bi dublje i šire osvetlila ovo pitanje relativno malobrojna, ipak smo u nesređenoj građi jednog od arhiva u Beogradu pronašli iskaze dvojice četnika koji su bili u savezničkim logorima posle 1945. godine. Na osnovu tih izvornih, ali i drugih malo poznatih izvora, napisan je ovaj feljton, u kome smo se oslonili i na nekoliko dokumenata iz tajnih arhiva KOS-a i Udbe, pošto su ove dve jugoslovenske tajne službe, vojna i civilna, imale svoje saradnike u izbegličkim, emigrantskim logorima u Nemačkoj i Italiji.
PRE nego što čitaoca upoznamo sa sadržajem tih dokumenata koji su nepoznati javnosti, iznećemo neke osnovne podatke o zarobljeničkim logorima u Nemačkoj i Italiji, u koje su tokom Drugog svetskog rata poslati pripadnici Vojske Kraljevine Jugoslavije. Iznećemo i podatke o broju zarobljenika koji su posle oslobođenja iz ratnih logora, u maju 1945. godine, odlučili da se ne vrate u Jugoslaviju, već su izabrali da nastave život u inostranstvu, stajući na tegobnu stazu političkih emigranata.
Status ratnih vojnih zarobljenika regulisan je haškim i ženevskim konvencijama, posebno Trećom ženevskom konvencijom koja je doneta 12. avgusta 1949. godine. Prema haškim i ženevskim konvencijama, za ratne zarobljenike se smatraju lica u vlasti neprijateljske sile. Reč je o pripadnicima oružanih snaga, milicije i dobrovoljačkih jedinica, pripadnicima pokreta otpora koji imaju starešinu, koji otvoreno nose oružje i u svom delovanju se pridržavaju ratnih zakona i običaja rata. Ovime se lista ne iscrpljuje, ali je za potrebe ovog feljtona dovoljno navođenje tih vojnih formacija.
TOKOM Drugog svetskog rata, odnos prema ratnim zarobljenicima koji su pali u ruke nacističke Nemačke i fašističke Italije, kao i njihovih satelita Mađarske i Bugarske, karakterisalo je kršenje haških i ženevskih konvencija, pošto je sa ratnim zarobljenicima postupano nečovečno. Podvrgavani su zlostavljanju, mučenju i raznim vidovima zastrašivanja, a teror je doživljavao vrhunac ubijanjem ratnih zarobljenika unutar logorskih žica.
S time su se suočili i vojni ratni zarobljenici iz Kraljevine Jugoslavije, njih 398.000, kada su zatočeni posle napada na Jugoslaviju i okončanja kratkotrajnog Aprilskog rata, posle predaje, odnosno kapitulacije, 18. aprila 1941. godine. Navedeni broj jugoslovenskih ratnih zarobljenika dat je prema dokumentima Vermahta. Podaci Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, koji su sistematizovani 20. marta 1941. godine, govore da je u njenom sastavu bilo 597.936 pripadnika suvozemne vojske, pešadije, vazduhoplovstva, mornarice i graničnih trupa.
RAZUME se da je ovim brojem obuhvaćen i rezervni sastav, pošto je ukupan broj zarobljenih aktivnih oficira, podoficira i vojnika iznosio 185.484. U toj velikoj grupaciji bilo je i 215 generala Vojske Kraljevine Jugoslavije, od ukupno 240 aktivnih i reaktiviranih generala i admirala, koliko ih je vojska imala u svom sastavu 18. aprila 1941. godine.
Navedeni podaci približni su stvarnom stanju, pošto nedvosmisleno preciznih podataka o broju zarobljenih nema. Zato i ne čudi što se u literaturi mogu naći različite činjenice o broju logorisanih pripadnika jugoslovenske kraljevske vojske.
Ubrzo pošto su prebačeni u logore u Nemačkoj, oni su protivno međunarodnim konvencijama razvrstavani prema nacionalnoj i rasnoj pripadnosti, kao i prema političkom opredeljenju.
PRIMENOM tih kriterijuma, Nemci su iz logora pustili 188.000 zarobljenika, a u logorskim žicama zadržali oko 210.000 pripadnika Vojske Kraljevine Jugoslavije. U ogromnoj većini bili su to Srbi, kao i svi Jevreji pripadnici kraljevske vojske, prema kojima su preduzete i posebne, dodatne mere izdvajanja u logore u logoru, gde je vladao oštriji režim. Ove mere primenjivane su i prema onim zarobljenicima koji nisu prihvatali saradnju sa logorskom upravom.
Prema nemačkim izvorima, na teritoriji Austrije i Nemačke bilo je šest logora za pripadnike jugoslovenske kraljevske vojske: Nirnberg (Oflag XIII B, VI C i Landvaser), Hamelburg, Anaburg i Hohenfels, Hojersverde i Osnabrik.
U istoriografskoj i memoarskoj literaturi najviše je pisano o logoru Osnabrik - Evershajde - Oflag VI C, u okviru koga je u junu 1943. godine formiran i poseban, kažnjenički logor D.

LOGORI U ITALIJI
ITALIJANSKA okupatorska vojska poslala je u logore oko 30.000 jugoslovenskih vojnih ratnih zarobljenika u privremene i stalne logore u Albaniji i Rijeci, a onda u logore u Aversi, Kortemađoreu, Vestoneu, Boljaku, Sulmoni, Garesiji i Akbuapendenteu. U Bergamu je bio matični logor za zarobljene vojnike, ali je privremenih logora bilo na Sardiniji i Siciliji.

https://www.novosti.rs/dodatni_sadr...azamatima-bilo-215-generala-kraljevske-vojske

 

[proka]

Svi koji su dolazili sa istoka su tako bili tretirani Proko.
Englezi sigurno nisu Jugoslovensku Kraljevsku vojsku smatrali zločinačkom.

englezi i ostali saveznici partizana a ne četnika, su smatrali da su četnici sluge okupatora i prema njima su se tako i ponašali što će se iz ove teme i videti

napominjem opet, ovo su sećanja upravo onih koji su bili preko 4 godine nakon kraja rata u logoru, dve godine u italiji i dve godine u nemačkoj

 

[proka]

Političke podele među logorašima​

Tokom zatočeništva stvorena su dva nepomirljiva fronta, od kojih je jedan bio vezan za kvislinšku politiku Milana Nedića i koji se nije libio da pruža usluge nemačkoj upravi logora​

Odvođenje zarobljenika u logor

SLOM nacizma i pobeda saveznika iz Antihitlerovske koalicije u maju 1945. godine značili su oslobađanje stotina hiljada dojučerašnjih vojnih ratnih zarobljenika iz logora posejanih na teritoriji Nemačke, Austrije i okupiranih zemalja. U toj velikoj grupaciji bilo je i gotovo 200.000 vojnih zarobljenika, zatočenih u logore posle sloma Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine.
Dolaskom slobode postavilo se i pitanje njihovog povratka u zemlju. Zbog organizovanja te akcije oni su osnovali i Odbor za repatriranje koji je 19. avgusta 1945. godine izdao svoje saopštenje, obraćajući se jugoslovenskim vojnim ratnim zarobljenicima.
NA POČETKU dokumenta navodi se da je "došao dan polaska u Otadžbinu", da je stigao taj dugo očekivani i željeni dan - "veliki i srećan datum svih nas koji smo proveli više godina daleko od Otadžbine, silom od nje otrgnuti, ali joj do kraja ostali verni". Odbor je naglasio da "naši Saveznici ispunjavaju svoja obećanja i obaveze i mi ćemo uskoro stupiti na tlo naše Domovine".
"Ali, koliko polazak raduje nas toliko on pogađa neprijatelje naše zemlje, naše domaće odrode i fašističke sluge. Oni bi hteli da niko od nas ne vidi svoj dom, da niko ne pomogne izgradnji narodne Jugoslavije. Zato oni upinju svoju zadnju snagu da odvrate od polaska kućama što više đenerala, oficira, podoficira, pa i vojnika. Oni to rade zbog svojih interesa."
NAVEDENI akcenti pokazuju da duboki, oštri politički i ideološki sporovi, iskristalisani na dvema stranama tokom godina provedenih u zarobljeništvu, nisu prevaziđeni ni u trenutku kada je došla sloboda. Stvorena su tokom zatočeništva dva nepomirljiva fronta, od kojih je jedan, onaj manjinski, bio vezan za ratne gubitnike.
Pripadnici ove grupacije među jugoslovenskim vojnim ratnim zarobljenicima podržavali su pogotovo kvislinšku politiku Milana Nedića ne libeći se, nažalost, ni od pružanja usluga nemačkoj upravi logora. Drugi, većinski front, opredelio se za podršku jugoslovenskoj vladi izbegloj u London, saveznicima i, konačno, Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije.
KRAJNJE zaoštrena retorika iskazana u ovom dokumentu izvanredno plastično svedoči o toj podeli, stvorenoj među vojnim ratnim zarobljenicima i o nepomirljivosti stavova koje su ove dve grupacije zastupale tokom rata.
"Ta grupa ljudi - navodi se u saopštenju Odbora za repatrijaciju - koja je svoj protivnarodni rad samo nastavila i posle oslobođenja, toliko je ogrezla u zločine da joj nema povratka. Na njih se ne može odnositi ni amnestija koja je u Jugoslaviji data pre nekoliko dana (polovinom avgusta 1945. godine - primedba autora). Za njihova dela nema amnestije koja bi ih mogla spasti kazne. Oni koji na dušama nose stotine poklanih i povešanih kao i oni, koji su zajedno s nemačkim komandantima i abverovcima spremali pokolje rodoljuba po logorima, dobro znaju šta su činili... Za ovu grupu nije Otadžbina nova, slobodna Jugoslavija, zemlja narodne vlasti, zemlja čije je junaštvo postalo danas primer u svetu, država gde se milioni ljudi, žena i dece takmiče danas u radu onako kako su se do juče takmičili ko će da pre položi život za pravdu i slobodu. To nije Otadžbina ove grupe, ona to dobro zna jer to nije zemlja gde će ubice i izdajnici ostati nekažnjeni."

ODBOR za repatrijaciju u svom saopštenju ide i korak dalje, imenujući pojedince čije delovanje tokom godina provedenih u zarobljeništvu ocenjuje vrlo oštrim, već navedenim, a u nastavku dokumenta još žešćim kvalifikacijama i direktnim optužbama za zločine počinjene unutar logorskih žica:
"Vođstvo još iz zarobljeništva poznatih fašističkih udruženja 'Dušan Silni' i 'Zajednica' ne bira sredstva. Ono, u stvari, sačinjava ovu grupu. Bivši đenerali Dimitrije Živković, Uroš Tešanović, Aleksandar Dimitrijević, Čedomir Gužvić i (Čedomir) Škakić, njihovi posilni: majori Kosić i Krstić, njihovi pisari Bogdan Lekić, Predrag Ivanović, Baranac i sva ona garda krvavih - Nedić-Dražinih 'vojvoda' - koljaša na čelu sa Rudolfom Perhinekom i Bogdanom Gordićem - pokušavaju danas da se u masi spasu, da se okruže što većim brojem, da prikriju svoj izdajnički rad odranije i od sada. Oni ulažu očajničke napore da što više poštenih i bez krivice oficira, podoficira i vojnika ukaljaju svoj obraz, izdadnu svoj narod i njegovu herojsku borbu, da se uvale u ovo kolo zločinaca i tu ostanu."

"IZDAJNIČKA grupa obećava - navodi se dalje u saopštenju Odbora za repatrijaciju - dobar život onima koji ostanu pošto mi pođemo u Domovinu. Treba videti logore u Osnabriku i Bathornu gde bivši pukovnici Đorđe Dunjić i Jovan Sokolović pletu bodljikave žice i postavljaju straže na kapiji samo zato da im tako zvana 'vojska' ne bi bežala. Dalje, tvrde da idemo u druge logore. To bi bila njihova želja, ali samo treba čuti Radio Beograd pa će se iz pozdrava naših već pristiglih drugova čuti kako bedno propadaju nade izdajnika. U momentima svog očajanja, ova grupa se nada u atomske bombe. Kad bi to od njih zavisilo davno bi i Beograd i svi slobodni gradovi bili u pepelu. Mi poručujemo ovoj grupi, da, ako ikoga posle ovako završenog rata pogode ove bombe, pogodiće nju među prvima i njene pomagače."

RADI razjašnjenja ovakvog tona saopštenja Odbora za repatrijaciju, naglašavamo da je grupa na koju se odbor okomio, tokom godina zarobljeništva izražavala otvoreno kolaboracionističke stavove i germanofilsku politiku, na pasija kola napadala "levičare" i "komuniste" među logorašima, diskriminisala Jevreje, bila spremna na to da se uz pomoć nemačke sile vrati u Srbiju i pokolje sve nepoćudne, pa kada to obavi, da se opet vrati u logorske žice.
Dodvoravanje upravama nemačkih logora ispoljavano je na nemoralno najniskije načine, podrazumevalo je i zalaganje za potpuno uništenje savetnika - "potapanje" Engleske i uništenje Sovjetske Rusije.,


SADA, pošto je rat okončan porazom Nemačke, preko noći je ova grupacija počela da zastupa politiku dodvoravanja zapadnim saveznicima. U tom okasnelom priklanjanju pobedničkoj strani u ratu, nastavila je da se snažno oslanja na antikomunističke parole, koje su nesumnjivo bile i vesnik hladnog rata. U postizanju novopostavljenih ciljeva, u logorima Osnabrik i Bathorn, u kojima su bili zatočeni đenerali i pukovnici, zaista su pleli bodljikave žice i postavljali svoje straže na kapije da "njihova" tzv. vojska ne bi krenula u beg, zabranjivali su slušanje Radio Beograda, cenzurisali su pisma pristizala od zarobljenika koji su se već vratili u Jugoslaviju, u ogromnom broju u Srbiju.

Iz svih tih i drugih razloga, na kraju već citiranog saopštenja Odbora za repatrijaciju od 19. avgusta 1945. godine, navedeno je sledeće:
"Odvojite se od takvih elemenata koji vas obmanjuju i preko vas hoće da osiguraju sebi opstanak u inostranstvu. Povratak u Domovinu je pre svega interes svakoga jugoslovenskog ratnog zarobljenika, pa bio on vojnik, podoficir, oficir i đeneral. Zbog toga nemojte sami sebe da oglasite izdajnicima, već se svi vratite u svoju zemlju, svojim porodicama i svome radu.

SPREČAVANJE POVRATKA

PROPAGANDA, da se spreči povratak pripadnika kraljevske vojske koji su rat proveli u zarobljeništvu, bila je vrlo snažna i uključivala širenje vesti o ozbiljnim nesuglasicama među saveznicima, te da se uz pomoć britanskih i američkih vojnika i oni mogu vratiti u Jugoslaviju, ali s oružjem u rukama.
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:837542-politicke-podele-medju-logorasima

 

[Smorisha]

englezi i ostali saveznici partizana a ne četnika, su smatrali da su četnici sluge okupatora i prema njima su se tako i ponašali što će se iz ove teme i videti

napominjem opet, ovo su sećanja upravo onih koji su bili preko 4 godine nakon kraja rata u logoru, dve godine u italiji i dve godine u nemačkoj

NOT

 

[Smorisha]

englezi i ostali saveznici partizana a ne četnika, su smatrali da su četnici sluge okupatora i prema njima su se tako i ponašali što će se iz ove teme i videti

napominjem opet, ovo su sećanja upravo onih koji su bili preko 4 godine nakon kraja rata u logoru, dve godine u italiji i dve godine u nemačkoj

Okej što nisu isporučili popa Momčila Đujića Hrvatskoj 90-tih??

 

[proka]

Okej što nisu isporučili popa Momčila Đujića Hrvatskoj 90-tih??

izdajnk pop djujić je prvi pobegao ustaškim pacovskim kanalima iz logora eboli već par nedelja posle zarobljavanja, što je najgore od svega poneo je sa sobom i divizijsku kasu sa zlatnicima, pa su ga redovni oficiri kraljevske vojske prozvali srebroljubac.
sledećih desetak godina nije se ni znalo da li je živ jer se tako dobro krio u americi
navedeno ističem jer je bio majstor da prigrli bilo koga, od fašista, nacista tokom rata tako i nakon rata ustaša i emigracije, jednom rečju, bio je majstor za preživljavanje
to je očigledno jer je tom veštinom izbegao i hapšenje tih 90tih godina

tvoje pitanje bi bilo bolje da si pitao zašto se izdajnik pop djujić nakon promena tih godina nije vratio u domovinu?
da li je veliki strah ostao u kostima pa ga je sprečio da bar umre na rodnoj grudi?

 

[proka]

idemo dalje:

Crni okupatori južne Italije​

Iako su emigrante dočekali kao neprijatelje, saveznici su im do 1948. godine suštinski pomagali, vođeni svojim političkim i ideološkim interesima, oblikovanim na samom početku Hladnog rata​

KADA je prešla reku Soču i iz Slovenije stigla na teritoriju Italije, krajem aprila i početkom maja 1945. godine, šarolika, naoružana formacija od oko 15.000 četnika, pod komandom popa Momčila Đujića, "slovenačkih četnika", poznatih kao plava garda, ljotićevaca iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa, četnika Dobroslava Jevđevića, kao i manje grupe "hrvatskih četnika" pod komandom generala Matije Parca, susrela se sa predstavnicima angloameričke vojske.
Očekivanja đenerala Miodraga Damjanovića, koga je Dragoljub Mihailović imenovao za glavnokomandujućeg ovom formacijom, objedinjenom pod nazivom Jugoslovenska vojska u otadžbini, bila su velika. Među njenim pripadnicima je vladao veliki optimizam zbog konačog susreta sa zapadnim saveznicima, nada da će se s njima vratiti u zemlju bila je vrlo izražena.


TOME je odlučujuće doprinela snažna propaganda u prilog "velikih saveznika", koju su ranije, u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj, širili đeneral Damjanović, dok se nalazio u logoru, i drugi đenerali i visoki oficiri kraljevske vojske. Nizala su se tada njihova uveravanja da će saveznici dočekati četnike i pripadnike drugih vojnih formacija izbeglih iz Jugoslavije raširenih ruku, da će oni biti stavljeni pod savezničku komandu, a posle toga će se dogoditi odlučujući čin - povratak na teritoriju Jugoslavije i obračun sa Jugoslovenskom armijom.

U tim brojnim propagandnim porukama, ne samo u logorima nego i u zemlji, prećutkivana je činjenica da su zapadni saveznici, prvo Englezi, prekinuli svaku saradnju sa Dražom Mihailovićem maja-juna 1944, a Amerikanci novembra iste godine.

Uprkos tome, širene su parole o našim "velikim saveznicima", Engleskoj i Americi, s kojima će, pošto su oni "sa nama", četnici stati u isti stroj. Između ostalog, i zbog širenja tih glasova, hiljade vojnih zarobljenika nije htelo da se vrati u otadžbinu, a hiljade pripadnika vojnih kvislinških i kolaborantskih formacija, opredelilo se za odlazak van zemlje.

ČIM su prešli reku Soču, bilo je jasno da od tih obećanja nema ništa, pošto je ovu "vojsku", prebeglu u Italiju, dočekalo ogromno iznenađenje - zarobili su ih upravo "veliki saveznici" kao neprijateljsku formaciju. Učinili su to pripadnici Druge novozelandske divizije u sastavu Osme britanske armije.

Tantalove muke četnika u emigraciji su počele, usmeravajući izbeglice iz Jugoslavije na put na kome će u Italiji, posle nekih ružnih iskustava tamošnjeg lokalnog stanovništva, biti označeni pogrdnim nazivom "Crni okupatori južne Italije". U stvari, okolnosti u kojima su se našli četnički i drugi emigranti iz Jugoslavije, gotovo da su ih dovele do biološkog uništenja, što je znatno uticalo na to da mnogi od njih potraže spas i u svakojakim prljavim poslovima.

LOGORISANJE emigranata u Palmanovi, potom u logorima Čezena, Forli i Eboli u Italiji, a onda i u savezničkom logoru Y Minster u Nemačkoj, stvorilo je neku vrstu protivrečne slike, pogotovo o ulozi koju su odigrali "veliki saveznici". Iako su emigrante dočekali kao neprijatelje, saveznici su im do 1948. godine suštinski, pa i materijalno pomagali, vođeni svojim političkim i ideološkim interesima, oblikovanim na samom početku Hladnog rata.

Dovoljna ilustracija je činjenica da je iz logora Y Minster u Nemačkoj, novim jugoslovenskim vlastima bio isporučen samo jedan emigrant - Ratko Parežanin, dok se iz tog logora samo jedan dobrovoljno vratio u zemlju. Svi su bili proglašeni za raseljena lica, o čemu su saznanja imali obaveštajni oficiri KOS-a Jugoslovenske armije, što to potvrđuju dokumenti iz tajnih arhiva, do sada nepoznati javnosti.

VRATIMO se, međutim, sudbini onih oko 15.000 pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini koji su prešli reku Soču. Pod jakom stražom odmah su smešteni u zarobljenički logor u Palmanovi, gde su potpuno razoružani. Očekivanja da će ih saveznici dočekati kao "braću po oružju" očigledno su se izjalovila, zbog čega su dvojica vojnika izvršila samoubistvo.

Iako i sam u položaju zarobljenika, đeneral Miodrag Damjanović je povodom razoružavanja ove formacije ipak izdao sledeću naredbu: "Staro oružje treba baciti jer je za moderni rat zastarelo, a 'veliki saveznici' za koji dan naoružaće nas novim modernim oružjem i spremom i uvrstiti u sastav svoje armije kao svoje saveznike. Engleski komandant armije, koji je prihvatio predaju, saopštio je da su samo u pitanju nacionalne jugoslovenske šajkače, čija je izrada telefonom naređena pozadinskim vojnim radionicama."

OČIGLEDNO je da su zarobljeni četnici, i bez ove "naredbe" đenerala Damjanovića, morali da predaju oružje, suočivši se ubrzo sa surovom istinom - britanski vojnici su to naoružanje polili benzinom i naftom i zapalili nasred zarobljeničkog logora u Palmanovi. Izuzetak su bili revolveri, koje su kao lično naoružanje mnogi zadržali, što će im uskoro pomoći da premoste teške okolnosti u kojima su se našli. Uspevali su da oružje unovče, ili da revolvere razmene uglavnom za alkohol - jedini oslonac u situaciji u kojoj su se našli, dok ih je pritiskala teška neizvesnost.

Osim revolvera, četnici su većinom uspeli da sačuvaju i svoje kame, kao da su predosećali da će im zatrebati u južnoj Italiji.
Posle saznanja da imaju status zarobljenika i teškog razočaranja zbog toga, obavešteni su da je Palmanova tek privremeni logor u koji su smešteni i da će odatle svi za nekoliko dana biti automobilima prebačeni u pozadinu, u logore koji se pripremaju za njihov prihvat.

U NEMAČKOJ i Austriji već su bili oformljeni takvi logori za grupisanje bivših vojnih ratnih zarobljenika i izbeglica iz Jugoslavije. Pošto su Nemačka i Austrija bile podeljene na englesku, američku, sovjetsku i francusku okupacionu zonu, najveći broj jugoslovenskih državljana se našao u prihvatnim logorima u engleskoj zoni. NJih su kontrolisali I, VIII i XXX britanski korpus.

Pod I korpusom bili su logori Ferde, Zojest i Oberkasel. Prema jugoslovenskim podacima u njima je bilo 3.900 oficira, podoficira i vojnika, a britanski podaci govore o 4.019 logorisanih lica.

Pod kontrolom VIII korpusa bili su logori Hamburg i Libek. Prema našim izvorima u njima je bilo 3.409 bivših jugoslovenskih državljana, odnosno 3.598 prema engleskim izvorima.

U ZONI XXX engleskog korpusa bili su logori Osnabrik (Everšajde), sa 3.363 logorisana lica, Braunšvajg (1.942) i Hajden (1.020). Prema domaćim izvorima u tim logorima je bilo 6.325 ranijih jugoslovenskih ratnih zarobljenika i izbeglica, odnosno 7.225 prema britanskim izvorima.
Ukupno je u ovim logorima bilo ranijih vojnih zarobljenika i političkih emigranata 13.634, a britanski izvori, dobijeni od UNRRA, govore o 14.949 logorisanih jugoslovenskih državljana u decembru 1945. godine.

NAŠI GENERALI KOMANDUJU U LOGORU

PRIPADNICI vojnih formacija izbeglih iz Jugoslavije bili su u tim logorima pod komandom đenerala Dimitrija Živanovića, čiji su pomoćnici bili đenerali Tešanović, Toskić i Tonić. U ovim logorima brigu o organizaciji unutrašnjeg života vodili su jugoslovenski oficiri, oni su organizovali stražarsko obezbeđenje, ulazak i izlazak iz logora i druga pitanja. U ovim logorima nije bilo engleske komande, već je samo jedan predstavnik UNRRA brinuo o snabdevanju. Veza sa britanskim vojnim vlastima išla je preko Odeljenja za ratne zarobljenike.
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:837936-crni-okupatori-juzne-italije

 

[Smorisha]

izdajnk pop djujić je prvi pobegao ustaškim pacovskim kanalima iz logora eboli već par nedelja posle zarobljavanja, što je najgore od svega poneo je sa sobom i divizijsku kasu sa zlatnicima, pa su ga redovni oficiri kraljevske vojske prozvali srebroljubac.
sledećih desetak godina nije se ni znalo da li je živ jer se tako dobro krio u americi
navedeno ističem jer je bio majstor da prigrli bilo koga, od fašista, nacista tokom rata tako i nakon rata ustaša i emigracije, jednom rečju, bio je majstor za preživljavanje
to je očigledno jer je tom veštinom izbegao i hapšenje tih 90tih godina

tvoje pitanje bi bilo bolje da si pitao zašto se izdajnik pop djujić nakon promena tih godina nije vratio u domovinu?
da li je veliki strah ostao u kostima pa ga je sprečio da bar umre na rodnoj grudi?

Samo glupiranje...
Alo rođače SAD su dodelile najviši vojni orden koji dodeljuju strancima generalu Dragoljubu Mihailoviću i nanovo njegovoj kćerki?
Šta ti nije jasno u tome koga smatraju herojem, a koga zločincem?

 

[Smorisha]

tvoje pitanje bi bilo bolje da si pitao zašto se izdajnik pop djujić nakon promena tih godina nije vratio u domovinu?

Nego još nešto me zanima kako prezimljavaš što se u Estoniji i Letoniji ruše spomenici Crvenoj Armiji?
Kad će Tjentište doći na red?

https://twitter.com/x/status/1562852865617833984

 

[proka]

Samo glupiranje...
Alo rođače SAD su dodelile najviši vojni orden koji dodeljuju strancima generalu Dragoljubu Mihailoviću i nanovo njegovoj kćerki?
Šta ti nije jasno u tome koga smatraju herojem, a koga zločincem?
Pogledajte prilog 1214458

to nema nikakve veze sa dražinim junaštvom nego je ta medalja bila samo deo hladnog rata tog vremena protiv jugoslavije...
a samo par godina posle, amerika je dala titu milijarde dolara pomoći, red veličine današnjih par triliona dolara, pa preko 250 najmodernijim mlaznih aviona sejbr, pa .. pa....

uostalom strpi se , uskoro ću postaviti šta su četnici zatvoreni u logoru mislili o draži

 

[proka]

Nego još nešto me zanima kako prezimljavaš što se u Estoniji i Letoniji ruše spomenici Crvenoj Armiji?
Kad će Tjentište doći na red?

https://twitter.com/x/status/1562852865617833984

kako preživljavaš što pored svega tito ima preko 200 ulica u srbiji a draža samo jednu u predgradju kragujevca?
pa što titov grob je do sada posetilo preko 25 miliona posetilaca iz celog sveta a draža nema niti će ikada imati grob?

 

[veliki krang]

to nema nikakve veze sa dražinim junaštvom nego je ta medalja bila samo deo hladnog rata tog vremena protiv jugoslavije...
a samo par godina posle, amerika je dala titu milijarde dolara pomoći, red veličine današnjih par triliona dolara, pa preko 250 najmodernijim mlaznih aviona sejbr, pa .. pa....

uostalom strpi se , uskoro ću postaviti šta su četnici zatvoreni u logoru mislili o draži

Koji hladni rat protiv Titoslavije kada se raspale titoslovenske crkotine upravo hvale nesvrstanošću i onim čuvenim suprotstavljanjem Staljinu? Čak i da se to prihvati, opet ostaje vreme nakon Hladnog rata, a ordeni Draži Mihailoviću nikada nisu povučeni ili da je neko uopšte posumnjao u takvu odluku. Uskoro postavljaj šta god hoćeš, otišla ti "država" na đubrište istorije svakako

 

[veliki krang]

kako preživljavaš što pored svega tito ima preko 200 ulica u srbiji a draža samo jednu u predgradju kragujevca?
pa što titov grob je do sada posetilo preko 25 miliona posetilaca iz celog sveta a draža nema niti će ikada imati grob?

Tako što na zastavi Srbije stoji kruna, četnici su rehabilitovani, a komunistička gamad otišla u zaborav. Sve što ti je ostalo su te ulice čiji će se broj smanjivati vremenom, kao i jedan grob koji posećuje gerijatrija, bravo za rezultat

 

[proka]

idemo dalje:

Spremnost na sva poniženja​

Englezi su formacije iz Jugoslavije podelili na dve grupe. U poseban, bolje čuvan logor, izdvojili su pripadnike LJotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a ostali su imali blaži tretman​

U SITUACIJI velike napetosti i neizvesnosti kada će početi pokret iz privremenog logora u Palmanovi, đeneral Miodrag Damjanović je saopštio da su mu "Veliki Saveznici" preneli poruku da će njegove trupe već "sutra", u kolonama kamiona, započeti prebacivanje u "velike centre za obuku i presvlačenje" kod Forlija i Čezene.
Đeneral Damjanović je zbog toga naredio:

- Vojska ima da ponese sa sobom samo najnužniju vojničku opremu, sve drugo: stari rančevi, torbe, šatorska krila, ćebad ima se ostaviti u logoru, jer je nepotrebno pošto se sve novo prima;

- Starešine će čvrsto držati ljudstvo u ruci i svaki pojedinac i jedinica imaju se pokazati pred visokim savezničkim komandantima koji nas čekaju kao borac dostojan "velikog Čiče";

- U novim prihvatilištima vojsku čekaju moderni uređaji za prihvat i smeštaj, nova oprema i novo oružje. Svaki treba svojim pristojnim držanjem i vojničkim stavom da se pokaže dostojnim da ovo primi od "Velikih Saveznika"...

ĐENERAL Damjanović je, kao i sve ranije, i ovu naredbu završio poznatom parolom "Živeli Veliki Saveznici". Izdao je i naređenje da svaki komandant dva puta pročita njegovu naredbu pred strojem.

Velika većina logorisanih, ma koliko oprhvana raznim dilemama, ipak je poverovala ovim rečima svog glavnokomandujućeg. Izvršavajući naredbu, najveći broj njih je ostavio u Palmanovi svu svoju opremu, da bi nekoliko sati docnije za njom gorko plakali. Shvatili su to vrlo brzo, prolazeći pored logora u blizini, u kojima su videli nemačke zarobljenike. NJihov položaj bio je mnogo bolji. Zato je naglo rastao broj onih koji su izražavali sumnju u tvrdnje da će se stanje poboljšati, da će u novom logoru primiti "sve novo", da ih tamo "čekaju moderni uređaji za prihvat i smeštaj", takođe i "nova oprema i novo oružje". Šta će ih zaista snaći, bilo je pitanje na koje niko od njih nije imao odgovor.

NISU znali ni kojim pravcem idu iz privremenog logora u Palmanovi, a nastojanja da se to nekako dozna nisu urodila plodom. Zato je narastala dilema da li su, možda, engleski podoficiri i oficiri nešto na tu temu rekli đeneralu Damjanoviću, ili nekom od oficira iz njegovog štaba.

Nedoumice su pothranjivane iz još jednog razloga - Englezi su već u Palmanovi obavili klasifikovanje zarobljenih, tako što su izbegličku grupaciju podelili na dve grupe. U poseban, bolje čuvan logor izdvojili su pripadnike LJotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a ostali su ostali u logoru sa blažim tretmanom. Ova podela trajala je i tokom prebacivanja logorisanih na nova odredišta.

PREMEŠTANJE je obavljeno u auto-kolonama, kamionima koji su tih poslednjih dana rata doturali na liniju fronta municiju, vonju opremu, hranu i druge potrepštine. Prvo su se prevezle četničke formacije na čelu sa đeneralom Damjanovićem, a zatim ostale grupe. Ostaci jedinica Srpskog dobrovoljačkog korpusa, zajedno sa četnicima iz Slovenije pod komandom generala Andrea, prebačeni su u logor kod Forlija, a četnici predvođeni đeneralom Damjanovićem u logor kod Čezene.

Ogromno je bilo njihovo iznenađenje kada su videli te "centre za preoružanje i obuku", pomenute u onoj naredbi đenerala Damjanovića koja je čitana u logoru u Palmanovi. Ni traga od "modernih uređaji za prihvat i smeštaj", još manje od "nove opreme i novog oružja".

NAŠLI su se na ledinama, na otvorenom polju koje je dobro ograđeno žicom, sa dosta stražarskih mesta i karaula. U tom prostoru nigde nikakve građevine, nikakvog objekta, čak ni nadstrešnice koja bi ih štitila od kiše, nije bilo ni makar improvizovanog skloništa od vetra. Unutar žice nije bilo česme, pošto nije bilo vode, nisu bile iskopane ni septičke jame.

O kuhinji i sličnim objektima koji bi svedočili da je to pripremljen zarobljenički logor, odnosno "centar za preoružanje i obuku", nije bilo ni govora. Takva, zatečena slika, stvorila je veliki nemir u svima, pogotovo među onima koji su porodično, sa ženama i decom, krenuli iz zemlje na ovaj neizvesni, izbeglički put.

Jedini izuzetak četnici su zatekli u Čezeni, pošto je tamošnji logor organizovan na jednom sportskom igralištu, porušenom u ratu, ali ipak sa delimično sačuvanom tribinom. Nad jednim njenim delom krov nije bio oštećen, tako da je manja grupa ljudi mogla pod njim da se kako-tako skloni od kiše.

PREPUŠTENI sami sebi, logorisani četnici i ljotićevci, koji su sve ostavili u Palmanovi - u velikoj manjini su bili oni koji nisu tako postupili - pitali su se kada će stići voda, koliko će čekati na hranu. Dogodilo se to posle dva dana, kada su Englezi u logore kod Forlija i Čezene dostavili po nekoliko sanduka keksa i po dva-tri balona vode. Ovo mizerno "sledovanje" trebalo je da među sobom podele hiljade zarobljenika.
Nešto docnije Englezi su dali svakom logoru po nekoliko šatora, uglavnom za smeštaj žena i dece, dok je ogromna većina onih koji nisu poneli delove svoje opreme iz Palmanove obitavala i dalje pod vedrim nebom.

Štab "vrhovnog komandanta" đenerala Miodraga Damjanovića, u logoru u Čezeni, takođe je tokom prvih dana bio pod vedrim nebom. Docnije će Damjanoviću jedan engleski kaplar sa straže, posle dvočasovnog razgovora kojim je udostojio đenerala, dati pocepan šator, koji je odmah okružilo nekoliko najpoverljivijih četnika. Oni su bili obezbeđenje, pošto je na to đeneralovo stanište htela da nasrne razjarena masa "komandantove vojske", uverena da ju je Damjanović još jednom prevario, teško obmanuo, kao i u svojim ranije pomenutim naredbama o saradnji sa "Velikim Saveznicima" i o pomoći koju od njih mogu da očekuju.


SUNOVRAT VOJNIČKE DISCIPLINE


DISCIPLINA je u logorima kopnila kao grudva snega na suncu, više nije bilo ni ponašanja uobičajenog u svakidašnjem životu civila, a kamoli u vojsci - nije pokazivana nikakva učtivost, a još manje poštovanje prema starijem. Izuzetak su bili četnici koji su stopostotno slušali naredbe đenerala Damjanovića, još od pokreta iz Palmanove.

VELIKA neizvesnost, osećanje poniženosti i uverenje da im se ne saopštava istina, da su prevareni, učinili su da u oba logora narastaju međusobna optuživanja pojedinaca i grupa. Deobe na razne frakcije - vojničke i političke - značile su uvod u širenje nepoverenja, odricanje jednih od drugih, uz sve manje izraženu međusobnu solidarnost. Nastojeći da učvrste svoje pozicije i uticaj, sve frakcije su se na razne načine i korišćenjem različitih kanala trudile da uspostave veze sa engleskim vojnicima - stražarima, pošto se njihovi oficiri nisu ni približavali logorima.

U ostvarenim kontaktima sa stražarima, dokazivali su se kao veliki prijatelji Engleske, kako su se za njene interese borili četiri godine u šumi, i tako redom, ponavljajući papagajski naučeni poklič "Viva England!".

NA DRUGOJ strani, formirane frakcije počele su da sastavljaju razne peticije, u stvari dostave, u kojima se međusobno kritikuju, dokazujući koja je od njih Englezima veći prijatelj, a ko je neprijatelj "Velikih Saveznika". Dostave su doturane engleskom kaplaru, komandiru straže na glavnom ulazu u logor.

Čak su i oficiri s visokim činovima, dojučerašnji visoki upravni činovnici bivše Kraljevine Jugoslavije (Stranjaković, Jonić, Tkalčević, itd), stajali u takvim situacijama u stavu mirno, sa rukom podignutom u vojnički pozdrav, uz dugo dokazivanje čvrste odanosti i vernosti "Velikim Saveznicima".

Kada bi im kaplar okrenuo leđa, i tada bi za njim uzvikivali "Viva England!". Strah za goli život, ali i spremnost na poniženje, činili su svoje.

https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:838130-spremnost-sva-ponizenja

 

[veliki krang]

idemo dalje:

Spremnost na sva poniženja​

Englezi su formacije iz Jugoslavije podelili na dve grupe. U poseban, bolje čuvan logor, izdvojili su pripadnike LJotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a ostali su imali blaži tretman​

U SITUACIJI velike napetosti i neizvesnosti kada će početi pokret iz privremenog logora u Palmanovi, đeneral Miodrag Damjanović je saopštio da su mu "Veliki Saveznici" preneli poruku da će njegove trupe već "sutra", u kolonama kamiona, započeti prebacivanje u "velike centre za obuku i presvlačenje" kod Forlija i Čezene.
Đeneral Damjanović je zbog toga naredio:

- Vojska ima da ponese sa sobom samo najnužniju vojničku opremu, sve drugo: stari rančevi, torbe, šatorska krila, ćebad ima se ostaviti u logoru, jer je nepotrebno pošto se sve novo prima;

- Starešine će čvrsto držati ljudstvo u ruci i svaki pojedinac i jedinica imaju se pokazati pred visokim savezničkim komandantima koji nas čekaju kao borac dostojan "velikog Čiče";

- U novim prihvatilištima vojsku čekaju moderni uređaji za prihvat i smeštaj, nova oprema i novo oružje. Svaki treba svojim pristojnim držanjem i vojničkim stavom da se pokaže dostojnim da ovo primi od "Velikih Saveznika"...

ĐENERAL Damjanović je, kao i sve ranije, i ovu naredbu završio poznatom parolom "Živeli Veliki Saveznici". Izdao je i naređenje da svaki komandant dva puta pročita njegovu naredbu pred strojem.

Velika većina logorisanih, ma koliko oprhvana raznim dilemama, ipak je poverovala ovim rečima svog glavnokomandujućeg. Izvršavajući naredbu, najveći broj njih je ostavio u Palmanovi svu svoju opremu, da bi nekoliko sati docnije za njom gorko plakali. Shvatili su to vrlo brzo, prolazeći pored logora u blizini, u kojima su videli nemačke zarobljenike. NJihov položaj bio je mnogo bolji. Zato je naglo rastao broj onih koji su izražavali sumnju u tvrdnje da će se stanje poboljšati, da će u novom logoru primiti "sve novo", da ih tamo "čekaju moderni uređaji za prihvat i smeštaj", takođe i "nova oprema i novo oružje". Šta će ih zaista snaći, bilo je pitanje na koje niko od njih nije imao odgovor.

NISU znali ni kojim pravcem idu iz privremenog logora u Palmanovi, a nastojanja da se to nekako dozna nisu urodila plodom. Zato je narastala dilema da li su, možda, engleski podoficiri i oficiri nešto na tu temu rekli đeneralu Damjanoviću, ili nekom od oficira iz njegovog štaba.

Nedoumice su pothranjivane iz još jednog razloga - Englezi su već u Palmanovi obavili klasifikovanje zarobljenih, tako što su izbegličku grupaciju podelili na dve grupe. U poseban, bolje čuvan logor izdvojili su pripadnike LJotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a ostali su ostali u logoru sa blažim tretmanom. Ova podela trajala je i tokom prebacivanja logorisanih na nova odredišta.

PREMEŠTANJE je obavljeno u auto-kolonama, kamionima koji su tih poslednjih dana rata doturali na liniju fronta municiju, vonju opremu, hranu i druge potrepštine. Prvo su se prevezle četničke formacije na čelu sa đeneralom Damjanovićem, a zatim ostale grupe. Ostaci jedinica Srpskog dobrovoljačkog korpusa, zajedno sa četnicima iz Slovenije pod komandom generala Andrea, prebačeni su u logor kod Forlija, a četnici predvođeni đeneralom Damjanovićem u logor kod Čezene.

Ogromno je bilo njihovo iznenađenje kada su videli te "centre za preoružanje i obuku", pomenute u onoj naredbi đenerala Damjanovića koja je čitana u logoru u Palmanovi. Ni traga od "modernih uređaji za prihvat i smeštaj", još manje od "nove opreme i novog oružja".

NAŠLI su se na ledinama, na otvorenom polju koje je dobro ograđeno žicom, sa dosta stražarskih mesta i karaula. U tom prostoru nigde nikakve građevine, nikakvog objekta, čak ni nadstrešnice koja bi ih štitila od kiše, nije bilo ni makar improvizovanog skloništa od vetra. Unutar žice nije bilo česme, pošto nije bilo vode, nisu bile iskopane ni septičke jame.

O kuhinji i sličnim objektima koji bi svedočili da je to pripremljen zarobljenički logor, odnosno "centar za preoružanje i obuku", nije bilo ni govora. Takva, zatečena slika, stvorila je veliki nemir u svima, pogotovo među onima koji su porodično, sa ženama i decom, krenuli iz zemlje na ovaj neizvesni, izbeglički put.

Jedini izuzetak četnici su zatekli u Čezeni, pošto je tamošnji logor organizovan na jednom sportskom igralištu, porušenom u ratu, ali ipak sa delimično sačuvanom tribinom. Nad jednim njenim delom krov nije bio oštećen, tako da je manja grupa ljudi mogla pod njim da se kako-tako skloni od kiše.

PREPUŠTENI sami sebi, logorisani četnici i ljotićevci, koji su sve ostavili u Palmanovi - u velikoj manjini su bili oni koji nisu tako postupili - pitali su se kada će stići voda, koliko će čekati na hranu. Dogodilo se to posle dva dana, kada su Englezi u logore kod Forlija i Čezene dostavili po nekoliko sanduka keksa i po dva-tri balona vode. Ovo mizerno "sledovanje" trebalo je da među sobom podele hiljade zarobljenika.
Nešto docnije Englezi su dali svakom logoru po nekoliko šatora, uglavnom za smeštaj žena i dece, dok je ogromna većina onih koji nisu poneli delove svoje opreme iz Palmanove obitavala i dalje pod vedrim nebom.

Štab "vrhovnog komandanta" đenerala Miodraga Damjanovića, u logoru u Čezeni, takođe je tokom prvih dana bio pod vedrim nebom. Docnije će Damjanoviću jedan engleski kaplar sa straže, posle dvočasovnog razgovora kojim je udostojio đenerala, dati pocepan šator, koji je odmah okružilo nekoliko najpoverljivijih četnika. Oni su bili obezbeđenje, pošto je na to đeneralovo stanište htela da nasrne razjarena masa "komandantove vojske", uverena da ju je Damjanović još jednom prevario, teško obmanuo, kao i u svojim ranije pomenutim naredbama o saradnji sa "Velikim Saveznicima" i o pomoći koju od njih mogu da očekuju.


SUNOVRAT VOJNIČKE DISCIPLINE


DISCIPLINA je u logorima kopnila kao grudva snega na suncu, više nije bilo ni ponašanja uobičajenog u svakidašnjem životu civila, a kamoli u vojsci - nije pokazivana nikakva učtivost, a još manje poštovanje prema starijem. Izuzetak su bili četnici koji su stopostotno slušali naredbe đenerala Damjanovića, još od pokreta iz Palmanove.

VELIKA neizvesnost, osećanje poniženosti i uverenje da im se ne saopštava istina, da su prevareni, učinili su da u oba logora narastaju međusobna optuživanja pojedinaca i grupa. Deobe na razne frakcije - vojničke i političke - značile su uvod u širenje nepoverenja, odricanje jednih od drugih, uz sve manje izraženu međusobnu solidarnost. Nastojeći da učvrste svoje pozicije i uticaj, sve frakcije su se na razne načine i korišćenjem različitih kanala trudile da uspostave veze sa engleskim vojnicima - stražarima, pošto se njihovi oficiri nisu ni približavali logorima.

U ostvarenim kontaktima sa stražarima, dokazivali su se kao veliki prijatelji Engleske, kako su se za njene interese borili četiri godine u šumi, i tako redom, ponavljajući papagajski naučeni poklič "Viva England!".

NA DRUGOJ strani, formirane frakcije počele su da sastavljaju razne peticije, u stvari dostave, u kojima se međusobno kritikuju, dokazujući koja je od njih Englezima veći prijatelj, a ko je neprijatelj "Velikih Saveznika". Dostave su doturane engleskom kaplaru, komandiru straže na glavnom ulazu u logor.

Čak su i oficiri s visokim činovima, dojučerašnji visoki upravni činovnici bivše Kraljevine Jugoslavije (Stranjaković, Jonić, Tkalčević, itd), stajali u takvim situacijama u stavu mirno, sa rukom podignutom u vojnički pozdrav, uz dugo dokazivanje čvrste odanosti i vernosti "Velikim Saveznicima".

Kada bi im kaplar okrenuo leđa, i tada bi za njim uzvikivali "Viva England!". Strah za goli život, ali i spremnost na poniženje, činili su svoje.

https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:838130-spremnost-sva-ponizenja

Uz sve to, i nakon skoro pola veka apsolutne moći, titoslovenska "država" raspala se preko noći. Kakvi idioti

 

[Smorisha]

kako preživljavaš što pored svega tito ima preko 200 ulica u srbiji a draža samo jednu u predgradju kragujevca?
pa što titov grob je do sada posetilo preko 25 miliona posetilaca iz celog sveta a draža nema niti će ikada imati grob?

Spali ste na trolovanje o grobovima?
Đe su vam fabrike i radnici?
Đe vam je SFRJ?
Đe vam je Titina Partija?

 

[veliki krang]

Spali ste na trolovanje o grobovima?
Đe su vam fabrike i radnici?
Đe vam je SFRJ?
Đe vam je Titina Partija?

Titosloveni se oslananju na grobove (neko bi rekao da je to logično jer su jednom nogom već u istima), dok se Srbija oslanja na svoju mladost i gleda u budućnost

 

[proka]

Strah od isporuke Jugoslaviji​

U logoru nije postojala ni najskromnija ambulanta. Engleze i Amerikance nije ni najmanje interesovalo kakvo je zdravstveno stanje četnika i drugih logorisanih njihovih samozvanih saveznika​

Vojvoda Dobroslav Jevđević Foto Dokumentacija "Novosti"

ODNOS brojnih starešina prema engleskim stražarima, kada su im se ulagivali i dodvoravali, delovao je dodatno vrlo negativno na masu logorisanih, pogotovo na mnogo čestitih mladih ljudi među njima, pred čijim očima je bledelo oficirsko i ljudsko dostojanstvo nadređenih.

Uverenje većine logorisanih da su prevareni i da ih i dalje varaju dovelo je do rasta nezadovoljstva, zbog čega starešine dugo nisu ni smele da se pojave među "svojim vojnicima". Radije su birali ostanak u zemunicama koje su većinom lično iskopali, a onda ih pokrivali kakvim šinjelom ili plehom isečenim i izravnatim od kanti u kojima su u logor stizale porcije keksa.

Različite frakcije i grupe, bez obzira na sva međusobna trvenja, ipak su imale jednu zajedničku, u stvari glavnu temu u razgovorima: da li će ih Englezi sve vratiti u Jugoslaviju i kada bi to moglo da se dogodi?

VELIKOJ neizvesnosti pogodovala je činjenica da veza sa spoljnim svetom nije bilo, pošto su jake straže engleskih vojnika dobro čuvale logor i na svako približavanje žici pucale bi bez opomene. U nedostatku obaveštenja spolja, stvorene su povoljne okolnosti u kojima su pojedine starešine u svojim zemunicama fabrikovale i širile preko posilnih razne dezinoformacije. Ključnom porukom objašnjavana je katastrofalna situacija u kojoj su se nalazili - sve se to dogodilo zbog ratne greške Engleza, pošto su oni "svoje verne saveznike" stavili u logore pripremljene za zarobljene Nemce, a ne za izbegle iz Jugoslavije.

Dogodilo se, međutim, da Englezi ubace u logor u Forliju jednu veliku grupu bivših pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa - neka tri puka SDK - kao i delove formacija Leona Rupnika, zapovednika slovenačkog domobranstva. S njima su stigle i prve, za njih ružne vesti iz spoljnjeg sveta.

JEDINICE koje su po naredbi generala Damjanovića prebegle iz Istre u Austriju i kod Vilaha se predale Englezima, vraćene su preko granice i isporučene novim jugoslovenskim vlastima. Sticajem okolnosti, grupacija pristigla u Forli uspela je, za razliku od hiljada drugih, da pobegne iz obruča Jugoslovenske armije i da se prebaci u Italiju. Predali su se Englezima i tražili da ih ovi upute u logore u kojima su se već nalazili pripadnici SDK i slovenački domobrani.

Strah da će svi doživeti istu sudbinu i biti isporučeni Jugoslaviji, raširio se po logoru brzinom plamena, da bi najsnažnije bio izražen kod ogromne većine starešina i političkih izbeglica. Došlo je do gotovo neverovatne promene u njihovom ponašanju, pošto je ispod doskorašnje spoljašnjosti eruptivno izbio na površinu strah od mogućeg izručenja, praćen skoro životinjskim nagonom za samoodržanje.

Obezglavljeni, trčali su jedan ka drugom, bledi kao krpe prepričavali su "pouzdane" vesti, da su "čuli" kako ih Englezi ipak neće predati, tumarali su po logoru, kao bez duše jurili ka ulazu ili ka žici, zalud se nadajući da će od nekog čuti neko provereno obaveštenje. Bilo je pojedinaca koji su za sat vremena po deset puta ubeđivali istu osobu da je "sasvim sigurno čuo da ih neće predati", a ako bi sagovornik posumnjao u tu "novu vest", stavljan je na listu večnog neprijatelja glasonoše.

U USLOVIMA vrlo slabe zdravstvene nege, broj obolelih u logorima se neprekidno povećavao, a posle vesti o događajima kod Vilaha, naglo su počeli da "obolevaju" i zdravi, nošeni nadom da će tako bar odložiti svoju predaju. Sada je širen glas da će ih "veliki saveznici - najhumaniji ljudi na svetu" prebaciti u bolnicu, u neki sanatorijum radi lečenja, pošto u logoru nije postojala ni najskromnija ambulanta. To pokazuje da se "najhumanijih ljudi na svetu" i "veliki saveznici" nisu ni najmanje interesovali za zdravstveno stanje četnika i drugih logorisanih, njihovih samozvanih saveznika.

O stvarno bolesnim starali su se, inače, koliko su mogli, lekari iz četničkih redova, kojih je bio priličan broj. Kada je "razbolevanje" baš uzelo maha, Englezi su snabdeli logor sa nešto lekova i dva-tri šatora sa nosilima umesto kreveta. Poslato je docnije u oba logora po još nekoliko šatora, što je protumačeno kao znak da "od predaje nema ni govora". Sada je "saveznička humanost" zaboravljena, a zebnja nad pitanjem šta donosi sutrašnji dan ipak nije jenjavala.

POSLE dve nedelje života u velikom strahu, pod vedrim nebom ili u zemunicama koje su se brzo punile vodom, Englezi su počeli da redovnije snabdevaju logor vodom i lekovima. Počele su da stižu i namirnice za kuvanje - nešto pokvarenog povrća, krompira i repe, a isporučeno je i nekoliko kazana za kuvanje. Kao gorivo je imala da posluži nafta iz buradi, ali kazani nisu imali uređaje za gorenje. Sa takvom "opremom" niko nije znao da rukuje, te su krompir, zelje i repa deljeni onako kako su i primljeni.

Konačno je umesto keksa počeo da pristiže hleb - 150 grama po osobi dnevno. Glad je bila velika, ali će ona do punog izražaja doći docnije, kada je strah od predaje bio daleko manji.

Ubrzo su zarobljeni četnici saznali da ovo malo poboljšanje ishrane i prilika u logoru nije došlo inicijativom Engleza, već zalaganjem nekog poljskog komandanta koji je sa svojim trupama bio povučen sa fronta radi odmora. Dislocirao se u prostoru Forli-Čezena, gde je zamenio trupe koje su odmor okončale. Pošto je u logoru ovo saznanje brzo rašireno, činjenica da iza poboljšanja ishrane ne stoje Englezi, samo je pojačalo strah od repatrijacije Jugoslaviji.

NEPOSREDNO na to se nadovezao još jedan događaj - iz logora su stražarno sprovedeni u pravcu Trsta Kosta Mušicki, donedavni glavnokomandujući Srpskog dobrovoljačkog korpusa, i četnički vojvoda Dobroslav Jevđević. NJih je general Damjanović optužio kao najveće neprijatelje "velikih saveznika" i tražio njihovo uklanjanje iz logora "kako bi se armija mogla uključiti u sastav nepobedive vojske 'Velikih Saveznika'" (navedene su doslovne reči Damjanovića iz koncepta tužbe koja je ukradena iz njegovog šatora i onda predata nekom engleskom komandantu u Čezeni).

Pošto su Mušicki i Jevđević odvedeni, Damjanović je proturio vest da su glavni krivci za položaj trupa pod njegovom komandom uklonjeni iz logora i da će sada vojska biti potpuno prihvaćena od strane Saveznika. Ovoj tvrdnji, međutim, niko nije verovao. Saznavši kakav je Damjanovićev udeo u hapšenju Jevđevića, četnici pod njegovom komandom su zapretili da će na parčad iseći Damjanovića ako se Jevđević ne vrati u logor.

Ovaj splet okolnosti dodatno je uticao na jačanje sukoba između raznih frakcija. Na jednoj strani narasta mržnja prema generalu Damjanoviću, a na drugoj strani, oni najplašljiviji sve više mu se ulaguju.


GENERAL CEPA REFERATE

U STRAHU za goli život general Miodrag Damjanović je svakog dana pisao referate Englezima, ističući da je Dobroslav Jevđević njihov veliki prijatelj. Ove dopise je čitao pred starešinama Jevđevićeve grupe i njegovim četnicima, uveravajući ih da su neki neprijatelji - njegovi i "velikih saveznika" - izmislili da je baš on Englezima izneo optužbe na račun Jevđevića. Rukovođen iskustvom s tekstom optužbe protiv Jevđevića i Mušickog, koja mu je ukradena iz šatora, general Damjanović je cepao svoje referata čim bi ih pročitao.
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:838364-strah-isporuke-jugoslaviji

 

[veliki krang]

Strah od isporuke Jugoslaviji​

U logoru nije postojala ni najskromnija ambulanta. Engleze i Amerikance nije ni najmanje interesovalo kakvo je zdravstveno stanje četnika i drugih logorisanih njihovih samozvanih saveznika​

Vojvoda Dobroslav Jevđević Foto Dokumentacija "Novosti"

ODNOS brojnih starešina prema engleskim stražarima, kada su im se ulagivali i dodvoravali, delovao je dodatno vrlo negativno na masu logorisanih, pogotovo na mnogo čestitih mladih ljudi među njima, pred čijim očima je bledelo oficirsko i ljudsko dostojanstvo nadređenih.

Uverenje većine logorisanih da su prevareni i da ih i dalje varaju dovelo je do rasta nezadovoljstva, zbog čega starešine dugo nisu ni smele da se pojave među "svojim vojnicima". Radije su birali ostanak u zemunicama koje su većinom lično iskopali, a onda ih pokrivali kakvim šinjelom ili plehom isečenim i izravnatim od kanti u kojima su u logor stizale porcije keksa.

Različite frakcije i grupe, bez obzira na sva međusobna trvenja, ipak su imale jednu zajedničku, u stvari glavnu temu u razgovorima: da li će ih Englezi sve vratiti u Jugoslaviju i kada bi to moglo da se dogodi?

VELIKOJ neizvesnosti pogodovala je činjenica da veza sa spoljnim svetom nije bilo, pošto su jake straže engleskih vojnika dobro čuvale logor i na svako približavanje žici pucale bi bez opomene. U nedostatku obaveštenja spolja, stvorene su povoljne okolnosti u kojima su pojedine starešine u svojim zemunicama fabrikovale i širile preko posilnih razne dezinoformacije. Ključnom porukom objašnjavana je katastrofalna situacija u kojoj su se nalazili - sve se to dogodilo zbog ratne greške Engleza, pošto su oni "svoje verne saveznike" stavili u logore pripremljene za zarobljene Nemce, a ne za izbegle iz Jugoslavije.

Dogodilo se, međutim, da Englezi ubace u logor u Forliju jednu veliku grupu bivših pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa - neka tri puka SDK - kao i delove formacija Leona Rupnika, zapovednika slovenačkog domobranstva. S njima su stigle i prve, za njih ružne vesti iz spoljnjeg sveta.

JEDINICE koje su po naredbi generala Damjanovića prebegle iz Istre u Austriju i kod Vilaha se predale Englezima, vraćene su preko granice i isporučene novim jugoslovenskim vlastima. Sticajem okolnosti, grupacija pristigla u Forli uspela je, za razliku od hiljada drugih, da pobegne iz obruča Jugoslovenske armije i da se prebaci u Italiju. Predali su se Englezima i tražili da ih ovi upute u logore u kojima su se već nalazili pripadnici SDK i slovenački domobrani.

Strah da će svi doživeti istu sudbinu i biti isporučeni Jugoslaviji, raširio se po logoru brzinom plamena, da bi najsnažnije bio izražen kod ogromne većine starešina i političkih izbeglica. Došlo je do gotovo neverovatne promene u njihovom ponašanju, pošto je ispod doskorašnje spoljašnjosti eruptivno izbio na površinu strah od mogućeg izručenja, praćen skoro životinjskim nagonom za samoodržanje.

Obezglavljeni, trčali su jedan ka drugom, bledi kao krpe prepričavali su "pouzdane" vesti, da su "čuli" kako ih Englezi ipak neće predati, tumarali su po logoru, kao bez duše jurili ka ulazu ili ka žici, zalud se nadajući da će od nekog čuti neko provereno obaveštenje. Bilo je pojedinaca koji su za sat vremena po deset puta ubeđivali istu osobu da je "sasvim sigurno čuo da ih neće predati", a ako bi sagovornik posumnjao u tu "novu vest", stavljan je na listu večnog neprijatelja glasonoše.

U USLOVIMA vrlo slabe zdravstvene nege, broj obolelih u logorima se neprekidno povećavao, a posle vesti o događajima kod Vilaha, naglo su počeli da "obolevaju" i zdravi, nošeni nadom da će tako bar odložiti svoju predaju. Sada je širen glas da će ih "veliki saveznici - najhumaniji ljudi na svetu" prebaciti u bolnicu, u neki sanatorijum radi lečenja, pošto u logoru nije postojala ni najskromnija ambulanta. To pokazuje da se "najhumanijih ljudi na svetu" i "veliki saveznici" nisu ni najmanje interesovali za zdravstveno stanje četnika i drugih logorisanih, njihovih samozvanih saveznika.

O stvarno bolesnim starali su se, inače, koliko su mogli, lekari iz četničkih redova, kojih je bio priličan broj. Kada je "razbolevanje" baš uzelo maha, Englezi su snabdeli logor sa nešto lekova i dva-tri šatora sa nosilima umesto kreveta. Poslato je docnije u oba logora po još nekoliko šatora, što je protumačeno kao znak da "od predaje nema ni govora". Sada je "saveznička humanost" zaboravljena, a zebnja nad pitanjem šta donosi sutrašnji dan ipak nije jenjavala.

POSLE dve nedelje života u velikom strahu, pod vedrim nebom ili u zemunicama koje su se brzo punile vodom, Englezi su počeli da redovnije snabdevaju logor vodom i lekovima. Počele su da stižu i namirnice za kuvanje - nešto pokvarenog povrća, krompira i repe, a isporučeno je i nekoliko kazana za kuvanje. Kao gorivo je imala da posluži nafta iz buradi, ali kazani nisu imali uređaje za gorenje. Sa takvom "opremom" niko nije znao da rukuje, te su krompir, zelje i repa deljeni onako kako su i primljeni.

Konačno je umesto keksa počeo da pristiže hleb - 150 grama po osobi dnevno. Glad je bila velika, ali će ona do punog izražaja doći docnije, kada je strah od predaje bio daleko manji.

Ubrzo su zarobljeni četnici saznali da ovo malo poboljšanje ishrane i prilika u logoru nije došlo inicijativom Engleza, već zalaganjem nekog poljskog komandanta koji je sa svojim trupama bio povučen sa fronta radi odmora. Dislocirao se u prostoru Forli-Čezena, gde je zamenio trupe koje su odmor okončale. Pošto je u logoru ovo saznanje brzo rašireno, činjenica da iza poboljšanja ishrane ne stoje Englezi, samo je pojačalo strah od repatrijacije Jugoslaviji.

NEPOSREDNO na to se nadovezao još jedan događaj - iz logora su stražarno sprovedeni u pravcu Trsta Kosta Mušicki, donedavni glavnokomandujući Srpskog dobrovoljačkog korpusa, i četnički vojvoda Dobroslav Jevđević. NJih je general Damjanović optužio kao najveće neprijatelje "velikih saveznika" i tražio njihovo uklanjanje iz logora "kako bi se armija mogla uključiti u sastav nepobedive vojske 'Velikih Saveznika'" (navedene su doslovne reči Damjanovića iz koncepta tužbe koja je ukradena iz njegovog šatora i onda predata nekom engleskom komandantu u Čezeni).

Pošto su Mušicki i Jevđević odvedeni, Damjanović je proturio vest da su glavni krivci za položaj trupa pod njegovom komandom uklonjeni iz logora i da će sada vojska biti potpuno prihvaćena od strane Saveznika. Ovoj tvrdnji, međutim, niko nije verovao. Saznavši kakav je Damjanovićev udeo u hapšenju Jevđevića, četnici pod njegovom komandom su zapretili da će na parčad iseći Damjanovića ako se Jevđević ne vrati u logor.

Ovaj splet okolnosti dodatno je uticao na jačanje sukoba između raznih frakcija. Na jednoj strani narasta mržnja prema generalu Damjanoviću, a na drugoj strani, oni najplašljiviji sve više mu se ulaguju.


GENERAL CEPA REFERATE

U STRAHU za goli život general Miodrag Damjanović je svakog dana pisao referate Englezima, ističući da je Dobroslav Jevđević njihov veliki prijatelj. Ove dopise je čitao pred starešinama Jevđevićeve grupe i njegovim četnicima, uveravajući ih da su neki neprijatelji - njegovi i "velikih saveznika" - izmislili da je baš on Englezima izneo optužbe na račun Jevđevića. Rukovođen iskustvom s tekstom optužbe protiv Jevđevića i Mušickog, koja mu je ukradena iz šatora, general Damjanović je cepao svoje referata čim bi ih pročitao.
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:838364-strah-isporuke-jugoslaviji

Niti su ikad isporučeni komunistima, niti danas postoji bilo šta čemu bi mogli da budu isporučeni. Crkla ti Titoslavija

 

[proka]

Niti su ikad isporučeni komunistima, niti danas postoji bilo šta čemu bi mogli da budu isporučeni. Crkla ti Titoslavija

o daaaa
bilo je isporučenih i jugoslaviji, neko je otišao i sam a par njih je strefila srčka ili su se ubili od straha........

btw prvi koji je iz te grupe bio isporučen titu na milost i ne milost je Kosta Mušicki koga su Englezi predali jugoslovenskim vlastima u januaru 1946. godine
a o njegovom parnjaku u sledećem postu
" iz logora su stražarno sprovedeni u pravcu Trsta Kosta Mušicki, donedavni glavnokomandujući Srpskog dobrovoljačkog korpusa, i četnički vojvoda Dobroslav Jevđević. NJih je general Damjanović optužio kao najveće neprijatelje "
post br 21 ove teme

uskoro u sledećim postovim šire o navedenom na zadovoljstvo branioca pobednika u drugom svetskom ratu a na žalost gubitnika tadašnjih i sadašnjih

 

[veliki krang]

o daaaa
bilo je isporučenih i jugoslaviji, neko je otišao i sam a par njih je strefila srčka ili su se ubili od straha........

btw prvi koji je iz te grupe bio isporučen titu na milost i ne milost je Kosta Mušicki koga su Englezi predali jugoslovenskim vlastima u januaru 1946. godine
a o njegovom parnjaku u sledećem postu

uskoro u sledećim postovim šire o navedenom na zadovoljstvo branioca pobednika u drugom svetskom ratu a na žalost gubitnika tadašnjih i sadašnjih

O da, verujem da u titoslovenskoj verziji istorije jeste, samo što je ta verzija odavno otišla na deponiju smeća. Toliko o gubitnicima, spao si na grobove i imena ulica koja će biti promenjena prvom prilikom

 

[proka]

O da, verujem da u titoslovenskoj verziji istorije jeste, samo što je ta verzija odavno otišla na deponiju smeća. Toliko o gubitnicima, spao si na grobove i imena ulica koja će biti promenjena prvom prilikom

.
dakle prevazišao i samog sebe, bolje znaš o tim jadnicima, gubitnicima, nego oni sami o sebi ??

napominjem opet, postovi su iz pisama, memoara i sl, lica onih koji su to proživeli!!!

 

[veliki krang]

.
dakle prevazišao i samog sebe, bolje znaš o tim jadnicima, gubitnicima, nego oni sami o sebi ??

napominjem opet, postovi su iz pisama, memoara i sl, lica onih koji su to proživeli!!!

Ma naravno, verovaćemo tebi čija je istorija otišla na đubrište, baš kao i pokušaj države. Napominjem opet, crkla ti Titoslavija, a ti nemoćno ričeš na internetu ponavljajući sedamdeset i kusur godina stare priče