Dražina vojska - ratni zarobljenici posle drugog svetskog rata

[proka]

Vojvodi zlato spasava glavu​

U logorima Forli i Čezena pojavio se divizijski đeneral Svetomir Đukić, osnivač olimpijskog pokreta u Srbiji, sa punomoćjem Draže Mihailovića da stavi pod komandu sve četničke trupe​

Đeneral Svetomir Đukić Foto Dokumentacija "Novosti"

PRITISNUT strahom za sopstveni život zbog pretnji četnika pod komandom Dobroslava Jevđevića, đeneral Miodrag Damjanović se osmelio i povukao prilično riskantan potez. Oslonio se na uslugu svoje ljubavnice, uspevši da joj preko nekog kanala omogući izlazak iz logora i da je potom uputi Englezima. NJen zadatak bio je da Engleze moli za Jevđevića, kako bi bilo sprečeno njegovo izručenje Jugoslaviji. Da li je uspela Damjanovićeva ljubavnica, ili je odlučujuće bilo Jevđevićevo zlato opljačkano za vreme rata, nije nepobitno utvrđeno. U svakom slučaju, njegova repatrijacija ne samo da je odložena, nego nikada do nje nije ni došlo (za razliku od Koste Mušickog koga su Englezi predali jugoslovenskim vlastima u januaru 1946. godine).


Docnije, kada se izvukao iz logora, Jevđević je govorio da ga je sloboda koštala svih zlatnika ušteđenih za 30 godina njegovog "rada", a đenerala Damjanovića je optužio da je glavni vinovnik za sve patnje njegove i svih četnika pod njegovom komandom.

U TAKVOJ složenoj situaciji, kroz logore Forli i Čezena prostrujala je vest da se pojavila jedna nova ličnost, do tada nepoznata, ili malo poznata vojsci koja je pre izbeglištva bila uglavnom skoncentrisana u Istri. Bio je to divizijski đeneral Svetomir Đukić (1882-1960), ličnost čiji je život najtešnje povezan s istorijom olimpizma u Srbiji i Jugoslaviji.

Osnivač i prvi direktor Srpskog olimpijskog kluba početkom 1910. godine, Đukić je bio vođa prve selekcije Kraljevine Srbije na Petim olimpijskim igrama održanim u Stokholmu 1912. godine. Na tada održanom Kongresu Međunarodnog olimpijskog komiteta, Đukić je postao član tog tela, iz koga je istupio 1949. godine.

Zanimljivo je da se ime divizijskog đenerala Svetomira Đukića nalazi na spisku jugoslovenskih ratnih zarobljenika u Italiji do sredine 1943. godine, ali neki izvori govore da je on posle Aprilskog rata 1941. ostao u Beogradu i da je otišao u rodno selo Ražane kod Kosjerića.

RAVNOGORSKOM pokretu Dragoljuba Mihailovića pridružio se 1943. godine, po čijem je nalogu u aprilu 1944. otišao u Zagreb, gde se susreo sa poglavnikom NDH Antom Pavelićem i ministrom NDH Andrijom Artukovićem. U pratnji inženjera Vladimira Predaveca, Hrvata u četničkim redovima, čoveka od velikog Dražinog poverenja, đeneral Đukić je imao da dogovori slobodan prelazak četničkim jedinicama preko teritorije NDH, na njihovom putu ka Sloveniji i dalje, ka zapadnim saveznicima u Austriji i Italiji. Dogovor sa Pavelićem nije realizovan pošto je nastupanje Jugoslovenske armije bilo nezadrživo.

Đeneral Đukić je imao i Dražino "punomoćje" da u Sloveniji i Istri stavi pod svoju komandu "sve trupe" koje priznaju vrhovnu komandu Draže Mihailovića u Jugoslaviji, ali je pred partizanskim naletom, zajedno sa ustašama i Nemcima, uspeo da iz Zagreba prebegne u Austriju, odakle se prebacio u Italiju. Englezima se predstavio kao "pravi" čovek Draže Mihailovića, pri čemu je optuživao Damjanovića da je "samozvani komandant", Nedićev čovek, šef njegovog kabineta, ličnost koja sa Dražom nema nikakve veze.

U PRATNJI engleskih oficira đeneral Đukić je prvo posetio logor u Čezeni, a onda i logor u Forliju, gde je četničkim starešinama pokazivao prepis Dražinog "punomoćja" prema kome je on bio njihov komandant. Iz toga je proizilazilo da đeneral Damjanović može da bude samo njegov pomoćnik, pošto je i po činu bio mlađi (Đukić - divizijski đeneral, a Damjanović - brigadni).

Đukićeva pojava u logorima pokrenula je masu, pogotovo starešine, na razne komentare, pošto je stigao u pratnji engleskih oficira. Za razliku od njega, Englezi nisu dolazili kod đenerala Damjanovića, već je on preko straže išao kod njih na razgovore. Osim toga, Đukić je doneo i optimističke vesti da je rat završen, da neće biti predaje i da će se "vojska" uskoro povući u garnizone za obuku.

ĐENERAL Damjanović se u takvoj situaciji oslonio na svog načelnika štaba, potpukovnika Žiku Andrića, koji je pratio đenerala Đukića na pregovorima sa Pavelićem u Zagrebu i bio određen za njegovog "načelnika štaba" u Sloveniji. Na putu ka Austriji, Andrić je negde "izgubio" svog komandanta i pre Đukića stigao u Istru, gde ga je Damjanović postavio za načelnika svog štaba. Pošto je njegov dotadašnji položaj glavnokomandujućeg, pojavom Đukića, počeo ozbiljno da se ljulja, Damjanović je dao zadatak Andriću da ukrade punomoćje s kojim je Đukić stigao u logor u Čezeni. Andrić je u tome uspeo i čim je predao dokument Damjanoviću, ovaj ga je odmah uništio. Odmah je krenuo u kampanju i počeo da optužuje Đukića da je on, u stvari, "dezerter" Vrhovne komande, koji nema nikakvo punomoćje Draže Mihailovića.

Dok se ova borba u vrhu četničkog "komandujućeg kadra" zaoštravala, neko je proneo vest "iz sigurnog izvora" da će za deset dana svi zarobljenici iz logora Čezena i Forlija biti predati Jugoslaviji.

UTVRĐENO je nešto docnije da je taj "sigurni izvor" bio neki engleski stražar, koji je tu vest navodno od nekoga čuo i preneo je jednom tumaču. Borba za starešinsku prevlast i za mesto "vrhovnog komandanta" (Đukić ili Damjanović), otišla je tada u drugi plan, pošto je ponovo zavladala prava panika u oba logora.

Istovremeno u logore Forli i Čezena stižu prve vesti da će svi zarobljenici biti prebačeni negde ka jugu Italije. Mnogima je to bilo sumnjivo, tako da je na plodno tlo pala glasina kako je u pitanju zamka - Englezi su ipak odlučili da ih predaju Jugoslaviji, ali to neće učiniti kopnenim putem, da bi sprečili moguće pokušaje bekstva, već su rešili da ih isporuče brodovima kao "sigurnijim sredstvom".

Prva posledica izbila je na videlo vrlo brzo. Više od 50 odsto logorisanih četnika prijavilo je da su bolesni, zbog čega je u logor stigla engleska sanitetska ekipa. Nosili su maske, pošto su na osnovu izveštaja o tolikom broju obolelih u toku samo jedne noći, smatrali da je u pitanju neka teška zarazna bolest.

MOGLO bi se reći da je to zaista bila zaraza, ali ne ona infektivna, već zaraza strahom da će biti repatrirani u Jugoslaviju. Engleski lekari su to odmah i sami utvrdili. U skladu s tim, jedan od njih je saopštio najbolju terapiju za "izlečenje" velikog broja obolelih: "koliko on zna", niko neće biti predat Jugoslaviji, sem onih koji sami žele da se vrate. Tumači su ovu "terapiju" pojačali, tako što nisu preveli deo doktorove izjave - "koliko znam", već samo njen drugi deo.

Ovaj "lek" je bio više nego uspešan - sutradan su opet svi bili zdravi, mada je bilo dosta onih koji su u toku noći ostali sedi ili polusedi.
Tih dana oko logora su počeli da se pojavljuju i pojedinci koji su ranije, na putu od Palmanove do logora Forli i Čezena, uspeli da napuste zarobljenički transport, i da se uglavnom posvete trgovini. Oni su proneli vest o nekakvim proklamacijama "merodavnih faktora" da niko od zarobljenika više neće biti predat Jugoslaviji..


OSNIVANJE NACIONALNOG KOMITETA
ĐENERAL Đukić se nije zadržavao u logoru, pošto ga Englezi nisu smatrali za "zarobljenika", svakako zbog njegovih starih, predratnih veza sa svim mogućim obaveštajnim službama, pa i sa engleskom. Otišao je u Rim gde se povezao sa tamo već pristiglim "političkim predstavnicima" različitih frakcija iz logora Čezena i Forli: dr Živkom Topalovićem, dr Mihom Krekom i Adamom Pribićevićem. Sa njima je u Rimu formirao nekakav "Nacionalni komitet".
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:838538-vojvodi-zlato-spasava-glavu

 

[veliki krang]

Vojvodi zlato spasava glavu​

U logorima Forli i Čezena pojavio se divizijski đeneral Svetomir Đukić, osnivač olimpijskog pokreta u Srbiji, sa punomoćjem Draže Mihailovića da stavi pod komandu sve četničke trupe​

Đeneral Svetomir Đukić Foto Dokumentacija "Novosti"

PRITISNUT strahom za sopstveni život zbog pretnji četnika pod komandom Dobroslava Jevđevića, đeneral Miodrag Damjanović se osmelio i povukao prilično riskantan potez. Oslonio se na uslugu svoje ljubavnice, uspevši da joj preko nekog kanala omogući izlazak iz logora i da je potom uputi Englezima. NJen zadatak bio je da Engleze moli za Jevđevića, kako bi bilo sprečeno njegovo izručenje Jugoslaviji. Da li je uspela Damjanovićeva ljubavnica, ili je odlučujuće bilo Jevđevićevo zlato opljačkano za vreme rata, nije nepobitno utvrđeno. U svakom slučaju, njegova repatrijacija ne samo da je odložena, nego nikada do nje nije ni došlo (za razliku od Koste Mušickog koga su Englezi predali jugoslovenskim vlastima u januaru 1946. godine).


Docnije, kada se izvukao iz logora, Jevđević je govorio da ga je sloboda koštala svih zlatnika ušteđenih za 30 godina njegovog "rada", a đenerala Damjanovića je optužio da je glavni vinovnik za sve patnje njegove i svih četnika pod njegovom komandom.

U TAKVOJ složenoj situaciji, kroz logore Forli i Čezena prostrujala je vest da se pojavila jedna nova ličnost, do tada nepoznata, ili malo poznata vojsci koja je pre izbeglištva bila uglavnom skoncentrisana u Istri. Bio je to divizijski đeneral Svetomir Đukić (1882-1960), ličnost čiji je život najtešnje povezan s istorijom olimpizma u Srbiji i Jugoslaviji.

Osnivač i prvi direktor Srpskog olimpijskog kluba početkom 1910. godine, Đukić je bio vođa prve selekcije Kraljevine Srbije na Petim olimpijskim igrama održanim u Stokholmu 1912. godine. Na tada održanom Kongresu Međunarodnog olimpijskog komiteta, Đukić je postao član tog tela, iz koga je istupio 1949. godine.

Zanimljivo je da se ime divizijskog đenerala Svetomira Đukića nalazi na spisku jugoslovenskih ratnih zarobljenika u Italiji do sredine 1943. godine, ali neki izvori govore da je on posle Aprilskog rata 1941. ostao u Beogradu i da je otišao u rodno selo Ražane kod Kosjerića.

RAVNOGORSKOM pokretu Dragoljuba Mihailovića pridružio se 1943. godine, po čijem je nalogu u aprilu 1944. otišao u Zagreb, gde se susreo sa poglavnikom NDH Antom Pavelićem i ministrom NDH Andrijom Artukovićem. U pratnji inženjera Vladimira Predaveca, Hrvata u četničkim redovima, čoveka od velikog Dražinog poverenja, đeneral Đukić je imao da dogovori slobodan prelazak četničkim jedinicama preko teritorije NDH, na njihovom putu ka Sloveniji i dalje, ka zapadnim saveznicima u Austriji i Italiji. Dogovor sa Pavelićem nije realizovan pošto je nastupanje Jugoslovenske armije bilo nezadrživo.

Đeneral Đukić je imao i Dražino "punomoćje" da u Sloveniji i Istri stavi pod svoju komandu "sve trupe" koje priznaju vrhovnu komandu Draže Mihailovića u Jugoslaviji, ali je pred partizanskim naletom, zajedno sa ustašama i Nemcima, uspeo da iz Zagreba prebegne u Austriju, odakle se prebacio u Italiju. Englezima se predstavio kao "pravi" čovek Draže Mihailovića, pri čemu je optuživao Damjanovića da je "samozvani komandant", Nedićev čovek, šef njegovog kabineta, ličnost koja sa Dražom nema nikakve veze.

U PRATNJI engleskih oficira đeneral Đukić je prvo posetio logor u Čezeni, a onda i logor u Forliju, gde je četničkim starešinama pokazivao prepis Dražinog "punomoćja" prema kome je on bio njihov komandant. Iz toga je proizilazilo da đeneral Damjanović može da bude samo njegov pomoćnik, pošto je i po činu bio mlađi (Đukić - divizijski đeneral, a Damjanović - brigadni).

Đukićeva pojava u logorima pokrenula je masu, pogotovo starešine, na razne komentare, pošto je stigao u pratnji engleskih oficira. Za razliku od njega, Englezi nisu dolazili kod đenerala Damjanovića, već je on preko straže išao kod njih na razgovore. Osim toga, Đukić je doneo i optimističke vesti da je rat završen, da neće biti predaje i da će se "vojska" uskoro povući u garnizone za obuku.

ĐENERAL Damjanović se u takvoj situaciji oslonio na svog načelnika štaba, potpukovnika Žiku Andrića, koji je pratio đenerala Đukića na pregovorima sa Pavelićem u Zagrebu i bio određen za njegovog "načelnika štaba" u Sloveniji. Na putu ka Austriji, Andrić je negde "izgubio" svog komandanta i pre Đukića stigao u Istru, gde ga je Damjanović postavio za načelnika svog štaba. Pošto je njegov dotadašnji položaj glavnokomandujućeg, pojavom Đukića, počeo ozbiljno da se ljulja, Damjanović je dao zadatak Andriću da ukrade punomoćje s kojim je Đukić stigao u logor u Čezeni. Andrić je u tome uspeo i čim je predao dokument Damjanoviću, ovaj ga je odmah uništio. Odmah je krenuo u kampanju i počeo da optužuje Đukića da je on, u stvari, "dezerter" Vrhovne komande, koji nema nikakvo punomoćje Draže Mihailovića.

Dok se ova borba u vrhu četničkog "komandujućeg kadra" zaoštravala, neko je proneo vest "iz sigurnog izvora" da će za deset dana svi zarobljenici iz logora Čezena i Forlija biti predati Jugoslaviji.

UTVRĐENO je nešto docnije da je taj "sigurni izvor" bio neki engleski stražar, koji je tu vest navodno od nekoga čuo i preneo je jednom tumaču. Borba za starešinsku prevlast i za mesto "vrhovnog komandanta" (Đukić ili Damjanović), otišla je tada u drugi plan, pošto je ponovo zavladala prava panika u oba logora.

Istovremeno u logore Forli i Čezena stižu prve vesti da će svi zarobljenici biti prebačeni negde ka jugu Italije. Mnogima je to bilo sumnjivo, tako da je na plodno tlo pala glasina kako je u pitanju zamka - Englezi su ipak odlučili da ih predaju Jugoslaviji, ali to neće učiniti kopnenim putem, da bi sprečili moguće pokušaje bekstva, već su rešili da ih isporuče brodovima kao "sigurnijim sredstvom".

Prva posledica izbila je na videlo vrlo brzo. Više od 50 odsto logorisanih četnika prijavilo je da su bolesni, zbog čega je u logor stigla engleska sanitetska ekipa. Nosili su maske, pošto su na osnovu izveštaja o tolikom broju obolelih u toku samo jedne noći, smatrali da je u pitanju neka teška zarazna bolest.

MOGLO bi se reći da je to zaista bila zaraza, ali ne ona infektivna, već zaraza strahom da će biti repatrirani u Jugoslaviju. Engleski lekari su to odmah i sami utvrdili. U skladu s tim, jedan od njih je saopštio najbolju terapiju za "izlečenje" velikog broja obolelih: "koliko on zna", niko neće biti predat Jugoslaviji, sem onih koji sami žele da se vrate. Tumači su ovu "terapiju" pojačali, tako što nisu preveli deo doktorove izjave - "koliko znam", već samo njen drugi deo.

Ovaj "lek" je bio više nego uspešan - sutradan su opet svi bili zdravi, mada je bilo dosta onih koji su u toku noći ostali sedi ili polusedi.
Tih dana oko logora su počeli da se pojavljuju i pojedinci koji su ranije, na putu od Palmanove do logora Forli i Čezena, uspeli da napuste zarobljenički transport, i da se uglavnom posvete trgovini. Oni su proneli vest o nekakvim proklamacijama "merodavnih faktora" da niko od zarobljenika više neće biti predat Jugoslaviji..


OSNIVANJE NACIONALNOG KOMITETA
ĐENERAL Đukić se nije zadržavao u logoru, pošto ga Englezi nisu smatrali za "zarobljenika", svakako zbog njegovih starih, predratnih veza sa svim mogućim obaveštajnim službama, pa i sa engleskom. Otišao je u Rim gde se povezao sa tamo već pristiglim "političkim predstavnicima" različitih frakcija iz logora Čezena i Forli: dr Živkom Topalovićem, dr Mihom Krekom i Adamom Pribićevićem. Sa njima je u Rimu formirao nekakav "Nacionalni komitet".
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:838538-vojvodi-zlato-spasava-glavu

Još jedan deo titoslovenske istorije koji je otišao na deponiju i pridružio se njihovoj rahmetli "državi" i crknutom "sistemu"

 

[Nikita Kulganov]

Samo glupiranje...
Alo rođače SAD su dodelile najviši vojni orden koji dodeljuju strancima generalu Dragoljubu Mihailoviću i nanovo njegovoj kćerki?
Šta ti nije jasno u tome koga smatraju herojem, a koga zločincem?
Pogledajte prilog 1214458

Oredn dodelio americki predsednik Truman 1948, isti onaj koji je sa Vatikanom organizovao pacovske kanale i koji je pomogao Pavelicui ostalim ustasama da pobegnu u Juznu Ameriku, a Artukovica je licno primio u Ameriku, posto Artukovic je hteo da ide za Ameriku jer mu je tamo bio brat, i Truman mu je isponuo tu zelju, i nije hteo da ga isporuci FNRJ.

 

[veliki krang]

Oredn dodelio americki predsednik Truman 1948, isti onaj koji je sa Vatikanom organizovao pacovske kanale i koji je pomogao Pavelicui ostalim ustasama da pobegnu u Juznu Ameriku, a Artukovica je licno primio u Ameriku, posto Artukovic je hteo da ide za Ameriku jer mu je tamo bio brat, i Truman mu je isponuo tu zelju, i nije hteo da ga isporuci FNRJ.

Ah da, zaboravili smo i De Gola, koji je takođe dodelio orden Draži Mihailoviću, dok sa Titom nije želeo da se sretne čak ni protokolarno

 

[Лекизан]

Oredn dodelio americki predsednik Truman 1948, isti onaj koji je sa Vatikanom organizovao pacovske kanale i koji je pomogao Pavelicui ostalim ustasama da pobegnu u Juznu Ameriku, a Artukovica je licno primio u Ameriku, posto Artukovic je hteo da ide za Ameriku jer mu je tamo bio brat, i Truman mu je isponuo tu zelju, i nije hteo da ga isporuci FNRJ.

Докле ћеш да понављаш овакве бљувотине и неистине!

 

[Лекизан]

Ah da, zaboravili smo i De Gola, koji je takođe dodelio orden Draži Mihailoviću, dok sa Titom nije želeo da se sretne čak ni protokolarno

И пољског председника Сикорског.
Али шта ћеш када су сви били заведени и дрогирани када су то радили, а и нису чули још за комунистичку "истину".

 

[Nikita Kulganov]

Докле ћеш да понављаш овакве бљувотине и неистине!

Sta je neistina ? Da je Vatikan bez Amerike napravio Pacovske kanale ? Da Artukovic nije otisao za Ameriku i da Truman nije hteo da ga isporuci Titu ?
Stari busi malo objektivan.

 

[veliki krang]

Sta je neistina ? Da je Vatikan bez Amerike napravio Pacovske kanale ? Da Artukovic nije otisao za Ameriku i da Truman nije hteo da ga isporuci Titu ?
Stari busi malo objektivan.

Ako sledimo tu logiku, onda su Amerikanci bili Hitlerovi saveznici u ratu. Bravo genije, uspeo si da dodaš novu dimenziju ***********kom ludilu, što je inače delovalo nemoguće

 

[Smorisha]

Oredn dodelio americki predsednik Truman 1948, isti onaj koji je sa Vatikanom organizovao pacovske kanale i koji je pomogao Pavelicui ostalim ustasama da pobegnu u Juznu Ameriku, a Artukovica je licno primio u Ameriku, posto Artukovic je hteo da ide za Ameriku jer mu je tamo bio brat, i Truman mu je isponuo tu zelju, i nije hteo da ga isporuci FNRJ.

Dosta negativno o jednom od najvećih SAD predsednika.

 

[Njegos88]

izdajnk pop djujić je prvi pobegao ustaškim pacovskim

Како можеш тако гадно лагати

https://eboli.org.au/

 

[Njegos88]

Постоји дословно 15 000 фотографија које доказују да лажете. Како те није срамота? Хиљаде фотографија мале деце избеглица и њихових родитеља, бака и дедова итд, а ви тврдите да су побегли захваљујући Ватикану и нацистима. Одвратан си, као и цела твоја идеологија.

 

[Лекизан]

Sta je neistina ? Da je Vatikan bez Amerike napravio Pacovske kanale ? Da Artukovic nije otisao za Ameriku i da Truman nije hteo da ga isporuci Titu ?
Stari busi malo objektivan.

Да.

 

[proka]

Pogledajte prilog 1214871


Pogledajte prilog 1214872

Постоји дословно 15 000 фотографија које доказују да лажете. Како те није срамота? Хиљаде фотографија мале деце избеглица и њихових родитеља, бака и дедова итд, а ви тврдите да су побегли захваљујући Ватикану и нацистима. Одвратан си, као и цела твоја идеологија.

i na slikama se vidi očaj i beda, većina njih je spavala u zemunicama koje su se punile vodom prilikom svake kiše

drugo, svi kad se slikaju trude se da bolje izgledaju, samo nešto u tom albumu nema lika iz logora u nemačkoj gde su svi završili

aloooo batice, gde su ti slike iz logora u nemačkoj, od 1947 g do 1949 godine?

 

[proka]

Početak raspada četničke vojske​

Prilikom selidbe četnika na jug Italije, za spoljne delove vagona vezivane su svakojake skalamerije, kante, čunkovi, plehane peći, tako da je voz podsećao na neki putujući cirkus u raspadanju​

U DRUGOJ polovini avgusta 1945. godine, general Damjanović je objavio novu, veoma opširnu naredbu, izražavajući u njoj još jednom žaljenje što su "veliki Saveznici" bili u "zabludi" (ratna greška) i što su svoje "verne i najodanije saveznike", jugoslovenske četnike, nekoliko meseci izlagali najtežim patnjama.

Zato uverava starešine i ljudstvo da je sa najvišeg savezničkog mesta obavešten da će sve biti ispravljeno u najskorije vreme. Saveznička vojska je - piše dalje Damjanović u svojoj naredbi - ispraznila jedan od svojih najuređenijih i najlepših logora u južnoj Italiji, čija je namena "smeštaj armije pod njegovom komandom".

U ovom dokumentu je najavio da će otići u obilazak tog logora i naredio da svaki komandant odredi po pet konačara iz svoje jedinice koji će sa njim poći u južnu Italiju. Konačari će pripremiti organizaciju prihvata trupa koje će ubrzo biti tamo prebačene.
NEKE naznake su zaista govorile da se odnos Engleza prema zarobljenim četnicima u ponečemu menja. General Damjanović je, na primer, i pre izdavanja pomenute naredbe, dobio pravo da se slobodno kreće van logora i da obilazi jedinice pod svojom komandom. S njim je u pratnji uvek bio jedan engleski kapetan, što je tim obilascima davalo posebnu notu. U stvari, bio je to poljski oficir, sada pripadnik britanske vojske u funkciji tumača, pošto je pre rata bio vojni izaslanik Poljske u Kraljevini Jugoslaviji.

Nova situacija u kojoj se Damjanović našao donekle je popravila raspoloženje među zarobljenicima, ali ne do te mere da bi bezrezervno poverovali u njegova obećanja, saopštena u naredbi, kako će se uskoro sve promeniti i da će svi biti prebačeni u novi, opremljen logor na jugu Italije.

NISU mnogo pomogli ni njegovi neposredni nastupi, uveravanja da će se to sigurno dogoditi, pošto su i njegova ranija obećanja redovno padala u vodu. Osećajući i sam da mu skoro niko ne veruje, Damjanović je izgleda uverio pomenutog engleskog oficira da mu pomogne u širenju dobre vesti. Poljak je, tako, ponavljao neke stavove iz generalove naredbe, govorio je i "o dobru koje čeka vojsku u južnoj Italiji". Širenje glasa da i engleski oficir stoji iza obećanja o skorašnjem kraju muka u kojima su se četnici nalazili, učinilo je svoje.

Masa je postala manje sumnjičava, brzo se širio krug onih koji su poverovali u navode iz Damjanovićeve naredbe. Ubrzo se ponovilo ono što se dogodilo već mnogo puta - čak i oni koji su do juče psovali "glavnokomandujućeg" na pasja kola, smatrajući ga glavnim krivcem za sve patnje koje proživljavaju u logoru, počeli su da viču: "Živeo Damjanović, živeli veliki Saveznici!"

UVERIVŠI se u promenu raspoloženja, posle obilaska logora i održanih govora, general Damjanović je održao konferenciju sa starešinama. Izdao im je naredbu da sa ljudstvom započnu vežbanje paradnog marša i druge egzercirne vežbe, pošto će uskoro logore Forli i Čezena posetiti jedan saveznički general. Pred njim će "vojska" proći paradnim maršem, ali to nije bio jedini razlog za naređeni egzercir. Uvežbavanje je potrebno i zbog toga što će u južnoj Italiji, gde je glavni štab Saveznika, Damjanovićeve trupe biti svečano dočekane, na šta treba da odgovore vojničkim korakom i da kao uvežbana, disciplinovana vojska, pozdrave savezničke komandante.

Nekoliko dana docnije usledila je tragikomična "vojnička smotra", priređena u oba logora. General Damjanović je stajao na tribini sklepanoj od sanduka, kanti i buradi, dok je ispred njega prolazila već polugola, iscrpljena i izgladnela masa, pokušavajući da održi stroj i uskladi paradni marš.

UZ GENERALA nije bio engleski komandant koji bi mu bio parnjak po činu, nego jedan crnački podoficir, delegat engleskog komandanta, koji se govorom obratio "vojsci", ali ne na engleskom, nego na svom maternjem jeziku. Niko ga nije razumeo, pošto tumača u logoru za njegov maternji nije ni bilo.

Kao što je tvrdio u nedavnoj naredbi, general Damjanović je početkom septembra 1945. godine zaista otišao sa konačarima na jug Italije, zbog sređivanja novog mesta boravka "njegove vojske". Nekoliko dana docnije počela je selidba logora Čezena, a zatim i logora Forli. LJudstvo je prebacivano kamionima do železničke stanice u blizini Riminija, gde su se ukrcavali u vozove i kretali na jug.

Naredba je izričito zahtevala da "vojska" ne nosi ništa osim lične spreme, ali to naređenje niko nije hteo da izvrši, pošto nisu zaboravljena iskustva iz Palmanove. I onda im je rečeno da krenu samo sa ličnom opremom, pošto će ih u novim logorima čekati sve potrepštine. Umesto toga, stigli su na ledine u Forliju i Čezeni na kojima nije bilo ničega.

Zato je sada "seoba" iz ova dva logora na jug Italije ponajviše ličila na pravu čergu. Niko nije slušao ni Engleze ni Damjanovića, o njihove naredbe da se iz logora ništa ne nosi oglušili su se svi.

Zarobljenici su ranije došli na ledine ograđene žicom, a sada su za sobom ostavili ledine sa kojih su sve "počistili", na kojima su ostale samo iskopane zemunice i septičke jame. "Vojska" je ponela i poslednje iverje od razvaljenih drvenih sanduka, na kamione natovarila svakojake "sam svoj majstor" izume, peći, šporete i čunkove neverovatnih konstrukcija, priručne, u međuvremenu izrađene alatke, žice, šipke i plehove, tkanine i konopce, kante i burad, svaku sitnicu za koju su bili uvereni da će im i u novom logoru, koliko-toliko, olakšati život. Natovarili su na kamione i nadstrešnice za zemunice i prekrivke za šatore, sklepane od poderanog platna i pleha.

Jedna grupa iz Čezene htela je da utovari i veliku količinu pleha skinutog sa poljskog klozeta, ali ih je pretnja oružjem engleskog vojnika urazumila da se manu tog nauma. Što se tiče engleskih vojnika, njima je izgleda pričinjavalo zadovoljstvo da posmatraju pripreme ove selidbe. Jedan engleski šofer, kada je video čime je sve "nakićen" njegov kamion, počeo je da se valja na zemlji od smeha i nadmeno zaključio kako to što vidi nema ni u Africi. Sve dok nije našao fotografa koji je slikao njegov kamion, nije hteo da krene do železničke stanice kod Riminija.

Posle pretovara svega što je poneto, sada su i vozovi kojima se Damjanovićeva vojska uputila na jug, izgledali kao čerga, ali modernizovana, pošto je vuče parnjača. Kako mnogo toga nije moglo da se unese u vagone, žicom i kanapima su za spoljne delove vagona vezivane svakojake skalamerije, kante, čunkovi, plehane peći i koješta drugo, tako da je voz podsećao i na neki putujući cirkus u raspadanju, koji neće ni stići na odredište.

U stvari, na tom putovanju ka jugu, ubrzano se raspadala ova "vojska" generala Damjanovića, pošto je mnogo više od polovine ljudstva ostalo po usputnim stanicama u severnoj i srednjoj Italiji, a pri kraju putovanja i u blizini logora Eboli.

Kada su se ovi odbegli "vojnici" domogli ukradene robe i novca, počeli su da šire mrežu crnoberzijanstva, pošto im je naruku išlo i stanje u logorima oko grada Eboli.



TUMARANJA ODBEGLIH

ODBEGLI "vojnici" generala Damjanovića tumarali su i tražili civilne izbegličke logore u koje će se smestiti, ostajali su na ulici u nadi da će se snaći, ali bez igde ičega, gladni, pomislili su kako i nekim skraćenim putem mogu da poboljšaju svoj položaj. Upustili su se u krađe, prvo sitne, a onda veće, što će prerasti i u razbojništva i ucene. Lokalno, prilično siromašno stanovništvo južne Italije, počelo je da se oseća ugroženim, ne samo ekonomski već i fizički.
https://forum.krstarica.com/threads...gog-svetskog-rata.957623/page-2#post-45389976

 

[Njegos88]

samo nešto u tom albumu nema lika iz logora u nemačkoj gde su svi završili

aloooo batice, gde su ti slike iz logora u nemačkoj, od 1947 g do 1949 godine?

ОПЕТ ЛАЖЕШ БАТИЦЕ !

Одвратно људско биће. Покушаваш
да препишеш историју moје породице. Да сте Хрват, Албанац, Немац итд разумео бих. Али Србин који деградира и лаже о свом народу -- жене, децу, старце -- у име ваше идеологије је одвратан

 

[Njegos88]

Гдје си батице???

 

[veliki krang]

ОПЕТ ЛАЖЕШ БАТИЦЕ !

Одвратно људско биће. Покушаваш
да препишеш историју moје породице. Да сте Хрват, Албанац, Немац итд разумео бих. Али Србин који деградира и лаже о свом народу -- жене, децу, старце -- у име ваше идеологије је одвратан

Odakle ti ideja da je ovo Srbin? Znaš valjda da su titoslovenski klošari bili anacionalno opredeljeni, nema tu nikakvog Srbina, samo šljam koji se slučajem rodio u ovoj zemlji, ako i sam tu nije doseljen iz pasivnih titoslovenskih krajeva

 

[Nataša Rostova]

Moj deda ujak bio je pripadnik neke od formacija da li Nedićeve da li Ljotićeve, pošto se nikada ali nikada nije u našoj kući izgovorili koje.
Moja bi baba uvek rekla ".. bio je mnogo mlad pa su ga zaveli"
Sumnjam da je ipak bio Ljotićevac, pošto se o Nediću nikada ružna reč nije rekla, samo je vladala "omerta", a za Ljotića su uvek rekli da je bio zlo
Elem on se dokopao Italije i posle toga su ga prebacili u Englesku u rudarski kraj, gde je navodno imao potpisan "ugovor" da je obavezan na 5 godina rada
Tu je i ostao, formirao porodicu i prvi put došao u ex-yu sredinom 70-tih

 

[proka]

ОПЕТ ЛАЖЕШ БАТИЦЕ !

Одвратно људско биће. Покушаваш
да препишеш историју moје породице. Да сте Хрват, Албанац, Немац итд разумео бих. Али Србин који деградира и лаже о свом народу -- жене, децу, старце -- у име ваше идеологије је одвратан


Pogledajte prilog 1215033

Pogledajte prilog 1215034
Pogledajte prilog 1215035

jedno pišeš drugo kačiš, i dalje nema slika iz nemačke, slike koje si postavio si iz ebolija
tako da napisano govori samo o tebi i nikome više

 

[proka]

Četnici „ispleli“ mrežu. Kako je radila crna berza u logoru u Italiji​

U logoru na jugu Italije počela je da se plete crnoberzijanska mreža. Pod okriljem noći nestajali su unutrašnji delovi šatora, umivaonika, klozeta i đubrovnika i drugih delova opreme​

General Trifunović pred put u Eboli / Foto Vikipedija


ČETNICI pod komandom đenerala Miodraga Damjanovića znali su da idu na jug, ali o Eboliju, gde su upućeni, nisu imali nikakvih saznanja. Istorijat tog grada na padinama planinskog venca Monte Rajone - Monte Ripalta, u provinciji Salerno, u italijanskoj pokrajini Kampanija koja izlazi na Tirensko more, s Napuljom kao glavnim gradom, vrlo je zanimljiva.

Pošto su se veliki lučki gradovi južne i severne Italije vekovima borili protiv zaraznih polnih bolesti, oboleli muškarci i žene su proterivani u močvarni, ravničarski region oko reke Sele, koji se prostirao ispod pomenutog planinskog venca. Verovatno je na to uticala činjenica što je u obližnjem Salernu, još u devetom veku, osnovana čuvena, prva Medicinska škola u srednjovekovnoj Evropi. Uprkos tome, oboleli, koji su se grupisali na uzvisini, oko jednog srednjovekovnog utvrđenja, više su prepuštani sudbini, nego što su primali medicinsku pomoć. Umesto toga, bili su pod strogim policijskim nadzorom.
TOKOM vremena je prognanih, obolelih bilo sve više, tako da je stvoreno naselje Forli i Batipalja. Ono će prerasti u gradić Eboli, ali se broj njegovih stanovnika naglo povećavao tokom 19. veka. Na prelasku u 20. vek Eboli je već imao oko 70.000 stanovnika. Kasnije se taj broj smanjivao, tako da ih je 1945. godine bilo oko 10.000.

Uprkos interesantnom istorijatu nastanka ovog grada, a mnogo sličnih bilo je u svim primorskim državama Evrope, Eboli ne bi bio tako poznat da nije bilo Drugog svetskog rata i kasnijih događaja, kada je ovaj grad postao stecište ostataka tada samozvane vojske - Jugoslovenske vojske van otadžbine.
Invazione angloameričke trupe iskrcale su se na obalu Italije 3. septembra 1943. godine, baš u prostoru Salerno-Eboli i nešto južnije, pošto je u tom rejonu najuži pojas glavnih saobraćajnica koje se pružaju uz obalu Tirenskog mora.


PRVE PRODAVNICE

LOPOVSKE grupe su dobijenu dobit delile na dnevnom nivou, što je doprinosilo brzom širenju cele mreže i povećanju broja posrednika, preprodavaca. Zahvaljujući tome, pod šatorima unutar logora, mada još uvek neorganizovano, pojedinci su počeli da otvaraju prodavnice "specijalizovane" za prodaju hrane, duvana, alkohola i druge robe iz sve bogatije "ponude".

PRVE invazione jedinice su baš u rejonu Ebolija napravile mostobran za dalja iskrcavanja i tako presekle saobraćajnice koje vode ka jugu i severu. Zahvaljujući tome, Eboli je bio prvi oslobođeni grad u Italiji u Drugom svetskom ratu. Brdovita okolina omogućavala je laku odbranu mostobrana, zbog čega se većina iskrcane angloameričke vojske koncentrisala sa svojim štabovima u ovom gradu. Na periferiji Ebolija, u stoletnim maslinjacima, saveznička vojska je podigla dva velika logora za smeštaj štabova i za više od 20.000 vojnika. U logorima su podignute vojne instalacije, auto-radionice, kuhinje i druga infrastruktura.

Eboli je tako postao centar invazione savezničke vojske na tom delu italijanske sredozemne obale 1943. godine. Lokalno stanovništvo sada je prvi put umesto velikog broja policijskih stanica dobilo u susedstvu brojnu vojsku, što im je otvorilo put za unosnu trgovinu i zaposlenje.

LOKALNE prilike su, međutim, stvorile nevolje savezničkim vojnicima. Nije trebalo da prođe mnogo vremena kako bi se uverili da su stigli u medicinski riskantno područje, pošto su u redovima saveznika počele da se šire polne bolesti. Zato su logori iseljeni, a u jednom od njih ostao je centar za snabdevanje, koji zbog instaliranih uređaja nije prebačen na drugu lokaciju.

Na kraju su logori ustupljeni "vojsci" Isturenog štaba vrhovne komande Draže Mihailovića, pod komandom generala Miodraga Damjanovića.
Veći logor se nalazio na zapadnoj, a manji na jugoistočnoj periferiji Ebolija. Englezi su podesili dolazak transporta u grad tako da su vozovi stizali noću ili rano izjutra, kako bi četnička "vojska" bila što manje zapažena, uglavnom zbog njenog izgleda i opisane "ratne opreme" ponete iz logora sa severa.

U MANJI logor smestio se "štab" generala Damjanovića, a u većem su se našli svi preostali zarobljenici iz logora Forli i Čezena, podeljeni po jedinicama, onako kako su to prethodno odredili konačari.

Sve u svemu, pridošlice su stigle u zaista veoma uređene logore, koji su u udobne barake i pod šatore mogli da prime i dva do tri puta veći broj stanovnika. U velikim, duplim vojničkim šatorima nalazilo se šest do osam kreveta razne konstrukcije sa slamaricama. Svaki pridošlica dobio je i po dva nova ili polovna ćebeta. Veliki broj kuhinja sa svim uređajima i kupatila sa potpunom vodenom i električnom instalacijom, uređena infrastruktura, sve je to svedočilo o lepom vojnom naselju pod stoletnim maslinama.

PRVOBITNO zadovoljstvo zbog uslova u kojima su se našli, kod pridošlica je počelo da se menja, zato što se menjala slika samog logora. Pod okriljem noći počeli su da nestaju unutrašnji delovi šatora, potom plehane pokrivke sa umivaonika, klozeta i đubrovnika, različiti, drugi delovi opreme, što je svedočilo o početnim koracima u pletenju crnoberzijanske mreže, pošto je na tom tržištu sve imalo dobru prođu.


Ubrzo je samo poneko od četnika uz sebe imao po dva ćebeta. Jedno je ostavljao sebi a drugo prosleđivao italijanskim trgovcima koji su opsedali logor, ili bi to drugo ćebe ukrale grupe lopova, kojima nije trebalo mnogo vremena da se organizuju. Ćebad i druge pokradene stvari, pripadnici ovih grupa su dostavljali ili prodavali Italijanima, a ovi su ih dalje prodavali u gradu. Zahvaljujući tome brzo je uspostavljen crnoberzijanski lanac koji je povezivao logorisane i lokalne stanovnike. U taj lanac ubacili su se i oni "vojnici" generala Damjanovića koji u logor nisu ni stigli, pošto su se prethodno, na putu do Ebolija, izdvojili iz njegove "vojske".

Svoju mrežu crne berze lokalno stanovništvo je organizovalo ubrzo pošto je u Eboliju osnovan saveznički vojni logor 1943. godine, a prilivom jugoslovenskih izbeglica ovu mrežu dodatno su ojačali, tako da je ona počela da caruje i u logoru i u gradu, ali i u široj okolini. Proširila se i na jug Italije, protegla se i ka severu, a njeni pipci su, kako ćemo videti, kasnije stigli i do Austrije i Nemačke.

Prvobitno manje grupe lopova, okupljale su brzo nove članove. Postajući masovnije, bile su sve snažnije i beskrupuloznije, pošto su se preko lokalnih Italijana snabdele i potrebnim oružjem. Stroga unutrašnja organizacija ovih grupa značila je da pojedinci pronalaze ono što treba ukrasti i organizuju krađu, drugi bi krađu izvršili i prenosili ukradenu robu do određenih punktova, na kojima je ukradeno preuzimala treća grupa iste organizacije. Zatim je roba unovčavana, ili su ukradeno trampili: na jednoj strani za robu traženu u logoru, ili za delove logorske opreme tražene među lokalnim stanovništvom.

 

[proka]

Italijani se žale zbog razbojništava emigrantskih grupa​

Početkom 1946. godine organizovane grupe pljačkaša i lopova iz redova jugoslovenske vojske van otadžbine zaposele su celu južnu Italiju, od linije Napulj - Bari ka jugu Sicilije​

Trgovac Živko Topalović

TRGOVINA po logorima u Eboliju bila je vrlo unosna, ali i nedovoljno čvrsto organizovana. Zato će na scenu stupiti glavni finansijeri crne berze, koji su počeli da većim novcem pomažu nekoliko grupa trgovaca formiranih do tada i to unutar samih logora. Ta nova praksa je dala vrlo vidljive rezultate.
I u manjem i u većem logoru kod Ebolija počelo je otvaranje velikih kantina, bogato snabdevenih raznovrsnom hranom, voćem, povrćem, alkoholnim pićima, duvanom i drugim potrepštinama. Glavni snabdevači kantina bile su snažne spoljne grupe organizovane iz samog logora.

POŠTO su vlasnici kantina, zahvaljujući naredbama "komandujućih", postali jedini "ovlašćeni" trgovci robom u logoru, početne, maloprodajne "prodavnice" organizovane pod šatorima, bile su izbačene iz igre. Sprega vlasnika kantina i velikih organizovanih grupa povezanih sa crnoberzijanskom mrežom lokalnog stanovništva, otvorila je put za prodaju ukradene robe, pristigle izvan logora, u neograničenim količinama.

Ko su bili glavni finansijeri crnoberzijanaca u jugoslovenskoj emigraciji u Italiji? Ovim poslom upravljale su samo dve, glavne grupe, koje su imale mrežu po celoj Italiji, uz otvorene kanale ka Austriji i Nemačkoj.

U PRVOJ grupi, koju su vodili dr Živko Topalović i njegova supruga Živka "Ravnogorka" bili su okupljeni trgovci predvođeni trgovcem Radetom. Oni su raspolagali robom koja je stizala na adresu ranije pomenutog Nacionalnog komiteta, osnovanog u Rimu, kada je tamo stigao divizijski đeneral Svetomir S. Đukić.

Niz humanitarnih ustanova i pojedinaca sa Zapada i iz Amerike slali su ovom punktu različitu pomoć, uglavnom namenjenu izbegličkoj deci. Pristiglu robu dr Topalović je smeštao u jedan magacin, uređen po merilima trgovca Radete, koji se starao o njenoj rasprodaji na crnom tržištu. Izuzetak su činile potrepštine koje su imale slabiju prođu, tako da je ova roba zaista slata na tačna odredišta, u izbegličke logore. Pošto se pokazalo da je reč o unosnim zaradama, grupa Radete i Topalovića obezbedila je i prva veća finansijska sredstva, koja su iskorišćena za dalje razgranjavanje posla.

KAO okretan trgovac, uz pomoć od Nacionalnog komiteta, dr Topalovića i njegove žene Živke, Radeta je, šireći posao, brzo postao jedan od glavnih finansijera nabavke i preprodaje raznih automobila i motora bilo da su oni negde ukradeni ili su kupovani po povoljnim cenama na stovarištima zaplenjenog ratnog materijala i pokvarenog voznog parka savezničke vojske.

Zahvaljujući ovoj trgovini, Radeta je ubrzo postao milioner koji je u vlasništvu imao dva-tri transportna preduzeća u srednjoj i severnoj Italiji. On će se pojaviti i u ulozi glavnog finansijera onih kantina koje su nikle ne samo u logorima u Eboliju, nego i u drugim izbegličkim logorima u Italiji. Razume se da je finansirao i crnoberzijansku mrežu.

U DRUGOJ grupi, jednako snažnoj, nalazili su se trgovci i "ekonomisti" iz redova zboraša Dimitrija LJotića. Ovu grupu predvodio je bivši industrijalac iz Smedereva Žika Todorović, s kojima su najtešnje sarađivali Zoran Vuković i Mihailo Olćan. Prvi novac ova grupa je prikupila rasprodajom voznog parka LJotićevih dobrovoljaca u okolini Palmanove i Forlija, gde je i stvorila svoj prvi centar za kupovinu i preprodaju automobila, motora i rezervnih delova iz ratnog plena.

Docnije će ova grupa proširiti svoje poslove i povezati se sa grupom Radete i Topalovića. Uspostavila je veze i sa crnoberzijancima u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Finansiranje kantina u logorima, koje su držali ljotićevci, išlo je preko Todorivćeve grupe.


PEČENJARE U ŠUMI

UKRADENA prasad, jaganjci i ovce, koji su iznošeni na logorsko "tržište", stizali su iz "pečenjara" organizovanih u velikoj šumi koja se u neposrednoj blizini logora prostirala od Ebolija do Batipalje. Na toj teritoriji bile su i brojne krečane koje nisu bile u upotrebi tokom rata. Sada su se one koristile i za pečenje ukradene stoke tokom noći, tako da je sveže, još vruće pečenje, rano izjutra iznošeno na logorsko "tržište".

NA OVIM poslovima i na crnoberzijanskom tržištu angažovale su se i neke manje, međusobno povezane grupe, ali su one često zavisile od diktata pomenute dve, najmoćnije trgovačke ekipe.

Kao što je već navedeno, kantine u logorima bile su bogato snabdevene raznom potrošnom robom, uglavnom hranom, alkoholom, duvanom i raznim drugim potrepštinama. U redovima izbeglih to je stvaralo sve veću potrebu da se snabdeju ovom robom, ali u ogromnoj većini oni nisu imali novca, niti je bilo ko novac mogao da im pošalje spolja.

Paketi od rođaka ili poznanika iz inostranstva stizali su izuzetno retko, a još malobrojniji su bili oni pojedinci koji su u logore prispeli sa ponekom dragocenošću ponetom iz kuće. Takvi su se najkraće zadržali u logoru, pošto su svoje dragocenosti prodavali i onda dobijeni novac ulagali u crnoberzijanske poslove.

ZBOG svega toga, većina ljudi u logoru okrenula se krađi i otimačini, kako bi sebi obezbedila izvor novca. Manjina koja se još nije bila odala kriminalu, rasprodavala je sve što je imala na sebi i pod sobom: spremu, veš, ćebad, obuću i slično, ali je za taj novac mogla u kantinama da kupi tek hleb, duvan i najpotrebnije stvari. Dok kantine nisu otvorene, pljačkama su se bavile male, uglavno izolovane grupe. Posle otvaranja kantina tom "poslu" posvetila se većina stanovnika logora, što će reći nekoliko hiljada ljudi. Nalazili su se među njima i oni koji su bili spremni na sve da bi ostvarili svoj cilj.

Početkom 1946. godine organizovane grupe pljačkaša i lopova koji su imale centralu u logoru Eboli, zaposele su celu južnu Italiju, od linije Napulj - Bari ka jugu Sicilije, pokrivajući i veliki deo srednje Italije, od Rima do Ankone i dalje ka jugu.

NA TOJ velikoj teritoriji skoro da nije bilo mesta iz koga nisu stizale razne tužbe lokalnog stanovništva zbog pljački i razbojništava koje su počinili pripadnici emigrantskih grupa, uglavnom iz logora Eboli.

Pljačkali su sve što su mogli da bi to unovčili u logoru i van njega. U početku su to bile krađe voća svih vrsta, sitne stoke, pernate živine. Apetiti su rasli, zbog čega su organizovane i veće krađe: obijane su trgovine, stanice za otkup duvana od proizvođača, magacini ratnog plena, otimani su automobili, kamioni i autobusi na ulicama gradova i na drumovima.

Veliki deo ukradene robe stizao je u logor Eboli u velikim količinama. "Glavna ulica" duga oko jedan kilometar, od jutra do podneva bila je, na primer, načičkana "piljarama". Na "tezgama" od sanduka moglo se kupiti sve ono što je imala južna Italija.

IZNOŠENA su na prodaju i pečena prasad, ovce, jagnjad, čak i telad, bilo je u izobilju duvana u listu i rezanog duvana, svakojakih mesnih prerađevina, druge hrane i raznog pića, delova uniformi raznih vojski i kompletnih civilnih odela.

Neke starešine nisu bile neposredno uključene u ovu vrstu trgovine, ali su oni uspevali da se domognu novca, zahvaljujući rasprodaji namirnica i odela koja su primali od Engleza za ljudstvo iz logora. Manju grupu u vrhovima ovog starešinskog kadra snabdevali su novcem i pomenuti glavni finansijeri kantina, tako što su ima davali jedan postotak od zarade ostvarene u njihovim trgovinama. Procenat su dobijali zahvaljujući tome što su u krugu logora koji su kontrolisali kao samostalna "vojna" grupa, omogućavali otvaranje kantina.

 

[proka]

Zločinci postaju političke izbeglice !!!​

Pripadnici jugoslovenske vojske van otadžbine podeljeni su na "crne", "sive" i "bele". Na listi "crnih" su se našli počinioci ratnih zločina, "sivi" su bili sumnjivi, a "beli" su stekli status disidenata​

NASTAVLJAJUĆI rad u logoru Minster, komisija Ficroja Meklejna, koja je imala da identifikuje počinioce ratnih zločina i odgovorne za počinjene zločine na tlu okupirane Jugoslavije, u prvom redu je isleđivala sva lica iz "starešinskog logora", u kome se nalazilo oko 900 zarobljenika. Podvrgnuti vrlo strogom režimu, brzo izgladneli zbog izuzetno loše ishrane, mnogi od njih su u to vreme, prema izjavi svedoka, "jedva stajali na nogama".

Kao i na početku ove istrage, započete u Kazerti u Italiji, svaki pojedinac je morao da iznese podatke o svom životu i delovanju u vreme rata. Saopštene činjenice slagane su u njegov lični dosije i upoređivane sa dokumentacijom koju su jugoslovenske vlasti dostavljale Komisiji Ujedinjenih nacija za istraživanje ratnih zločina.

PRVI normativni instrumenti međunarodnog prava u ovoj oblasti već su bili definisani, pošto su na Konferenciji Ujedinjenih nacija, koja je održana od 25. aprila do 26. juna 1945. godine u San Francisku, u SAD, postavljeni temelji svetske organizacije. Sve države učesnice ove konferencije, osnivači Ujedinjenih nacija, među njima i Jugoslavija, izglasale su Povelju UN i Statut međunarodnog suda pravde.
Posle toga je, odlukom vlada SAD, Francuske i Velike Britanije od 8. avgusta 1945. godine, u Londonu utanačen i Sporazum o osnivanju Međunarodnog vojnog suda i Statut ovog suda. Tim dokumentom su definisani pojmovi zločina protiv mira i zločina protiv rata i čovečnosti, utvrđeno je šta je ratni zločinac - počinilac dela protiv slobode naroda, preciziran je postupak izručenja ratnih zločinaca - državama u kojima su zločine počinili, kao i postupak njihovog kažnjavanja - sude im sudovi u državama u kojima su počinili zločine.

JUGOSLAVIJA je ratifikovala Povelju UN i Statut Međunarodnog suda pravde odmah, već 24. avgusta 1945, da bi do 1952. godine potpisala novih dvadesetak ugovora vezanih za Ujedinjene nacije. S te liste, među prvim ratifikovanim dokumentima - 29. septembra 1945. godine - bio je Sporazum o gonjenju i kažnjavanju ratnih zločinaca evropskih sila Osovine sa Statutom Međunarodnog suda pravde i Statut Međunarodnog suda pravde - 19. oktobra 1945. godine.

Pozivajući se na ove i druge dokumente, Jugoslavija je od savezničkih vlasti, okupacionih sila u Italiji, Austriji i Nemačkoj, zahtevala da se njenim predstavnicima dozvoli ulazak u izbegličke logore - a bilo ih je nekoliko stotina, rasutih širom Evrope - s ciljem da se što pre utvrdi koji se ratni zločinci nalaze među raseljenim licima, kako bi u zemlji bili privedeni pravdi.


EVROPA PODELJENA "GVOZDENOM ZAVESOM"

MNOGI dokumenti razmenjeni su između jugoslovenske vlade i savezničkih vlasti, koje su neprekidno tražile dodatne informacije o licima s lista ratnih zločinaca i prilagođavanje njihovih dosijea pravilima koja su često formulisana u hodu. Iza tih zahteva su stajale SAD i Velika Britanija, bitno utičući i na stavove Komisije za ratne zločine Ujedinjenih nacija. Glavni argument je glasio da u državama Istočne Evrope, u kojima su komunisti došli na vlast, neće biti održavana pravedna suđenja. Razume se, ovaj otpor su diktirali doktrinarni, politički, ideološki i geostrateški razlozi i postojanje "dve Evrope", podeljene "gvozdenom zavesom".
DINAMIKA diplomatskih aktivnosti Jugoslavije u komunikaciji sa zapadnim saveznicima, nazire se i iz podataka dostavljanih savezničkim vlastima i telima Ujedinjenih nacija o licima koja su tražena kao ratni zločinci.

Usaglašavajući svoje zahteve sa savezničkim uputstvima, jugoslovenska vlada je tokom 1946. godine zahtevala izručenje ukupno 1.261 lica.

Prvi spisak sa 377 imena dostavljen je 15. februara, drugi posle šest dana (426), a potom i u junu (458). Kasnije će ove liste biti dopunjavane.

Paralelno su počela da blede sećanja na savezničku deklaraciju donetu 13. januara 1942. godine koju je potpisala i jugoslovenska vlada izbegla u London - kojom je utvrđeno da počinjeni zločini na okupiranim teritorijama nisu obična ratna nedela, niti su to "politički zločini". Zahvaljujući tome, stotine i hiljade počinilaca ratnih zločina u okupiranim državama Evrope, takođe i u Jugoslaviji, steklo je status političkih izbeglica, političkih disidenata, trenutkom donošenja ustava Međunarodne organizacije za izbeglice 1. juna 1947. godine.

DONOŠENJE tog akta vremenski se približno poklopilo sa završetkom rada komisije Ficroja Meklejna u Minster lageru u Nemačkoj, što je uticalo i na odluku britanskih vojnih vlasti da proglase demobilizaciju zarobljenih, koja je značila i zabranu nošenja vojničkih i oficirskih činova, takođe i uniformi.

Pre nego što je 24. jula 1947. godine počelo otpuštanje zarobljenika iz logora, dva dana ranije bile su vidljive posledice rada Meklejnove komisije, koja je sledila dogovorenu savezničku podelu rasejanih lica na "crne", "sive" i "bele". Lako je zaključiti da su se na listi "crnih" našli počinioci ratnih zločina, "sivi" su pripadali kategoriji sumnjivih, a "beli" su odmah stekli status političkih disidenata, azilanata koji su imali i mogućnost da traže državljanstvo države u kojoj će nastaviti civilni život.

O ONOME što se dogodilo 24. jula 1947. godine u logoru Minster, svedočanstvo je ostavljeno u knjižici "Van otadžbine":

"Vojnici sa žica mogli su da vide kako iz logora odvode, u grupi onih koje je Meklejnova komisija obeležila kao 'crne', i nekolicinu njihovih starešina. Tih 'crnih', po kriterijumu, koji se nije zasnivao na načelima pravosuđa i na međunarodnim konvencijama već na trenutnom političkom stavu britanske vlade prema Titovom režimu, bilo je nešto oko 140. Ovaj slučaj biće u istoriji međunarodnog prava obeležen kao unikum, jer se ovde sa borcima jednog ratnog saveznika, sa onima koji su se za slobodu svoje zemlje i za ideale demokratije borili protiv totalitaraca obe vrste, crvenih i crnih, postupalo kao sa zarobljenicima i - zločincima."

IZ MINSTERA 'beli' i 'sivi' su otpušteni i upućeni u razne DP logore (za civilna rasejana lica), dok su 'crni' prebačeni u čuveni logor Y, da bi tamo proveli još deset meseci.

"U logor Y bilo je upućeno tih 140 lica, koji su bili od Tita obeleženi kao 'ratni zločinci' - navedeno je u ovom izvoru. - Zauzimanjem NJ. v. kralja, kraljice-majke, a naročito intervencijom engleskog poslanika R. R. Stoksa u Donjem domu sprečeno je najgore. Odmah po odvajanju za logor Y, dvojica su uspela da pobegnu iz bolnice, a jedan je uhvaćen i vraćen. Na dan 10. 9. 1947. pobeglo je još sedam, dok su trojica uhvaćena prilikom pokušaja bekstva.

POSLE skoro godinu dana bilo je ostalo još 17 neispitanih slučajeva (mahom iz 'Zbora'), no oni su uspeli da prokopaju tunel i pobegnu. Svega jedan bio je predat Titu (bez prinude), jedan je izvršio samoubistvo, a jedan ubijen pri pokušaju bekstva.

U mesecu maju 1948. je rešenjem Ministarstva pravde, koje je objavila Kontrolna komisija za Nemačku (Herford), 'pomilovano' 92 lica iz grupe 'crnih', koja su pozvana da se jave najbližim DP-logorima radi registracije kao 'raseljena lica'. Jedan deo je još pre toga uspeo da umakne iz logora.

Time je zaključen jedan od najžalosnijih slučajeva koji potiču iz posledica sramnog ugovora u Jalti, gde su Zapadni saveznici svoje prijatelje i žrtve iz II svetskog rata, Jugoslaviju i Poljsku, svesno predali u ruke komunista", zaključuju autori knjižice "Van otadžbine".

 

[Njegos88]

jedno pišeš drugo kačiš, i dalje nema slika iz nemačke, slike koje si postavio si iz ebolija
tako da napisano govori samo o tebi i nikome više

ЛАЖОВ!!!!

Да ли пада снег у Кампанији Батице?

 

[proka]

ЛАЖОВ!!!!

Да ли пада снег у Кампанији Батице?

Pogledajte prilog 1215081
Pogledajte prilog 1215083
Pogledajte prilog 1215085

pa kad je sneg, što su u kratkim rukavima????
i ko je sada lažov?

tvoja zadnja slika

 

[Njegos88]

pa kad je sneg, što su u kratkim rukavima????
i ko je sada lažov?

tvoja zadnja slika
Pogledajte prilog 1215091

јеси ли ретардиран? Прве две фотографије су фотографије снега у Немачкоj где носе дуге рукаbe. Трећа фотографија је само још један пример из истог кампа. Да сте се потрудили да погледате албум под називом „Немачка“, видели бисте ове фотографије заједно са још 8.000 фотографија њиховог времена у Немачкој.

https://eboli.org.au/photo-category/germany/page/13/