Да будем искрен, ја заправо волим вукове, а псе онако некако „тужно волим” као дегенериране вукове. Кад кажем да волим вукове, наравно да не мислим да их држим у стану нити у дворишту, волим их као звјери у дивљини, тамо гдје и припадају. Заиста сам уживао гледајући из даљине на Шари чопор вукова који сатима организира стратешки напад на стадо (али буквално, као по некој невидљивој команди врхунског стратега) и шарпланинце који на свој начин бране стадо тј. простор који сматрају својим... То је природа, то волим. Стајао сам онолико далеко колико су ми шарци допустили, веома су били јасни до које границе им се смијем приближити, а гдје већ почиње зона у којој је питање како ћу се провести зађем ли у њу. Поштовао сам ту невидљиву али јасну границу и уживао гледајући све то... Наравно, није ми падало ни на крај памети да узмем (купим, набавим, како год) тако неког шарца и довучем га из окружења ком припада у Кнез Михаилову да бих прошетао с њим мислећи како ми је сад пишулинац већи бар 5cm јер водим на узици „опасног” шарца...